Smrtni ishod atletskih povreda

by Milica Vučković

Snažna, iskrena, poetična, ali nikako i patetična knjiga koja rasvetljava kompleksne sisteme manipulacije i njihovu suptilnost. Milica Vučković svoju junakinju potpuno degradira i ogoljava patrijarhalne obrasce u kojima su žene naučene da ćute i trpe i veruju da ljubav treba i mora da boli.

Genres: Fiction, Contemporary, Serbian Literature, Novels, Roman, Mine

146 pages, Paperback

First published January 1, 2021

Reviews

[Vuk Vuckovic · Rating 2 out of 5]

Pa, odakle početi?
Da je ovo samo knjiga koja mi je dopala ruku slučajno u knjižari, ne bih osećao potrebu da napišem bilo kakav komentar, rekao bih da je u pitanju prosečna knjiga i tu bi se sve završilo, ali to nije slučaj.
Ovo je, pre svega, najreklamiranija knjiga nekog domaćeg autora koju ja pamtim. Ali bukvalno najreklamiranija.

Nego, hajde da prvo krenemo od gudridsa i ocena koje naši pisci i njihove knjige na ovoj platformi imaju. Sve ocene su čiste petice - znači sjajna knjiga ili čak remek dela, što prosto nije moguće. Razumem da ima tu i do toga da čitaš vrhunske pisce koji pišu na tvom maternjem jeziku i da to često dovodi do većeg estetskog doživljaja nego kad se čitaju knjige u prevodu, ali tu sigurno ima i nešto drugo. Čini mi se, kada ovde gledam ocene naših klasika, a i mnogih drugih knjiga koje definitivno ne spadaju u tu kategoriju, ali dobijaju izuzetno visoke ocene, da osim gore navedenog velikom delu naših čitaoca fali ozbiljniji kritički pristup samom pročitanom tekstu. Jednostavno, neverovatna mi je ta inflacija vrhunski ocenjenih knjiga naših autora na gudridsu i mislim da samo tako može da se pravda.

Dalje, što se tiče reklame. Na Bukinoj fejsbuk stranici podeljena je skoro polovina teksta iz romana, sa gomilom slika autorke i parafraziraću jedan od komentara sa Buke: toliko slika je podeljeno da bih pre prepoznao autorku na ulici, ali tekst romana van tog FB konteksta ne bih prepoznao nigde. Osim na FB - što i jeste glavna moja zamerka ovoj knjizi:
Pisana je jednim dnevničkim, ali fejsbuk dnevničkim stilom. Kao da je neko ukoričio malo ozbiljniji FB status u knjigu i prodao sve to kao roman.
Mislim da je to, kao i činjenica da se knjiga čita za dva sata generalno loša stvar za književnost.
Shvatam da su se čitalačke navike ljudi promenile (pa čak i to da publika koja je masovno kupovala i čitala ovaj roman ne spada u grupu ljudi koji redovno čitaju, što nije problem - problem je što takvi čitaoci nemaju referentni sistem u odnosu na koji bi ovu knjigu mogli da vrednuju), ali knjiga mora da ponudi nešto više od okretanja stranica i brzog čitanja.

Osim velike reklame knjige, mora se odati priznanje odabiru teme - tema jeste bitna i generalno retko obrađivana kod nas, plus se poklopila sa gomilom skandala koji se konačno razotkrivaju - pa možda i otud tolika pomama za knjigom a i visoke ocene čitalaštva - jer se prvi put susreću sa ovom temom, ali moram da naglasim da sama tema nikada nije dovoljna da bi jedno delo bilo dobro.
Sam stil je prosečan. Razumem da sve to priča junakinja Eva, ali umetnost ne mora da podražava život u tom najbanalnijem smislu koji se ovde eksploatiše. Pored toga, opisivanje Viktora kao Apolona razumem iz ugla autorke, ali iz ugla Eve, ne mogu nikako da razumem da više puta kad ga vidi govorila u sebi:"prelep kao Apolon"..."izgledao je kao Apolon" - više bi mi išlo uz ceo diskurs koji je autorka izabrala da kaže nešto narodskije i kolokvijalnije, da je on dobar frajer, frajer i po, da je lep kao bog i slične fraze.
Na kraju, pre samo nedelju dana završio sam čitanje Upotrebe čoveka Aleksandra Tišme i možda i to utiče na ocenu i utisak o romanu, ali baš u tom kontrastu vidim kako ova knjiga u odnosu na istinski jaku literaturu nema nikakve šanse.
Rekao bih da je ovo još jedna knjiga koja se već sledeće godine neće čitati.

[Nevena · Rating 2 out of 5]

Čist dokaz kako agresivan marketing prodaje lako štivo kao dobru književnost.Jelena Bačić Alimpić za hipstere.Ciljano izabrana tema tako da se svaka kritika upućena DELU i STILU dočekuje na nož kao mizognija i nemanje empatije prema žrtvama nasilja,što je glavna protagonistkinja romana.
Stil je pitak i prijemčiv svima,ali ne na dobar način već toliko banalizovan da imam utisak kao da čitam članak iz ženskog časopisa u nastavcima ili da mi neka malo pismenija drugarica prepričava seriju.Stereotipno i prepuno opštih mesta,ne izaziva nikakvu emociju jer prosto nije dovoljo dobro napisano.
Likovi su oslobodjeni dublje karakterizacije te sam ih doživela kao glumce koji neprekidno ponavljaju jednu istu scenu,neuverljivo baš zato što predvidivo i nekako izvučeno iz konteksta.Ako je već izabrala ovako kompleksnu temu autorka je morala temeljnije i veštije da se bavi likovima i karakterizacijom istih a ne da samo osvetljava kliše do te mere da ga potpuno ga lišava realnog.
Fejsbuk književnost u svom najboljem izdanju.
Autorka je doduše lepo ispala na mnogobrojnim fotografijama koje prate promociju romana,naročito na plakatima sa kojih nas posmatra zalepljena na zidove i bandere.
Poštujem ambiciju da se bude pisac i uspeh koji je roman ostvario,a koji je meni potpuno nejasan,pa ću ipak dati prelaznu ocenu.

[Bojan Gačić · Rating 1 out of 5]

Tokom devedesetih godina u našem društvu se pojavio kulturološki fenomen, toliko jak da je vrlo brzo stekao verni auditorijum među pripadnicima svih generacija. Govorim,naravno, o "španskim serijama"( jeste da je većina snimana u latinskoj Americi)-histerične drame u kojoj svi likovi bivaju definisani i prožeti jednom intenzivnom osobinom: izuzetno loš, izuzetno dobra, izuzetno zao, izuzetno zla, izuzetno naivna, izuzetno lakomislen, itd; karikaturne figure vođene tom singularnom karakteristikom kroz stotinu i nešto epizoda do finalne sreće ili poraza.

Likovi romana gospođice Vučković vuku taj teret jednodimenzionalnosti, nikada ne dostižu do sopstvenog "zašto". Celokupan roman(ili novela) je kondenzovan niz incidenata, lako predvidivih- na svakih par stranica, kako odnos Eve i Viktora uđe u mirnu fazu, već u sledećem pasusu možemo očekivati incident.

Zašto? To je ključno pitanje ove knjige na koje ne dobijamo odgovor. Zašto Eva ulazi u takvu vezu, zašto u njoj ostaje, kako uopšte dolazi do tačke kojoj joj takav odnos postaje prihvatljiv? Celokupan narativ sadrži niz logičkih nedoslednosti, više asocira na skup internet "mimova" nego na književno delo gde se od čitaoca pre kognitivne posvećenosti najpre zahteva brzinsko prebacivanje na navijačka podešavanja kako bi svaki momenat potencijalnog prosvetljenja glavne junakinje mogli da ispratimo sa: „Tako je, bre!“ Ako je Frodo dobio 1500 stranica da stigne do Mordora, Eva zasigurno zaslužuje više od 150 kako bi spoznala sopstveno "Zašto?".

Šta? Ovo je pak nužno pitanje za celokupan socio-marketinški angažman koji ovom delu pruža zavidan literarni život za naše podneblje i standarde. Šta ovu knjigu i autorku izdvaja od niza drugih savremenika i savremenica da zavređuje svetlost reflektora, dok ostatak boravi po obrisima anonimnosti i slabo do nikako medijski ispraćenim promocijama? Šta se htelo i želi postići nesvakidašnje aktivnom promocijom? Postoji niz modernih autora koji se bave aktuelnim temama, ali ostaju u senci.

Kada spojimo to "Šta?" i "Zašto?" nameće se nekoliko zaključaka:

1. Ovo je knjiga o patrijarhalnim obrascima koji onemogućavaju ženi da ostvari pun potencijal?

Za ovakvo poimanje je nužan disbalans moći/ finansijska zavisnost. Eva je vrlo preduzimljiva, te je uglavnom ona ta koja izdržava Viktora.
Moguć je zaključak da je kroz odnos svojih roditelja ( otac bez posla, kasnije sa slabim primanjima, majka koja radi u piljari i povlači Evu da kao jako mlada počne da radi u toj istoj piljari) ona naučila da služi muškarcu, prvo ocu, zatim mužu. Ovde je problem figura oca- on nije zahtevni pater familias koji tlači i uzima. Njena majka nije bespomoćna niti servilna.

2. Favorizovanja jednog deteta

Eventualni deo korena problema jeste nedovoljno prisan odnos sa majkom kao i da je njena mlađa sestra imala priliku da se fakultetski obrazuje dok Eva ostaje na višoj školi, te u njoj postoji osećaj inferiornosti, ali meni je lično nategnuto da bude glavni uzrok nečijeg ostajanja u verbalno i fizički nasilnoj vezi, koliko god da Viktor u njenim očima deluje obrazovanije i rečitije.

3. Patologija

Ima ona dobra stara da smo svi različiti, te da su nekima potrebi impulsi za druge neshvatljivi i neprihvatljivi. Možda su za Evu njegove uvrede i poniženja, koje ona unutrašnjom alhemijom pretvara u pogon za svakodnevno funkcionisanje, poput droge bez koje ne može.

Ako ovaj roman spada u socijalni komentar, po mom mišljenju nije jasan, a samim tim ni efektivan. Nalik je na kolaž tuđih loših iskustava sa porukom: „Posluži se“, uzmi šta ti treba i smatraj knjigu nužnom za naše vreme.

Evo šta mene zabrinjava: zamislimo da neko mlađi uzme ovu "izhajpovanu" knjigu u ruke, čija kritička misao je još uvek nerazvijena. Mlad um je podložan generalizaciji i sklon opšteprihvatanju. Šta će jedan tinejdžer ili tinejdžerka izvući iz romana gde je svaki muškarac, izuzev oca, opisan kao inertan, nezreo, snob ili sadista, gde je žena prikazana kao neko ko trpi nasilje bez jasnog razloga i motiva. Bez ikog starijeg za propratni razgovor?

Ishod ovakvih internalizacija može biti poguban na više planova.

[Prerazmišljavanje - Katarina Kostić · Rating 2 out of 5]

Važna tema, potreban roman, pogrešna ruka.

[Uroš Đurković · Rating 3 out of 5]

U redu je.

Odnosno, nipošto nije u redu zagađivati svoj život u toksičnoj vezi, ali čitanje romana koji o tome govori je nešto sasvim drugo. Kada se dođe do granice pucanja, kao neophodnost iskrsava potreba za razračunavanjem sa životnim teretom. „Smrtni ishod atletskih pogleda” predstavlja upravo to – teretni brod muke, ispraznosti i turobnosti, koji plovi na okeanu bezizlaza, manipulacija i izlučevina. Uz neka vrlo upečatljiva, čak i lirska poređenja, koja treba pohvaliti, Milica Vučković dobro mapira važna pitanja savremenosti; pokazujući domete različitih oblika manipulacije, podeća nas dokle podlost može da dopre. Naravno, mnogo toga bi ovde moglo da bude razrađenije i stilski korektnije, što bi podrazumevalo rad na otklanjanju nepreciznosti, pojednostavljivanja i ponavljanja. Vanknjiževna i književna geografija nisu iste, ali ne mogu a da ne pomenem da skoro svaki dan prolazim kroz Železnik i da se znatno kraće putuje nego što je to predstavljeno u romanu. To, naravno, nije nipošto nešto ključno, ali jeste to što su likovi, sa narativne strane, počesto jednobojni. Nema prostora sumnji – znamo za koga navijamo i sa kim patimo (Eva) i ko nam je duboko gadan (Viktor), iako se, istini za volju, na početku čini da će biti drukčije. Takođe, iako predstavlja izuzetno važnu i potrebnu temu, sasvim je providna tendencija u romanu vezana za danas uzavrlu kritiku nakaradnog, eksploatatorskog razumevanja međuljudskih odnosa, pogotovo muško-ženskih. Bilo bi srećnije rešenje da je položaj junaka iznijansiraniji, da angažman manje bode i da se razradi motivacija ne samo u rodno-socijalnom ključu, već i kroz širi društveni okvir. Postoji i značajan prostor za rad na komuniciranju sa tradicijom – iako ovde ima crnotalasnih momenata i nekih sitnih i, nažalost, površnih intertekstualnosti, svet romana celinom svoje poetike pre podseća na većinu otužno prosečnih ostvarenja srpske kinematografije poslednje dve decenije, nego što komunicira sa književnošću. Ipak, iako je to mogao biti, ovo nije pamflet, niti samosažaljiva tirada, već knjiga koja će svojom pristupačnošću i direktnošću doći do mnogih čitalaca.

I to je, otprilike, to – roman je sasvim u redu, ponegde blistav, ponegde ispotprosečan, u sumi – pristojan.

[Sesili · Rating 2 out of 5]

Utisci nedelje:

1. Božo Koprivica garantovano nije pročitao roman pre nego što je nažvrljao ovo sa zadnje korice.

2. Zapravo je bolja od onoga što sam očekivala.

3. Nadam se da sad kontate da veliki književni mislioci nisu bogom dani, da to što (možda) znaju da pišu ne znači da nisu nasilni i da, ako im u delima vidite nasilje, nije to samo zarad fikcije.

4. Žao mi je što se nisu pozabavili formom i nekim nelogičnostima, moglo je da bude bolje.

5. Levičarski roman hahhhahahh


20. mart / spustila sam na dve zvezdice jer što više mislim o knjizi i razgovaram o njoj s drugim ljudima, to mi se manje dopada. :D

[Vanja Šušnjar Čanković · Rating 5 out of 5]

Znači, knjiga je aj' zdravo! Mislila sam da nikad neću upotrijebiti ovaj žargon jer sam generalno protivnik neukusa u izražavanju, ali ne znam otkud potreba da počnem ovako. Elem, mjeseci čekanja da nabavim ovaj roman o kojem se od prvog objavljivanja toliko piše su se isplatili.

Priznajem da mi ime autorke od ranije nije bilo poznato, sam naslov djela mi je zvučao više kao neki medicinski priručnik ili još bolje, kako bi protagonistkinja ove priče običavala da radi, kao izraz koji ukucaš u Google kako bi saznao više informacija o određenoj temi. Onda sam iz nekog razloga mislila da se radi o zbirci priča, valjda zato što sam u posljednje vrijeme čitala mnogo Bookinih izdanja savremenih autorki s naših prostora koje sve više afirmišu ovu formu (Bužarovska, Bastašić, Miloš,..), pa sam mislila da se radi o kvalitetnom debitantskom glasu. Istovremeno, sve vrijeme sam strijepila da su tolike pozitivne impresije na koje sam nailazila pretjerane uprkos tome što su dolazile od čitalaca čijem ukusu i sudu vjerujem i od čijeg mišljenja nikad značajno ne odstupam. Malo me je i nervirala tolika pažnja i moguće da sam, zapravo, potajno priželjkivala da se razočaram. E sad, nakon predugačke i krajnje nepotrebne uvertire tokom koje zaboravih spomenuti da nisam neko ko voli temu zlostavljanja u porodici o čemu sam zaključila da se radi, reći ću samo kakva knjiga!

Očarana sam. Nisam mogla da je ispustim iz ruku dok je nisam pročitala. Prvo, od samog početka mi se, kako neko već napisa, svezao želudac. Nevjerovatno s kojom lakoćom je autorka stvorila napetu i zlokobnu atmosferu koja nagovještava niz mučnih iskustava. Iako je glavna okosnica romana, nažalost, autentična priča autorkine prijateljice, tek zahvaljujući fascinantnoj vještini pripovijedanja sve opisano je predstavljeno vrlo vjerno i proživljeno. Vrlo je nezahvalno realistično pisati o posljedicama toksičnih odnosa ne zauzimajući ničiju stranu, međutim Vučković to ide od ruke, da ne kažem krajnje uspješno (ko je čitao, znaće zašto izbjegavam ovu riječ).

Meni je ovo - nadam se da mi niko neće zamjeriti na slobodi poređenja, pišem iskreno, bez podilaženja ili ne daj Bože nipodaštavanja (svakako će se ovo moći protumačiti) - bolje od Elene Ferante koja piše podjednako jednostavno i plastično, nižući slike jedne za drugom, prodirući adekvatno u psihologiju ličnosti, opisujući vjerodostojno okrutnost nasilnih bračnih odnosa,.. Ne sjećam se kad me je neko snažnije uvjerio u razloge zbog kojih žena uporno ostaje uz nasilnika.

Milice Vučković, imate moj duboki naklon i bezrezervno poštovanje. Veliko BRAVO! Osim toga, dodaću da roman uopšte nije dovoljno promovisan! Zaslužio je daleko više! I, da, obrađuje mnogo više od pomenute, glavne teme. Mene je posebno ganuo odnos s majkom zbog čega sam pred sam kraj jecala na sav glas. Ako ćete pročitati samo jednu knjigu ove godine, neka to bude Smrtni ishod atletskih povreda. Ovo nije petica, ovo je desetka ko kuća!

[Weltschmerz]

Kao što su drugi ovde primetili, ova je knjiga... U redu. Nije katastrofalna. Nije sjajna. Da li je knjiga o životu radničke klase? Ne. Da li je knjiga o nasilju? Da, čak i u slučaju da autorka nije htela o tome da piše.

Likovi su... Funkcije. Za lik Viktora mi se skoro sve vreme činilo da je karikatura, ali sam ga u nekom trenutku „prepoznala” pa sam se malo i zaprepastila. Eva, pripovedačica, nedosledno iskače iz sopstvenog lika, povremeno je previše ili nedovoljno pametna u odnosu na sebe nekoliko stranica ranije ili kasnije.

Problematična su mi mnoga rešenja, smeta mi što nema naznake da je moguće zaustaviti nasilnika, izaći iz nasilnog odnosa, volela bih da su likovi bili razvijeniji i da se autorka više držala onoga što poznaje, jer je kada piše o tome što poznaje – ok.

[tea · Rating 5 out of 5]

kako sam je uzela u ruke tako sam nekako znala o čemu je, odmah nakon prve stranice. i užasno me je boleo stomak dok sam čitala, bukvalno me je sve stezalo. mislim da je to normalna reakcija, zato i
obožâvam stil milice vučković, jer je neposredan, svakodnevni, dostupan i neverovatno jasan. nema objašnjavanja, nema ukrašavanja, nema pozicije uzvišenog pisca/spisateljice. uz ovu knjigu preporučujem i tekst "kako prepoznati nasilnika" kajse ekis ekman, to je transkript njenog predavanja sa befema 2019. godine, ima ga na netu. knjigu u ruke 😭

[Ratko · Rating 5 out of 5]

Пре свега морам рећи да сам веома скептичан према књигама које су „ин“, „у тренду“ и о којима бруји тзв. букстаграмерска заједница. Често је та фама пренадувана, исфорсирана зарад маркетиншких разлога и слично. Ипак, иако се о овој књизи у последње време доста прича и пише, то је заиста и оправдано књижевним квалитетом.

Главни ток приче прати Еву, девојку из једне сасвим обичне породице и њен неуспешни љубавни живот, однос са момцима, као и однос са њеним ванбрачним дететом. Улазећи из једне токсичне везе у другу, она све више поништава себе и тоне у спирали психичког и физичког насиља, немоћна да се свему томе одупре и често оправдавајући све то што јој се дешава. Томе јесте посвећено највише простора, али оно што је сакривено испод површине и што је мени било можда и занимљивије јесте дисфункционална примарна породица у којој је Ева одрастала и која је суштински допринела развоју такве Евине личности. Ако само мало загребемо испод површине, и у нашој најближој околини сигурно можемо пронаћи сијасет таквих, „нормалних“ породица, које крију много дисфункционалних односа, за шта је често одговоран и малограђански менталитет у виду „шта ће околина рећи“, „ћути због детета“ итд. Та обичност породице, коју свакодневно срећемо у комшилуку и јесте најстрашнија.

Милица Вучковић пише сведено, имате утисак као да слушате исповест онако како би је и испричала особа која је све то доживела, без много стилских украса и са тек понегде убаченим неким лирским поређењем или алитерацијом, што покаткад зазвучи натегнуто. Такође ми је фалило мало дубине и детаљније разраде за поједине ликове. Ипак, веома ми је пријало читање и радујем се да видим шта ће Милица још написати у будућности.

П.С. Симпатичан ми је био малецни омаж Мајаковском и његовом „Облаку у панталонама“.

П.П.С. И ја, као и ауторка, увек седим у ћошку.

[Puella Sole · Rating 3 out of 5]

Novi roman Milice Vučković „Smrtni ishod atletskih povreda“ knjiga je o kojoj zaista gotovo svi pričaju ovih dana, mahom ukazujući na njene dobre strane i ističući je kao knjigu koju vrijedi čitati i dalje preporučivati. U tom kontekstu, ovaj tekst bi mogao jednim svojim dijelom biti sveden pod odrednicu „nepopularno mišljenje“. Zašto? Prvo, odmah da kažem da ću vam i sama vjerovatno reći da na knjigu, makar zbog bitne teme i osvjetljavanja odnosa o kojima se ne piše tako često, svakako treba obratiti pažnju, ali s druge strane – nakon čitanja, prosto me nije napuštao utisak da u romanu ima nekih segmenata za koje bih rekla da ne funkcionišu baš najbolje. Rekla bih da je ovo jedna od onih knjiga kod kojih se izbor same teme može okarakterisati kao uspješan, svakako uspješniji od same izvedbe.

U srži romana „Smrtni ishod atletskih povreda” jeste priča, uglavnom ispovjednog tona i data iz prvog lica, o životu junakinje Eve, samohrane majke iz Železnika nadomak Beograda, koja iza sebe ima jedan propali brak, neuspjele pokušaje odlaska iz malog mjesta u kojem je odrasla, teret žongliranja između uloge majke, ćerke, sestre i žene same po sebi i koja, u cijelom tom spletu već haotično postavljenih odnosa, upoznaje Viktora, muškarca s kojim započinje vezu.

Ono što bi možda trebalo da izgleda kao klasična idealizovana slika velike ljubavi koja se pronalazi taman u pravom trenutku u životu vrlo brzo biva dekonstruisano i čitaocima postaje jasno, prvo s naznakama a onda sve direktnije i direktnije, da je ta velika ljubavna priča zapravo ništa drugo do jedan veliki vrtlog koji, kroz mučnu igru uloga nasilnika i žrtve, junake povlači ka dnu.

Detaljni utisci na blogu: https://puellasole.ba/smrtni-ishod-at...

[Biljana · Rating 3 out of 5]

''Smrtni ishod atletskih povreda'' Milice Vučković, roman je koji sam u prethodnom periodu najčešće viđala na društvenim mreža, koji je hvaljen i preporučen na svakom koraku.Prvog oktobarskog poslijepodneva sam počela sa čitanjem i nisam knjigu ispustila iz ruku dok je nisam pročitala, što prilično mnogo govori o ovom djelu.

Eva je tridesetogodišnja žena, koja nakon razvoda živi sa roditeljima i malim sinom u Železniku, a o tom segmentu njenog života saznajemo u prvoj trećini romana, sve dok ne upozna Viktora.
Taj toksičan, nasilan odnos pratićemo u nastavku, i zapravo je tema ovog romana ono što ga izdvaja iz prosječnosti - sistematsko zlostavljanje od strane čovjeka sa narcisoidnim poremećajem ličnosti i njegovo djelovanje u slamanju žrtve.

U tom začaranom krugu: ljubav - nasilje - izvinjenje (koji kako radnja odmiče, postaje konstantan), o kojima nam u prvom licu piše glavna junakinja, kretaćemo se, svaki put u nadi da će ona napraviti dovoljno veliki iskorak. Ali ovaj roman nije bajkovit, on je surov, od njega imate fizičku reakciju, taj čudan osjećaj u želucu, i želju da ipak postoji srećan kraj.

Svojim dinamičnim načinom pisanja, Vučkovićeva je opisala način funkcionisanja zlostavljača i žrtve, odnosa u kojem ne postoje samo oni, već i njihova okolina, bespomoćna, omrežena ćutanjem, trpljenjem, i odvojena od glavne junakinje, koja je izolovana i fizički i mentalno, na taj način predstavljajući lak plijen.

Ono što se ne može osporiti ovom romanu je važnost njegove teme, kao i pristupačan način prezentovanja iste, što će kod čitalaca upućenih u psihološki profil osobe poput Viktora, proizvesti osjećaj nemoći i jasnoće jednog nasilnog odnosa, što opet, kod nekoga može izazvati osudu glavne junakinje, posebno imajući u vidu sam kraj romana, koji je,takođe, veoma dobro izveden.

Zamjerka ovom romanu predstavlja moj lični odnos prema djelima domaće književnosti (i kinematografije), tom trendu pisanja crne hronike, beznađa, duševne i moralne bijede, zakržljalosti emocija, generalizacije porodičnih i partnerskih odnosa, čije postojanje nije upitno, ali koje je postalo monotono u umjetničkom izražaju, u kojem nedostaje empatije i nade, koja je čitaocima zaista potrebna.
 

[Jasmina · Rating 1 out of 5]

Ovo je, jednostavno, do nečitljivosti loše napisana knjiga.

[Violeta Pavicevic · Rating 2 out of 5]

Knjiga je na nivou jeftinih vikend romana ili jos slicnije na nivou tipicnih razgovora iz frizerskog salona. Banalno, patetitcno, plitko…
Ono sto narocito bode oci jeste marketinska pompa i ta
neka veoma profilisana publika koja siri hvalospeve bez granica za nesto cija je knjizevna vrednost vrlo upitna.
Ne znam kako bih rekla, tema nije nova..pisalo se o ovome i ranije ali na mnogo dublji i zanimljiviji nacin.
Malo mi je glupo da uopste poredim, ali prepoznala sam neke motive koje obradjuje Kundera u Nepodnosljivoj lakoci postojanja: npr. Glavna junakinja oseca svakavu, pa i intelektualnu inferiornost u odnosu na partnera, pa cesto gugla razne pojmove kako ne bi ispala “glupa”..slicno radi Tereza kod Kundere ko je citao…ali, kako bih rekla, razlika u narativu je toliko velika da je neumesno porediti.
A drugo tema…rizikujem da me “ispravna i nerikosnovena” urbana publika nazove mizogenom, ali koja je to zapravo tema? Zar mora sve da bude crno-belo? Zena-zrtva, muskarac-nasilnik? Medjuljdski odnosi generalno, a musko-zenski narocito su mnogo kompleksniji, a razlika izmedju lose i dobre knjizevnosti je u tome sto ova druga to itekako zna da prepozna i opise u najfinijim nijansama..kome to ne treba vec vise voli jednostavne, crno-bele i iskljucive zakljucke ova knjiga to u potpunosti i pruza.

[Milica Stojiljkovic · Rating 3 out of 5]

2,5
Zanimljiva ideja sa istinitim delovima, sto meni obicno popravi i pojaca utisak o knjizi, ali ovde nekako nije uspelo. Sam koncept knjige i tema su odlicni, ima dobrih motiva, poredjenja i trenutaka, ali u globalu meni je falilo nesto da ovu pricu poveze u dobru celinu. Recenice su kratke, jednostavne, ali kao nepovezane, nabacane, sa nekim blago usiljenim delovima, nelogicnostima. Likovi su mi bili jednolicni, nisam uspela da se uzivim i empatisem, sto mi je smetalo, jer ovako teske teme bi generalno trebalo da izazovu vise osecanja, a meni se cinilo kao da je svasta zapoceto, a slabo dovrseno. Glavna junakinja kao takva mi je bila okej, ali toliko nekih nelogicnih ponasanja bez ikakvog objasnjenja smetala su mi da dozivim knjigu na pravi nacin. Nije ona skroz losa, kazem, ima zanimljivih trenutaka i ostace mi u secanju jer je tema upecatljiva i teska, ali ocekivala sam daleko vise i mislim da je imala potencijala uz bolju realizaciju, koji nije iskoriscen.

[Bezimena knjizevna zadruga]

Možda je Milica stvarno projekat, a ne autorka. Onako prirodna, lepa, idealna da na posterima prati roman koji je trebao i uspeo da podigne cunami reagovanja nakon što mu je hipster urbani izdavač savršeno pripremio teren. Možda.
No, današnja književnost tako vapi za knjigama koje stvaraju reakcije, o kojima se zapravo i istinski diskutuje jer su ih stvarno svi pročitali i imaju stav. I hoće da ga kažu, napišu i posvađaju se oko njega, čak i ovde.

Možda je ovaj rukopis tehnički gledano mršav, zapravo nije možda. Klasičan je bum tresh limunada sastav sa jednodimenzionalno kreiranim i nerazrađenim likovima, nevešto umetnutim koncima koji ga sklapaju u celinu i voze do kraja.
No, današnja književnost tako vapi za knjigama koje umeju da komuniciraju sa širokom publikom, koje se gutaju u dahu, čitaju uz kafu, otvarajući pritom aktuelne teme, drsko i beskompromisno, ne mareći za utiske i ne čekajući nagrade.

Možda je ovo novi osmomartovski manifest, generacijski tekst za koji ćemo kroz koju deceniju svi shvatiti da ga imamo na policama. Možda.

Možda samo treba da ga pročitamo, svi, naročito mi muški, nadgrađajući sebe makar za pedalj, i da se posramimo svakog detalja u kojem smo se ne daj bože pronašli, ili poznanika kojeg svi imamo i po kojem je kreiran antiheroj priče.

Super su knjige koje ovako zatalasaju učmalost, fantastične su i kad umetnički ne valjaju ništa. Milena Marković se svakako pobrinula da ovako velika tema dobije dostojan tekst, napravila od nje savršenu i tešku poemu i uzela veliku nagradu.
A Milicu će čitati.

[Jelena · Rating 3 out of 5]

Ja bih ovo delo opisala samo kao vodič za prepoznavanje toksičnih odnosa, manipulacije, zlostavljanja I to bi bilo to.
Da li je kompletno književno delo ? Ne.
Previše ishajpovano ? Definitivno.
Da li je tema kojom se knjiga bavi važna? Itekako.
Tema je previše kompleksna da bi se tako površno pisalo o njoj.
Stil pisanja jednostavan za čitanje, ali prilično površan. Bez preterane karakterizacije likova.
Događaji u samoj knjizi nabacani.
Zaključak, mnogo se htelo, manje se postiglo.
Ne bih ni pisala o samoj knjizi da mi jedan određeni period nije vazda iskakala iz FRIŽIDERA !
Da li je okej da je pročitate ? Sasvim.
Da li je zaslužila toliko buke ? Pa i ne baš.

[Aida AP · Rating 1 out of 5]

Toliki hajp se digao oko ove knjige koju sam jedva procitala.Stil pisanja kao da je pisao djete iz Osnovne,dosadna ,apsolutno sve usiljeno ,nicim me nije dotakla

[Julija · Rating 3 out of 5]

knjiga o kojoj se ovih dana priča, tema o kojoj ne sme da se ćuti.

da se razumemo odmah na početku...niti sam ja neki književni kritičar, niti me to što toliko i tako čitam određuje za nekog ko je iole relevantan da kaže nešto, ili da svoj sud o nekom književnom delu, niti je moje mišljenje o nekom delu ili temi merodavno, osim na nivou upoznata sam sa tim ili zainteresovana da saznam više o tome, niti je ova moja preporuka išta više od od lične emocije, bazirane na sviđa mi se - ne sviđa mi se vrednovanju.

tako da, unapred, neću ulazi u razloge i diskusije zašto ova knjiga, ali ću reći par stvari.

uzela sam ovaj roman da pročitam sa nekim osnovim predznanjem o temi i potencijalnoj priči. od početka sam se očistila od svih spoljnih uticaja, kuloarskih priča, unapred imanih mišljenja i definisanih tumačenja o čemu se tu zapravo radi, i zaronila u ovu priču od nule. pročitala sam je za jedan dan, i šta mislim...?

hajde da probam da kažem to plastično

recimo da me je ova knjiga "odvela" na kafu sa drugaricom, sa kojom retko imam vremena da se vidim, jer nam životne okolnosti i odgovornost prema obavezama to ne dozvoljavaju, jer su nam se putevi razišli, jer je vreme za viđanje skupo, pa ga radije koristimo za jeftinu zabavu i lake teme, a kad sam konačno našla vremena da zaista odemo na tu kafu, nakon dugo vremena, moja drugarica je skupila svu hrabrost ovog sveta da mi ispriča njenu priču, nakon koje sam otiša kući i više nisam mogla da zaspim.

ta drugarica je i vaša drugarica. sestra, mama, tetka, strina, ujna, koleginica, ta drugarica sam ja.

ova priča je napisana kao lična ispovest, potpuno očišćena od priprovedačkih ukrasa, na momente toliko banalna i direktna, što samo pojačava osećaj da se zaista u tom trenutku i dešava pred vama.

govori o jednoj jako važnoj temi, jer sve to duboko živi u nama, dok se mi trudimo da živimo srećno do kraja života.
jer smo vaspitani da tako treba da bude, jer smo naučeni da tako mora, jer drugi žele da veruju da je tako, jer tako moramo i da im pokažemo, jer je sve drugo previše teško i strašno, a mi ne želimo teške i strašne stvari, jer mi ne želimo da budemo teški, ili da priznamo da je strašno, samo bajkovitu ljubav.

zato lažemo, zato skrivamo, zato trpimo, zato pravdamo, zato ćutimo. i pričamo bajke. i sebi i drugima.

neće vam ovaj roman promeniti život, ali će vam dati perspektivu, zato je važan, zato ga i preporučujem, uz jednu od omiljenih rečenica napisanu upravo na good reads-u o njemu, koju ćete ako želite shvatiti nakon što ga i sami pročitate:

"bezbroj bizarnih načina da umrete, a nijedan originalan."

p.s. ocenila sam ovaj roman iz jedinog razloga jer volim da "igram" po pravilima, ali iskreno, jedina relevantna ocena je ona koja može da oceni, kako ste se nakon čitanja osećali.

[val · Rating 2 out of 5]

odličan naslov i jedna dobra laž (majakovski stih)

[Aleksandar Šegrt · Rating 3 out of 5]

nešto mi nedostaje tu. autentičnost verovatno najviše.. uvek me nervira hajp i horsko meketanje na zadatu temu, pa ostavljam prostor da sam malo i nepravedan.

[Marijana☕✨ · Rating 3 out of 5]

Videh ovde nekoliko komentara koji kažu da je ova knjiga u redu i složila bih se sa time. I svidela mi se i nije mi se svidela. Važna tema, da, ali sam očekivala mnogo bolje pakovanje.
Ne znam da li treba da je pročita svaka žena, feministkinja, pa i muškarac, ali da me je jako boleo stomak dok sam čitala, to jeste. Stezalo me, nije popuštalo.
Milica Vučković je uspela da opiše situacije koje izazivaju fizičke i psihičke tegobe kod čitalaca, ali često se to graniči sa nerealnim. Ne kažem da je njen nasilnik nerealan, ali ona ga zaista dovodi do toga da na momente ispada karikatura čime dodatno obezvređuje svoju junakinju. Mene nije uspela da ubedi da njena žena ima razloga da ostaje uz tog psihopatu. Likovi su morali da budu bolje izgrađeni, tu nema opravdanja kada je ovakva tema u pitanju.
Na kraju knjige saznajemo da je autorka ovde prenela istinite događaje iz života svoje prijateljice što me dodatno vraća na razmišljanja o manjkavosti likova i situacija, toliko da se pitam jesam li ja luda ili surova ili su moja očekivanja previsoka.

[Sanja · Rating 3 out of 5]

Svidela mi se ali moglo je to bolje.

Imam utisak da je autorka dosta čitala o nasilnicima i nasilnim vezama (što i kaže u "epilogu") ali je sve to što je o temi čitala nabila u jedan lik i toliko ga opteretila da ga je, na pojedine momente, dovela do karikature.

Konstantan ciklus mirenje-iščekivanje nasilja-nasilje je verovatno realan u ovakvim odnosima ali na planu knjige posle nekog vremena postane suviše repetitivan.

Neko od kritičara je ovo nazvao crnom komedijom ali meni je jedina naznaka komedija ovde bio onaj omaž Majakovskom. Ok, i usputno pominjanje Vengerovih muka sa cibzarom (koristim ovu reč jer odbijam da naučim kako se zapravo piše rajsflslfšus). Ustvari, najsmešnije u vezi sa ovim romanom je što ga nazivaju levičarskim. Ok, možda ipak jeste komedija.

Sve u svemu, vredi izdvojiti par sati i pročitati.

[Milan/zzz · Rating 4 out of 5]

Kad sam prvi put video knjigu (na instagramu) pomislio sam "kakav bizaran naziv" (bizarno znači sviđa mi se) i pri prvoj poseti knjižari je kupio nemajući nikakvu ideju o čemu se radi.
Pročitah je u jednom sedenju što nije bilo teško: lak, neposredan stil koji ti se drektno obraća. Kao da sediš sa prijateljicom na kafi i slušaš je...otvorenih usta naizmenično želeći da joj zagrljajem istisneš sav vazduh iz pluća i da je uhvatiš za ramena i protreseš je kao kesu iz usisivača urlajući da se probudi, osvesti, otvori oči...

Neverovatno je koliko su profili zlostavljača slični, gotovo isti bez obzira na nivo obrazovanja, milje iz kog dolaze... čovek bi pomislio da moraju da postoje individualne razlike ali nekako su svi isti kao što fizički liče ljudi koji imaju Daunov sindrom bez obzira na rasu tako i sindrom zlostavljača čini da su isti, koriste iste metode manipulacije, izgovaraju iste rečenice, isto se prikazuju kao žrtve i tako opravdavaju zlo u sebi...i svi veruju u to što izgovaraju. To nije samo (mada često jeste i to) predstava za druge, oni veruju u svoje interpretcije, svoje priče koje se nikada nisu desile, poruke koje nikad nisu poslate, reči koje nikad nisu izgovorene....međutim ono što je strašnije od ovog šablona po kom se svi oni ponašaju je to što je stvarna žrtva bez obzira na očiglednost šablona, bez obzira što svaki postupak, svaka očigledna laž, manipulacija, sumnja, preki pogled i na kraju šaka preko usta ili oko vrata.... vrišti da beži glavom bez obzira odatle, ostaje gluva na taj vrisak. Što nalazi opravdanja, što ubeđuje sebe da veruje u nešto što i sama zna da je laž. Čak i kad se ponavlja iznova i iznova i svaki put je prvi put. I svaki put je poslednji. Do sledećeg prvog. I poslednjeg.

Dakle postoji i šablon po kom se i žrtve ponašaju, isti mehanizmi odbrane, odbijanja da se otvore oči (nekad i zbog podliva i masnice), nalaženja opravdanja za zlostavljača....I žrtve imaju svoj sindrom koji ih čini sličnima....samo mislim da taj sindrom činimo mi koji ih okružujemo, koji ih guramo u taj šablon bivajući zid ili osuđujući ih ili sumnjajući da je sve baš tako kako kažu ili govoreći im da je to normalno, da je tako u svakom odnosu, da misli na dete/decu, šta će okolina, rođaci, komšije reći....
Zato je ova knjiga važna. Da nama koji ih okružujemo stavi do znanja da samo treba da smo tu za žrtvu, da saslušamo, bez ikakvih pitanja, ponudimo rame i pružimo podršku hrabrosti. Jer progovoriti je hrabrost ali i da imamo razumevanja za ćutanje. Pogotovo ovo drugo.

[Boris Laketić · Rating 1 out of 5]

Naslućuje se da je roman zamišljen kao igra:
- u prvom delu teksta (do upoznavanja Viktora) imamo Evu 1: samozadovoljnu, nezavisnu, nadmenu, ravnodušno-neosetljivu (ništa ne shvata lično), u suštini prezire svoju okolinu, svi muškarci su ispod njenog nivoa, pa polako počinje da je muči ispraznost života; za majku je nije briga.
- u drugom delu teksta se Eva 1 obračunava sa samom sobom (Evom 2) odnosno sa svojom majkom: Viktor utelovljuje mržnju Eve 1 prema onom delu sopstvene ličnosti koji ne podnosi - a to je emocionalna zavisnost od drugih odnosno činjenica da je ipak dotiče šta drugi o njoj misle/govore i da je pogađa tuđa kritika (sve ovo je oličeno u Evi 2, Evi nakon upoznavanja Viktora); Viktorova prevrtljivost i podlost su ostvarenje fantazija Eve 1 da urniše svoju majku, da se sa njom poigra kao mačka sa mišem, budući da majku potajno okrivljuje za ono što kod sebe (u sebi) ne voli. Kao da u pozadini odjekuje sadistički crni humor, trijumfujući u završnom pasusu romana.

Ideja je zanimljiva ali je "izvedba" slaba. Ideja nije preživela uklapanje u konkretne sociološke realije, nije uspelo pretvaranje deteta Marija u nešto više od priveska/produžetka Eve 1 (što je bila njegova izvorna uloga/funkcija) a sama proza nema snage, nema emocionalnog intenziteta.

[Isidora Markovic · Rating 3 out of 5]

Uzela sam ovu knjigu u ruke, samo nisam znala da sam u ruke uzela zemljotres. Izlazila sam na terasu po hladan vazduh i cigare, jer sam morala da skupim hrabrosti da okrenem jos jednu stranicu. Kada sam sklopila korice, konačno sam dozvolila sebi da zaplačem, pustim taj gorak ukus iz grla da se penje i opet pada na dole. Sanjam svake noći kako ova knjiga postaje obavezna literatura u svakoj školi. Hvala autorki

[Наташа]

Gorak roman.

Čita se brzo, a pljuvačka se guta sporo.
Postoje itekako bolja dela - ali i lošija; postoje vrhunski pisci i pisci, uz čije ime se, neizostavno, doda i još jedna profesija (valjda da naglasi njihovu superiornost, šta li već.. Moram da priznam da me to iritira, jednako kao i biografije u kojima stoji "dr nauka. Udata, majka dvoje/troje dece." Kao da čitam između redova "eto, šta sam sve uspela, a imam decu..." odveć suvišno..)

Milica Vučković, nadam se, slika preciznije uz pomoć boja, nego posredstvom slova.. Preciznije u smislu jasnoće, dorečenosti i kompletnosti.

Čitajući njen roman, koji pokušava da skicira bolest društva u kojem živimo, ostajemo na rubovima tih opisa - kao kada slušamo nedovoljno proverenu priču (trač, takoreći) od komšinice...

[Marija · Rating 2 out of 5]

Marketing je učinio svoje :) Ishajpovana knjiga, puna nelogičnosti. Ne mogu da razumem zašto ima ovoliko visoku ocenu.
Kod mene nije izazvala baš nikakve emocije.

[HighFidelity · Rating 2 out of 5]

Moram zabeležiti da sam se jako potrudila da sklonim sa strane svoju averziju prema domaćim autorima pri citanju ovog dela.
Takodje mislim da je reklamiranje ove knjige toliko pretenciozno da sam mislila da ću dobiti 400 strana jake price sa bar nekim krajem. Ono sto sam dobila jeste 150. stranica nekakvog priručnika a za maltretiranje. Glavna akterka nije održivo napisana do te mere da postane apsolutno glupa svaki put kada treba da postoji razmak u radnji. A u momentima kada jeste pametna uspe da nadje negativca koji je tako sumnjivo odrziv da mi se cini kao da sam ga vec procitala bar dva puta negde do sada sto mi se ne slaze bas dobro sa ostatkom pisanja.
Ono sto se nadam da je ova knjiga uradila jeste da se mnogo vise prica o nasilju na nasim prostorima.
1.5 ⭐

[Marko Lapcevic · Rating 5 out of 5]

Roman o toksičnoj vezi, psihičkom zlostavljanju, majstoru manipulacije i junakinju koja ne vidi (ili ne želi da vidi) šta joj se dešava i često opravdava takve postupke svojim sopstvenim greškama. Reči mogu voleti više od fizičkih povreda koje se vremenom zacele dok se mentalne povrede dugo i teško zacele, a nekada se i ne zacele. Siguran sam da će svi koji su pročitali knjigu umeti da podignu glas i kažu "Ne" i da će priče tih čitalaca imati drugačiji kraj.