What do you think?
Rate this book
Dingoes Den
Dingoes Den is an autobiographical novel from B. Wongar, who is highly regarded throughout the world for his narratives of Aboriginal life.In this book, Wongar tells the story of his own life. Born Sreten Božić in a small Serbian village, the author came to Australia after WWII as an immigrant and worked on the Snowy River Dam, a major construction project which figures into many immigrant's stories. He then went to the outback and lived with an Aboriginal tribe, became a blood brother, married one of them, and spiritually identified with them.
He began writing fiction using their myth and creation stories under the pseudonym of B. Wongar thirty years ago, and he was hailed as a great new indigenous talent. In 1981, He was "unmasked" and a controversy over whether he is truly an aboriginal figure has existed world-wide ever since.
He began writing fiction using their myth and creation stories under the pseudonym of B. Wongar thirty years ago, and he was hailed as a great new indigenous talent. In 1981, He was "unmasked" and a controversy over whether he is truly an aboriginal figure has existed world-wide ever since.
312 pages, Paperback
First published January 1, 1999
33 people want to read
About the author
B. Wongar
22 books11 followersB.Wongar (born in 1932 as Sreten Božić) is an Australian author who writes chiefly on the fate of tribal people in Australia, the wildlife and the environment.
http://en.wikipedia.org/wiki/B._Wongar
http://en.wikipedia.org/wiki/B._Wongar
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 2 of 2 reviews
August 14, 2022
Uf. Ako se išta može reći za Vongara, to je da je fascinantna pojava. Sve ostalo je upitno.
Kad kažem sve ostalo to nije preterivanje naročito imajući u vidu da je sasvim nejasno kada i gde Vongaru uopšte možemo da verujemo. I ne, nisam neverni Toma, naprotiv, srčano sam navijao za Vongarovu književnost i životnu misiju, posebno za borbu za prava Aboridžina, ali ne mogu da se otmem utisku da su mnoge stvari ovde predočene u najmanju ruku neuverljive.
Da, za neupućene – B. Vongar je pseudonim Sretena Božića (još malo pa Merry Christmas), rođenog 1932. u Gornjoj Trešnjevici blizu Aranđelovca. Ova knjiga je njegova autobiografija – od detinjstva na selu i kratke novinarske karijere (navodi kako je, navodno, bio jedini novinar koji nije bio član partije (127)) koja je završena begom u Francusku do novog života u Australiji, gde je Božić kao svoje najrođenije prigrlio australijske domoroce. Ukratko – ovo je knjiga kako je Božić postao Vongar, kako ga je temeljno preobrazilo iskustvo boravka u sasvim novom svetu, koje nekad podrazumeva i neposredno preživljavanje. Na umu imam jedan od najupečatljivijih prizora u knjizi – kada Aboridžin spasava u pustinji gotovo sasvim dehidriranog Božića, „okrepivši” ga isceđenom žabom. (S tim u vezi ne mogu a da ne spomenem jednu neobičnu podudarnost. Istog dana kada sam ovo pročitao, u mojoj kući se pojavila žaba! Bila je prvo u kupatilu, zatim na stepenicama i onda je nestala.)
Sedmi kontinent je Božiću/Vongaru bio i spas i teror – živeći uglavnom kao fizički radnik, kroz muke migrantskog iskustva, bio je margina i birao je marginu. Birao i borio se za nju. I iako je borba za pravedniji svet i za glas zanemarenih plemenita, ponekad načini ispoljavanja borbe nisu, rekao bih, sasvim odgovarajući. Bez okolišanja – Vongar arogancije ima i za izvoz. Čovek, tako, sebe doslovce poredi sa aboridžanskim Vukom Karadžićem (40)! Izgleda da su samo njega čekali da otključa dveri izvorne australijske kulture (pritom, stiče se utisak iz Vongarovog pisanja da se apsolutno niko nikada nije ozbiljno bavio ovom temom i da postoji samo Vongar i eventualno njegovi saradnici). Osim Vuka Karadžića, Vongar je stigao da sebe poistoveti sa Beketom i da to čak predstavi kao razlog da mu jedan njujorški izdavač objavi knjigu (244). Da je malo manje ličio, možda bi se predomislili. Da je postojala neka poetička veza, pa i razumem, ali nije. (Auto)paralele vuče Vongar i sa Andrićem i svaki put spominje kako je on bio srpski pisac iz Bosne i Hercegovine i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Ponegde se, eto, napominje kako bi bilo lepo i da je Vongar kandidat za tu najveću književnu nagradu, ali mu ne daju. Uprkos tome, Vongar često navodi koje je i kakve nagrade dobijao, iako je vrlo teško ući u trag njima, čak i kada tvrdi da su najpoznatije nagrade u zemlji (poput izvesne australijske nagrade Emeritus). Ipak, Vongar nipošto ne bi želeo da neko doživi njegove nagrade kao izraz društvene prihvaćenosti i priznanja rada, već kao eksces. Pravilo je represija i proganjanje, nipošto mir i ušuškanost – još od toga kako ga je Titov režim tri puta (!!!) kao maloletnika osudio na smrtnu kaznu (30), do toga kako su jednog dana u Darvinu dva kršna čoveka oterala Vongara u Evropu i razdvojila ga od njegove aboridžinske žene Đumale i njegove dece koje više nikad nije video (109–110). Iako je proteran, Vongar stiže da poseti i rodni kraj i sve što treba i uredno se vrati u Australiju. Zanimljiva je bila i epizoda u kojoj prikazuje kako su australijski policajci upali unjegov dom i priveli ga da bi uništili rukopis na kome je radio. Prvo su pitali za neku letvu, a onda su krenuli pištoljima da nasrću na njegove dingoe (koji su zbilja umiljata stvorenja). U nekim intervjuima, poput onog koji je izašao pre godinu dana za RTS, Vongar će pričati donekle izmenjenu verziju ovog događaja, pa ko je detektiv-amater može da ih poredi.
Takođe, osim ličnih paralela, još su brojnije veze između srpskog i aboridžanskog stradanja. Srbi su, pre i posle svega, stradalnici – to im je u nacionalnom biću, a Aboridžini (koji nisu i ne mogu biti jedan narod, o čemu čak i Vongar ima donekle razvijenu svest, iako mu to neko, ovaj put bez osnova, osporava – dovoljno je samo spomenuti više stotina jezika koji Aboridžini govore!) predstavljaju žrtve i patnike. (Nije slučajno što se Vongar u književnim krugovima dugo i predstavljao kao Aboridžin, što je privuklo pažnju svetske javnosti.) To je jedini narod, tvrdi Vongar „koji je preživeo dvostruku nuklearnu tragediju – vađenje uranijuma i nuklearne probe, a i jedno i drugo se odvijalo na njihovoj zemlji” (134). To su odvratne, jezive i mračne stranice istorije, ali nisam siguran koliko je umesno, na primer, školovanje aboridžanske dece porediti sa „dankom u krvi”, posebno bez potrebne istorijske kontekstualizacije. Da se razumemo, nemam lepih reči za australijske zavojevače, rasiste i kolonizatore koji su sistematski uništavali čitave kulture, međutim, Vongar ide toliko daleko da kritikuje čak i to što je Aboridžinima dato pravo na političko organizovanje, kao i na obrazovanje – jer ih to, navodno, odaljuje od njihove izvorne kulture. Osvetljavanje muka Aboridžina Vongar upotpunjuje i srpskim stradalničkim podacima kao što je, na primer, podatak da su Albanci došli na Kosovo i Metohiju tek kada ih je Tito pozvao pedesetih godina, otvorivši granice (238). I tako dalje i tako bliže.
Ipak, ne može Vongaru da se ospori neobičan spoj, prkos i pokušaj pronalaženja pravde. Radovao sam se kada god bi poetično govorio o neposrednom kontaktu sa drugim kulturama, ali i osobenostima prirode, a svako vraćanje u političke tirade, automistifikaciju i samosažaljenje mutilo mi je nešto što je veliko i važno. I ja ne kažem da elementi istine ne postoje, međutim, nipošto se ne bih kladio da Vongarovo pisanje odgovara istini. Možda bi neko opkladu dobio.
Ali, otkud sad uopšte priča o istini – neko bi s razlogom pitao. Mislim da je ključna razlika u tome da li govorimo o fikcionalnim ili nefikcionalnim delima. Fikcionalna dela sve trpe, nefikcionalna dela prave pakt sa vantekstualnom stvarnošću. Ukoliko je on ispunjen, njihova autentičnost je ostvarena. Naravno, i u fikcionalnim delima (moraju da) postoje mnogobrojne korelacije sa vantekstualnim svetom, ali kod nefikcionalnog dela izbora nema – ono mora makar da upućuje na meru vantekstualne stvarnosti, u suprotnom je fikcija. Takođe, u određenju (ne)fikcionalnosti važna je autorska namera – ovde je očita želja za dokumentarnošću i stoga delo treba da bude podvrgnuto činjeničnoj validaciji.
Sve u svemu – jedno veliko DA Vongaru kao ideji, liku i mogućnosti i jedno uslovno „ne” njegovoj književnosti. Ipak, čitanje je jedini način da se proveri i moja procena. A mislim da šansu treba dati.
Kad kažem sve ostalo to nije preterivanje naročito imajući u vidu da je sasvim nejasno kada i gde Vongaru uopšte možemo da verujemo. I ne, nisam neverni Toma, naprotiv, srčano sam navijao za Vongarovu književnost i životnu misiju, posebno za borbu za prava Aboridžina, ali ne mogu da se otmem utisku da su mnoge stvari ovde predočene u najmanju ruku neuverljive.
Da, za neupućene – B. Vongar je pseudonim Sretena Božića (još malo pa Merry Christmas), rođenog 1932. u Gornjoj Trešnjevici blizu Aranđelovca. Ova knjiga je njegova autobiografija – od detinjstva na selu i kratke novinarske karijere (navodi kako je, navodno, bio jedini novinar koji nije bio član partije (127)) koja je završena begom u Francusku do novog života u Australiji, gde je Božić kao svoje najrođenije prigrlio australijske domoroce. Ukratko – ovo je knjiga kako je Božić postao Vongar, kako ga je temeljno preobrazilo iskustvo boravka u sasvim novom svetu, koje nekad podrazumeva i neposredno preživljavanje. Na umu imam jedan od najupečatljivijih prizora u knjizi – kada Aboridžin spasava u pustinji gotovo sasvim dehidriranog Božića, „okrepivši” ga isceđenom žabom. (S tim u vezi ne mogu a da ne spomenem jednu neobičnu podudarnost. Istog dana kada sam ovo pročitao, u mojoj kući se pojavila žaba! Bila je prvo u kupatilu, zatim na stepenicama i onda je nestala.)
Sedmi kontinent je Božiću/Vongaru bio i spas i teror – živeći uglavnom kao fizički radnik, kroz muke migrantskog iskustva, bio je margina i birao je marginu. Birao i borio se za nju. I iako je borba za pravedniji svet i za glas zanemarenih plemenita, ponekad načini ispoljavanja borbe nisu, rekao bih, sasvim odgovarajući. Bez okolišanja – Vongar arogancije ima i za izvoz. Čovek, tako, sebe doslovce poredi sa aboridžanskim Vukom Karadžićem (40)! Izgleda da su samo njega čekali da otključa dveri izvorne australijske kulture (pritom, stiče se utisak iz Vongarovog pisanja da se apsolutno niko nikada nije ozbiljno bavio ovom temom i da postoji samo Vongar i eventualno njegovi saradnici). Osim Vuka Karadžića, Vongar je stigao da sebe poistoveti sa Beketom i da to čak predstavi kao razlog da mu jedan njujorški izdavač objavi knjigu (244). Da je malo manje ličio, možda bi se predomislili. Da je postojala neka poetička veza, pa i razumem, ali nije. (Auto)paralele vuče Vongar i sa Andrićem i svaki put spominje kako je on bio srpski pisac iz Bosne i Hercegovine i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Ponegde se, eto, napominje kako bi bilo lepo i da je Vongar kandidat za tu najveću književnu nagradu, ali mu ne daju. Uprkos tome, Vongar često navodi koje je i kakve nagrade dobijao, iako je vrlo teško ući u trag njima, čak i kada tvrdi da su najpoznatije nagrade u zemlji (poput izvesne australijske nagrade Emeritus). Ipak, Vongar nipošto ne bi želeo da neko doživi njegove nagrade kao izraz društvene prihvaćenosti i priznanja rada, već kao eksces. Pravilo je represija i proganjanje, nipošto mir i ušuškanost – još od toga kako ga je Titov režim tri puta (!!!) kao maloletnika osudio na smrtnu kaznu (30), do toga kako su jednog dana u Darvinu dva kršna čoveka oterala Vongara u Evropu i razdvojila ga od njegove aboridžinske žene Đumale i njegove dece koje više nikad nije video (109–110). Iako je proteran, Vongar stiže da poseti i rodni kraj i sve što treba i uredno se vrati u Australiju. Zanimljiva je bila i epizoda u kojoj prikazuje kako su australijski policajci upali unjegov dom i priveli ga da bi uništili rukopis na kome je radio. Prvo su pitali za neku letvu, a onda su krenuli pištoljima da nasrću na njegove dingoe (koji su zbilja umiljata stvorenja). U nekim intervjuima, poput onog koji je izašao pre godinu dana za RTS, Vongar će pričati donekle izmenjenu verziju ovog događaja, pa ko je detektiv-amater može da ih poredi.
Takođe, osim ličnih paralela, još su brojnije veze između srpskog i aboridžanskog stradanja. Srbi su, pre i posle svega, stradalnici – to im je u nacionalnom biću, a Aboridžini (koji nisu i ne mogu biti jedan narod, o čemu čak i Vongar ima donekle razvijenu svest, iako mu to neko, ovaj put bez osnova, osporava – dovoljno je samo spomenuti više stotina jezika koji Aboridžini govore!) predstavljaju žrtve i patnike. (Nije slučajno što se Vongar u književnim krugovima dugo i predstavljao kao Aboridžin, što je privuklo pažnju svetske javnosti.) To je jedini narod, tvrdi Vongar „koji je preživeo dvostruku nuklearnu tragediju – vađenje uranijuma i nuklearne probe, a i jedno i drugo se odvijalo na njihovoj zemlji” (134). To su odvratne, jezive i mračne stranice istorije, ali nisam siguran koliko je umesno, na primer, školovanje aboridžanske dece porediti sa „dankom u krvi”, posebno bez potrebne istorijske kontekstualizacije. Da se razumemo, nemam lepih reči za australijske zavojevače, rasiste i kolonizatore koji su sistematski uništavali čitave kulture, međutim, Vongar ide toliko daleko da kritikuje čak i to što je Aboridžinima dato pravo na političko organizovanje, kao i na obrazovanje – jer ih to, navodno, odaljuje od njihove izvorne kulture. Osvetljavanje muka Aboridžina Vongar upotpunjuje i srpskim stradalničkim podacima kao što je, na primer, podatak da su Albanci došli na Kosovo i Metohiju tek kada ih je Tito pozvao pedesetih godina, otvorivši granice (238). I tako dalje i tako bliže.
Ipak, ne može Vongaru da se ospori neobičan spoj, prkos i pokušaj pronalaženja pravde. Radovao sam se kada god bi poetično govorio o neposrednom kontaktu sa drugim kulturama, ali i osobenostima prirode, a svako vraćanje u političke tirade, automistifikaciju i samosažaljenje mutilo mi je nešto što je veliko i važno. I ja ne kažem da elementi istine ne postoje, međutim, nipošto se ne bih kladio da Vongarovo pisanje odgovara istini. Možda bi neko opkladu dobio.
Ali, otkud sad uopšte priča o istini – neko bi s razlogom pitao. Mislim da je ključna razlika u tome da li govorimo o fikcionalnim ili nefikcionalnim delima. Fikcionalna dela sve trpe, nefikcionalna dela prave pakt sa vantekstualnom stvarnošću. Ukoliko je on ispunjen, njihova autentičnost je ostvarena. Naravno, i u fikcionalnim delima (moraju da) postoje mnogobrojne korelacije sa vantekstualnim svetom, ali kod nefikcionalnog dela izbora nema – ono mora makar da upućuje na meru vantekstualne stvarnosti, u suprotnom je fikcija. Takođe, u određenju (ne)fikcionalnosti važna je autorska namera – ovde je očita želja za dokumentarnošću i stoga delo treba da bude podvrgnuto činjeničnoj validaciji.
Sve u svemu – jedno veliko DA Vongaru kao ideji, liku i mogućnosti i jedno uslovno „ne” njegovoj književnosti. Ipak, čitanje je jedini način da se proveri i moja procena. A mislim da šansu treba dati.
April 10, 2016
Interesting and raises lots of questions. This is an autobiography of a non-indigenous Australian who aligned himself strongly with aboriginal Australians. Because it is an autobiography rather than a biography it cannot help but be highly subjective, no matter how hard the author tries to be objective. It is the sort of book that requires further reading to back up, or to act as a work better read parallel with others on the same topics and time. It brings up topics that mainstream Australia has not talked about openly and for that reason I think it is a valuable work. Being non aboriginal but having being born to and grown up in this country I am aware of the silences and the gaps, and also of the history - I am aware of the ignorance that comes from laziness, and from having a carefully crafted history presented to me as a child, and which, except for NTIV, is still happening. I am glad I read it, I bought his other books and I am glad I read them - I find it difficult to review because, looking at it purely as a reader and not as a reviewer, I would find it easier if he were aboriginal - albeit aware that even there I can be mislead. I think I need to know more about the author than that written by him - not because he comes across as dishonest or untrustworthy, but because I only know about him what he has written.
Displaying 1 - 2 of 2 reviews