Svima nam je prvi put

by Srđan Miljević

Tematika priča je raznovrsna i tiče se, između ostalog, najviše partnerskih, porodičnih odnosa, emigrantskog života, kao i žrtvovanja i zanemarivanja ličnih potreba zarad „sveopšteg mira“ u svakodnevnim odnosima. Napetost raste iz priče u priču, od potrebe prevarene žene iz priče „Sama“ da izvrši samoubistvo do zaključka da je najbolje da se sa smrću muža reši svakodnevne patnje, preko počinjenog ubistva zbog prevare i izdaje u narednoj priči „Idem ća“. Patnja i samozanemarivanje dovode likove do ivice, do graničnih situacija, pa i do smrti. Milica iz priče „Eutanazija ili Bogomdano“ svim snagama pokušava da ulepša život nepokretnoj majci. Zanemarujući sopstveni život umire pre majke. Da pojedine brige ne staju ni sa smrću, autor nam pokazuje kroz lik Rajke koja se na sopstvenoj sahrani i dalje brine kako će se deca i muž bez nje snaći u budućem životu.

137 pages, Paperback

First published January 1, 2019

Reviews

[Đorđe Simić]

“U dvadesetim ti je imperativ da ubiješ vreme.
U tridesetim ti je najbitnije da ga ne gubiš.”

Ogromna ljubav za ovu zbirku.

[Olivera]

Recimo da je najbolja stvar koju za ovu zbirku mogu da kažem ta da se brzo čita, ali to je delom zbog toga što je retko koja priča ovde iole razrađena dalje od inicijalne ideje.

[Nina]

2.5

[Srđan]

"Slice of life" je prvi utisak koji sam imao čitajući Srđanove priče. Protagonisti kao da su iz našeg komšiluka ispali, u čije smo živote i razgovore instant uvučeni. A situacije u kojima se nalaze su emotivno nabijene, poznate ali opet često neprijatne ili jednostavno - lične i tragične. Samodestrukcija, nezadovoljstva vezom, pritisak roditelja, gušena homoseksualnost, smrt bližnjih... U ovakvom formatu, nema velikog razvoja priče, tu je utisak, ljuto - slatki osećaji, prepoznavanje, i to je to. Over & out. Nema srećnog kraja.

U recenziji na koricama knjige kaže da se knjiga čita u jednom dahu, ali da je taj (uz)dah dubok. Uz obilje priča i ovu nabijenost emocijama, preporučujem pak da se čita malo sporije. Jedva čekam nove priče.

[Aida Šečić Nezirević]

Likovi Srđana Miljevića beskrajno su istiniti i iskreni. To su ljudi iz naše stvarnosti. Ne stvarnosti kakvu bismo željeli, nego one koja je tu oko nas, koja živi i diše iza ćoška, koja nas ne pita za mišljenje o njoj.
Vještim perom Miljević rastresa zemlju koju smo utabali oko naših života i izvlači na svjetlo dana sve ono što postoji a što bismo željeli zakopati. Uči nas da ljude na ulici posmatramo pažljivije. I znane, i neznane.
Da se upitamo:
Šta stoji iza porodične idile uglednog profesora koji kraj nas prolazi u skupom odijelu, sa svojom lijepo našminkanom ženom i nasmijanom dječicom? Imamo li pravo voljeti više osoba u isto vrijeme? Jesmo li obavezni/e biti u vezi i ko nam može zabraniti slobodu? Moramo li sjediti u kavezu nesretnih partnerskih odnosa da bismo (opet) ispoštovali/e neka pravila koja su nam drugi postavili? Šta nam donose virtualne veze i jesmo li na internetu, pod krinkom, iskreniji nego u životu? Šta je nama Instagram? Je li ogromna roditeljska ljubav prema odrasloj (i ne samo odrasloj) djeci zapravo maskirani egoizam? Je li nedostatak te ljubavi razlog za tugu ili, zapravo, olakšanje?
I napokon: jesmo li iskreni prema sebi samima? Ikada?
Priče Srđana Miljevića kratke su i (samo na prvo čitanje) jednostavne, ali pisac uspijeva s malo riječi kazati sve što je potrebno. Jezik je lepršav, povremeno (ali s razlogom) sočan, nema kićenja ni kiča niti pretvaranja, nema patetike niti tradicionalizma.
Sve je, kako sam rekla na početku recenzije, istinito i iskreno. Začinjeno nježnim sarkazmom. Možda upravo zato dugo odzvanja jedna rečenica:
Kažu da se čovek odmori kad umre. („Zahlađenje“)

Sjajna knjiga za one koje nije briga „šta će narod reć'“.
A od mene pet zvjezdica.

[Nymeria]

Knjigu sam pronasla na jednoj skorasnjoj razmeni.
Paznju mi je privukla prelepa korica, nakon brzinskog prelistavanja vidim i da je unutrasnjost lepo dizajnirana, obican svakodnevni jezik, par psovki i smesnih recenica i odlucim da je ponesem sa sobom.
Medjutim, necu je citati ponovo a ne znam ni kome bih je poklonila pa ce sa mnom krenuti na neku sledecu razmenu, da nastavi svoj put.
Svega ovde ima - prevare, poligamije, suicidnih misli, smrti, ubistva, homoseksualizma…
U odredjenim pricama jasno se vidi taj “jedan korak koji izostaje potreban da bi se sve poslozilo i resilo” ali vecina je nekako nedorecena, nedovoljno razradjena, previse lascivna …