What do you think?
Rate this book
Deca
bila jednom jedna devojka
lepa i ponosna
brza i smejava
sa dugom kosom i belim rukama
i ta je devojka mislila
ja sam najbolja i najlepša
ovde nema nikoga za mene
gde je taj koji je za mene
jednom je dobila cveće devojka
bacila je
drugi put dobila je pesmu
bacila je
treći put dobila je prsten
bacila je
i jednog dana došao je vetar
i vetar je tako zagrlio
da nije mogla da diše
i vetar joj je podigao suknju
i vetar joj je podigao kosu
i vetar je okrenuo i obrnuo
i nije znala devojka
šta se sa njom dešava
i onda je nju vetar podigao
i odneo daleko daleko
više je nikad nisu videli
ni mama ni tata ni bata ni seka
postala je strašna vetrovita kraljica
tamo u oblacima
i jedino što je volela
to su bila deca
deca dole što trče i skaču
deca što se smeju
deca što ne plaču
a sad spavaj
Milena Marković
lepa i ponosna
brza i smejava
sa dugom kosom i belim rukama
i ta je devojka mislila
ja sam najbolja i najlepša
ovde nema nikoga za mene
gde je taj koji je za mene
jednom je dobila cveće devojka
bacila je
drugi put dobila je pesmu
bacila je
treći put dobila je prsten
bacila je
i jednog dana došao je vetar
i vetar je tako zagrlio
da nije mogla da diše
i vetar joj je podigao suknju
i vetar joj je podigao kosu
i vetar je okrenuo i obrnuo
i nije znala devojka
šta se sa njom dešava
i onda je nju vetar podigao
i odneo daleko daleko
više je nikad nisu videli
ni mama ni tata ni bata ni seka
postala je strašna vetrovita kraljica
tamo u oblacima
i jedino što je volela
to su bila deca
deca dole što trče i skaču
deca što se smeju
deca što ne plaču
a sad spavaj
Milena Marković
162 pages, Paperback
Published January 1, 2021
42 people are currently reading
589 people want to read
About the author
Milena Marković
32 books70 followersMilena Marković rođena je 1974. godine u Zemunu. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Njene drame: "Šine", "Paviljoni", "Brod za lutke", "Beli beli svet", "Šuma blista", "Nahod Simeon" i druge, izvođene su u Srbiji i inostranstvu. Dobitnica je specijalne nagrade u Beču za najbolje drame sa ex-Yu prostora, specijalne nagrade Sterijinog pozorja, nagrade "Borislav Mihajlović-Mihiz", kao i nagrade “Miloš Crnjanski” za knjigu “Tri drame”. Po njenom scenariju Oleg Novković snimio je film "Sutra ujutru" i dokumentarni film "Rudarska opera". Objavila je i tri zbirke poezije: "Pas koji je pojo sunce" (2001), "Istina ima teranje" (2003) i "Crna kašika" (2006). "Ptičje oko na tarabi", "Pre nego što sve počne da se vrti"...
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 110 reviews
January 8, 2022
Weltschmerz je rekla kaće crkne
autofikcija i svi njeni mutanti i hibridi
i pravo da vam kažem
DOBRO JE REKLA
baš sam htela da volim ovu knjigu
koliko i ljudi na instagramu
dala sam hiljadu dinara za nju
jer sam jedno vreme baš volela
njenu poeziju
i kad me pukne svojom patetikom
jer patetika je lepa bar je tako
rekao jedan mudri čovek kome i dalje
verujem iako ga više nema
ALI ova knjiga mi je samo meh
baš kao što je Weltschmerz rekla
nije mi najjasnije kome je i zašto ovo trebalo
kao ni kome je namenjeno mislim
tužno je i tragično
takođe prepuno opštih mesta
koje živimo sve mi
ali to ne znači da je dobro
niti da je sve napisano samo tako
spremno da bude književno delo
jednom sam se glasno nasmejala ono kad
je sestra vozila na more pa je vrištala
u krivini ali ipak me je
mnogo više nerviralo kako piše o drugim
ženama
i kako stalno ističe koliko je
posebna stvarno
i toliko scena u kojima sedi i puši
došlo mi je da zapalim cigaru
možda bih lakše svarila knjigu
ili bih možda razumela zašto sve devojke
kurve
trebalo je da prestanem da čitam još tamo
na tridesetoj stranici kada je počela
da rimuje tad i sad
ali sam gurala
gurala do kraja ne zato što volim da privedem
sve kraju
nego čisto da vidim gde
i kako planira da poentira
i čime će da se završi i mogla bih da se kladim
završiće se velikom nagradom
a meni ostaje ovaj merlot i nada da neće
božićna knjiga odrediti moju čitalačku godinu
amin
autofikcija i svi njeni mutanti i hibridi
i pravo da vam kažem
DOBRO JE REKLA
baš sam htela da volim ovu knjigu
koliko i ljudi na instagramu
dala sam hiljadu dinara za nju
jer sam jedno vreme baš volela
njenu poeziju
i kad me pukne svojom patetikom
jer patetika je lepa bar je tako
rekao jedan mudri čovek kome i dalje
verujem iako ga više nema
ALI ova knjiga mi je samo meh
baš kao što je Weltschmerz rekla
nije mi najjasnije kome je i zašto ovo trebalo
kao ni kome je namenjeno mislim
tužno je i tragično
takođe prepuno opštih mesta
koje živimo sve mi
ali to ne znači da je dobro
niti da je sve napisano samo tako
spremno da bude književno delo
jednom sam se glasno nasmejala ono kad
je sestra vozila na more pa je vrištala
u krivini ali ipak me je
mnogo više nerviralo kako piše o drugim
ženama
i kako stalno ističe koliko je
posebna stvarno
i toliko scena u kojima sedi i puši
došlo mi je da zapalim cigaru
možda bih lakše svarila knjigu
ili bih možda razumela zašto sve devojke
kurve
trebalo je da prestanem da čitam još tamo
na tridesetoj stranici kada je počela
da rimuje tad i sad
ali sam gurala
gurala do kraja ne zato što volim da privedem
sve kraju
nego čisto da vidim gde
i kako planira da poentira
i čime će da se završi i mogla bih da se kladim
završiće se velikom nagradom
a meni ostaje ovaj merlot i nada da neće
božićna knjiga odrediti moju čitalačku godinu
amin
January 17, 2024
Danas je, čini se, sve fluidno. Nekadašnji okviri (standardi) postali su samo blagi obrisi- legat nekog netolerantnog, nefleksibilnog, nerazumnog i nazadnog vremena. Bar se tako da naslutiti ako posmatramo trendove današnjice koji se mogu svesti na tri reči: promena, promena i promena! Moramo se menjati, neprekidno, odlučno, stoički prema onome što sada jeste jer ono preti da se ispreči pred onim što možemo biti.
Tako smo recimo promenili slikarstvo, vajarstvo, političku orijenatciju, pa i samu koncepciju pola. Nije više relevantno ono što je vidljivo i očigledno- tehnika, kompozicija, sklad, itd.- već ono što neko oseća da mi treba da vidimo, a samim tim i prihvatimo kao istinito i ispravno.
Tako je, promene moraju biti večito prisutne u svakoj sferi, kako života tako i kulture, jer odsustvo tih promena rezultira odsustvom promene nas samih, nedovoljno promenljivih.
Ovde se meni lično nameće nekoliko pitanja: Menjam li se na pravi način?; Menjam li se dovoljno brzo? Jesu li se promene već desile, te ja treba da ih, manje ili više uspešno, implementiram u svoj nejaki sistem vrednosti?
I ja se sad, nedovoljno brz i gipak pred svom dinamikom promenljivosti, nalazim u dvojbi pred sveže NIN-om ovenčanim delom ‘’Deca’’ autorke Milene Marković. Ova poema-roman ili roman-poema bere hvalospeve već neko vreme. Gospođa Marković, priznata pesnikinja, je naizgled kroz jednu književnu formu ovladala drugom. Nije ovo poema na 160 stranica, već roman-poema; mnogo je tu više od dodatnog udaranja u taster ENTER, izbačenih znakova interpunkcije, linearno nadograđene hronologije užasnih događaja, taktički umetnutih vulgarnosti kako bi se podišlo što širem auditorijumu ( Vidi! Poema, roman, lirika, epika, sve te psovke, i to sve na jednom-književnom nagradom ovenčanom- mestu).
Kako ćemo mi shvatiti da je ovo baš to kapitalno delo, ono koje menja i spaja dve književne forme, ono koje se mora ceniti i obožavati? Odgovor se sam nameće – tu je žiri, ta šačica promenljivijih od nas koji će nam reći kako da se promenimo i u kom pravcu.
Možda sam ja nedovoljno adaptibilan, te mi ovo deluje kao siguran izbor za priznanje, gde se pokleklo pred vizuelnim izgledom književnog dela, kao i da će se sugerisati čitalačkoj javnosti da svako neshvatanje genijalnosti može isklučivo biti posledica nedovoljne obrazovanosti, intelektualnosti i otvorenosti.
Za nas kojima su tačke, zarezi, velika slova i poglavlja pravci kompasa kojima se vodimo kroz prozu i definišemo pojam romana, “Deca” Milene Marković će ostati u zagradama našeg shvatanja.
Tako smo recimo promenili slikarstvo, vajarstvo, političku orijenatciju, pa i samu koncepciju pola. Nije više relevantno ono što je vidljivo i očigledno- tehnika, kompozicija, sklad, itd.- već ono što neko oseća da mi treba da vidimo, a samim tim i prihvatimo kao istinito i ispravno.
Tako je, promene moraju biti večito prisutne u svakoj sferi, kako života tako i kulture, jer odsustvo tih promena rezultira odsustvom promene nas samih, nedovoljno promenljivih.
Ovde se meni lično nameće nekoliko pitanja: Menjam li se na pravi način?; Menjam li se dovoljno brzo? Jesu li se promene već desile, te ja treba da ih, manje ili više uspešno, implementiram u svoj nejaki sistem vrednosti?
I ja se sad, nedovoljno brz i gipak pred svom dinamikom promenljivosti, nalazim u dvojbi pred sveže NIN-om ovenčanim delom ‘’Deca’’ autorke Milene Marković. Ova poema-roman ili roman-poema bere hvalospeve već neko vreme. Gospođa Marković, priznata pesnikinja, je naizgled kroz jednu književnu formu ovladala drugom. Nije ovo poema na 160 stranica, već roman-poema; mnogo je tu više od dodatnog udaranja u taster ENTER, izbačenih znakova interpunkcije, linearno nadograđene hronologije užasnih događaja, taktički umetnutih vulgarnosti kako bi se podišlo što širem auditorijumu ( Vidi! Poema, roman, lirika, epika, sve te psovke, i to sve na jednom-književnom nagradom ovenčanom- mestu).
Kako ćemo mi shvatiti da je ovo baš to kapitalno delo, ono koje menja i spaja dve književne forme, ono koje se mora ceniti i obožavati? Odgovor se sam nameće – tu je žiri, ta šačica promenljivijih od nas koji će nam reći kako da se promenimo i u kom pravcu.
Možda sam ja nedovoljno adaptibilan, te mi ovo deluje kao siguran izbor za priznanje, gde se pokleklo pred vizuelnim izgledom književnog dela, kao i da će se sugerisati čitalačkoj javnosti da svako neshvatanje genijalnosti može isklučivo biti posledica nedovoljne obrazovanosti, intelektualnosti i otvorenosti.
Za nas kojima su tačke, zarezi, velika slova i poglavlja pravci kompasa kojima se vodimo kroz prozu i definišemo pojam romana, “Deca” Milene Marković će ostati u zagradama našeg shvatanja.
January 25, 2022
Ovo je trijumf. Za sve, uprkos svemu.
Malo kome će biti potreban obeleživač stranica za „Decu”, jer je magnetizam svakog reda toliko jak da čini čitanje nezaustavljivim. Ovo je bilo bolno, uzbudljivo, pa čak i telesno iskustvo, ujedno turobno i toplo, duhovito i tužno, grubo i krhko. I na svaki način razgolićujuće, ali nipošto senzacionalistički plitko, već suštinski.
Razoružavanje iskrenošću gotovo da opoziva svaku analitiku, a dodir sa tekstom postaje užurbano i delikatno saživljavanje u stapanju sa svima onima, živima i mrtvima, koji tekst nose na plećima. Sa decom. A deca smo svi – bez obzira šta ko mislio o tome, deca smo nekad morali da budemo, nečija deca, deca nečije dece. Nažalost, ne ostari svako, ali svako je bio dete. Morao je da bude. Ali koliko svi ostajemo isti, toliko možemo osetiti nešto ugrožavajuće neprijatno u susretu sa našim slikama iz detinjstva – ili sa slikama naših roditelja kao dece. To smo mi, suštinski mi, ali i nismo. Neka su tu posredi fantomska posla – i osećamo kontinuitet i rastužuje nas to fantomsko naše ja – maleno, nekadašnje, minulo. Tu je, a nije. Sva detinjstva, pa i ona tužna, prostranstva su obećanja, u kome sve mogućnosti čekaju da se što pre obistine. Odrastanje je smanjivanje/smenjivanje tih prostora – dok se razočaranja i ispunjenja bore prsa u prsa, lutamo.
Nosilac povezanosti, glas dece je ovde Milena – devojčica, ćerka, sestra, devojka, majka, žena. Dete.
Devojčica – bleda i tanana, mnogo je čitala, nije učila, lepo je pevala, u gradu živela, na selo išla. Ćerka – prkosna, osetljiva, svadljiva, nesvadljiva, sa majkom, bez majke, sa ocem, bez oca, tiha, bučna, tužna i vesela. Sestra – bratu i sestri. Devojka – i od devojke jedva punoletna majka, majka autističnog deteta, a nakon dvadeset godina opet majka. Žena – koja se seća, živi i piše.
Ne znam kako Mileni polazi za rukom da bude toliko gruba, direktna, pa i vulgarna, a da sve gađa u metu. Takođe, još mi je nejasnije kako ovako duboko lična i knjiga nije ni egocentrična, autodestruktivna niti mučenički samosažaljiva. Čudno je što ovo i krajnje lokalna knjiga – jer upućuje na tačno određena mesta, tačno određene ljude i tačno određene detalje svakodnevice – ali se na tu nipošto ne zadržava. A najnejasnije mi je kako se, nakon svih muka i naturalističkih slika, problema i raskrsnica, javlja neka katarza i dostojanstvena veselost.
Nekoga bi začudila forma – jer, otkud zapravo roman u stihu? Rekao bih tu, za sad, dve stvari: 1) koga baš nervira grafička organizacija teksta, neka, molim lepo, samo spoji stihove i dobiće prozu; 2) setite se da su, ne računajući antičke romane, koji su, doduše tek naknadno nazvani romanima, u srednjem veku bili izuzetno popularni romani u stihu (hvala književnom vitezu Kolji Mićeviću na svemu!) – nema ko nije čuo za Lanselota – 12. vek! A sad o granicama između poeme i romana u stihu u romantizmu tek da ne govorimo – od „Evgenija Onjegina”, do Bajronovog „Don Žuana”, a šta još sve danas imamo – od Kristofa Rajnsmajera, En Karson, Gabora Šejna, Aglaje Veteranji, do niza naših savremenih autora, koji, sa manje ili više uspeha, pišu ovakva dela. Čak sam se sad setio kako sam pre više godina čitao i jednu savremenu poemu „Kad pokuca onaj, svojom koščatom rukom” Fridriha Cojnera. Ima, dakle, raznih književnih formi i ako može da se (uspešno!) napiše roman u formi upitnika, kao što je to uradio Alehandro Sambra u „Faksimilu”, tako, vala, može da se piše i u stihu. Pritom, u prilog čitanju „Dece” kao romana (što, naravno, ne isključuje i druge mogućnosti – od kojih mi je poema lično bliska), može se istaći koherentnost – knjiga ima jedan glas i jednog glavnog lika, razvojni narativ, dinamično upravljanje vremenskim planovima, junake, scene, celine, dakle, jednu zaokruženu, nefragmentarnu formu, u kojoj je više prizora nego refleksija. Ima ovde i briljantnog poetskog jezika, koji ponekad, gotovo kao eksces sine i vrati se u glavni tok. I da – ono što je najvažnije, ovde se ne mogu izdvajati delovi dela na jednako efektan način kao u nekim drugim formama – poput „33 sna” Dragane Mokan, koji dobro mogu da funkcionišu i u potpuno drukčijem rasporedu. Ukoliko se bilo šta oduzme „Deci”, konstrukcija pada. A uopšte se, u nedostaku interpunkcije, ne čini da je ona promišljena, a i te kako jeste.
Na kraju, da skrenem pažnju na jedan detalj koji me je iznenadio, a možda bi nekome promakao. Lubenice. One se, koliko mi se čini, pojavljuju makar četiri puta u delu i to u ključnim, formativnim trenucima. Osim što su mi direktan link ka detinjstvu i avgustu, ima u lubenicama nečeg još fascinantnijeg, čak i nostalgičnog. Sjajni su to detalji.
A srce im je najukusnije.
Malo kome će biti potreban obeleživač stranica za „Decu”, jer je magnetizam svakog reda toliko jak da čini čitanje nezaustavljivim. Ovo je bilo bolno, uzbudljivo, pa čak i telesno iskustvo, ujedno turobno i toplo, duhovito i tužno, grubo i krhko. I na svaki način razgolićujuće, ali nipošto senzacionalistički plitko, već suštinski.
Razoružavanje iskrenošću gotovo da opoziva svaku analitiku, a dodir sa tekstom postaje užurbano i delikatno saživljavanje u stapanju sa svima onima, živima i mrtvima, koji tekst nose na plećima. Sa decom. A deca smo svi – bez obzira šta ko mislio o tome, deca smo nekad morali da budemo, nečija deca, deca nečije dece. Nažalost, ne ostari svako, ali svako je bio dete. Morao je da bude. Ali koliko svi ostajemo isti, toliko možemo osetiti nešto ugrožavajuće neprijatno u susretu sa našim slikama iz detinjstva – ili sa slikama naših roditelja kao dece. To smo mi, suštinski mi, ali i nismo. Neka su tu posredi fantomska posla – i osećamo kontinuitet i rastužuje nas to fantomsko naše ja – maleno, nekadašnje, minulo. Tu je, a nije. Sva detinjstva, pa i ona tužna, prostranstva su obećanja, u kome sve mogućnosti čekaju da se što pre obistine. Odrastanje je smanjivanje/smenjivanje tih prostora – dok se razočaranja i ispunjenja bore prsa u prsa, lutamo.
Nosilac povezanosti, glas dece je ovde Milena – devojčica, ćerka, sestra, devojka, majka, žena. Dete.
Devojčica – bleda i tanana, mnogo je čitala, nije učila, lepo je pevala, u gradu živela, na selo išla. Ćerka – prkosna, osetljiva, svadljiva, nesvadljiva, sa majkom, bez majke, sa ocem, bez oca, tiha, bučna, tužna i vesela. Sestra – bratu i sestri. Devojka – i od devojke jedva punoletna majka, majka autističnog deteta, a nakon dvadeset godina opet majka. Žena – koja se seća, živi i piše.
Ne znam kako Mileni polazi za rukom da bude toliko gruba, direktna, pa i vulgarna, a da sve gađa u metu. Takođe, još mi je nejasnije kako ovako duboko lična i knjiga nije ni egocentrična, autodestruktivna niti mučenički samosažaljiva. Čudno je što ovo i krajnje lokalna knjiga – jer upućuje na tačno određena mesta, tačno određene ljude i tačno određene detalje svakodnevice – ali se na tu nipošto ne zadržava. A najnejasnije mi je kako se, nakon svih muka i naturalističkih slika, problema i raskrsnica, javlja neka katarza i dostojanstvena veselost.
Nekoga bi začudila forma – jer, otkud zapravo roman u stihu? Rekao bih tu, za sad, dve stvari: 1) koga baš nervira grafička organizacija teksta, neka, molim lepo, samo spoji stihove i dobiće prozu; 2) setite se da su, ne računajući antičke romane, koji su, doduše tek naknadno nazvani romanima, u srednjem veku bili izuzetno popularni romani u stihu (hvala književnom vitezu Kolji Mićeviću na svemu!) – nema ko nije čuo za Lanselota – 12. vek! A sad o granicama između poeme i romana u stihu u romantizmu tek da ne govorimo – od „Evgenija Onjegina”, do Bajronovog „Don Žuana”, a šta još sve danas imamo – od Kristofa Rajnsmajera, En Karson, Gabora Šejna, Aglaje Veteranji, do niza naših savremenih autora, koji, sa manje ili više uspeha, pišu ovakva dela. Čak sam se sad setio kako sam pre više godina čitao i jednu savremenu poemu „Kad pokuca onaj, svojom koščatom rukom” Fridriha Cojnera. Ima, dakle, raznih književnih formi i ako može da se (uspešno!) napiše roman u formi upitnika, kao što je to uradio Alehandro Sambra u „Faksimilu”, tako, vala, može da se piše i u stihu. Pritom, u prilog čitanju „Dece” kao romana (što, naravno, ne isključuje i druge mogućnosti – od kojih mi je poema lično bliska), može se istaći koherentnost – knjiga ima jedan glas i jednog glavnog lika, razvojni narativ, dinamično upravljanje vremenskim planovima, junake, scene, celine, dakle, jednu zaokruženu, nefragmentarnu formu, u kojoj je više prizora nego refleksija. Ima ovde i briljantnog poetskog jezika, koji ponekad, gotovo kao eksces sine i vrati se u glavni tok. I da – ono što je najvažnije, ovde se ne mogu izdvajati delovi dela na jednako efektan način kao u nekim drugim formama – poput „33 sna” Dragane Mokan, koji dobro mogu da funkcionišu i u potpuno drukčijem rasporedu. Ukoliko se bilo šta oduzme „Deci”, konstrukcija pada. A uopšte se, u nedostaku interpunkcije, ne čini da je ona promišljena, a i te kako jeste.
Na kraju, da skrenem pažnju na jedan detalj koji me je iznenadio, a možda bi nekome promakao. Lubenice. One se, koliko mi se čini, pojavljuju makar četiri puta u delu i to u ključnim, formativnim trenucima. Osim što su mi direktan link ka detinjstvu i avgustu, ima u lubenicama nečeg još fascinantnijeg, čak i nostalgičnog. Sjajni su to detalji.
A srce im je najukusnije.
December 12, 2021
Nije mi najjasnije kome je i zašto ovo trebalo, kome je namenjeno i kaće crkne autofikcija i svi njeni mutanti i hibridi.
March 21, 2022
Lako se moglo desiti da „Decu“ nikad ne pročitam jer: 1) naširoko zaobilazim savremene dobitnike NIN-ove nagrade još od Gocićevog „Taia“, 2) kroz život sam naučio da je opravdano gajiti predrasude i prema ljudima koji studiraju FDU i prema njihovim profesorima (previše praziluka viri iz dupeta) 3) mnogobrojne stvari u romanu, bilo što sam čuo pre čitanja, bilo što sam se uverio čitajući, daleko su od mog čitalačkog senzibiliteta. A zaista bi bilo šteta da sam ga propustio. Ne sećam se da me je dugo nešto emotivno drmalo na ovakav način - nalik na ubod tupom viljuškom posred stomaka.
Jeste autofikcija i Markovićeva jeste jedan od autora čije je „ja” sveprisutno u tekstu. Ali, ako se malo pomerim levo i desno i zagledam se šire od Milene „look at me! look at me!“ Marković , nalazi se svet koji je sastavljen, recimo, od prstohvata „Priče o zanatima” i „Uloge moje porodice...”, onda Žike Pavlovića na litar i od konglometra uzbudljivosti govornog jezika. Asocijacija na Boru je zasnovana na činjenici da je ovde reč o građanskoj porodici i da su likovi, pa i odjeci na istorijske događaje, šantavi, namerno iskrivljeni, dvodimenzionalni i plošni, ali njihova ispražnjenost nikada im ne omogućava lepršavost i lakoću u pokretu, kao kod Bore, jer su Milenini junaci ispunjeni telesnim i prizemnim tekućinama proze Žike Pavlovića (da je seks onakav kakav je predstavljen kod Milene i Žike nikad ga ne bih imao). I sad, tako puni, a tako šantavo tanki kao flis-papir, njeni junaci trupkaju u stihu, koji je brz i ritmičan, a oblikovan stilizacijom usmenog govora, i to jednog specifičnog uobličenja narodnog jezika koji je korozivan prema građanskim vrednostima. Nisu bitne psovke - one su dekor - već ono građansko uverenje da se o nekim stvarima ne govori ili barem da se ne priča na takav način, što Milena krši pevajući kako već peva. Naravno, nije glavna stvar ni u pukom egzibicionizmu bez zadrške, ni u pukom šoku (a evo ja sam se trgao svaki put kad je Milena svog mentalno zaostalog sina nazvala debilom i retardom), već to što su oni dati kroz stilizovan savremen i usmeni jezik, koji se u tekstu pretače u uspavanke, kletve, mitološke pesme, tužbalice, to jest, vraća savremenu književnost u najstarije i iskonske forme književnosti.
Stoga, ovi junaci, tanki kao flis-papir, nesposobni da polete jer su ispunjeni životnim i telesnim tekućinama, ali zato trupkaju i poskakaju u ritmu i jeziku onog srpskog op-op, večito nešto nezadovoljni i melanholični, i spremni da sanjaju ali i da budu baš prgavi i surovi na nivou onog drevnog „Oštar pinjal vadi do pojasa, odsječe joj ruku do ramena“, i vreme nekako prođe, a kad prođe, nekako se shvati da je život baš, baš, baš bio iskonski pun, i da bi se opet sve ponovilo, verovatno na isti način, jer drugačije ne može, a ne bi ni valjalo.
Zbogom „Stakleni zidu“, „Deca” su moje novo omiljeno domaće delo obavljeno u 21. veku.
Jeste autofikcija i Markovićeva jeste jedan od autora čije je „ja” sveprisutno u tekstu. Ali, ako se malo pomerim levo i desno i zagledam se šire od Milene „look at me! look at me!“ Marković , nalazi se svet koji je sastavljen, recimo, od prstohvata „Priče o zanatima” i „Uloge moje porodice...”, onda Žike Pavlovića na litar i od konglometra uzbudljivosti govornog jezika. Asocijacija na Boru je zasnovana na činjenici da je ovde reč o građanskoj porodici i da su likovi, pa i odjeci na istorijske događaje, šantavi, namerno iskrivljeni, dvodimenzionalni i plošni, ali njihova ispražnjenost nikada im ne omogućava lepršavost i lakoću u pokretu, kao kod Bore, jer su Milenini junaci ispunjeni telesnim i prizemnim tekućinama proze Žike Pavlovića (da je seks onakav kakav je predstavljen kod Milene i Žike nikad ga ne bih imao). I sad, tako puni, a tako šantavo tanki kao flis-papir, njeni junaci trupkaju u stihu, koji je brz i ritmičan, a oblikovan stilizacijom usmenog govora, i to jednog specifičnog uobličenja narodnog jezika koji je korozivan prema građanskim vrednostima. Nisu bitne psovke - one su dekor - već ono građansko uverenje da se o nekim stvarima ne govori ili barem da se ne priča na takav način, što Milena krši pevajući kako već peva. Naravno, nije glavna stvar ni u pukom egzibicionizmu bez zadrške, ni u pukom šoku (a evo ja sam se trgao svaki put kad je Milena svog mentalno zaostalog sina nazvala debilom i retardom), već to što su oni dati kroz stilizovan savremen i usmeni jezik, koji se u tekstu pretače u uspavanke, kletve, mitološke pesme, tužbalice, to jest, vraća savremenu književnost u najstarije i iskonske forme književnosti.
Stoga, ovi junaci, tanki kao flis-papir, nesposobni da polete jer su ispunjeni životnim i telesnim tekućinama, ali zato trupkaju i poskakaju u ritmu i jeziku onog srpskog op-op, večito nešto nezadovoljni i melanholični, i spremni da sanjaju ali i da budu baš prgavi i surovi na nivou onog drevnog „Oštar pinjal vadi do pojasa, odsječe joj ruku do ramena“, i vreme nekako prođe, a kad prođe, nekako se shvati da je život baš, baš, baš bio iskonski pun, i da bi se opet sve ponovilo, verovatno na isti način, jer drugačije ne može, a ne bi ni valjalo.
Zbogom „Stakleni zidu“, „Deca” su moje novo omiljeno domaće delo obavljeno u 21. veku.
January 23, 2022
Pročitala, pa da obavim utisak pre proglašenja pobednika (i NINa, i klona).
Meni je ovo ok. Bolje nego što sam očekivala. 3.5+
Nisam inače poklonik Milene poezije, iako ona ima efektnih strofa koje ostaju u ljudima (npr. Rođeni).
Stran mi je njen ‘guslarski’ tonalitet, uporna jezička ogoljenost, pseudouličarska sirovost izraza.
‘Deca’ su razrađenija. Smenjivog tempa. Hermetičnija zbog zahtevnije forme poeme. Otprilike u drugoj polovini knjige je uspela da me emotivno angažuje.
Teško je ostati hladan pred slikama tri materinstva: onom trajno zakucanom u doživotnu brigu majke deteta s razvojnim poremećajem, kasnom majčinstvu - posle 40te, a tu je i izazov stečenog roditeljstva - partnerovo dete iz prvog braka.
Sam kraj je prošao malo mimo mene:
‘i nemoj ništa
zaboraviti’
To iskonsko ‘Do not forget” (s kućnog praga) oduvek osećam više kao kletvu, a ne zalog sretnije budućnosti.
Al’ dobro, svakom svoj senzibilitet.
Čitalaca ima raznih, pa i onih bez te vrste ‘pathosa’ u venama. 😊
Za nagradu ću (kad/ako bude) misliti da je zaslužena.
Meni je ovo ok. Bolje nego što sam očekivala. 3.5+
Nisam inače poklonik Milene poezije, iako ona ima efektnih strofa koje ostaju u ljudima (npr. Rođeni).
Stran mi je njen ‘guslarski’ tonalitet, uporna jezička ogoljenost, pseudouličarska sirovost izraza.
‘Deca’ su razrađenija. Smenjivog tempa. Hermetičnija zbog zahtevnije forme poeme. Otprilike u drugoj polovini knjige je uspela da me emotivno angažuje.
Teško je ostati hladan pred slikama tri materinstva: onom trajno zakucanom u doživotnu brigu majke deteta s razvojnim poremećajem, kasnom majčinstvu - posle 40te, a tu je i izazov stečenog roditeljstva - partnerovo dete iz prvog braka.
Sam kraj je prošao malo mimo mene:
‘i nemoj ništa
zaboraviti’
To iskonsko ‘Do not forget” (s kućnog praga) oduvek osećam više kao kletvu, a ne zalog sretnije budućnosti.
Al’ dobro, svakom svoj senzibilitet.
Čitalaca ima raznih, pa i onih bez te vrste ‘pathosa’ u venama. 😊
Za nagradu ću (kad/ako bude) misliti da je zaslužena.
August 6, 2022
Ово књижевно дело (роман/поема/шта-год) јесте квалитетније од већине дела која су ушла у ужи избор за НИН-ову награду претходних година (а које сам до сада читао), али није ме Милена Марковић „одувала“.
Брутално искрено, огољено, сирово, све је то у реду, али понегде ми је та шокантност била усиљена, готово јефтино сензационалистичка. У реду је и поигравање са формом, разобличавање традиционалних техника писања, пародирање епске поезије... види се да Милена Марковић пуно тога зна о књижевности, али ипак такве егзибиције нису оно што тражим од књижевности.
Брутално искрено, огољено, сирово, све је то у реду, али понегде ми је та шокантност била усиљена, готово јефтино сензационалистичка. У реду је и поигравање са формом, разобличавање традиционалних техника писања, пародирање епске поезије... види се да Милена Марковић пуно тога зна о књижевности, али ипак такве егзибиције нису оно што тражим од књижевности.
March 25, 2022
Toliko sam se trudila da volim ovu knjigu, ali ovo je baš loše. Od onog očajnog rimovanja do užasno antipatičnog i automizoginog lirskog subjekta kome su svi (a naročito žene) ili budale ili kurve, samo je ona posebna - ne znam šta da izdvojim od toliko preloših momenata. Ili ono kad se lirski subjekt pita zašto ima sina sa posebnim potrebama, da nije mama kriva, možda je vlada, možda su Srbi, možda masoni, netko me sabotira, dok opušteno i bez ikakve griže savjesti prepričava kako za vrijeme trudnoće nije pila, SAMO je pušila.
Priča jeste potresna i uprkos tome što je lirski subjekt očigledno zlobna, neempatična i prosto rečeno loša osoba koja nije u stanju da voli ni sopstvenu majku i sina a kamoli nekog drugog, ipak pronalazim u sebi saosjećanja prema njoj, jer nije joj bilo lako (seksualno napastovanje od strane rođenog djeda, vršnjačko nasilje, emotivno distancirani roditelji itd.).
Međutim, sama priča, koliko god potresna, nije dovoljna da se ovo nazove umjetničkim djelom. Mora se ipak uložiti malo više truda, a ovako me je smorila jer ima previše ponavljanja, a ni stil nije nešto inovativan, samo me bombarduje tragedijama.
Šta je sa urednicima? Imam osjećaj da su i oni zakazali, jer da su izbacili pola stranica, bila bi ovo solidna knjiga poezije.
Zaista, zaista ne razumijem kome se ovo i zašto dopalo. Meni ovo više liči na poziv u pomoć nego na umjetničko djelo, i umjesto što je nagrađuju, bolje bi bilo da neko pomogne ovoj ženi.
Priča jeste potresna i uprkos tome što je lirski subjekt očigledno zlobna, neempatična i prosto rečeno loša osoba koja nije u stanju da voli ni sopstvenu majku i sina a kamoli nekog drugog, ipak pronalazim u sebi saosjećanja prema njoj, jer nije joj bilo lako (seksualno napastovanje od strane rođenog djeda, vršnjačko nasilje, emotivno distancirani roditelji itd.).
Međutim, sama priča, koliko god potresna, nije dovoljna da se ovo nazove umjetničkim djelom. Mora se ipak uložiti malo više truda, a ovako me je smorila jer ima previše ponavljanja, a ni stil nije nešto inovativan, samo me bombarduje tragedijama.
Šta je sa urednicima? Imam osjećaj da su i oni zakazali, jer da su izbacili pola stranica, bila bi ovo solidna knjiga poezije.
Zaista, zaista ne razumijem kome se ovo i zašto dopalo. Meni ovo više liči na poziv u pomoć nego na umjetničko djelo, i umjesto što je nagrađuju, bolje bi bilo da neko pomogne ovoj ženi.
Read
January 30, 2022Bolela me je ova knjiga. Bolela me je kao malo koja.
Bolela me je ta goropadna apoetičnost u stihu, to aritmično smenjivanje zvonjave brzih, kratkih i oštrih rezova od kojih se vrišti i krvari i dugih sekvenci teško podnošljivih emotivnih bunara unutrašnje samoće.
Hladno mi je bilo, drhtao sam u ledenim pasažima obešenih o kvaku mladića s beretkama crvenim, ognjenovim praznim i sveprisutnim očima, incestiodnim pipkanjima u tami, razbio me je sneg na kraju u tumaranju zimskim beogradom.
No, koliko god se, kao svaka autentična, hrabra i zajebana umetnica trudila da te od sebe odbije, da ti u lice pljune, da te raščereči scenama, da ti se kao kurva koja doji predstavi, ne vredi. Iznutra osvaja iskrenost i razoružava iščašena nežnost i iskonska toplota deteta sa srcem lubenice.
Jer, zapravo je svo vreme toplo, grozničavo toplo, kao tokom letnjih meseci na selu kod dede s trulom nogom i babama svakakvim, i tetkama svakakvim, i na moru, najviše od svega na moru, dok se pliva nezgrapni kraul, u moru dok junaci goli plaču, dok se vode slatke i prolazne ljubavi posle kojih ostanu samo deca koja vas večno obeleže. Leto je u knjizi uvek, augustovsko i modro.
Boli ova knjiga, dozvolite joj da boli, ne nasedajte na površinske hrapave slojeve, uronite duboko kao u moru i pustite da boli. Veličanstvenost poeme van svih tonaliteta progutaće vas i vratiti u život čistije, lepše i kao retko kad bogatije.
Bolela me je ta goropadna apoetičnost u stihu, to aritmično smenjivanje zvonjave brzih, kratkih i oštrih rezova od kojih se vrišti i krvari i dugih sekvenci teško podnošljivih emotivnih bunara unutrašnje samoće.
Hladno mi je bilo, drhtao sam u ledenim pasažima obešenih o kvaku mladića s beretkama crvenim, ognjenovim praznim i sveprisutnim očima, incestiodnim pipkanjima u tami, razbio me je sneg na kraju u tumaranju zimskim beogradom.
No, koliko god se, kao svaka autentična, hrabra i zajebana umetnica trudila da te od sebe odbije, da ti u lice pljune, da te raščereči scenama, da ti se kao kurva koja doji predstavi, ne vredi. Iznutra osvaja iskrenost i razoružava iščašena nežnost i iskonska toplota deteta sa srcem lubenice.
Jer, zapravo je svo vreme toplo, grozničavo toplo, kao tokom letnjih meseci na selu kod dede s trulom nogom i babama svakakvim, i tetkama svakakvim, i na moru, najviše od svega na moru, dok se pliva nezgrapni kraul, u moru dok junaci goli plaču, dok se vode slatke i prolazne ljubavi posle kojih ostanu samo deca koja vas večno obeleže. Leto je u knjizi uvek, augustovsko i modro.
Boli ova knjiga, dozvolite joj da boli, ne nasedajte na površinske hrapave slojeve, uronite duboko kao u moru i pustite da boli. Veličanstvenost poeme van svih tonaliteta progutaće vas i vratiti u život čistije, lepše i kao retko kad bogatije.
March 21, 2022
Moj čitalački senzibilitet – bilo u bonvivanskom zabolemedupenju svog demonskog bezdušja ili usled permanentne mizantropske erekcije (dok ne pukne dan) – autobiografske uplive proglašava sasvim irelevantnim. Sledno, ogoljenja i patose sa tog izvora prihvatam isključivo kao izabrana sredstva uverljivosti, smatrajući da je to minimum fera najpre prema delu, a potom i autoru.
Rečju, ne tiče me se da li je u Deci opisano izmučilo građanku Marković ili van njene uobrazilje nepostojeću osobu, naratorku. Tiče me se koliko je uverljivo oživljavanje predstavljenog sveta.
Jeste li ovde? Pa... jeste, ako zamislimo svet utemeljen na orgazmičnoj ljubavi, koga pokreće sećanje, a u čijem je centru neutažna, detinje živa, iz instikta osvešćena žudnja – i materinska i seksualna. To prihvatam kao legitiman izbor, doživljavajući vulgarnost i seksualnost koje dominiraju Mileninm diskursom kao izražajna sredstva, pa je pomenuta orgazmičnost pre indikator života ili sinonim za spokoj, nego fenomen čulnosti.
Taj isti, moj senzibilitet, slabo podnosi ma i miris bita.
Je li ovo bit poezija? Pa... rekla bih da nije, bar nije nužno, uz napomenu da autorku ne proglašavam bitničarkom na osnovu jednog spominjanja Ginzberga, kao što ne bih proglasila klasičarkom zbog (češće od) jednog upućivanja na heksametar i epsku tradiciju, ali mi mnogo čime ukazuje da bi između Vergilija i Ginzberga svom dušom prigrlila potonjeg. Takođe legitiman izbor.
Najzad scenografiju geta ne smatram srećnim rešenjem, čak ni u funkciji dekora tragi-komedije (nikada se neću odreći tvrdnje da bi Radovan Treći bio uspeliji kao kafkijanski lik).
Da li bi se Deca urušila van konteksta novobeogradskih blokova? Pa... verovatno ne bi, u potpunosti sigurno ne, ali bi drugi okvir doneo nešto sasvim drugačije. To onda znači da možemo govoriti o univerzalnosti ili bezvremenosti? Ipak ne. Za tu svrhu je neophodan čvršći korak, bolja kontrola patetike, manja doza sebičnosti i jasnije razlikovanje inata od besa što skupa znači više hrabrosti. Ne mislim da je hrabro to što je, kako kažu, autorka iskreno iznosi svoju intimu (zašto bi trebalo to da znamo?): takva je njena poetika, svesno odabrana. I taj njen izbor je, kao i ponos, legitiman, ali ništa sa hrabrošću nema. Ni naratorku ne smatram hrabrim likom.
Svi, dakle, sastojci koje je Milena Marković upotrebila su mi ili neukusni ili bljutavi i mogle bismo se zauvek razići, uz klimoglav iskrenog uvažavanja ovako dobre forme.
Formu smatram veoma uspelom, žmureći na onaj jedan jedini zarez koji ne znam šta (ako ne mlohavi pokušaj bunta) treba da predstavlja. Upravo zbog forme ova knjiga jeste vredna pažnje, ali ne usled potpuno nesuvislog pitanja roman- neroman, već zbog toga što se iz nje vidi autorkina snaga: šta može i šta bira.
Najkaraće rečeno, kompozicija je takva da navodi na utisak spontanosti, da je samonikla posledica sadržaja, najprirodnija i jedina moguća, ali je jasno da je veoma pažljivo konstruisana, zbog čega joj je linearnost iskidana u dronjke (demencije), a narativ isprecesan lirskim uznosima, učvršćen efektima vulgarnog jezika i tako redom, do, najzad, afektiranja dečijeg govora.
Ostale akrobacije izvodi sa previše tremaroškog saplitanja i aljkavo: kao da se trudila da ne primetimo koliko je dušmanski zategla ventil svog besa (a to što šišti naziva stidom), zbog čega se čini da su joj one divne slike eskapizam i da prečesto sopće u očaju, nemajući dovoljno snage za humor i ironiju. Iz toga čitam da svoju muku nije nadišla, pa joj baš i ne verujem kad kaže da je spremna da skupo plati još jedan krug zato što je vožnja dobra, nego pomišljam da je dezerter u puku čulnost kojoj zavisnički robuje. To forma demantuje, da, ali opet...
Da je pedantnije destilovala i bit i blokove i likove i majčinstvo, mom čitalačkom senzibilitetu bi bila jasnija i gorča, a pitka i otrežnjujuća kao, recimo, Lusija Berlin.
Zaslužuje Milena Marković čitanje, pa i taj prvi plan u koji ju je nagrada izvukla, ali to nije dovoljno da se meni svidi ono što ona piše. 3 na karte – dobru je kulu od njih izgradila.
Rečju, ne tiče me se da li je u Deci opisano izmučilo građanku Marković ili van njene uobrazilje nepostojeću osobu, naratorku. Tiče me se koliko je uverljivo oživljavanje predstavljenog sveta.
Jeste li ovde? Pa... jeste, ako zamislimo svet utemeljen na orgazmičnoj ljubavi, koga pokreće sećanje, a u čijem je centru neutažna, detinje živa, iz instikta osvešćena žudnja – i materinska i seksualna. To prihvatam kao legitiman izbor, doživljavajući vulgarnost i seksualnost koje dominiraju Mileninm diskursom kao izražajna sredstva, pa je pomenuta orgazmičnost pre indikator života ili sinonim za spokoj, nego fenomen čulnosti.
Taj isti, moj senzibilitet, slabo podnosi ma i miris bita.
Je li ovo bit poezija? Pa... rekla bih da nije, bar nije nužno, uz napomenu da autorku ne proglašavam bitničarkom na osnovu jednog spominjanja Ginzberga, kao što ne bih proglasila klasičarkom zbog (češće od) jednog upućivanja na heksametar i epsku tradiciju, ali mi mnogo čime ukazuje da bi između Vergilija i Ginzberga svom dušom prigrlila potonjeg. Takođe legitiman izbor.
Najzad scenografiju geta ne smatram srećnim rešenjem, čak ni u funkciji dekora tragi-komedije (nikada se neću odreći tvrdnje da bi Radovan Treći bio uspeliji kao kafkijanski lik).
Da li bi se Deca urušila van konteksta novobeogradskih blokova? Pa... verovatno ne bi, u potpunosti sigurno ne, ali bi drugi okvir doneo nešto sasvim drugačije. To onda znači da možemo govoriti o univerzalnosti ili bezvremenosti? Ipak ne. Za tu svrhu je neophodan čvršći korak, bolja kontrola patetike, manja doza sebičnosti i jasnije razlikovanje inata od besa što skupa znači više hrabrosti. Ne mislim da je hrabro to što je, kako kažu, autorka iskreno iznosi svoju intimu (zašto bi trebalo to da znamo?): takva je njena poetika, svesno odabrana. I taj njen izbor je, kao i ponos, legitiman, ali ništa sa hrabrošću nema. Ni naratorku ne smatram hrabrim likom.
Svi, dakle, sastojci koje je Milena Marković upotrebila su mi ili neukusni ili bljutavi i mogle bismo se zauvek razići, uz klimoglav iskrenog uvažavanja ovako dobre forme.
Formu smatram veoma uspelom, žmureći na onaj jedan jedini zarez koji ne znam šta (ako ne mlohavi pokušaj bunta) treba da predstavlja. Upravo zbog forme ova knjiga jeste vredna pažnje, ali ne usled potpuno nesuvislog pitanja roman- neroman, već zbog toga što se iz nje vidi autorkina snaga: šta može i šta bira.
Najkaraće rečeno, kompozicija je takva da navodi na utisak spontanosti, da je samonikla posledica sadržaja, najprirodnija i jedina moguća, ali je jasno da je veoma pažljivo konstruisana, zbog čega joj je linearnost iskidana u dronjke (demencije), a narativ isprecesan lirskim uznosima, učvršćen efektima vulgarnog jezika i tako redom, do, najzad, afektiranja dečijeg govora.
Ostale akrobacije izvodi sa previše tremaroškog saplitanja i aljkavo: kao da se trudila da ne primetimo koliko je dušmanski zategla ventil svog besa (a to što šišti naziva stidom), zbog čega se čini da su joj one divne slike eskapizam i da prečesto sopće u očaju, nemajući dovoljno snage za humor i ironiju. Iz toga čitam da svoju muku nije nadišla, pa joj baš i ne verujem kad kaže da je spremna da skupo plati još jedan krug zato što je vožnja dobra, nego pomišljam da je dezerter u puku čulnost kojoj zavisnički robuje. To forma demantuje, da, ali opet...
Da je pedantnije destilovala i bit i blokove i likove i majčinstvo, mom čitalačkom senzibilitetu bi bila jasnija i gorča, a pitka i otrežnjujuća kao, recimo, Lusija Berlin.
Zaslužuje Milena Marković čitanje, pa i taj prvi plan u koji ju je nagrada izvukla, ali to nije dovoljno da se meni svidi ono što ona piše. 3 na karte – dobru je kulu od njih izgradila.
February 9, 2022
Sećam se kada je jednom prilikom moj profesor sa fakulteta, jedan od onih profesora koji osim predmeta koji predaje voli da priča i o svemu ostalom, rekao: "Postoje ljudi kojima je neko rekao da intelektualci imaju ružan rukopis, da su neuredni i zapušteni i govore vulgarnosti, i onda se ti ljudi tako ponašaju jer misle da ako i oni to rade, da se mogu smatrati intelektualcima."
Mileni Marković je možda neko nekad rekao da ljudi koji su avangardni i urbani umetnici ne koriste znakove interpukcije, izbegavaju pravopis, skaču sa teme na temu i koriste vulgarnosti u svojim delima i kad ima i kad nema poente.
Nisam dovoljno upoznat sa biografijom Milene Marković da bih znao da li je ovo autobiografsko delo ili autofikcija ili kombinacija. Priča sama po sebi ima kompleksnih elemenata i zato umesto jedne ocenjujem sa dve zvezdice ovo delo, iako je ta priča zakopana pod gomilom opštih mesta i opisa banalnih događaja koji bi trebali da doprinesu teatralnosti.
Sama forma pripovedanja, ta kombinacija romana i poeme, bi trebalo da doprinese isto avangardi koja po meni u nekom trenutku čitanja postane vrlo mučna, pogotovo bez znakova interpukcije i izbegavanja pravopisnih pravila.
Postoji više nego dovoljno "punch line"-ova za koje verujem da će biti veoma efektni kao citati na socijalnim mrežama, pogotovo među "mlađom alternativnom publikom" - ma šta god to značilo.
Mileni Marković je možda neko nekad rekao da ljudi koji su avangardni i urbani umetnici ne koriste znakove interpukcije, izbegavaju pravopis, skaču sa teme na temu i koriste vulgarnosti u svojim delima i kad ima i kad nema poente.
Nisam dovoljno upoznat sa biografijom Milene Marković da bih znao da li je ovo autobiografsko delo ili autofikcija ili kombinacija. Priča sama po sebi ima kompleksnih elemenata i zato umesto jedne ocenjujem sa dve zvezdice ovo delo, iako je ta priča zakopana pod gomilom opštih mesta i opisa banalnih događaja koji bi trebali da doprinesu teatralnosti.
Sama forma pripovedanja, ta kombinacija romana i poeme, bi trebalo da doprinese isto avangardi koja po meni u nekom trenutku čitanja postane vrlo mučna, pogotovo bez znakova interpukcije i izbegavanja pravopisnih pravila.
Postoji više nego dovoljno "punch line"-ova za koje verujem da će biti veoma efektni kao citati na socijalnim mrežama, pogotovo među "mlađom alternativnom publikom" - ma šta god to značilo.
April 24, 2022
Nisam uopšte planirala da je čitam jer mi je odmah bilo jasno da ovo nije nešto po mom ukusu. Ali, eto, Ninova nagrada uprkos njenoj reputaciji posljednjih godina, Lom kao izdavač, djeca u naslovu i Beograd noću, atmosfera koja me uvijek ponese u beogradskim knjižarama koje će me raskućiti. Nisam poklonik ovakve forme iako su pjesničke slike koje Marković isporučuje u malim pakovanjima jako snažne (u jednom trenutku sam poželjela da čitam njenu poeziju, ali mislim da mi nakon ovog izleta to dugo neće biti u fokusu). Meni je ovaj tempo prebrz, pa nisam mogla adekvatno da se koncentrišem. Ima tu elemenata za pohvalu, daleko od toga da nisam svjesna značaja ovakvog sadržaja, ali definitivno nije nešto u čemu bih mogla uživati. Žao mi je što nisam poslušala svoj prvi instinkt.
February 4, 2022
toliko se puta zemlja okrenula
toliko je naših u grobove ušlo
a mi i dalje nismo ljudi nego
neka strašna deca
toliko je naših u grobove ušlo
a mi i dalje nismo ljudi nego
neka strašna deca
October 24, 2025
роман у облику поеме о детињству, рату и дисфункционалној породици и уједно роман око ког сам била скептична да ли да се усудим да му дам шансу. ауторка крши правила да се о неким стварима уопште не прича, а о другим пак прича са поштовањем - и прича без устручавања о свему. нисам сигурна да ли су псовке ту јер су део наших модерних живота, па треба да их што пре прихватимо и у књижевности или имају шок-вредност да се сви ми дивимо њеној храбрости да свог ментално заосталог сина назива ретардом. сензационалистички псеудо-интелектуализам или модерни класик домаће књижевности. не знам коме је ово дело намењено, али мени није.
February 4, 2022
Meni je ova knjiga djelovala puno uspjelije na planu sadržaja i izgradnje jedne, uz sav njen prkos, ogoljene i kompleksne junakinje nego na planu izraza i forme. Koliko ova forma autorki očito odgovara da iskaže šta je namjerila, toliko je u pojedinim momentima prosto odavala utisak posezanja za suvišnim ponavljanjima i pomalo usiljenim oneobičavanjima. Voljela bih da sam pored nekih zaista snažnih slika i momenata dobila jednu upečatljiviju i samim tim uspjeliju cjelinu.
January 27, 2022
Uznemirujuće i istovremeno smirujuće, ali na onaj poznati novobeogradski način, koji varira od smrdljivih popodneva kada se crveno sunce prelama kroz slegnuti smog i dim zapaljenih masnih krpa sa buvljaka do jutara kada mirišu lipe i svetlucaju olistale breze i deluje kao da se sav život sjatio baš u blokove; tudo passa bilo da je nabolje ili nagore, ali mi smo tu
August 13, 2022
Meni ipak fali interpunkcija.
December 10, 2022
da mi priča ovo u kafani smorila bih se ali bih trpjela jer je lijepa i jer mi je žao
January 27, 2022
"sedite za sto
i dalje će da pada sneg
eto me deco letim kroz pahulje
nad mojim belim gradom
sutra će ga isprljati
razneti
kopati graditi
gađati gaziti
pregaziti a sneg će opet da pada
dunavom ploviće led
onda će nova deca da zaplaču
kad progledaju kad prodišu
trešnje paperjem plaze već vidim
doći će i leto
golim će leđima devojke ploviti
i vladati
hodaj mi sine daleko
živi uči gledaj praštaj
i nemoj ništa
zaboraviti."
Ne znam kako su se osećali oni koji su ovo delo pre mene držali u rukama, ali meni nije bilo baš najbolje. I ima nešto u tom grču koji je pretio da se združi sa nagonom za povraćanjem, ali ipak nije uspeo u svom naumu. Ne, nije ovo odvratna knjiga, kako su je mnogi vrsni poznavaoci književnosti nazivali ovih dana. Ovo je odvratno realna knjiga, jedan roman u stihu vredan svakog minuta koji „izgubih“ na njega. Za one koji i dalje žele da komentarišu roman u stihu, a pogotovo onima koji se zdušno smeju što roman u stihu može da osvoji jednu književnu nagradu – setite se jednog Onjegina, u kojoj je ono beše formi on pisan?
Knjigu sam sinoć započela, umor me je u nekom trenutku savladao i sa njom sam zaspala. Rano jutros je završih. Toliko neke čudne privlačnosti u njoj ima da me nije pustila da predahnem. I nisam se zaustavila sve dok nisam pročitala pesmu sa zadnje korice i istu zaklopila. Tek tad nisam mogla da se pomerim. Milena je ovim redovima takav vrtlog emocija napravila da su se one poklapale, preklapale, nadograđivale, smenjivale, ganjale jedna drugu... Nijednog trenutka nisam bila hladna niti ravnodušna. Ugušiše me emocije! Toliko razoružava istinom, toliko ubija detaljima, toliko razgolićuje da to nije moguće opisati!
Razumem da je način na koji iznosi sve to na hartiju drugačiji od onog već prihvaćenog kada je književnost u pitanju, ali isto tako, ne razumem te trenutke zgražavanja nad pojedinim delovima romana. Kako se i može komentarisati ili analizirati nešto na osnovu jednog jedinog dela, ponajčešće izvučenog iz konteksta? Kako se mogu davati ocene zbog vulgarnosti ili zbog stila pisanja, ako knjigu nisi prigrlio, od prve do poslednje stranice? Da li svi oni koji sebi daju za pravo da komentarišu delove u kojima se pominje jebanje iliti naskakanje na crnog psa i mnogi drugi, jelte, degutantni delovi (i nemojte me cenzurisati ovde ako pominjem „nepristojne reči“ jer ću se uredno pozvati na knjigu iz 1818. godine, a koju je Vuk Karadžić zaveštao svoj svojoj deci objašnjavajući šta svaka od gorepomenutih reči znači) pročitaše i deo o selu, o dedi i pipkanju unuka iza kuće, o moru, o roditeljima i njihovom ponašanju prema svojoj deci, o iskorišćavanju, o propalim snovima, o božijoj kazni, o detetu sa autizmom, od deci koja dobiše decu, o različitosti, o nastranostima, o društvu u celini? Pročitaste li vi išta od toga pa možete da kažete: fuj? U redu je da se nešto nekome ne svidi, bogo moj, to je sasvim dozvoljeno, ali nemojte govoriti o nečemu sa čim se niste upoznali (ili ne daj bože doživeli). I ne znam što se uopšte toliko zadržavam i komentarišem raznorazna mišljenja pojedinaca koji su i od jedne takve Milene - drugačije, surove, sirove, iskrene - miljama daleko, ali eto. Morah da iz sebe izbacim i to.
"ja vidim milenu kako je tata voli
kako je mama voli kako je vole rođaci svi
vidim milenu kako je davno otišla ta milena
i nje više nema možda nije ni postojala"
Mene je pogodila. Isuviše. Kolika je cena za sve što u životu uradimo? Ima li slobode i kako do nje doći? Kako te drugi posmatraju ako se u potpunosti ogoliš, ako se osmeliš da kažeš ono što ti na srcu čami već dugo? Ima li sve to ikakvog značaja?
Beše ovo jedno kratko (zato što je brzo pročitah) katarzično, mračno i iskreno, ali u isto vreme i previše dugo putovanje, jer ova knjiga ne može da ostavi čitaoca nepromenjenim i ravnodušnim. Verujte mi na reč. Ili nemojte. Na vama je.
"ja drhtim pod niskim nebom
da li bi se menjala ne bih
ali svaki put kad vidim
mladu devojku kako stavlja dete na sisu
i ja bih ponovo pa šta košta
i kad vidim slepljeno dvoje pod brezom
i ja bih ponovo
i kad vidim ikolačene mlade pijance kako vrište
i ja bih ponovo
i kad vidim moju majku sela bi joj u krilo
i kad vidim pušku pucala bih i vrisnula
i ništa ne ostaje iza nas
samo deca
a deca ako imaju sreće
odu i zaborave
ako nemaju drže ih
strašnim kandžama i sve se ponavlja"
p.s. Jedan Bukovski bi sa jednom Milenom pio pivo na vrhu neke zgrade. Samo kažem...
i dalje će da pada sneg
eto me deco letim kroz pahulje
nad mojim belim gradom
sutra će ga isprljati
razneti
kopati graditi
gađati gaziti
pregaziti a sneg će opet da pada
dunavom ploviće led
onda će nova deca da zaplaču
kad progledaju kad prodišu
trešnje paperjem plaze već vidim
doći će i leto
golim će leđima devojke ploviti
i vladati
hodaj mi sine daleko
živi uči gledaj praštaj
i nemoj ništa
zaboraviti."
Ne znam kako su se osećali oni koji su ovo delo pre mene držali u rukama, ali meni nije bilo baš najbolje. I ima nešto u tom grču koji je pretio da se združi sa nagonom za povraćanjem, ali ipak nije uspeo u svom naumu. Ne, nije ovo odvratna knjiga, kako su je mnogi vrsni poznavaoci književnosti nazivali ovih dana. Ovo je odvratno realna knjiga, jedan roman u stihu vredan svakog minuta koji „izgubih“ na njega. Za one koji i dalje žele da komentarišu roman u stihu, a pogotovo onima koji se zdušno smeju što roman u stihu može da osvoji jednu književnu nagradu – setite se jednog Onjegina, u kojoj je ono beše formi on pisan?
Knjigu sam sinoć započela, umor me je u nekom trenutku savladao i sa njom sam zaspala. Rano jutros je završih. Toliko neke čudne privlačnosti u njoj ima da me nije pustila da predahnem. I nisam se zaustavila sve dok nisam pročitala pesmu sa zadnje korice i istu zaklopila. Tek tad nisam mogla da se pomerim. Milena je ovim redovima takav vrtlog emocija napravila da su se one poklapale, preklapale, nadograđivale, smenjivale, ganjale jedna drugu... Nijednog trenutka nisam bila hladna niti ravnodušna. Ugušiše me emocije! Toliko razoružava istinom, toliko ubija detaljima, toliko razgolićuje da to nije moguće opisati!
Razumem da je način na koji iznosi sve to na hartiju drugačiji od onog već prihvaćenog kada je književnost u pitanju, ali isto tako, ne razumem te trenutke zgražavanja nad pojedinim delovima romana. Kako se i može komentarisati ili analizirati nešto na osnovu jednog jedinog dela, ponajčešće izvučenog iz konteksta? Kako se mogu davati ocene zbog vulgarnosti ili zbog stila pisanja, ako knjigu nisi prigrlio, od prve do poslednje stranice? Da li svi oni koji sebi daju za pravo da komentarišu delove u kojima se pominje jebanje iliti naskakanje na crnog psa i mnogi drugi, jelte, degutantni delovi (i nemojte me cenzurisati ovde ako pominjem „nepristojne reči“ jer ću se uredno pozvati na knjigu iz 1818. godine, a koju je Vuk Karadžić zaveštao svoj svojoj deci objašnjavajući šta svaka od gorepomenutih reči znači) pročitaše i deo o selu, o dedi i pipkanju unuka iza kuće, o moru, o roditeljima i njihovom ponašanju prema svojoj deci, o iskorišćavanju, o propalim snovima, o božijoj kazni, o detetu sa autizmom, od deci koja dobiše decu, o različitosti, o nastranostima, o društvu u celini? Pročitaste li vi išta od toga pa možete da kažete: fuj? U redu je da se nešto nekome ne svidi, bogo moj, to je sasvim dozvoljeno, ali nemojte govoriti o nečemu sa čim se niste upoznali (ili ne daj bože doživeli). I ne znam što se uopšte toliko zadržavam i komentarišem raznorazna mišljenja pojedinaca koji su i od jedne takve Milene - drugačije, surove, sirove, iskrene - miljama daleko, ali eto. Morah da iz sebe izbacim i to.
"ja vidim milenu kako je tata voli
kako je mama voli kako je vole rođaci svi
vidim milenu kako je davno otišla ta milena
i nje više nema možda nije ni postojala"
Mene je pogodila. Isuviše. Kolika je cena za sve što u životu uradimo? Ima li slobode i kako do nje doći? Kako te drugi posmatraju ako se u potpunosti ogoliš, ako se osmeliš da kažeš ono što ti na srcu čami već dugo? Ima li sve to ikakvog značaja?
Beše ovo jedno kratko (zato što je brzo pročitah) katarzično, mračno i iskreno, ali u isto vreme i previše dugo putovanje, jer ova knjiga ne može da ostavi čitaoca nepromenjenim i ravnodušnim. Verujte mi na reč. Ili nemojte. Na vama je.
"ja drhtim pod niskim nebom
da li bi se menjala ne bih
ali svaki put kad vidim
mladu devojku kako stavlja dete na sisu
i ja bih ponovo pa šta košta
i kad vidim slepljeno dvoje pod brezom
i ja bih ponovo
i kad vidim ikolačene mlade pijance kako vrište
i ja bih ponovo
i kad vidim moju majku sela bi joj u krilo
i kad vidim pušku pucala bih i vrisnula
i ništa ne ostaje iza nas
samo deca
a deca ako imaju sreće
odu i zaborave
ako nemaju drže ih
strašnim kandžama i sve se ponavlja"
p.s. Jedan Bukovski bi sa jednom Milenom pio pivo na vrhu neke zgrade. Samo kažem...
March 4, 2022
,,Deca" Milene Marković su svojevrstan osvrt na celokupan život autorke. Od rane mladosti pa sve do srednjih godina. Napisan u formi romana u stihu, priznajem da sam imao nekakva očekivanja, jer poslednje književno delo u sličnoj formi koje sam imao priliku da čitam bio je Danteov "Pakao", te sam možda, pod utiskom takve književne "gromade" pomislio da ću slično iskustvo doživeti i sa Mileninim najnovijim delom.
Dok kod Dantea imamo taj konstantan proces uspinjanja u duhovnom smislu, dok ironično on zalazi u sve dublji mrak pakla. Kod Milene Marković mi nemamo tu konzistentnost, nemamo rastuću liniju, već imamo tu nekakvu nepravilnu liniju u njenom životnom putu, koja je ispunjena usponima, padovima i stagnacijama.
S obzirom da sam već ranije imao priliku da čitam, ali i slušam poezije Milene Marković, koju svima preporučujem čak i više od klasičnog čitanja. Smatram da je neophodno reći da, ako ste ranije imali priliku da čitate njenu poeziju, onda će vam ,,Deca" biti upravo ono na šta se navikli iz njenog ranijeg literarnog stvaralaštva. Smatram da u ovoj knjizi nećete dobiti ništa manje niti išta više od već očekivanog Mileninog stila. Jedino što, čini mi se ipak ,,Deca" predstavljaju nekakav završni, ili finalnih deo tog životnog kruga u njenom dosadašnjem poetskom stvaranju.
Unutar stranica ,,Deca" biće mnogo stihova koji će vas odvesti na to neko opšte mesto, neki vas možda neće odvesti nigde, neki će imati taj standardni element univerzalnog, dok su neki stihovi zaista lični i nemoguće ih je doživeti nikako drugačije nego kao tuđe. Svakako ceo taj "enterijer" njene poezije ispunjen je na momente tamom, surovošću, sirovošću mada nekada čak i veselim tonom. Primetan je taj konzistentan momenat u njenom jeziku koji svakako nije namenjen književnim puritancima kojima vulgarnost smeta. Njena poezija je takva, lična, ispovedna, životna, bez nekakve jeftine šminke koja služi da samo estetski ulepša i zamaskira autorkine bore, njene brige, lična nezadovoljstvo i pak loše odluke.
Ona iskreno piše o sebi i drugima, i za tu njenu istinu, koju je godinama stvarala, čini mi se da je NIN i bio, nekakav relativno logičan splet okolnosti za nju i njeno stvaralaštvo.
3,5✨
Dok kod Dantea imamo taj konstantan proces uspinjanja u duhovnom smislu, dok ironično on zalazi u sve dublji mrak pakla. Kod Milene Marković mi nemamo tu konzistentnost, nemamo rastuću liniju, već imamo tu nekakvu nepravilnu liniju u njenom životnom putu, koja je ispunjena usponima, padovima i stagnacijama.
S obzirom da sam već ranije imao priliku da čitam, ali i slušam poezije Milene Marković, koju svima preporučujem čak i više od klasičnog čitanja. Smatram da je neophodno reći da, ako ste ranije imali priliku da čitate njenu poeziju, onda će vam ,,Deca" biti upravo ono na šta se navikli iz njenog ranijeg literarnog stvaralaštva. Smatram da u ovoj knjizi nećete dobiti ništa manje niti išta više od već očekivanog Mileninog stila. Jedino što, čini mi se ipak ,,Deca" predstavljaju nekakav završni, ili finalnih deo tog životnog kruga u njenom dosadašnjem poetskom stvaranju.
Unutar stranica ,,Deca" biće mnogo stihova koji će vas odvesti na to neko opšte mesto, neki vas možda neće odvesti nigde, neki će imati taj standardni element univerzalnog, dok su neki stihovi zaista lični i nemoguće ih je doživeti nikako drugačije nego kao tuđe. Svakako ceo taj "enterijer" njene poezije ispunjen je na momente tamom, surovošću, sirovošću mada nekada čak i veselim tonom. Primetan je taj konzistentan momenat u njenom jeziku koji svakako nije namenjen književnim puritancima kojima vulgarnost smeta. Njena poezija je takva, lična, ispovedna, životna, bez nekakve jeftine šminke koja služi da samo estetski ulepša i zamaskira autorkine bore, njene brige, lična nezadovoljstvo i pak loše odluke.
Ona iskreno piše o sebi i drugima, i za tu njenu istinu, koju je godinama stvarala, čini mi se da je NIN i bio, nekakav relativno logičan splet okolnosti za nju i njeno stvaralaštvo.
3,5✨
July 28, 2025
Ne kažem da nema upitnih stavova, ali je toliko iskreno, ogoljeno i tako dobro barata rečima. Mogla sam da čitam u nedogled ovaj stil pisanja.
June 29, 2022
Video sam dosta diskusije o tome je li ova knjiga roman, a posebno u kontekstu NIN-ove nagrade. Što se mene tiče, odgovor je dosta očigledan - koga briga. Meni forma nije toliko prijala - ima strana koje snažno i lepo oslikavaju teške emocije i mogle bi biti i solo pesme u konceptualnoj zbirci, dok je prostor između njih često ispunjen filerima koje forma diktira, a bez kojih se i moglo.
Ne volim da čitam autofikciju jer likovi i događaji nisu ono što u knjizi piše. Nema mi smisla ni kad je autorka samodeprekativna pa njen lik zvuči užasno, nema mi ni smisla kad je autorka ubeđena da je ona u pravu, a svi drugi nisu. Da je ona samo lik u knjizi, moglo bi se i jedno i drugo analizirati na interesantne načine. U autofikciji je nemoguće dati sud i o čemu - niti znam istoriju cele joj porodice, niti znam koji deo romana je fikcija.
Ljudi kažu i da je ova knjiga surovo iskrena, pri čemu bih ja stavio jak akcenat na surova. Kažu i da je njena nekorektnost originalna, što ja baš ne razumem - kako nešto što svi rade može da bude originalno? Je l vam češće ljudi kažu "Znaš, ja nisam baš politički korektan" ili "Znaš, ja sam pristojna osoba sa dozom empatije ka drugima"? Ne znam zašto naratorka želi zlo svim ženama koje pomene u knjizi, nadam se da je to onaj deo što je fikcija.
Poslednjih par strana mi se izuzetno dopada, i to ne samo jer se dešavaju baš pored parka u kojem sam dobar deo ove knjige pročitao, već jer savršeno balansiraju između teškoće, gorčine i snage koje knjigu obeležavaju.
Ne volim da čitam autofikciju jer likovi i događaji nisu ono što u knjizi piše. Nema mi smisla ni kad je autorka samodeprekativna pa njen lik zvuči užasno, nema mi ni smisla kad je autorka ubeđena da je ona u pravu, a svi drugi nisu. Da je ona samo lik u knjizi, moglo bi se i jedno i drugo analizirati na interesantne načine. U autofikciji je nemoguće dati sud i o čemu - niti znam istoriju cele joj porodice, niti znam koji deo romana je fikcija.
Ljudi kažu i da je ova knjiga surovo iskrena, pri čemu bih ja stavio jak akcenat na surova. Kažu i da je njena nekorektnost originalna, što ja baš ne razumem - kako nešto što svi rade može da bude originalno? Je l vam češće ljudi kažu "Znaš, ja nisam baš politički korektan" ili "Znaš, ja sam pristojna osoba sa dozom empatije ka drugima"? Ne znam zašto naratorka želi zlo svim ženama koje pomene u knjizi, nadam se da je to onaj deo što je fikcija.
Poslednjih par strana mi se izuzetno dopada, i to ne samo jer se dešavaju baš pored parka u kojem sam dobar deo ove knjige pročitao, već jer savršeno balansiraju između teškoće, gorčine i snage koje knjigu obeležavaju.
March 31, 2022
Kao bujica, kao najveći talas na okeanu, kao poplava koja ruši sve pred sobom,potekle su riječi Milene Marković i ulile se u poemu ''Deca'', roman u stihu ovjenčan NIN-ovom nagradom.
I kako bi rekao Mika Antić ''Ovo nije ispovest. Ovo je gore nego molitva.'' autorka pred čitaocem ogoljava svoj život, od djetinjstva, preko tinejdžerskih godina, pa sve do danas, ujedno stavljajući svoju porodicu pod reflektore, secirajući jednu porodicu i njenu istoriju tokom života u bivšoj državi, perioda tranzicije i sadašnjeg vremena.
Milenine riječi plove stranicama, znakovi interpunkcije ne postoje kao prepeka njenim mislima, njenim osjećanjima koja nikada nisu crna ili bijela, ona su sve odjednom, ona su ništavilo, ona su kajanje, ona su mirenje sa svime što će biti.
Baveći se svojim postojanjem unutar porodične zajednice, često disfunkcionalne, za Milenu uobičajene, tokom ovog romana upoznajemo njene ljubavi, roditelje, djecu, rođake, povezane krvlju, razdvojene željama, u intimnom književnom izdahu nakon dugo zadržavanog daha.
Ono što mi se nije dopalo u ovoj, za našu književnost, neuobičajenoj formi, jeste atmosfera kojom su prožeta ''Deca'', koja je većim dijelom mračna, destruktivna, na trenutke zla, na trenutke bespomoćna, što je, isključivo subjektivni doživljaj tokom mog čitanja.
I kako bi rekao Mika Antić ''Ovo nije ispovest. Ovo je gore nego molitva.'' autorka pred čitaocem ogoljava svoj život, od djetinjstva, preko tinejdžerskih godina, pa sve do danas, ujedno stavljajući svoju porodicu pod reflektore, secirajući jednu porodicu i njenu istoriju tokom života u bivšoj državi, perioda tranzicije i sadašnjeg vremena.
Milenine riječi plove stranicama, znakovi interpunkcije ne postoje kao prepeka njenim mislima, njenim osjećanjima koja nikada nisu crna ili bijela, ona su sve odjednom, ona su ništavilo, ona su kajanje, ona su mirenje sa svime što će biti.
Baveći se svojim postojanjem unutar porodične zajednice, često disfunkcionalne, za Milenu uobičajene, tokom ovog romana upoznajemo njene ljubavi, roditelje, djecu, rođake, povezane krvlju, razdvojene željama, u intimnom književnom izdahu nakon dugo zadržavanog daha.
Ono što mi se nije dopalo u ovoj, za našu književnost, neuobičajenoj formi, jeste atmosfera kojom su prožeta ''Deca'', koja je većim dijelom mračna, destruktivna, na trenutke zla, na trenutke bespomoćna, što je, isključivo subjektivni doživljaj tokom mog čitanja.
March 31, 2022
Након прочитане књиге стекао сам утисак да ово није књига за мене и да ја нисам циљна група. Оно што ми није одговарало је форсирање свега модерног, буквално људи убацују састојке у књиге који су сада актуелни, тј тренутно популарни, наравно није Милена Марковић само таква. Друга ствар је то што је све као у неком стиху, не знам ни сам више да ли је пјесма или шта је, гдје почиње реченица или мисао, а гдје се завршава јер нема зареза, нема тачака.
Много ми говори то да књигу која се чита за до два сата сам читао 2 мјесеца. Мени се књига не свиђа иако сам сродан са одређеним ситуацијама кроз које пролази јунакиња.
Много ми говори то да књигу која се чита за до два сата сам читао 2 мјесеца. Мени се књига не свиђа иако сам сродан са одређеним ситуацијама кроз које пролази јунакиња.
May 10, 2022
Kida. I srce i utrobu i dušu. Knjiga nakon koje sam želela dugo da ćutim.
February 4, 2022
[1] i svake godine deca rastu
samo moje ne raste
ne priča niti se igra
ne možeš biti ponosan
ne možeš biti radostan
živiš jedan isti dan
[2] ja ću da mu kažem nije život samo sada
kad imaš na primer deset
život je i petnaest i dvadeset pet i pedeset
[3] toliko se puta zemlja okrenula
toliko je naših u grobove ušlo
a mi i dalje nismo ljudi nego
neka strašna deca
Milena Marković
Utisci:
Ono što smatram prioritetom prilikom dodeljivanja ocene nekoj knjizi je buđenje emocija, koje nastaje kao posledica autorove pripovedačke snage, a ne veštine. Može pisac da bude i pripovedački mag koji barata bogatim vokabularom, ali ukoliko me njegova priča ne dotakne, sve pada u vodu.
A ova knjiga me je dotakla itekako! Svojim sirovim i ogoljenim stilom, Milena je uspela da mi stvori osećaj mučnine predstavivši realnost najsurovije što je mogla. Kao da se sav bes zbog nanete joj nepravde izlio iz nje i pretočio na papir. Imaćete osećaj da i sama često gubi kontrolu i piše prvo što joj padne na pamet zbog neprestanog skakanja kroz vremeplov: vraća se u period najranijeg detinjstva kad su joj drugarice mučile lutku, zatim se vrati nazad u period majčinstva gde se svakodnevno bori da ostane hrabra podizajući dete ometeno u razvoju, pa ponovo odleprša u mladost prisećajući se majke, oca, prvog porođaja, a sve vreme je okupirana mislima "šta bi bilo, kad bi bilo". U ovoj knjizi nije predstavila sebe kao najsnažniju majku na svetu, koja se vodi optimističkom mantrom "lako ćemo pobediti sve prepreke", već osobu koju prepreke često savladaju, zbog čega je i osuđena na neprestanu borbu sa unutrašnjim demonima, ali uprkos tome, ona se i dalje trudi da obavlja ulogu majke koja ne odustaje od svog sina. Ta svakodnevna borba je ono zbog čega je Milena idealna majka, a ova knjiga divna priča o ljubavi i požrtvovanju. E sad, nekome se ne dopada način na koji ona pokazuje tu ljubav i mogu da vas razumem, ali ipak pripadam onom drugom taboru koji voli malo dublje da kopa, tako da sam i ja uspeo da ispod gomile vulgarnosti i brutalnosti iskopam najveće blago - ljubav.
samo moje ne raste
ne priča niti se igra
ne možeš biti ponosan
ne možeš biti radostan
živiš jedan isti dan
[2] ja ću da mu kažem nije život samo sada
kad imaš na primer deset
život je i petnaest i dvadeset pet i pedeset
[3] toliko se puta zemlja okrenula
toliko je naših u grobove ušlo
a mi i dalje nismo ljudi nego
neka strašna deca
Milena Marković
Utisci:
Ono što smatram prioritetom prilikom dodeljivanja ocene nekoj knjizi je buđenje emocija, koje nastaje kao posledica autorove pripovedačke snage, a ne veštine. Može pisac da bude i pripovedački mag koji barata bogatim vokabularom, ali ukoliko me njegova priča ne dotakne, sve pada u vodu.
A ova knjiga me je dotakla itekako! Svojim sirovim i ogoljenim stilom, Milena je uspela da mi stvori osećaj mučnine predstavivši realnost najsurovije što je mogla. Kao da se sav bes zbog nanete joj nepravde izlio iz nje i pretočio na papir. Imaćete osećaj da i sama često gubi kontrolu i piše prvo što joj padne na pamet zbog neprestanog skakanja kroz vremeplov: vraća se u period najranijeg detinjstva kad su joj drugarice mučile lutku, zatim se vrati nazad u period majčinstva gde se svakodnevno bori da ostane hrabra podizajući dete ometeno u razvoju, pa ponovo odleprša u mladost prisećajući se majke, oca, prvog porođaja, a sve vreme je okupirana mislima "šta bi bilo, kad bi bilo". U ovoj knjizi nije predstavila sebe kao najsnažniju majku na svetu, koja se vodi optimističkom mantrom "lako ćemo pobediti sve prepreke", već osobu koju prepreke često savladaju, zbog čega je i osuđena na neprestanu borbu sa unutrašnjim demonima, ali uprkos tome, ona se i dalje trudi da obavlja ulogu majke koja ne odustaje od svog sina. Ta svakodnevna borba je ono zbog čega je Milena idealna majka, a ova knjiga divna priča o ljubavi i požrtvovanju. E sad, nekome se ne dopada način na koji ona pokazuje tu ljubav i mogu da vas razumem, ali ipak pripadam onom drugom taboru koji voli malo dublje da kopa, tako da sam i ja uspeo da ispod gomile vulgarnosti i brutalnosti iskopam najveće blago - ljubav.
January 25, 2022
Ukratko – čitam je od kada je počela da objavljuje.
Ukratko – kada se čita i čita i proučava i proučava, od Šelija i Kitsa, Miltona, Nastasijevića, Pope, preko Antića, T.S. Eliota, Silvije Plat, Maje Andželou, Jesenjina, Pola Elijara do D.J. Danilova onda se u poeziji traži DAMAR. Snaga, autentičnost, novitet, revolucija, dubinska poruka. Želim da me poezija oduva, a ne da ugledam već viđeno.
Ukratko – kada su me jednom zamolili da učestvujem na književnoj večeri “Izbliza i prisno” sa omiljenom pesmom čitala sam jednu Mileninu. Dovoljno je reći to.
Ukratko – poezija je, kao najmilije dete Boga i odgovornost i karakter i smelost i nepatetika i niz zrnaca u metatekstu.Ukratko – Milena Marković odavno sve te kvalitete ima.
Ukratko – DECA su, sama po sebi, najsvetija i najčistija tema, najbitnija u univerzumu. Milena to oseća i prepoznaje.
Ukratko – Milena u ovom delu govori naizgled obično, a, u stvari, drevno, žarovito, suštinski. Uspeva da nam dirne dušu presecanjem stiha tako da stojimo na ivici litice, a rečenica je ipak tu i , nastavlja se, kao priča i da nas navede da pevamo u prozi i plačemo u poeziji, da stavimo prst na čelo, da se regresivno preispitamo. Ovo je, naime, knjiga za kolektivno-individualnu regresiju.
Ukratko – ovde se opisuje i trulo i strašno i jezivo i jezgrovito i sva stanja detinjstava raznih, ovdašnjih i neovdašnjih. Ovo su doživljaji lični i univerzalni. To umeju da prenesu samo majstori.
Ukratko – ovo je znalstvo deteta, koje zna bolje od zrelih ljudi zamajanih sopstvenom sujetom, koja je, kod svih nas, ogromna i nemerljiva. Deca je nemaju. I stoga su pravo blago iako su “kukuruzi veći” od njih.I ako se plaše i ako sanjaju i ako maštaju i ako misle da su ružna, deca su roditelji a ne roditelji.Rastrzana, zbunjena, voljena, istraumirana, nevoljena, ismevana, šta god da, jadničci, istrpe, deca su prava deca Boga. Odrasli moraju da se trude da to postanu. “Nisam od vas ja sam sama došlavi ne postojite”Sve što opisuje, sve čime se bavi u romanu, sva ispovedanja i sve sudbine i sva iskustva izviru i završavaju se u detetu u njoj, njima, nama.
Nadugačko – ne može se o Mileninom stvaralaštvu, pa ni o “Deci” govoriti na taj način. Nadugačko možete osetiti samo ako je čitate.
https://samovoli.wordpress.com/2022/0...
Ukratko – kada se čita i čita i proučava i proučava, od Šelija i Kitsa, Miltona, Nastasijevića, Pope, preko Antića, T.S. Eliota, Silvije Plat, Maje Andželou, Jesenjina, Pola Elijara do D.J. Danilova onda se u poeziji traži DAMAR. Snaga, autentičnost, novitet, revolucija, dubinska poruka. Želim da me poezija oduva, a ne da ugledam već viđeno.
Ukratko – kada su me jednom zamolili da učestvujem na književnoj večeri “Izbliza i prisno” sa omiljenom pesmom čitala sam jednu Mileninu. Dovoljno je reći to.
Ukratko – poezija je, kao najmilije dete Boga i odgovornost i karakter i smelost i nepatetika i niz zrnaca u metatekstu.Ukratko – Milena Marković odavno sve te kvalitete ima.
Ukratko – DECA su, sama po sebi, najsvetija i najčistija tema, najbitnija u univerzumu. Milena to oseća i prepoznaje.
Ukratko – Milena u ovom delu govori naizgled obično, a, u stvari, drevno, žarovito, suštinski. Uspeva da nam dirne dušu presecanjem stiha tako da stojimo na ivici litice, a rečenica je ipak tu i , nastavlja se, kao priča i da nas navede da pevamo u prozi i plačemo u poeziji, da stavimo prst na čelo, da se regresivno preispitamo. Ovo je, naime, knjiga za kolektivno-individualnu regresiju.
Ukratko – ovde se opisuje i trulo i strašno i jezivo i jezgrovito i sva stanja detinjstava raznih, ovdašnjih i neovdašnjih. Ovo su doživljaji lični i univerzalni. To umeju da prenesu samo majstori.
Ukratko – ovo je znalstvo deteta, koje zna bolje od zrelih ljudi zamajanih sopstvenom sujetom, koja je, kod svih nas, ogromna i nemerljiva. Deca je nemaju. I stoga su pravo blago iako su “kukuruzi veći” od njih.I ako se plaše i ako sanjaju i ako maštaju i ako misle da su ružna, deca su roditelji a ne roditelji.Rastrzana, zbunjena, voljena, istraumirana, nevoljena, ismevana, šta god da, jadničci, istrpe, deca su prava deca Boga. Odrasli moraju da se trude da to postanu. “Nisam od vas ja sam sama došlavi ne postojite”Sve što opisuje, sve čime se bavi u romanu, sva ispovedanja i sve sudbine i sva iskustva izviru i završavaju se u detetu u njoj, njima, nama.
Nadugačko – ne može se o Mileninom stvaralaštvu, pa ni o “Deci” govoriti na taj način. Nadugačko možete osetiti samo ako je čitate.
https://samovoli.wordpress.com/2022/0...
February 19, 2023
Роман у стиху нас води у Миленин Амаркорд Римини који изгледа као да га је режирао Олег Новковић. Пратимо скоро па хронолошки Миленино одрастање, девојчење, рани брак и пре свега рођење Огњена, њеног првог сина. Након тога се дешавају још неке ствари али ништа од тога није превише битно, Миленина прича је трасирана практично од рођења и ствари се само појављују у тајмлајну да то подвуку. На жалост некако делује да је Огњеново стање једина ствар која чини да ово дело има било какву тежину. Све остало је у функцији овог нерешивог галиматијаса.
Ко воли ову специфичну врсту распадачке, интелектуалне али и рокерске, урбане декаденције ће вероватно уживати у ружним, прљавим и злим људима који пуше и дувају и свим лошим стварима које им се дешавају. Добро је што је роман у стиху пошто ми се чини да му поетска форма даје једну танушну глазуру која чини да ово не буде баш неподношљиво.
Ко воли ову специфичну врсту распадачке, интелектуалне али и рокерске, урбане декаденције ће вероватно уживати у ружним, прљавим и злим људима који пуше и дувају и свим лошим стварима које им се дешавају. Добро је што је роман у стиху пошто ми се чини да му поетска форма даје једну танушну глазуру која чини да ово не буде баш неподношљиво.
January 3, 2025
Izgleda da ovu godinu započinjem nepopularnim mišljenjima i antipatijama prema domaćim spisateljicama.
Žao mi je vremena koje sam potrošila čitajući ovo.
Ovo je maltretiranje!
A ja volim kad me umetničko delo pomeri, rastuži, zaboli, svaku emociju, i tešku, mogu da podnesem, ali kad me autor umetničkog dela maltretira, jer je to možda jedini način na koji može da izazove nešto u čitaocu, to ne podnosim.
Žao mi je vremena koje sam potrošila čitajući ovo.
Ovo je maltretiranje!
A ja volim kad me umetničko delo pomeri, rastuži, zaboli, svaku emociju, i tešku, mogu da podnesem, ali kad me autor umetničkog dela maltretira, jer je to možda jedini način na koji može da izazove nešto u čitaocu, to ne podnosim.
November 6, 2022
toliko se puta zemlja okrenula
toliko je naših u grobove ušlo
a mi i dalje nismo ljudi nego
neka strašna deca
toliko je naših u grobove ušlo
a mi i dalje nismo ljudi nego
neka strašna deca
Displaying 1 - 30 of 110 reviews