Kad se vratim

by Mladen Jakovljević

Roman Kad se vratim upliće prošlost i sadašnjost, fikciju i stvarnost, natprirodno i svakodnevno u dva narativna toka udaljena vremenski i prostorno, ali prožeta sudbinskim vezama, teretom i greškama iz prošlosti, uplivima u onostrano, kao i tradicijskim sećanjem.
Jedna priča je fokusirana na urbanu sadašnjicu i protagonistu koji se bori sa posledicama traume zbog gubitka bliske osobe, razorne po psihu i telo i dodatno otežane vrtlogom svakodnevice i teretom savesti zbog uzaludne potrage za oproštajem i opraštanjem od onoga koga više nema.
Druga priča locirana je u ruralnu prošlost, u selo podno planine Gučevo, gde jedan mladić nakon gubitka sećanja pokušava da pronađe sebe i pomiri se sa novom verzijom stvarnosti.
Veze između dve sudbine raspliću inverzni tok naracije, uplivi u fantastično i svojevrsni „međutok“ sačinjen od vizualnih i zvučnih fragmenata stvarnosti doživljene u raskoraku između života i smrti.

Genres: Fiction, Drama

268 pages, Paperback

Published June 1, 2021

About the author

Mladen Jakovljević je rođen u Novom Sadu u Srbiji 1975. godine.
Diplomirao je 2000. godine na Odseku za engleski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gde je magistrirao 2007. godine, a doktorirao 2012.
Trenutno radi na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, gde predaje angloameričku književnost na Katedri za engleski jezik i književnost.

Ukratko - živi na severu zemlje, radi na jugu, a najviše voli da provodi sunčane dane u kafani uz potok u jednom selu u zapadnoj Srbiji.

Reviews

[Marko Vasić · Rating 5 out of 5]

U utiscima o Mladenovom prethodnom romanu Izbledele duše napisao sam da sam morao da knjigu odložim za sutradan, jer je verotvatnoća da je pročitam za svega par sati u danu kada sam započeo čitanje bila ogromna, a hteo sam da to zadovoljstvo nekako diseminujem i odložim. Isto se dogodilo i sa „Kad se vratim“, samo što, ovoga puta, nisam imao nameru da čitanje odlažem i za sutra, i bila je pročitana za manje od pet sati, sa par pauza usled dnevnih aktivnosti. Zaista mi se retko desi da me neko štivo (ne računajući Tolkinov opus) ovoliko prikuje za fotelju, da zaboravim i na telefon i na druge skretalice pažnje. Naročito ne neki savremeni roman. Neminovno je bilo upoređivanje „Kad se vratim“ sa „Izbledelim dušama“. Razlikuju se poprilično, i to je dobro, jer su tematski potpuno nepreklopivi, što je još jedan pozitivni aspekt Jakovljevićevog stvaralaštva – on se ne ponavlja i ne reciklira, već od svega zadrži samo onu nit koja će čitaocima omogućiti radost prepoznavanja da je reč o nečemu što je on pisao. Ono što „spaja“ „Izbledele duše“ sa „Kad se vratim“ jeste ideja, odnosno – motiv, koji je ponovo htoničan. Ponovo se Mladen bavio neprebolnim bolom zbog gubitka najrođenijeg. Interesantna je koncepcija romana – da brojevi poglavlja, umesto da rastu, opadaju kako se broj stranica povećava, tako da se prvo poglavlje, zapravo, nalazi na samom kraju knjige (slično sam susreo jedino još u Crnom cvetu, gde su brojevi poglavlja, doduše, bili isprepleteni), a prati ih skica sveće koja, kako stranice odmiču, lagano dogoreva do hrpice voska. Međutim, ne treba biti zaveden tom zvrčkom oko numeracije, i treba knjigu čitati od početka, kao i sve druge, ali će vraćanje na pročitano biti neminovno, kako broj stranica raste, a to ne bih da otkrivam zbog čega. Još jedna osobina romana, koja me je, možda, i najviše pridobila jeste što fokus nije na radnji ni razrađivanju iste, te je, praktično, neprepričljiv, i u formi ezoterične koprene koju će svaki čitalac da oseti i doživi na svoj način, identifikujući lična iskustva, njihov stepen, aspekt i kvalitet sa iskustvima likova u romanu. Dva se toka, reklo bi se, izdvajaju – jedan, koji se odigrava u sadašnjem vremenu i drugi – koji obuhvata raspon od nekoliko godina, gde su događaji iz prošlosti konstantno isprepleteni sa posledicama u sadašnjosti, i nisu razdvojeni, već se ta prošlost vrlo vividno reflektuje u trenutnom vremenu a oba toka teku zajedno i, reklo bi se – naporedo, mada neki pasusi to opovrgavaju i ostavljaju nedorečenu sumnju. Prvi tok sačinjen je, uglavnom, od misli, i svojevrsna je oda bolu zbog izgubljenog brata. Čovek, čije neizgovorene misli tvore tok narativa, u borbi je sa sopstvom zbog nemirenja sa bratovljevim iznenadnim odlaskom, i ti segmenti romana su obojeni reminiscencijama na zajedničke trenutke, zajednička interesovanja, istovetnim (ne)odnosom prema signalima sopstvenog tela, koje zapomaže u agoniji, zagušeno svakodnevim stresom, praktično istovetnu medikamentoznu terapiju i, na kraju – na individualne razlike koje su uvažavane. Tek ponegde, taj tok misli, anamnezu i atmosferu, koja je teskobna i odaje utisak iščekivanja, prekidaju tragovi sadašnjosti i naglas izgovorene reči njegove male ćerke i supruge. Drugi tok, odigrava se na Gučevu, i pisan je istočnohercegovačko-krajiškim dijalektom koji ostavlja snažan utisak (bar na mene) i tvori potpuno drugačiju atmosferu od ove iz prvog toka. Taj segment romana je, rekao bih, vizuelno i auditivno bogatiji od prvog, jer obiluje razgovorima i obiluje običajnim i etnografskim elementima toga kraja, koje je Jakovljević, koristeći se mrvicom magijskog realizma, iskoristio na najbolji mogući način: prikazao je i opisao endemske obredne rituale vezane za prelazak duše pokojnika na onaj svet i običaje sujeverjem opervažene koji se tiču zlih sila koje, da bi „učinile“ dobro, traže dar koji je, često, na štetu onoga koji od njih potražuje uslugu, ili na štetu nekog njegovog, još nerođenog potomka, te sukob, ali i sadejstvo između pravoslavnog i onog iskonskog (neću reći paganskog), koje je u ruralnim krajevima Srbije i dalje jako i neodvojivo. Ti su obredi i dalje živi kako u zapadnoj, tako i u istočnoj Srbiji, i obično se vezuju za određene manjinske etničke grupe. Prvi i drugi tok romana povezuju interludijumi koje karakterišu određene repetitivne sekvence koje se gradacijski nadodaju kako broj stranica raste (ili – opadaju, ako se krene od kraja knjige ka početku, što je, u ovom romanu, vrlo opravdano) i koji su vrlo povezani i sa prvim i sa drugim segmentom, jer je taj interludijum posvećen onome koji je otišao. Mladen je pokušao njime da predstavi mogući tok (ili zbrku) misli moribundnog čoveka i sam trenutak odlaska i odvajanja duše od tela. Iako, čini se, tek ilustrativni, ti segmenti romana su vrlo bitni da bi se shvatio motiv, odnosno oruđe kojeg se Mladen u jednom trenutku hvata, a to je metempsihoza. Dva odlaska sa ovog sveta koji se dešavaju u isto vreme na dva, geografski različita mesta, Jakovljević spaja preko psihopompa otelotvorenog u liku vračare Crne Cane koja nesrećnoj majci koja godinama ostaje bez zdravog poroda, koristeći sile izvan ovog sveta, „pomaže“ da sačuva jedino dete koje je preživelo. Kako? To ne želim da otkrijem, jer je upravo to stožer romana do kojeg se dolazi vrlo postepeno i koji se vrlo spontano spozna. Iako obojen vrlo teskobnim tonovima i nabijen atmosferom neizvesnosti, ovaj je roman moja ogromna preporuka, jer se razlikuje i stilom (koji je brušen, nekitnjast i neposredan) i idejom od mora ukalupljenih romana koji izrabljuju godinama unazad iste teme i motive koji su toliko postali učmali da gube smisao.

[Jadranka · Rating 5 out of 5]

Čitajte Jakovljevića, odlično piše, mislim da je roman Kad se vratim ostavio još veći utisak na mene od njegovog prethodnog romana Izbledele duše.
Svakako ulazi na moju listu TOP 5 pročitanih knjiga ove godine.
Izuzetno iskustvo.

[Marko Veljković · Rating 5 out of 5]

"Ljubav cvjeta i ljeti i zimi, i na-kiši i na-suncu. Da će vjetar još šibati... Šibaće. U to sumnje nema. Al o-toga stablo očvrsne i još veće i jače izraste."

Pored sjajnog pripovedačkog dara koji je ispoljio u knjizi „Izbledele duše“, Mladen Jakovljević nam je u novoj knjizi predstavio još jedan talenat, kojim ne može da se pohvali svaki pisac, a to je originalnost, jer je ova knjiga, za razliku od prethodne, napisana unazad, što slikovito prikazuje i upaljena sveća na početku svakog poglavlja koja se smanjuje iz poglavlja u poglavlje, dok se na samom kraju ne ugasi. Jakovljević je u „Izbledelim dušama“ objasnio da paljenjem sveće sprečavamo da duša pokojnika izbledi, a sećanje na njega je ono što mu daje snagu negde tamo, tako da kada sveća izgori, duša počinje da bledi i zbog toga je neophodno da se ovaj običaj neprestano ponavlja. To je dokaz da ova knjiga nije slučajno napisana obrnutim redosledom. Priča počinje na groblju, kada glavni lik zapali sveću za dušu svog pokojnog brata, nekoliko meseci posle njegove smrti, kako bi ispoštovao ritual koji sam pomenuo. Od tog trenutka vreme počinje da teče unazad; glavni junak oživljava lepa sećanja i ustaljene navike vezane za brata, ali i sa zakašnjenjem tumači znake koje su ukazivali na njegovu bolest, koje je nehotice ignorisao mesecima ranije. Prolazimo, zatim, kroz njegove najteže trenutke uoči četresnice, sahrane, pa sve do samog trenutka bratovljeve smrti, kada se tuga zauvek nastanila u njegovo srce. Spremite se za rečenice oštre poput žileta, koje prodrevši do onog uspavanog kutka u nama, gde skladištimo tugu, nastalu usled gubitka voljenih osoba, uspevaju da privremeno aktiviraju osećaj praznine, poistovetivši nas sa glavnim likom u romanu. Buđenje najsnažnijih emocija dovoljno govori o Jakovljevićevom umeću oslikavanja duše, opisujući beskrajan proces patnje čoveka suočenim sa velikim gubitkom.

"Onoga dana kada umre neko koga volite kao sebe, tog dana sudbina puca sačmaricom. Ispali pregršt sačmenih kuglica. Lakše bi bilo da odmah sve udare. Ali ne. Lete različitim brzinama. Sve pogađaju, pre ili kasnije. Svaka boli. A nemoguće je pretpostaviti koja će koliku rupu ostaviti i koliko će duboko prodreti. "

Kroz knjigu pratimo još jedan narativni tok: u čijem je fokusu momak koji posle nepoznate bolesti pokušava da se vrati u normalan životni kolosek, jer se pre ležanja u postelji ne seća ničega. Kao i prva priča, i ova počinje unazad, ali je dosta konfuznija i depresivnija od prve, jer se u njoj provlače vračare, vradžbine i narodni običaji, ali se polako poklapaju kockice i na kraju dobijamo jasnu sliku. Iako na početku nepovezane, priče na kraju ipak spaja crna nit koja decenijama prati jednu porodicu, osuđenu na prokletstvo zbog teške odluke dalekih predaka.

Ako volite „Izbledele duše“, volećete i ovu knjigu, jer je tema koja se obrađuje u oba romana istovetna – suočavanje sa smrću. U prethodnoj knjizi je ona obrađena kroz atmosferu koja podseća na mračniju verziju filma „Sabirni centar“, dok je u ovoj pisac uspeo da stvori nešto potpuno autentično što ne mogu porediti ni sa čim, a to je još jedan veliki plus i razlog da što pre pročitate ovu knjigu. Ipak, ovo nije knjiga za svakoga, iako se čita u jednom dahu, jer posle nje će vam biti potrebno nekoliko dana da se sastavite. Ako volite knjige posle kojih razmišljate o pročitanom danima nakon čitanja, nemojte oklevati. Ako vam pak treba nešto za opuštanje, bolje potražite neko drugo štivo, jer se knjige profesora Mladena Jakovljevića gutaju u jednom zalogaju, ali samo ako ste unapred spremni da prihvatite bol koji će prouzrokovati.

[kvazimodla · Rating 4 out of 5]

Sasvim drugačija šoljica čaja od Izbledelih duša.
Dve vremenske linije; današnja, o bolu, gubitku i nemogućnosti da se krene dalje, o načinu na koji homo savremenikus uzaludno pokušava da se izbori sa sobom i vrati medju ljude. Druga, iz prošlosti, životnija ali podjednako teška. U sekvencama u prošlosti, sa Gvozdenom je mnogo lakše sroditi se i zavoleti ga. Toplina i empatija ovde su mnogo prisutnije, a sama priča obojena običajima i folklorom.
Odmah vidimo da poglavlja idu unazad, ali tek kad se već odmakne s čitanjem to zaista postane jasno i osetno iz samog toka priče (u mom slučaju, "a-ha!" momenat kad kockice konačno padnu na svoje mesto i pročitano se pogleda iz sasvim drugog ugla).

[Igor Witch · Rating 5 out of 5]

Kada se radi o ovakvoj knjizi, ne vredi bilo kakav prikaz, osvrt ili recenzija. Dođe vam da svakom ponaosob pričate o njoj, iznova i iznova...

[Nebojša Petković]

Морам овај приказ да започнем присећањем на једну јеванђелску причу која је увек на мене остављала снажан утисак. Наиме ради се о епизоди везаној за васкрсење Лазарево и то непосредно пре тог догађаја. Када Христос стиже у Витинију одакле је био Лазар и прилази гробници где овај у повојима лежи већ четири дана, сусреће жамор окуплљених људи који су се ту стекли да би ожалили покојника Чује речи: „Не могаше ли овај који отвори очи слепцу учинити да и овај не умре?“ Након њих, Исус заплаче.
Упркос мишљењу тих окуплљених људи да су Његове сузе израз уобичајене туге за мртвим пријатељем, објашњење излива емоција Господа Исуса Христа крије се у оној првобитној трагедији људског постојања. У робовању смрти, том најстрашнијем непријатељу људи од како постоје; поремећају који је сам човек призвао у постојање својим грехом и суштинском злу кога је потребно да победи и ради чијег уништења Бог постаје човек у јединственој и непоновљивој драми искупљења. Христос плаче, видевши људску немоћ пред страшном стихијом смрти и немоћ човека да поверује да он за њу није створен и да она запрво није његово природно стање. Стога и чини чудо које ће касније собом успоставити као закон и систем: „Ја сам васкрсење и живот, који верује у мене ако и умре живеће.“
Смрт је упркос том догађају, по слабости људској, била и остала најстрашнија појава нашег постојања управо стога што је његова негација. Суочавајући се са њом, савремени човек, попут древних становника Витиније, или било ког другог простора и времена, неутешно плаче или пак сузе замењује унутрашњим бо��ом који његово биће доводи у растројство и неспособност да наставља даље. Јер чему живот и сва његова пуноћа, ако се сваким нашим даном примичемо крају и потпуом ишчезнућу? У једном делу главни јунак и наратор овог дела овако то елаборира:
„Ништа није заувек, јер живот увек може неочекивано спојити раздвојене, макар накратко, случајним сусретом или бар приликом да се виде на улици, далеко, у гомили, само начас, док их река људи раставља.
Ово је заувек. Нема могућности. Нема опција. Нема избора. Ни зрнца наде за којим је, кад је најтеже, могуће посегнути.“
Дакле, ово је роман о смрти и растанку на који ништа не може да нас припреми и готово ништа довољно да нас утеши. Сем Онога који је победио смрт, али... слаби смо ми и можда нам није замерити, јер и Он тугује због те наше слабости као што нам прича спочетка вели.
Ово је роман изузетног приповедача и човека који исписује личну исповест кроз нарацију и ликове; некога ко је, попут многих, прошао кроз искуство најприснијег губитка и има потребу да се кроз речи суочи са највећим и најстрашнијим непријатељем; да га разоткрије, оголи и ако је икако могуће разуме; да нађе начин за његово превазилажење. Колико у томе успева нека просуди свако ко роман буде читао, непобитно се поистовећујући са његовим речима, мислима и болом. У сваком случају, међу страницама ове књиге Младен нам даје прилику да се са том темом сретнемо на вишеструк и узбудљив начин, не напуштајући свој главни литерарни афинитет према жанру фантастике чак и кад осликава ону најтврђу реалност.
Два наративна тока одвојена простором и временом, али и суштином поимања стварности њихових протагониста, наизменично се смењују, а како роман одмиче, све јансије преклапају у узроцима и последицама, стреме истом циљу оне неопходне и нама насушне потребе схватања смрти. Фасцинантно је са колико вештине Младен прелази из једног у други – приповести из првог лица савременог урбаног појединца, уздрманог смрћу најближег и трећег лице сеоског дечака неког минулог века, обојице једнако изгубљених усред урушавања смисла њиховог постојања. Свако се од њих за повратак тог смисла бори на свој начин и у тој борби реалност се флуидно претапа у онострано, ослањајући се притом на прегршт аутохтоних елемената те наднаравности. Док савремени човек преипитује своја веровања и сујеверја, покаткад се за поједина панично хватајући и занемарујући сопствена сцијентистичка уверења, онај прошлости разапет је између чисте вере и неразумевања у које је доспео садејством разноликих натприродних утицаја. Младен посеже за оностраним, за мистеријом, за покушајем баланса између супротстављених сила и у том покушају изграђује поједине ликове и монологе који ће, сигуран сам, преживети деценије и деценије и ову књигу оставити актуелном за сва времена.
Мој лични афинитет у овом конкретном роману малко више нагиње наративном току прошлости, који је динамичнији и који се одликује таквом вештином употребе архаичног језика да је ишчитавање тих редова била права посластица. Признајем да сам се у тренуцима самоће одважио и да наглас читам оне прелепе дијалоге између Гвоздена и његове мајке, Јоксима или мени најдражег и најдопадљивијег јунака романа – архимандрита Стефана.
За крај имам да кажем само једно – читајте романе Младена Јаковљевића јер ће те из њих научити шта је заиста добра књижевност.

[Марија Живковић · Rating 5 out of 5]

Savršeno!

[Tatjana Krnjaić · Rating 5 out of 5]

Još jedna odlična knjiga iz pera Mladena Jakovljevića. Nisam mogla da ostanem objektivna i oduprem se poredjenju sa knjigom "Izbledele duše" koju sam čitala pre ove, ne toliko davno. Takodje, neću se truditi ni u analizi da se držim objektivnosti, jer sam subjektivno već naklonjena ovom piscu!

Knjiga "Kad se vratim" specifična je i potpuno neobična po formi i stilu pisanja, moram da primetim da je pisac napravio mnogo iskoraka u samoj tehnici pripovedanja, ova knjiga se čita unazad! Da! Toliko puta sam se vraćala na prva poglavlja, jer za razliku od onih knjiga u kojima zaboravimo šta se desilo na samom startu, ovde je krucijalno i svakim daljem čitanjem otkrivamo po još jedan delić čitave slike koju smo odmah dobili na samom početku.

Kao i u prethodnoj knjizi, pisac se bavi fenomenom smrti, potpuno svesno i posvećeno svakom i najsitnijem detalju koji je čini takvom. Hrabro i bez zadrške uranja u one, pretpostavljam svima zastrašujuće analize od kojih svakodnevno svesno držimo odstojanje. Svojim potpuno bliskim izrazima i rečenicama, u kojim stičem utisak da autora poznajem ceo život, on toliko duboko prenosi emocije ljubavi, posvećenosti, bola i nemoći usled gubitka najdražih. Pravi paralelu odlaska i novog radjanja, u dva ispreplitana vremena, provlači jednu dušu i sučeljava ih u jednakom momentu.

Nije izostala ni fantastika, mističnost, armosfera, folklor i običaji, iako je u prethodnoj knjizi koju sam čitala ovaj osećaj daleko izraženiji. Mladen nas kroz dva lika empatično provodi kroz haotičnost današnjice i onu spiritualnu prisutnost sile koju su naši previ negovali, ali i zazirali od nje u prošlosti.

I ova se knjiga čita u dahu, iako sam ja usporila zbog povremenog osećaja grča u grudima, povremeno i zbog suza, previše emocija, a i kako bih je lagano analizirala, prepuna je ličnih filozofskih zapažanja autora.

Ono što mi se kod Mladena toliko svidja jeste onaj pozitivan svršetak, u kojem je uvek nekako čitava priča osunčana verom. Kako i sam navodi "Kraj je uvek neki novi početak".

[Наташа · Rating 5 out of 5]

odlična!

[plavizec · Rating 4 out of 5]

3.67*