Prokletije

by Dejan Ognjanović

Kraj 1990-ih na prostorima bivše Jugoslavije: jedno ratište se gasi, a drugo, na Kosovu, polako počinje da tinja...
Iza kulisa ludnice vrebaju crne senke onih koji (više) nisu ljudi...
Grupu veterana specijalna misija vodi u srce planinskog venca Prokletije.
Tamo gde se prožimaju Ljudsko, Podljudsko i Nadljudsko...

Genres: Horror, Fiction

385 pages, Hardcover

Published June 1, 2021

About the author

Dejan Ognjanović was born in Niš, Serbia, in 1973. He worked as a TA in American Literature at the Faculty of Philosophy, Niš, Serbia (1999-2009). Got his MA in 2009 ('Gothic Motifs in the Works of E. A. Poe'). Got his PhD in 2012 ('Historical Poetics of Horror Genre in Anglo-American Literature'). Published literary and film essays and criticism in various magazines.

In Serbia he has published several books: novels, In Vivo (2003), The Seducer (2014) and Prokletije (The Damned Mountains, 2021); three studies: Faustian Screen: The Devil in Cinema (2006), In the Hills, the Horrors: Serbian Horror Film (2007) and Poetics of Horror (2014); a collection of essays– A Study in Terror (2008) and a book of interviews More than Truth: Kadijević on Kadijević (2017). He edited the first Serbian anthology of H. P. Lovecraft's best stories (Nekronomikon, 2008.); he co-edited The New Frames (2008), on Serbian cinema.

His essays were published in the books edited by Steven Schneider: 100 European Horror Films, 501 Movie Directors, 101 Horror / SF / Gangster / War Movies You Must See Before You Die, and also in Speaking of Monsters (2012) and Digital Nightmares (2015).

He is an editor at Orfelin Publishing (Novi Sad, Serbia), where he edits a book series 'Poetics of Horror'.
He is a regular contributor to Rue Morgue magazine (as writer and reviewer) since 2010.

Reviews

[Marko Vasić · Rating 5 out of 5]

Ako me Zavodnik zaveo, Naživo raspametio, roman “Prokletije” me uverio da, konačno, među domaćim naslovima imamo autora koji je dozirano tu (što je kod mene ogroman plus, jer o skribomanima nemam baš lepo mišljenje) i, kada ima šta da kaže, to uradi tako da „oduva“ ostatak književnog esnafa. Višeslojno, mnogometaforično [sic] delo (sa obiljem navedenih referenci na kraju knjige – za radoznale) koje nije za tanane dušice, navikle na pseudoliterarne logoreje prepune veštačkih dijaloga, nespontane radnje, pažnje da se ne uvrede ove ili one novoproklamovane organizacije nakaza, loše izgrađenih kulisa u kojima je radnja iznad pripovedanja i sve upakovano u srećan kraj. Ovaj roman je toliko „gust“ da bi ga neki manje vešt pisac razvukao na hiljadu strana, a Ognjanović to čini na nepunih 400, gde narativ nema niti jednu stranicu viška, niti jedan nepotreban dijalog (čak su i digresije s razlogom tu) i niti jedan nakalemljen opis da oboji prazninu neveštog uma koji ga je na papir beležio. Posebno me oduševio naziv poglavlja i potpoglavlja koji je na čistom latinskom, ali vrlo s razlogom. Stil je naučnički precizan (kako bi Britanci rekli – arid succulence), rezan skalpelom i odmeren tačno onoliko koliko treba a dijalozi su toliko spontani i neizveštačeni (što je danas retko naći u savremenim romanima) da čitalac sve vreme ima utisak da hoda sa protagonistima i učestvuje u razgovoru sa njima, a oni ga ne vide. Zbog toga je i atmosfera koju tvori priča romana izuzetno vividna, jezovita, rukom-uhvatiljiva i – životna. „Prokletije“ ne mogu da se ubroje (samo) u horor roman – jer ono što je u njima opisano neki ljudi su preživeli naživo, na licu mesta, bez ulepšavanja i štedenja, i to svega par decenija unazad, u ratovima koji su vođeni na prostoru zemlje koja se raspala u krvi. Druga stvar koja me, takođe, oduševila, jeste poetična nepatetičnost Ognjanovićevog stila koji je ovde posebno dominantan (u „Zavodniku“ i u „Naživo“ je potpuno drugačiji način pripovedanja koji nije toliko zahtevao poetičnost) – nije da sam sumnjao da on to ne ume, ali ledeno-poetični opisi divljih planinskih „oniričnih pejzaža prikladnijih unutrašnjosti lobanje nego što bi iko budan i razuman mogao nazvati spoljašnjim svetom“, vrtača, uvala, kraških polja, lednika i ledenih planinskih jezera, ne idu mi, „na prvu loptu“, uz majstora horora, ali mu odlično stoje. Što se teme, ideje i toka narativa tiče – oni su, praktično, neprepričljivi i onih par rečenica što postoje na zadnjoj korici dovoljno su efektni da zainteresuju čitaoce prijemčive za ovakvo štivo. Profa, Specijalac, Orah, Limun, Goranac, Mladen, Marko, Ognjen i Crni – deveterac su koji se otisnuo na put bez povratka u srce Prokletija, da uđu u trag nečemu što seje zlo, a daleko je od ljudskog. Bar dvojica (ako ne i sva devetorica) u srži svog lika poseduju podosta autorovog – što temperamenta, što nakana, a svakako, i stavova. Sočni opisi transcedentalnog transa duševnih (da li?) bolesnika, smeštenih u Toponici, upotpunjeni su i plasičnim, krvavim scenama koje TO nešto od svojih podanika zahteva. Sumnja na postojanje Kibelinog (Magna Mater) svetilišta duboko negde u Prokletijama, povešće družinu do tih planina ludila, gde će kroz krvave scene sa himeričnim stvorovima koji podsećaju na jedno biće iz grčke i slovenske mitologije (neću otkriti na koje, jer bi to narušilo mističnu atmosferičnost) sve na kraju da se završi u transcedentalnom maniru snovite potrage za neznanim Kadatom, duboko u grotlu nikad istraženih pećina, čiji su stalaktiti u formi irskih Sheela-na-gig figurina, i čija je tvar odlubljeni epitel uterusa Magnae Mater. I sve mi govori da dr Ognjeni ovde nije stavio tačku, jer Crni (Dante) je tek stigao do svoje Marije (Beatriče) negde, u dubinama Prokletija.

[Dimitrije Vojnov · Rating 5 out of 5]

Solidan sam poznavalac i veliki ljubitelj filmskog horora, što za književni ne mogu reći. Međutim, proza Dejana Ognjanovića, a prevashodno njegovi romani spadaju u sam vrh onoga što sam čitao u ovom žanru.

Oglašavajući se retko, i uglavnom u trenucima kada ima šta da kaže, po čemu se izdvaja od većine srpskih žanrovskih, pa i onih drugih pisaca, Ognjanović je ipak za ove dve decenije izgradio respektabilan opus od tri romana, od kojih je svaki na svoj način bitan i stilski različit.

PROKLETIJE su bliže romanu NAŽIVO i sa njim čine neku vrstu uber-romana, oni se dešavaju u istom svetu, psihofizički i poetički, pa čak i sa jasnim kontinuitetima nekih događaja koji se prelivaju iz romana u roman, s tim što kao kod Mitchella, čitanje nije uslovljeno poznavanjem ostalih.

Pa ipak, koliko god bile bliže NAŽIVOM od prethodnog ZAVODNIKA, ovo je opet drugačiji roman. Ako bih pravio filmske analogije, ako je NAŽIVO bio recimo književni VIDEODROME, onda su PROKLETIJE književni PREDATOR. Štaviše, klasik Johna McTiernana je na neki način čak i strukturalno, pa i direktnim citatima na nivou zapleta (ekipa specijalista poštedi ženu i povede je sa sobom a ona preraste u člana tima) i dijaloga (nemam vremena da govorim), svesno preuzet u ovom romanu, s tim što ovde za razliku od filma ne krećemo od ključne misije već se prethodno bavimo biografijom junaka, njegovim sazrevanjem, transformacijama i istragama koje će dovesti do katarzične i transformativne misije.

No, kada misija krene, PROKLETIJE u najboljem smislu evociraju PREDATORa, ne samo u pogledu vibrantne i ubedljive atmosfere mačizma i drugarstva među momcima na misiji (ovde aludiram na guys on a mission kao jedan od opisa žanra) već i u samoj suštini gde će junak iz jedne opasne misije koja u mnogo čemu predstavlja izazov najvišeg ranga morati da se suoči sa nečim neslućenim, nečim još većim od već veoma složenog zadatka i sa tim se hvata u koštac fizički ogoljen, sveden na ono što je njegovo ovozemaljsko biće jer samo to mu je preostalo u suočavanju sa onim što ga čeka.

Ovde nema pulp zapleta, kao u PREDATORu, ali je veoma zanimljivo da je inicijalni zamajac, koji pravi kopče sa NAŽIVIM takođe veoma sličan. Ovde se okultisti u određenoj fazi ezoterijskog preobražaja pojavljuju na ratištima i tamo vrše svoje obrede prikrivajući žrtve ratnim masakrima, kao što u mitologiji PREDATORa, kasnije saznajemo da vanzemaljci idu od ratišta do ratišta i love.

No, kako rekoh, ovde su stvari malo drugačije, protivnik jeste izvan našeg sveta, ali ne dolazi iz kosmosa sa nekog više stupnja naučnog razvoja već iz nekih drevnih vremena, iz utrobe Zemlje i postojanja sa kojim smo izgubili kontakt pa su nam podjednako vanzemaljski kao i neko doleteo iz svemira.

No, to je sve forma i ona je u Ognjanovićevom romanu besprekorna. Za rukopis oslonjen praktično na filmsku dramaturgiju, sa događajima poređanim od početka prema kraju, iako u sam tekst krećemo nominalno od početka kraja, jako su vešto izvršene sve one intervencije koje proza nudi za razliku od filma, u domenu introspekcije i retrospekcije.

Pripovedanje je efikasno, opisi su efektni i onakvi kakvi treba da dočaraju atmosferu i okolnosti proizvodeći željene efekte, a ovo naglašavam baš zbog onog najdelikatnijeg aspekta a to je strava. Ognjanović ovde ima puno izazova, od unakažavanja tela, prikaza izopačene psihe pa sve do ambijenata koji izazivaju strah i sa svakim izlazi na kraj.

Karakterizacija je izvanredna, sa veoma preciznim odnosom prema likovima i razdvajanjem važnog od nevažnog. U toj ekonomiji, Ognjanovićev rukopis pokazuje izuzetnu zrelost i ne troši pažnju čitaoca na ono što nije važno. Slično NAŽIVOM i PROKLETIJE su page-turner, veći od mnogih bestselera, s tim što ovde zamajac za čitanje ne proističe iz lakog sadržaja i iz jeftinih trikova. Ali, kao i sa NAŽIVIM i PROKLETIJE je lako zamisliti kao masovno čitan roman.

Ono što je međutim značajniji element za analizu pored formalnih referenci i veštine pisanja jeste sam idejni sloj romana. PROKLETIJE se bave okultnim na Kosovu, proučavajući tu nedokučivu silu koja nas veže za taj prostor, opisujući teskobu pa možda i nemogućnost opstanka tamo, kao i konflikt dva naroda u kome se međusobno pripisuju elementi neljudskog, i stvara prezir do granice gađenja koje nosi u sebi maltene fiziološku snagu.

U tom pogledu, PROKLETIJE se mogu posmatrati i kao teorija o tome šta to postoji na Kosovu što neko želi da nam uzme, ili naprosto samo želi, sa nama ili nezavisno od nas, a da mi to ni ne razumemo. No, ne posmatram ih tako.

PROKLETIJE su pokušaj da se decenije besmislenog života jednog pojedinca koji je empata pa samim tim u većem dodiru sa ponorom besmisla, i decenije besmislenog života jednog naroda objasne kroz ezoteričnu priču fantastike odnosno strave i užasa.

U tom pogledu, u nečemu što je mogao biti eskapistički ili hermetičan roman, Ognjanović uspeva da ogoli širu sliku i uključi se u polemiku koja se svih nas tiče.

PROKLETIJE su izvanredan roman, promovisan kao nešto što nije za svakoga. Nisam siguran koliko je to tačno, ali to na kraju krajeva nije ni važno. Ova knjiga će imati svoj život a verujem i trajnu vrednost, s tim što je svoje mesto u našoj žanrovskoj tradiciji već odmah zauzela.

[Boris · Rating 4 out of 5]

Bio je tačno jedan primerak romana Prokletije, kada sam ga uzeo na štandu Kontrasta na sajmu knjiga. I bilo mi je drago da sam ga našao. Od romana sam imao visoka očekivanja. Delom su ispunjena, delom nisu. Ipak zaslužuje ukupno visoku ocenu-četiri. Problem je što nisu svi delovi i celine romana istog kvaliteta.
Najviše mi se dopao, ja ću ga uslovno nazvati prvim delom, deo do okupljanja i polaska ekipe na Prokletije. Maestralno urađeno!Atmosfera, jezovitost, osećaj nepripadanja, uzaludnosti, zlobe i nepotrebnog postojanja sveta i života, ovde je savršeno izveden. Sve se uklapa, Crni, Mladen, Dejan, poseta Toponici, ubačeni ,,esej'' ,,Da se napokon svrši sa ovim svijetom'' koji daje izvanredno ,,meso'' glavnom kosturu priče, tajanstveni radovi, podaci o Velikoj Majci, sve se to savršeno uklopilo, odlično isplanirano i sprovedeno u delo, tj.napisano. Za ovaj deo čista petica.

Međutim, drugi delovi romana, nažalost, ne dosežu mi taj nivo.
Uspon i akcija na Prokletijama ima zanimljivih delova i opservacija, ali nema snagu i mističnost prvog dela. Nije me dotakla ni sudbina ekipe, osim Mladena. Možda je razlog tome što su previše ,,holivudski'' ukopljeni, i pomalo klišeizirani. Ne uspeva mi osetiti istinsku bliskost između njih, kakvu bi takva grupa ljudi, po prirodi stvari morala posedovati. Možda je rešenje moglo biti dodavanje nekih flešbekova iz njihove prošlosti, iz zajedničkih akcija nekih od njih, upoznavanja sa njihovim porodicama itd, što bi čvršće vezalo čitaoca za samu grupu i pohod. Ovako je bilo kao neka filmska avantura, uz određenu dozu misterije. Ipak i ovo je solidno odrađen deo, ocena za ovaj deo četiri.

Treći deo mi je bio najlošiji. Ne znam, jednostavno me nije nikako dotakao. Ne znam ni kako bih ga tačno opisao. Kao da se autor žurio da nekako završi, što pre pa bilo kako. Ne kažem da nema smisla, ali meni je bilo bledo. Ocena za ovaj deo: trojka.

Ukupna ocena: četiri

Sve u svemu , ipak je ukupni utisak vrlo dobar. Prvi deo bez sumnje spada u najviše uzlete domaće horor-fantastične literature, bez sumnje. Da je nastavljeno tako, roman bi bio izvanredan. Zašto kasnije pada kvalitet, ne znam, možda je teško takvu strukturu i tako različite delove savršeno uklopiti, možda je nešto moglo i trebalo drugačije, ali da je šteta što drugi deo i završetak romana ne prati kvalitet prvog dela-jeste.

Nadam se u budućnosti još boljim ostvarenjima Ognjanovića, da će odlične stvari u njegovom pisanju biti na istom nivou kvaliteta, ili još bolje, a da će na nedostacima i onom što može (i mora)bolje poraditi.

Mogao sam pisati i neki običniji prikaz u stilu sviđa mi se-ne sviđa mi se, ali pošto i sam pišem i volim horor, smatrao sam da dugujem iskren i realan prikaz.

[Srdjan Jelinek · Rating 5 out of 5]

Pre nego sto krenem sa kratkom recenzijom knjige, zeleo bih da se zahvalim dr Ognjanovicu na (bar malo) vracenoj mi veri u domacu knjizevnost (koja je netragom nestala negde oko lektira iz doba srpskog realizma).

Iako je sam autor napomenuo da ova knjiga moze da se cita i kao "stand alone", (i vise nego) toplo preporucujem da se prethodno procita njegov raniji roman "Nazivo".

Ako je to ikako spojivo, ova knjiga me je u isto vreme i umarala i terala da je citam. Ovo drugo, iako ne deluje, je ogromni kompliment sa moje strane, jer nakon decenija citanja svakojake literature (ponajvise fikcije i svih vrsta fantastike), retko mi se desava da naletim na nesto sto mi vrati onaj stari osecaj kada ne zelim da ispustim knjigu iz ruke. Apropo "umarajuce" atmosfere, autor je savrseno uspeo da docara sumornu atmosferu konstantnih gubitaka 90ih godina kroz glavnog lika, njegova razmisljanja i mesta koja posecuje. Knjiga vas jednostavno uvuce i pruza vam uvid u ogoljen svet bez ruzicastih naocara, tacnije, predstavlja vam svet kakav jeste, sto bi autor rekao, nazivo. Sjajno je opisan i prezir prema vestackoj sreci sa kojom se neprestano srecemo u sopstvenoj okolini, tako da je lako i povezati se sa glavnim junakom.

Cesto autori na nasim prostorima boluju od premalo dijaloga, vodeci radnju kroz opise i beskonacne pasuse, umesto da dopuste svojim likovima da radnju pomeraju kroz dijalog. Ovde to definitivno nije slucaj, i knjiga obiluje dijalozima, pogotovu u drugom delu. Mala zamerka sa moje strane je na 10ak strana nadjenog teksta koji glavni lik iscitava negde pri kraju prve polovine knjige. Iako imam osecaj da je autor kroz taj tekst zeleo da prenese i neka svoja razmisljanja, mene je taj deo izvukao iz one savrseno sumorno-bezizlazne atmosfere kojom roman obiluje (na najbolji moguci nacin!).

Takodje se vidi i da je autor bio u vojsci, jer su sjajno opisani odnosi izmedju vojnih lica i drugova, i cela ta atmosfera gde ljudi sumnjaju da se nece vratiti, ali ih nesto unutar njih tera napred.

Kako bih izbegao spojlere, reci cu jos samo da je ovo knjiga koja se cita zbog putovanja, ne zbog cilja. To ne znaci da je kraj los, ili nedorecen, vec samo da je je glavna snaga ovog romana u atmosferi koju nudi i teranju citaoca da okrece stranice.

Sve prepurke, uz (veliku) nadu da ovo nije poslednji put da se susrecemo sa Dejanom i Jovanom.

[Žarko Milenković · Rating 5 out of 5]

Čekao sam da dobijem svoj štampani primerak pa da napišem reč-dve o Prokletijama. Štampani primerak mi je bio neophodan pošto sam u startu imao nameru da načinim fotografiju koju i objavljujem uz ovaj post.
Dejan mi je poslao, dok sam sa suprugom bio u izolaciji, svoj rukopis, u takozvanoj ranoj fazi. Prava poslastica. Imao sam prilike da tek nekoliko rukopisa čitam pa ne moram reći onima koji su imali isto takvu privilegiju da je to neizmerno zabavno (i nadasve čast). Kako to i biva sa Dejanovim pisanijem, od starta te grabi priča koja gradacijski narasta, ubrzava se, ali i usložnjava, kako svojim stilskim, tako i zapletom koji, iako deluje kao jasan i odmah vidljiv, ima veoma mnogo podnivoa, mnogo slojeva, koje treba otkriti, oljuštiti i razumeti. Još tada, odmah posle čitanja, razgovarali smo iscrpno na temu Prokletija i sećam se da sam bio oduševljen ispripovedanim.
Zašto sam bio oduševljen? E, to sve nije baš najlakše objasniti bez spojlera ali pokušaću da budem što određeniji, ali na način da ne otkrijem ni jednu scenu filma koji se razmotava u glavi dok se mahnito čita stranica za stranicom.
Sam početak je veoma efektan i od njega se očekuje da izazove kontraverze. Baš sam reč „kontraverze“ bio upotrebio kada smo razgovarali nas dvojica. E sada, zašto, kako i o čemu pripoveda u poglavlju koje otvara roman, moraćete sami da saznate kada nabavite svoj primerak. U puno romana koji su poslednjih deceniju-dve objavljeni kod nas, a koji koketiraju sa istorijom, malo je onih, ili skoro nimalo, koji prikazuju istorijske događaje na tako vispren, kvalitetan, zastrašujući, pametan, ili pak način koji se ne dodvorava čitaocu, ne podvlači mu se nežno, udobno pod kožu, već ga tera da sve što iz pročitanog razume, isprocesuira još (makar) jedared, pa ako pogodi Ognjanovićevu nameru, ostane razderanog tkiva na mestu koje je pisac ciljao perom (tastaturom). Pisac se poigrava mentalnim stanjem protagonista, jasnim razumevanjem društveno-političkog okruženja koje u samo nekoliko pasusa prikazuje, podsećajući nas, sa stanovišta nekog ko je živeo u ta vremena, na sve one gorke trenutke provedene u ekosistemu koji je za nas kreirao zločinački mastermajnd Milošević sa drugovima iz bivših republika. Tek posle nekog vremena posle čitanja Prokletija došao sam do jednog zaključka koji ne mora da bude tačan, ali se meni javio kao jaka spoznaja tog jednog naličja piščeve ličnosti, koji ne bih rekao da i u naživim (kako ON voli da napiše) našim susretima nije povremeno isplivavalo, više kao crta univerzalne pravde nego kao autentični patriotizam, ali na dovoljno jak način da podsvesno pribeležim tu njegovu crtu. Kako i zašto sam u Prokletijama pronašao Dejana Ognjanovića kao autentičnog patriotu, ostaviću čitaocu da sam spozna.
Vratimo se bazi dela. Horor, kakva je i namera bila, iskonski je, zemaljski, ali ne zemaljski u smislu „prizemnog“ horora ili strave eksploatisane u filmovima, već horora koji živi unutar naše majke planete, usijan, spreman da probije na površinu u predelima slabo pristupačnim običnom čoveku, neposvećenom avanturisti, sem u slučaju naših protagonista, autentičnih srpskih junaka koji su ljudi na najobičniji način, ali od onih koji su imali priliku da se u našim poslednjim ratovima bore protiv neljudskog zla ovaploćenog u „nekima“ od naših neprijatelja.
Dva segmenta romana, meni veoma bitna, prikazuju dve sasvim različite crte, kako pisca, tako i čitaoca za koga je ovo delo (u dobrom delu) i napisano. Prvo bih pomenuo bolnicu u Toponici koja je, i pored toga što je dobro poznato mesto Nišlijama, ipak mesto strave, zamagljenog horora, mesta o kome se razgovara u poluglasu i prokleta avlija kraj koje se nerado prolazi. Drugi deo je vezan za Dejanovu naučnu delatnost koja isijava iz stranica koje kreira kao autentična dokumenta koja implementira u tkivo romana, i koja sa jasnoćom pokazuju da se pisac u svom radu jeste bavio analizom i teorijskim aspektom umetnosti, kao i stvaranjem značajnih dela iz te oblasti. Naravno, mnogi su to pokušavali i pre njega ali pokušaji su ostajali jedva ubedljivi onima koji su se u životu bavili, možemo reći na taj način, makar samo čitanjem teorije o „bilo kojoj oblasti“ nauke. Tako da i ako se ovo delo svrstava u žanrovsku književnost, može stati rame uz rame i mnogim klasicima koji su jasnim jezikom zalazili u sfere koje pokrivaju ljudsku prirodu, strahove i sva psihološka stanja koja formiraju čoveka kao autentičnu životinju.
Ne znam da li sam prekomplikovano objašnjavao suštinu, ovog jasnim i konciznim jezikom, veoma filmično, napisanog dela, ali mogu dati preporuke sledećim rečima:
„Ne očekujem da do kraja ove 2021. godine bude objavljena knjiga koja će ostaviti jači utisak na čitaoca od PROKLETIJA!“

[Danko Kamcevski · Rating 5 out of 5]

Ако бих морао да одаберем једну кључну реч коју у мени призива ово дело, то би била --

ТАЈНА.

Тајна се на два нивоа јавља у овом роману.

Један се тиче недокучивости збивања: шта се десило са Дејаном (јунаком романа 'Наживо')? Ко су људи који играју неке своје улоге у ратним збивањима? Да ли неко покреће конце иза, изван или изнад зараћених страна? Зашто су списи о значењу и значају архајских религија забрањени чак и од стране комуниста. Мистерије овог типа припадају типу објективираних тајни, тајни о којима могу да се причају приче, склапају теорије (завере), паметује. Занимљиво је колико аутор пробија привидну границу између егзотерије и езотерије, показујући њихов, ако не идентитет, а оно сродност у оспољености о којој свако може да се одреди, свако има мишљење. Ни езотерија није што је била откад нам се најмање десет пута дневно открива ко влада светом и какви су планови Галактичке федерације.

А постоји и друга врста тајне. А то је тајна личног искуства, уске, стрме, опасне стазе, коју симболизују Проклетије. Како се са јунацима ове метафизичке авантуре пењемо уз Проклетије, све више схватамо да је та друга тајна управо она која се тиче личног искуства, непоновљивог, јединственог, које се не може пренети речима. Али се о њему може говорити кроз језик симбола, метафора, слика и збивања. Јер, како напредујемо са читањем, тако видимо да теорије разноразних професора, песника, доктора, војника, исувише склоне фантазирању, замењују конкретна искуства која у њих не могу да се уклопе. Јунаци најпре читају о култовима прошлости - а онда их сусрећу на делу.

Ова књига је један од најснажнијих увида у природу такозваних 'архајских веровања' који сам икада читао. Штавише, за сваку је препоруку не само читаоцима који воле да читају књиге које преплићу филозофију, духовност, историју, политику, страву, већ и проучаваоцима религија.

Пажљиви читалац приказа приметиће да сам књигу прочитао у року од два дана, што само по себи говори да је књига, како се то каже, "заразна", да држи пажњу, да је забавна, пријемчива.

Нећете се покајати!

[Marko Veljković · Rating 5 out of 5]

"Ljubav je, kažu, slepa; al' još više je slepa mržnja. A tek osveta... Krv zaslepi čoveka, to je prosto tako... A jednom kad sukne, teško se zaustavlja."


Novi roman Dejana Ognjanovića donosi potpuno drugačiju vrstu strave od one sa kojom smo se susreli u romanu „Naživo“, koji je povezan sa „Prokletijama“. U romanu "Naživo", strava je na neki način opipljiva i uglavnom proizilazi iz pokvarenosti ljudskog uma, dok se u „Prokletijama“ jeza postepeno povećava kako prelazimo stranice i strah dolazi kao produkt nečeg nepoznatog i nezemaljskog, dok je čovek tu samo prenosnik i jedina veza između nama poznatog sveta i nepoznate sile koja nam se obraća kroz njega. Ima u ovom romanu i dosta akcije, ali nije to ono što me je impresioniralo kao čitaoca, već taj lavkraftovski element - strah od nepoznatog koji postaje sve snažniji kako se potraga odabranog pojedinca za komplikovane odgovore bliži kraju, da bi napokon shvatio da mi nismo dorasli tom drevnom božanstvu čija je kolevka smeštena u srcu Prokletija, čak ni da mu se približimo bez prethodnog odobrenja, a da ne govorim o suočavanju koje se u ovakvim romanima ne završava slavno. Ipak, odabrana grupa, sačinjena od bivših ratnih veterana, još uvek aktivnih vojnika i jednim čovekom koji ima nadljudske sposobnosti kao što su čitanje misli fizičkim kontaktom, pokušaće da zajedničkim snagama unište zlo koje se nakotilo na Prokletijama, tako što će probati da preseku njegov koren. Samo nekolicina iz te grupe od početka zna sa čime su suočeni, ali čak ni oni nisu spremni u potpunosti za ovaj najteži zadatak do sada koji ih očekuje, pre nego što će konačno odložiti oružje i otići u penziju. Ili u smrt.

[Igor Witch · Rating 4 out of 5]

Hrabar, ambiciozan i iskreni pisac.
Asocijacije koje aludiraju na ime književnika Dejana Ognjanovića. Ne samo pisca, već filmskog i književnog kritičara, prevodioca i urednika ik. Orfelin.

Moje prvo upoznavanje sa Ognjanovićevim perom, perom koje je u meni budilo raznorazne emocije: od pomisli “vau, kakvo delo ja čitam”, do “ok, ja odustajem”. Iako autor naglašava da se knjiga čita zasebno, ona u drugu ruku deluje kao nastavak autorove knjige “Naživo”.
Kada kažem hrabar pisac to zaista i mislim, uz to bih dodao i direktan, ko je čitao knjigu zna o čemu govorim. Autorev stil pisanja je fantastičan, na trenutke dosta težak, uz marstralne opise mesta dešavanja radnje, toliko filmično, slikovito, čitaš, a u glavi se razvija film. Radnju knjige ne prati puno likova, oni koji je prate su izgrađeni i opisani na jako dobar način, sa svim svojim karakteristikama. Spomenuo bih osećaj koji vlada u vama dok čitate ovo delo, iako ste svesni da je pisac u nekim delovima preterao, razvukao radnju, i da je ono što čitate dosadno, prosto ne možete stati. Knjiga vas obuzme i nemate kud. Jeziva je, ne na onaj klasičan način sa puno krvi, već u vama stvara jezu i strah na neki nedokučivi način.

Knjiga koja se ne može pročitati za dan ili jedno popodne. Knjiga nije za razbijanje bilo kakve čitalačke blokade, već za duboko razmišljanje nakon čitanja iste. Ukoliko volite knjige gde se prepliću istorija i filozofija, sa druge strane religija i politika, onda je ovo prava knjiga za vas!
Preporuka.

[kvazimodla · Rating 5 out of 5]

Kakva je ovo bila vožnja! Zamislite neku vrstu Dvanaest žigosanih na steroidima, mada se meni jedno vreme prividjao i Klint Istvud iz špageti vesterna (dok sve nije otišlo u sasvim drugom pravcu).
Nije neophodno prvo pročitati Naživo, ali nije loše kao priprema, i za radnju i za jačinu želuca (ako ste preživeli Naživo, ovo ćete sigurno, bitno je ne pobeći glavom bez obzira odmah u prvom poglavlju.) Stilski i žanrovski Prokletije su sasvim druga priča, i jedno totalno uživanje od samog početka, vrlo vrlo vrlo filmično.
Filozofija ne izostaje, npr. kroz (fiktivni) esej zlosrećnog Ive Orlovića; tu su i magija i ezoterija - ali na sasvim drugim premisama od onoga što smo u Naživom videli.
Cameo by profesorka anglistike, pod obavezno (baš je ne volimo 😁)
Vanzemaljski nadzemaljski opisi nečega što možda jesu a možda i nisu Prokletije.
Napetost kakva se retko sreće, negde posle dve trećine lepo ne možeš mirno da sediš dok čitaš, od muke šta će da bude, i to traje i traje i produžava tu bukvalno fizičku anksioznost, ne sećam se da mi je skoro neka knjiga tako nešto uradila.
Ne sasvim neočekivan preokret na kraju (čitala Noćenje pre svega ovoga), kao luk - slojevi se samo ljušte i sa svakim se slika promeni, a daleko je do poslednjeg...
10 A NE 5

[Darko1900 · Rating 5 out of 5]

Video sam budućnost horora.. ime joj je Dejan Ognjanović!

Napokon sam se uspio dokopati ,,Prokletija", pozajmio od poznanika i pokušao da ne odugovlačim, nisam uspio da je završim za dva dana kako sam planirao (iako sam prvu polovinu pročitao odmah prvog dana), tako da mi je trajala malkice duže od par dana, zbog čega mi je drago jer sam, zahvaljujući tome, mogao da vrtim po glavi stvari, teme i dešavanja iz knjige malo više vremena.

Nisam baš dobar u pisanju recenzija i ovo će mi biti prva gudrids recenzija, probaću da napišem moj utisak koji je SUBJEKTIVAN i ne mora biti tačan.
Uglavnom ne čitam balkanske pisce jer me rijetko kad zadive, izuzetak su Meša ili Pavić, pa ako sam se nekad zapitao kakve bi bile njihove knjige da su bili horor pisci, to mi je manje-više prikazano kroz ,,Prokletije".
Kao fan horora i sličnih žanrova, pa i kao fan autorovog bloga i rada, ovo je jednostavno bila knjiga koju sam morao uvrstiti u listu onih koje moram pročitati prije smrti od korone.

Roman spada u moju omiljenu vrstu knjiga, tj. u "slow-burn" horore, gdje se atmosfera gradi postepeno, nema previše akcije i veću polovinu knjige se ne zna o čemu je zapravo riječ.
Kao neko ko nije čitao ,,Naživo" prije ovog romana, primijetio sam detalje za koje je očigledno da su povezani sa dešavanjima u prošloj knjizi, jedna od takvih stvari je glavni lik koji ima moć da "vidi" stvari, kako je došlo do toga da on postane seer - vidovnjak ili šta već, odnosno da li se rodio takav, da li je to postao u toku rata ili nakon gubitka žene za mene će ostati misterija (osim ako ne pročitam ,,Naživo" u kojem je to, pretpostavljam, razjašnjeno).
Naravno, to ne utiče na knjigu, to sve može i da ostane nerazjašnjeno, nema potrebe znati svaku sitnicu, pomalo je moguće pogoditi (a takođe i zanimljivo nagađati) šta se sve zbivalo u prethodnom romanu.
Ali drago mi je što nije previše toga ovdje i što ovo može da bude i stopostotni stand-alone roman.

Ako bih ga upoređivao sa balkanskim piscima, autor Ognjanović na momente podsjeća na Mešu, filozofija nije plitka, ima originalne i zanimljive ideje. Takođe, autor se potrudio da iznese zanimljive istorijske podatke i činjenice o kultu Magne Mater, istraženo temeljno unaprijed a la Den Simons, što je očigledan plus.
Što se tiče najboljih dijelova u knjizi, ima mnogo dobrih scena, recimo kad glavni lik ide u ludnicu i onda sva ona dešavanja tamo su mi bili super, a posebno sam uživao u dijelu kad kreću na put i počinju da se provlače kroz šume i planinu, svo ono predobro opisivanje i dočaravanje atmosfere, vojnici koji ne znaju šta ih čeka niti protiv čega se bore (kao scena iz Dog Soldiers-a, što je još jedan plus jer mi je to jedan od najdražih filmova).
Ali, naravno, naravno da mi je najbolji dio bio famozni članak ,,Da se napokon svrši s ovim svijetom". Predivno.

Vidim po komentarima da se pojedini nadaju trećem, "završnom dijelu trilogije", ne znam zašto bi bio potreban nastavak, tj. kraj, već postoji savršen kraj priče i nema smisla sve razjašnjavati i tačno napisati šta je koji lik iz knjige naumio da uradi i kako se sve to završilo. Kao kad su Kinga, nakon otvorenog kraja jedne knjige i gdje smo sami mogli odlučivali šta se desilo, navalili njegovi fanovi da im kaže da li je bio srećan kraj i da li je uspio glavni lik u svom planu spašavanja svijeta, na kraju su prinudili Kinga da im kaže da se sve srećno završilo, ipak se desio glupi happy ending nakon svega, i meni je to pokvarilo utisak o toj knjizi.
Ja ne bih volio da vidim nastavak, ako autor ima planove za novu knjigu, radije bih da je nešto drugo u pitanju, a da ovaj kraj ostane kakav jeste i da sve u vezi dešavanja nakon epiloga ostane misterija.
Kao kad se čita Gospodar prstenova i naiđe se na priče o nekadašnjim bogovima i bićima većim od onih što su trenutno u njihovom svijetu, koji su vladali prije Saurona, kapiraš nekako da je Sauron mala maca i običan pion, pa se pitaš šta li se sve to dešavalo u razdoblju prije dolaska Sauronovog.
Tako da je bolje da se i ovdje pitamo šta se dešavalo nakon svega, nema potrebe za zvaničnim nastavkom.

Dajte da prevedemo ovo i pošaljemo po jedan primjerak Barkeru i Kingu da pročitaju, posle nek ide za Holivud. Već vidim kako bi Leonardo DiCaprio bio glavni kandidat za ulogu Jovana. :)

Čista desetka.

[Drasko · Rating 5 out of 5]

Upravo završio sa čitanjem ovog odličnog romana, tu mešavinu horora, filozofije, akcije i neverovatne mašte samog autora. Britko, sjajno, bez kompromisa. Duhovni naslednik romana "Naživo", mada može i bez njega da se čita, ali bih ipak preporučio da se pročita prethodno i to delo.

[Ksenija Hajduković · Rating 5 out of 5]

Nakon Zavodnika i sedam godina ne baš strpljivog očekivanja potrudila sam se da rasteretim raspored od dnevnih obaveza i sa punom pažnjom prionem na čitanje Prokletija. Ispostavilo se da je to ispravan pristup, budući da Prokletije nisu roman kojim se razbija dokolica, odmara mozak na otavi i koji se ovlaš preleti u gradskom prevozu.

Iako se delom naslanja na Naživo, Dejan Ognjanović jasno sumira najvažnije činjenice potrebne za razumevanje dešavanja oko jednog od likova, pa neko ko nije čitao taj roman može glatko da prati priču. Što naravno ne znači da ne treba da pročitate Naživo, naprotiv :)

Ono zbog čega je Ognjanović postao i ostao moj omiljeni pisac - ubedljivo pripovedanje i građenje likova - u Prokletijama je podignuto na viši nivo.

Videla sam sve te predele, udisala planinski vazduh, znojili su mi se dlanovi tokom odličnih scena akcije, vrpoljila se od nelagode u delu koji se odvija u psihijatrijskoj bolnici.

Likovi su brižljivo građeni, potpuni, životni i živopisni pa se i kroz njihove rečenice i postupke može steći slika o miljeu iz kojeg potiču, ubeđenjima, slabim tačkama i strahovima.

Sa stravom se susrećemo već na prvoj strani, koja je postala ,,talk of the town'' i družimo se do kraja. Ne udara direktno u stomak kao Naživo, već se lagano smešta u kosu, kičmu, udove. Ognjanović je bez trunke povlađivanja i ublažavanja pokazao koliko čvrstu mrežu horora mogu da ispletu bezumlje i surovost rata, hladnoća ludnice, nepoznate planinske staze, granice ljudskog uma i dah nadljudskog.

Kada je reč o radnji, od samog početka uvlači, usisava, vuče na još samo jednu stranicu, pa još jednu... Slojevita, zrela i brutalna i kao što sam na početku rekla - nije za pretrčavanje.

Mene je knjiga fino protresla, razbacala kockice i složila ih natrag ali potpuno čudnim poretkom. Taj čudan poredak dugujem tekstu/eseju u prvoj polovini knjige i činjenici da sam, kao školski primer ,,helikopter roditelja'' zapravo saglasna kako sa naslovom tako i sa razmišljanjima iskazanim u pomenutom tekstu.

Preporuka je da NIKAKO ne propustite Prokletije a na generičko pitanje sajta Goodreads ,,What did you think?'' moj najkraći odgovor bi bio: vredelo je čekati sedam godina!

[Ivan Knežević · Rating 5 out of 5]

Predjeli iz romana Prokletije nisu nisu nešto što bi htjeli da vidite kada pogledate ujutro kroz prozor, niti su likovi iz tog romana ljudi koje bi htjeli da imate u blizini ili da ih srećete na ulici, u liftu, na stepeništu... Ipak, magloviti vrhovi Prokletija, tužni i prljavi hodnici psihijatrijske ustanove, kao i zlokobna i mračna lica koja tumaraju tim predjelima dugo će vas pratiti nakon što okrenete poslednju stranicu knjige. Biće tu, i kada pogledate kroz prozor, i dok bezbrižno šetate kroz masu ljudi i dok sami ležite u krevetu pokušavajući da ulovite pogledom sjenke u mračnoj sobi. Ovaj roman uspjeva da zastraši tako što pokrene one mehanizme u nama koji se kriju duboko ispod evolucijskog taloga našeg emocionalnog razvoja starog više miliona godina. Nije to strah od nekog predatora, od neke opasne situacije, osobe... čitajući ovaj roman, možemo na par trenutaka da se provučemo kroz pukotinu u nepoznato, zastanemo za trenutak a grlo nam se osuši i zapitamo se ko, ili bolje rečeno šta nas čuje i šta nas posmatra na ovom mjestu gdje ne bi trebalo da bude bilo koga.

Vrhunski roman i najtoplija preporuka za svakoga ko je ljubitelj žanra.

[Nebojša Petković]

Само да ми се слегне... 😁

Роман Проклетије

Волим хорор, поготову када могу да га читам из пера српског аутора који уме да га напише. Ако је аутор приде и доктор за дотични жанр грешке не би требало да буде.
Огњановићев претходни роман Заводник заиста ми се допао, иако сам прескочио његов првенац Наживо и још увек нисам сигуран да ли ћу га читати, ослањајући се на одређене предрасуде и мањак афинитета према такозваном ,,слешер“ подржанру. У том смислу бојао сам се да нећу довољно добро разумети Проклетије, будући да се помало наслањају на ту књигу. Срећом, веза није велика и чини ми се да ништа нисам пропустио.
На почетку морам да кажем да су Проклетије боље написане од Заводника, а што је још занимљивије оне су по наративу нешто између тог романа и његовог првенца – има прилично експлицитних сцена, али и значајне делове у којима доминира напета и језовита атмосфера. Роман је сложен и суштински састављен из два дела – првог, постављања кулиса, карактеризације главних ликова и истраживања феномена којим ће се актери бавити, и другог, више филмског штимунга који подразумева мотив потраге (quest) око које се окупља група (у овом случају ратних ветерана што је занимљив и свестан омаж филму какав је један Предатор) и дели пажњу читаоца на сваког од њих (суштински уместо једног добијамо два главна лика и њихове пратиоце који више чине декор него што су заиста важни, мада понеки довољно добро карактерисани у складу са својом нијансираношћу).
Прича је интригантна и успешно комбинује неколико елемената са којима се аутор по мом мишљењу зналачки бори – мистерију око непријатељског ентитета која превазилази клишее, фолклорну црту уткану у ту мистерију и актуелна историјско-политичка дешавања као савршен контекст. Ова прича по свему одлично функционише и као аутохтона и нама најразумљивија, али и као општа у којој би могао да ужива конзумент било ког поднебља. Неко ће рећи да је то дуг подилажења укусу љубитеља филма (оног холивудског), али ја сматрам да то спада у занатску вештину и представља предност.
Да све није прорачунат и вешт подухват ,,да се допадне свима“ што би се могло наслутити из ствари које хвалим, видеће се већ од привих страна у којима аутор кроз главног лика непрестано пласира својеврсну филозофију и поглед на свет (смелу и другачију), за које сматрам да су део његових личних схватања. Међутим, ту за мене, долази и до извесних проблема.
Наиме, није никакво чудо да у причи која вам се допада не можете да се идентификујете са главним јунаком, иако он не престаје да вам изгледа аутентично. Просто, његови животни ставови нису ваши или су пак супротни вашим у потпуности. То се свакако не може замерити аутору и остаје само да на пробу ставите сопствену спремност да отворено сагледате ствари из супротног угла, ако се заиста ради о квалитетном садржају. Сматрам себе управо таквим читаоцем.
Јован, Огњановићев главни лик, гаји уверења, пасије и страхове који су сасвим различити од мојих и то на први поглед није проблем. Оно што сматрам, а могуће да је то до неспособности да будем непристрасан, јесте да се ипак ради о делимично контрадикторном, па самим тим недовољно аутентичном карактеру.
Жеља да се главни протагониста изгради и као ,,херој“, што овај свакако јесте, и као атипичан карактер у који је пројектован сет идеја, љубави и анимозитета својствених врло ретком броју људи, донекле његове поступке и мотивације доводи у питање. Он презире свет и људе дубоком филозофијом нихилизма, за шта му аутор даје мотив у стравичним околностима које су га снашле, али ми видимо да је то суштинска Јованова природа и ван тих околности. Трауматично искуство смрти вољене особе није иницијални окидач за Јованов поглед на свет који он гаји дуже и дубље од тог искуства и оно је само потврда таквог виђења ствари. Неукорењеност у било чему што чини заједницу у којој живи, која често еруптира у критици сваког сегмента те заједнице, све до нивоа оног најневинијег – уживању у свакодневици, породичним тренуцима, љубави мл��дих, радости живљења… све је то у Јовановој перспективи лаж и самообмана, хипокризија људи који су у бити звери са образином друштвене прихватљивости. Други мотив овакве карактерологије аутор смешта у област наднаравне способности главног протагонисте – он је ,,екстрасенс“ или емпата који у додиру са било ким може да види оно што је ,,унутра“.
Карактерологија као таква легитимна је без обзира на њене узроке. Проблем представља то што аутор на све начине покушава такав, по свему аутистичан (и одбојан) лик да представи пријемчивим за читаоца. Како? На врло суптилне начине, сликајући његову огорченост и мржњу према свету око себе јединим исправним и истинитим погледом на свет. И то се дешава кроз целу књигу, што кроз дубиозне филозофске анализе Јованове, што кроз његове ,,политички коректне“ ставове, што кроз нешто што је у основној контрадикцији са таквим ,,вјерују“ – непрестаним ангажманом у борби против зла на ратишту.
У том смислу аутор се својски труди да објасни противуречност у главном лику, али мени на недовољно убедљив начин. Јован ратује, али не против одређеног народа, будући да не осећа ни припадност свом, већ против закулисних играча који рат користе за своје дијаболичне науме. Али он ипак то чини за српску страну, што је готово немогуће с обзиром на анимозитет који непрестано осећа према свему ономе што чини контекст тог сукоба из несретних деведесетих. То се посебно осећа у мисији којом се бави роман, где се непрестано сукобе литерарна потреба зближавања протагониста-ратника, ношених истом суровом судбином и наумом, и Јованове неподношљивости према ономе што су они у суштини. То што се мири са чињеницом да су само такви способни за борбу и то не због храбрости већ простоте, скучености и зверске природе, не може до краја да објасни учешће које се испоставља као једни смисао Јовановог живота. На крају, све што разапиње главног лика морало би да га чини прилично одвојеним од свих, туђим по свему, неким од кога се зазире и ко се суштински не воли и не разуме. У том случају Јованов лик би био апсолутно аутентичан, слагали се са њим или не. Уместо тога, он је међу људима, које заправо презире, омиљен као што би то сваки јунак књиге и требало да буде. То га по мом мишљењу једноставно чини немогуће дуалистичним (да не кажем дволичним).
У том светлу је помало дискутабилан и крај романа, који се мени иначе допада, и Јованова одлука да заврши мисију, без обзира што идејно и свом душом заправо припада ономе што се спрема да уништи. Но, дозвољавам да је то борба аутора и његовог главног јунака са самима собом у скобу између, не толико добра и зла о којима, уосталом, Јован има сасвим другачије мишљење, већ људскости са свим њеним манама и врлинама и ,,савршенства“ надилажења те људскости и њеног потпуног обезличења. Јован заправо бира начин како ће умрети и може бити, ипак ,,спасава душу“ 😊
У сваком случају, ово је роман који носи у себи много квалитета - од непорециве узбудљивости каква се од најбољих прича и очекује, до филозофских питања која ће испровоцирати и натерати на размишљање, у неким сегментима проткане изванредном карактеризацијом. То што сам о Проклетијама оволико дуго размишљао након читања, само по себи, сведочи о вредности романа. Можда се са Огњановићем у много чему не слажем, али то ме дефинитивно неће спречити да наставим да га читам.

[Nikola Uletilovic · Rating 5 out of 5]

Nakon pomalo hermetične, kamerne i posredne atmosfere strave (koja sa video trake kulja u pore prevrelog Niša) "Naživog" i naoko pastoralnog i umirujućeg "Zavodnika", "Prokletije" su kao duhovni nastavak "Naživog" po mom mišljenju Dejanov najprijemčljiviji roman sa kog se cede što testosteron, što plodova vodica obrazujući tako sluzavi začarani krug balkanskog lokaliteta i njegovog mu usuda.

Autor će ovde postavu "Naživog" obrnuti naglavačke, neke od njegovih glavnih motiva sasvim hladnokrvno tretirati kao "mekgafin", a čitaoce će sigurnim i preciznim pripovedačkim stilom pozvati da glavnog junaka Jovana isprate kroz jezive hodnike Niške "Toponice", pa u potrazi za opskurnim zapisima o drevnom kultu praiskonske boginje, sve do samih fantazmagorčnih predela Prokletija u poverljivoj i ubitačnoj vojnoj misiji. Narativna ekonomija je sasvim u službi radnje i atmosfere teskobe ratova 90ih, a roman je simetrično podeljen na prvi deo koji će nas upoznati sa čovekom obdarenim/prokletim ekstremnim oblikom empatije što pod okriljem noći bivstvuje rastrzan između života i smrti, neskvadišanjim pacijentom jedne ludnice, i bestijalnom pretnjom što lakoćom kasapi vojnike i seje strah po Kosovu; i drugi deo u kom nam se na uvid daje poduhvat grupe najobučenijih specijalaca i njihovo lomatanje po neprijateljskim predelima Prokletijama.

Prelaz između ova dela predstavlja maestralni nihilistički esej "Da se napakon svrši s ovim svijetom" koji propagira razvrgnuće samih zupčanika naše civilizacije kao jedine šanse za oporavak i razvoj ljudske vrste, a samom romanu daje znatno gorči ton. Kao i u prethodim romanima autor je osim odličnog naštelovanog saspensa i krvopljusa posegao i za angažovanim horom utemeljenim u kolektivnoj sluđenosti naših naroda i narodnosti, te tako Jovan kroz introspekciju ispituje i zadirkuje poznate krilatice kao što je ona o "najstarijem narodu na svetu koga svi mrze", ali i pređašnja državna uređenja i njihove nedostatke i kukavičke intelektualce, ali ne dajeći za pravo nikom od njih, ostavljajući čitaocu da sam donese zaključke gde je zapelo.

Kada se radnja preseli na planinske obronke, atmosfera se zgušnjava, ulozi se podižu, preispituju se dotadašnja uverenja, dok će se na samom kraju i individualni identiteti prekaljenih specijalaca dovesti pod znak pitanja. Psihologija ove grupe je verodostojno predstavljena, iako su likovi posve skicirani, vidi se koliko je autor uložio u istraživanja građe, te svako od njih deluje kao osoba od krvi i mesi, posebna sorta koja obavlja zadatke ćutke, fokusirajući se na krajnji cilj i dobrobit zajednice. Poslednjih sto stranica je nabijeno akcijom, jednim sasvim furioznim krvoprolićem, dok sam kraj nosi nešto mirniji ton odjeka spuštanja do samog srca planine. Ovde ne mogu dovoljno da nahvalim sam kraj romana (vazda kamen spoticanja svih horor dela u maltene svim medijima) koji je ovde "totalno larger than life" jer u isto vreme uspeva da bude i misteriozan, jeziv, dirljiv, onespokojavajući, bolan, ali i podsticajan, višesmislen, slojevit, nagrađujući i sasvim otvoren za neke nove povesti iz mitosa "Naživog" i "Prokletija".

Sasvim uspeo roman koji sintetiše svu pređašnju Ognjanovićevu teoriju, kao i sve vrste strave i grozote koje je praktikovao do sad, ali ovaj put pojačani do neslućenih razmera i visina, predstavlja sam vrh žanrovske (ali ne samo žanrovske) književnosti u Srba i kao takav obavezno štivo za čitaoce koji ovako nešto mogu da svare.

[Tanja Radić · Rating 5 out of 5]

Ova knjiga me je privukla na prvom mestu zbog samog naslova ( tata mi je sa Kosova I tamo sam često odlazila na raspust I zaljubila se u lepote Prizrena ) a I , naravno, zbog samog pisca I mog oduševljenja njegovim predhodnim knjigama.S obzirom da sam bila u specifičnoj situaciji dok sam je čitala ( izolacija ) mnogo mi je pomogla da skrenem misli od sumorne stvarnosti.Stvarno, lakše mi je bilo da se dva dana penjem sa Jovanom, Mladenom I ostalom ekipom na Prokletije I ubijam psoglave nego da se borim sa ovom našom korona situacijom.Sve u knjizi je tako u isto vreme I realno I nadrealno, moguće I nemoguće ( nadam se ).Nasmejalo me je to što se dr. u ludnici zove dr.Nestorović, niški govor ( koji mi je isto tako dobar poznat, mnogo vremena sam tamo provela kod babe I dede), šale ( kao ona kad je pomislio da li će se zaglaviti u pećini zbog ..polnog organa)...Tako da, eto, nije sve tako crno.Kraj je, naravno, u Dejanovom fazonu ( koji mi se istovremeno sviđa I malo mi je muka ).Od mene sve pohvale!!!

[Nikola Kostoski · Rating 5 out of 5]

U ovoj knjizi uzivacete na vise nivoa: i kroz pricu koja neumoljivo vuce napred i kroz paralelne svetove koji se nakratko pojavljuju u knjizi i kroz opise prirode, krajolika i likova. Knjiga pleni erudicijom pisca i kompletno osmisljen mikrokosmos u kom su stvari toliko divno i precizno opisane da nazvati ovo samo horor knjigom bi bio najgori greh. Istinski jedinstveno delo! Zaista preporucujem sto sirem auditorijumu citalaca!

[Shushumiga · Rating 5 out of 5]

Zaista fantastičan žanrovski roman, za svaku preporuku. Čitanje romana je bilo pravo uživanje a strava koja izbija sa stranica je vrlo živa i skoro opipljiva. Za svaku preporuku!

[Marko Kovač · Rating 5 out of 5]

Prokletije se prostiru i nastavljaju tamo gde je Naživo zastalo. Dejan, glavni junak  prethodnog romana se nakon rituala u kojem je učestvovao na teritoriji Kosova, nalazi u duševnoj bolnici, Toponici kod Niša. Iako je na prvi pogled njegov lik skrajnut i manje zastupljen, ipak je on taj koji vuče sve konce i koji zna tajnu vezanu za kult boginje Magna Mater (Velika Majka).

Arnautski psoglavi, Kosovo, Bosna, masovni zločini, Magna Mater, okultizam, magijski obredi, satanistički rituali daju sintezu i čine ovaj roman nadrealno- realnim. Autor je iako inspirisan Lavkraftom utkao svoje ideje, ostao je dosledan sebi, svom originalnom stilu. Ne postoji sličan primer u domaćoj književnosti koji se bavi ovakvim hardcore temama, i to autora čini autentičnim.

Što se tiče slučaja vezanog za psoglave mislim da nije u potpunosti plod mašte, da je događaj istinit. Naime, pričalo se da je grupa naših boraca koja je boravila na Kosovu naletela na nešto slično, nešto što ne pripada ljudskom entitetu. Verovatno je i autor čuo za priču pa je odlučio da je obradi u samom romanu.

Za kraj da se dotaknem i samog stila kojim odišu Prokletije. Pitak je, dijalozi su jasno naglašeni, slike se brzo smenjuju. Nije bilo teških scena, čak ni početak u kojem se pominju deca mi nije bio preterano naglašen. Recimo, meni je Naživo sadržalo mučnije scene. Možda je malo i do toga što sam se pripremio poučen prethodnim iskustvom pa sam bio pripremljen za sve mogućnosti. Naročito su mi se svideli opisi Prokletija, tog gorostasa, kao čuvara drevne tajne i izvora nečastivih sila skrivenih unutar samog podnožja. Posle ovog romana poželeo sam da ih posetim, da se popnem na najviši vrh i da osetim energiju koju pruža

[Olivera Ryan · Rating 5 out of 5]

Krenula “na” Prokletije i onda posle nekih 60ak strana ipak odlučila da ponovo pročitam Naživo i osvežim sećanje. Obe su odlične, ali Prokletije za nijansu zanimljivije. Čitam i razvijam slike/film u glavi, tako je napisana da se brzo i lako prožive te Ognjanovićeve reči, ti si tamo sa njima..Radnja, likovi, pejzaži, sve na svom mestu.

[Vladimir Veškovac · Rating 4 out of 5]

Dobio sam ono što sam očekivao, uzbudljivo i napeto sa odličnom završnicom. No, uprkos tome, "Naživo" mi je ipak za dlaku ispred, iako je ovde ocena ista. Neka bude "Naživo 4.4, "Prokletije" 4.3.

[Draško Uvalić · Rating 5 out of 5]

Pročitao sam romane Naživo i Prokletije od Dejana Ognjanovića, književnika, filmskog i književnog kritičara, i prevodioca iz Srbije. Napisao sam nešto o njima. Ali ne samo o njima, izašao sam iz okvira ispunjavajući međuprostore crticama iz nekakvih mojih iskustava.

Za Dejana Ognjanovića prvi put sam čuo u Agelast podkastu kod Galeba i moram priznati da se ne osjećam ugodno dok ovo priznajem s obzirom da sam bio mišljenja da ponešto i znam o hororu. Nakon toga pročačkao sam po internetu o njemu i saznao ono što sam svih ovih godina, vjerujem, potiskivao u sebi. Horor književnost je nepreglediva i impresivna, daleko impresivnija od filma. Ubrzo sam skliznuo u književni horor dolazeći polako do romana Dejana Ognjanovića. Odlučio sam pročitati dva najhvaljenija, Naživo i Prokletije, na osnovu kritika koje sam pronašao na internetu.

Prvi sam pročitao Naživo, stotinu pedeset stranica planulo je u jednom danu misleći kako ću preostalih šezdesetak otegnuti na nekoliko dana, sutradan sam bio prva smjena pa poslije posla koncentracija nije na čitalačkom nivou, posebno ne za duga čitanja. Međutim, probudio sam se u pola pet ujutro i završio knjigu za dva sata. Nije da mi se tako nešto ne događa ali ipak rijetko pa vrijedi spomenuti i zbog samog romana. Moram dodati da sam piscu odmah u sedam ujutro poslao poruku pišući prve utiske, nisam se mogao suzdržati, izlazilo je iz mene.

U Naživo pratimo likove koji su vezani za video klub i meni nije bilo teško osjetiti atmosferu i te momke koji se vrte oko njih. Prepoznao sam tu fanatičnost za filmovima jer pamtim mnoge svoje ludosti, pamtim kasetu na kojoj sam najmanje desetak puta trgao papir na kojem je pisalo The Thing samo zato što je moralo biti lijepo napisano, a onda kad konačno napišem kako treba primjetim da to nije dovoljno, da slova moraju biti nekako drugačija, da iz njih izbija sami film, pa onda opet trgaj, piši, trgaj, piši. Kasnije gledam u kasetu i divim se sjajnom filmu u vlastitoj kolekciji a kada u ratu nakon mjesec dana dođe struja na tri sata, ubacujem brže bolje u video rekorder i gledam Karpenterovo remek djelo boga pitaj koliko puta do tad.

Radnja u Naživo se odvija na relaciji Niš - Priština u jeku ratova kod nas u Bosni i Hrvatskoj što je važan momenat. Nema mnogo likova pa je lagan za pratiti, glavni lik je Dejan i radi u porno video klubu, ne izgleda kao tip s jasnom perspektivom, što nije čudno za ono doba, bilo je to doba ukradene nam budućnosti. Malo je i nastran pa svako malo čeprka okolo tražeći sve tvrđe i tvrđe porniće, to će ga dovesti do domaćih snuf filmova iza kojih će stajati najblaže rečeno neobični ljudi. Kasnije ćemo otkriti hardkor perverznost, okultizam i natprirodno ali, samo donekle ovo posljednje, nikako ne bih iz proračuna izbacio vrijeme jer, to je bilo stanje apsolutne propasti duha, pritiskalo je i gušilo. Roman odmicanjem sve više i više raste a onda u sjajnoj završnici (zadnjih dvadesetak stranica) bukvalno eksplodira čitaocu u lice. Kada se eksplozija raščisti a ostane podmukla tišina glavni junak više ne uspijeva razaznati onostrano sa ovozemljaskim, da li je živ ili mrtav ili možda, ni jedno ni drugo.

Književne kritike odvele su me u pogrešnom pravcu pišući o romanu Naživo kao o Kronenbergovom Videodromu. Ne. To je pogrešno. Ognjanović jeste dao jednom od svojih likova ime Max, isto ono koje ima glavni junak Videodroma (vjerovatno namjerno) i ako bi uzeli početnih petnaestak minuta Kronenbergovog filma to bi zaista moglo da bude to ali poslije oni odlaze u različitim pravcima. Videodrom bi lako mogao raspakovati našu sadašnjicu recimo: Neuračunljivi Željko Mitrović gleda novi program Dragana J. Vučićevića i poveže da je ovaj otišao korak, dva dalje od njega i u naletu fascinacije ubija neke ljude, između ostalih Milomira Marića i spomenutog kasapina Vučićevića da bi na kraju u stanju potpune epifanije jednim metkom ugasio i sebe. Meni to nije nezamislivo. E, to bi bio Videodrom.

Također ne mislim da su Prokletije Predator kao što su neki pisali. Umalo zbog toga da odustanem od knjige, Predatora nisam volio kada sam ga trebao voliti, da ga sad najednom zavolim nema šanse. Svako ko je čitao H. F. Lavkrafta i njegove genijalne horor avanture zna da je Ognjanović uzeo ponešto iz njih, provejava Zov Ktulua kroz one spise ali roman na koji se najviše naslonio je U planinama ludila. Usto ukazuje priznanje Lavkraftu tako što stare ili tajne narode naziva Starim, Prvencima što je direktna aluzija na Lavkraftove Drevne ali onda, odmicanjem od ekspozicije pronalazi svoj put pun akcije, krvi i slupanih glava za koji sam pretpostavljao da će završiti u Pekinpoovom stilu, posebno od trenutka kada su se odlučili vratiti (pred očima mi je bljesnula Divlja Horda) ali NE. Ognjanović je ipak MAJSTOR horora i on ponovo knjigu završava u VELIKOM stilu. Moram priznati da sam bio sumnjičav kako će sve objasniti i povezati jer na početku je mnogo raznolikih tema otvorio a svaka je otišla u svom smjeru međutim, sve je vremenom dolazilo na svoje mjesto da bi bukvalno s posljednjom stranicom uspio zaokružiti cijelu priču.

Postoji i nešto što mi se ne dopada, a to su Albanci i kako su prikazani, posebno u Prokletijama. Daleko od toga da je to očigledno i na izvolite ali postoji određena nespretnost kod opisivanja tog naroda. Kada opisujemo jedni druge mišljenja sam da trebamo biti posebno pažljivi. Možda bi se i dalo opravdati tokom romana kroz karaktere likova ali kraj u kojem Peđa objašnjava Jovanu neke stvari za moj ukus nisu najmudrije napisane. No to je efemerno i ne utiče na tok radnje pa samim tim ni na kvalitetu knjige.

Postoje i određene razlike u stilu pisanja između dvije knjige. Dok sam čitao Naživo (prvi mu roman) nisam o tome razmišljao jer nisam imao s čime je uporediti ali već čitajući Prokletije osjetio sam razliku. U Prokletijama je direktan i otvoren, nije hermetičan, što vjerujem da proizlazi iz iskustva pisanja pa sam lakše mogao osjetiti pisca. Ili, da budem do kraja precizan, Ognjanović je pišući Prokletije uspio iz sebe izvući onog tipa kojeg neki od nas znaju i kao Ghoul, tu samouvjerenost nisam do kraja osjetio čitajući Naživo.

[Tijana Jevtic · Rating 5 out of 5]

PROKLETIJE - Kroz uniženje do uzvišenja

Preporučujem ovu knjigu od sveg srca, ali OPREZ! Treba jak želudac. Nije za one koji traže razbibirgu, knjigu za uspavljivanje i lako štivo.
Ova lepotica kida meso sa kostiju i uvrće očinji nerv od samog početka, ali ništa nije radi ispraznog prestravljivanja. Već potpuno nužno da drugačije ne bi moglo da opstane.
Ovo je čisti punokrvni horor, i mnogo više od toga. Ono što je u knjizi najstrašnije nisu nadljudski elementi već upravo ona prvobitna materija od koje su ljudi sačinjeni, a pokazala se tako sirovo i ogoljeno na Balkanu, preciznije na prostoru Bosne i Kosova.
Štivo mnogobrojnih slojeva gde oštra i precizna reč kida jednu po jednu ljusku dok se ne ukaže biser. Kakav, videće oni koji se usude da krenu na putešestvije.
Počastvovana sam što je moja malenkost doprinela izgledu korica koje u sebi drže SVETOVE.

~ Eel's Seal of Approval ~

[Viktor Tanaskovic · Rating 5 out of 5]

Dirljiv susret jednog čoveka i jedne majke.

Dva prijatelja u raljama života.

Dejan Ognjanovic, pisac romana "Zavodnik" koji je zaludeo domaćice Srbije, vraća se sa najnovijim hitom, ljubavnom dramom smeštenom u dvadeseti, prvi i poslednji vek, "Prokletijama"!

Ovo srceparajuće delo krši sve konvencije i čitaoca sprovodi kroz neverovatnu avanturu punu srama, bola, krvi, ljubavi, bola, patnje, krvi, užasa, bola...

Bez dlake na jeziku, Ognjanović kritikuje ustaljenje vrednosti, poput življenja i neumiranja, vešto izbegavajući opšta mesta i ustaljene načine da prikaže filozofiju iza brutalnog masakriranja cel... ovaj, filozofiju iza prave, nemrtve ljubavi.

Roman je u prodaji, i možete ga nabaviti kod pisca. Informacije su na blogu The Cult of Ghoul.

[Ђорђе Максимовић · Rating 5 out of 5]

Prokletije su treći Ognjanovićev roman koji sam pročitao. Prvo sam pročitao Zavodnik, pa Naživo, pa sada Prokletije i mnogo mi je drago što sam baš ovu posljednju knjigu tražio kao rođendanski poklon. Fenomenalna, višeslojna knjiga sa odličnom radnjom i likovima, te opisima toka misli i stanja koji bude empatiju i kod onih koji su njome siromašni. Vidi se koliko je Ognjanović kao pisac napredovao i rastao od Naživo, preko Zavodnika (koji mi je i te kako ostao u sjećanju), pa sve do Prokletija, koje ću, vjerujem, barem još jednom pročitati. Privilegija je čitati srpskog pisca svjetskog kvaliteta.

[Vladimir · Rating 5 out of 5]

Ova knjiga je gozba za svakog horor sladokusca. Na Ognjanovićevoj trpezi ničeg ne manjka - za predjelo se služi slešerski carpaccio, za glavno jelo miks egzistencijalne strave i primordijalnog užasa, a za dezert tumačenje balkanskog fatuma u ključu kosmičkog atavizma. Priča se odvija po jednostavnom "Men on a Mission" principu, sa majstorski izvedenim podzapletima kojima autor hiriruški precizno veze osećaj nelagode i uznemirenosti, koji se kod čitaoca uvećava sa svakom pročitanom stranicom. Likovi, čak i oni sporedni, upečatljivi su, dopadljivi i bez problema ostvaruju direktan kontakt sa publikom (spojler: ne vezujte se puno za iste). Posebnu vrednost roman crpi iz svoje geografije - lokacija istovremeno surovo realnih i košmarno imaginativnih - koja podjednako dobro oslikava betonsku čamotinju i beznađe Niša i makabričnost Kosova krajem 90-ih godina prošlog veka. No sve je to tek uvertira u lavirint Prokletija od kojih autor čini balkansku verziju Mordora. Međutim u Ognjanovićevoj fantazmagoriji nema mesta za dobroćudne hobite, vilenjake i paladine. Njegovi junaci su prekaljeni psi rata, ruku krvavih do lakata, a njegovi negativci, iako i sami ukorenjeni u folkloru, strašniji su od bilo koje Tolkinove varge ili bauka. Ako bi u jednoj rečenici morao da opišem ovu knjigu, ona bi glasila - Družina prstenova na steroidima sreće Asteriksove gale na jako lošem LSD tripu, a sve to kulminira balkanskom verzijom Hilove Južnjačke utehe. Drugim rečima - pravac Prokletije& join the joyride!

[Nataša Milić · Rating 5 out of 5]

Savremeni domaći roman vredan pažnje, koji verovatno neće osvajati bilo kakve nagrade kod nas u skorije vreme, pošto ne propoveda niti pripada bilo kojoj agendi.
Mislim da se iz istog razloga po njemu neće snimati film, iako bi se našlo materijala za platno.
Ipak, nadam se da će se čitati i van uskog kruga ljubitelja žanra, iako ne bih mogla da ga preporučim preosetljivoj duši.
Uz ''Prokletije'' se ne može opustiti, zaboraviti surova realnost, čak ni onako kako nam to uspeva uz maštovite i bajkovite priče sa elementima horora. Kraj nam sasvim sigurno neće doneti emocionalno zadovoljenje ni potvrdu da je ovo ipak plemenit i pravedan svet.
Dobre strane romana su: čitkost, originalnost, dinamičnost, lični doživljaj i izraz, dobro poznavanje teme, neusiljeni dijalozi i pristojno do veoma dobro predstavljeni likovi. Sporna je struktura - kao da imamo dva romana u jednom, povezana, ali ne tako čvrstim vezama. Može se posmatrati i kao dva nivoa iste priče. Nije isključeno da se čitalac oduševi jednim od njih, a da ga drugi ostavi hladnim ili razočara. To je rizičan potez, ali možda treba dati i plus za hrabrost.
Ovaj roman je za mene bitno bolji od ''Zavodnika''. Nije sve besprekorno, nešto se moglo i sažeti (čitaj: meni nije bilo preterano zanimljivo ono vojničko nadmudrivanje o prošlosti), ali sam se odlučila za najvišu ocenu zbog vrhunskih delova (poseta ludnici, priča o dvostrukom logorašu), na kojima bi mnogi pisci glavnog toka mogli pozavideti.

[Janko Debeljakovic · Rating 5 out of 5]

Ozbiljan roman od ozbiljnog poznavaoca lavkraftovske horor estetike. Ognjanović je napravio savršeno zastrašujući svet koji nas premeće između realnosti, surealnosti i nečega izvan toga sa čim ni sami ne smemo da se suočimo. Upravo to preplitanje nam pokazuje kako granice normalno-nenormalno, java-san, rat-mir, razum-ludost, i spokoj-strava nemaju toliko daleko definisane granice od onih koje mi percipiramo i koje su nam servirane u književnosti. Pakao nije neko daleko mesto, on je u komšiluku. Granice koje je Ognjanović definisao kroz svoj roman deluju realnije, a samim tim i više zastrašujuće.
Malo je reći da sam se obradovao kao kuče (žargonski rečeno) dok sam čitao roman, jeza me je slomila, knjiga mi je ušla u pore i ubacila u raznorazne procese razmišljanja. Ognjanović nastavlja da razbija izlizane trope i da ih menja što dovodi do ve��e imerzije prilikom samog čitanja. Pisac se ne stidi da pokaže veliku etnološku, geografsku i istorijsku građu koja je ušla u roman i to celoj priči daje još jača leđa.

[Branimir Mickovski · Rating 5 out of 5]

Ako je "Naživo" odličan roman. "Prokletje" je fenomenalan.
Zaista oduševio sam se koliko je poetski kao i žanrovski obogaćen.
Posle prvobitnog krvopolića koje čitaoca šokira, a koje je kasnije razrešen i tu se vidi da je roman temeljno i smišljeno rađen od početka pa sve do samog kraja.  Onda ide sjajna emotivna scena, Jovanov život (u drugom poglavlju), njegova praznina u svetu bez osobe koju je jedino voleo. Pa odlične deonice gde se iznosi filozofski tekst "Da se napokon svrši sa ovim svjetom"( u stilu Ligotija i Siorana) Pa sve do nepristupačne surove prirode Prokletija gde je veoma maštovito, ambijentalno, slikovito napisano.
Ovo je veoma kvalitetno horor štivo. jer za ovako nešto treba volje ali i strpljenja u zemlji u kojoj je pisanje samo hobi od kojeg se ne može živeti. Ali Dejan je dokazao da uz upornost i trud (bez marketinga) može da se dođe do uspeha u vidu stvaranja kvalitetnih romana i da ti romani dođu do čitalaca koji prepoznaju kvalitet i koji razumeju i poštuju njegov rad.

[Јаков Балић · Rating 5 out of 5]

у Проклетијама сам максимално уживао у милитаризму, авантуризму, нихилизму, сцијентизму, биологији, култним огледима, Јовановим рукама, и свим сликама које су биле нови пиксел у глави и духу.
књига која ће постати референт квалитета у једном моменту