What do you think?
Rate this book
Људи говоре
Замислите да се нађете на острву и да поред уживања у свим његовим лепотама ослушкујете шта људи говоре. Шта бисте чули? Колико тога бисте сазнали о животима острвљана, али и о себи?
На страницама ове књиге упознаћете путника који је умео да ослушкује љуљушкање лађа и причање расцветане траве, да се загледа у светлост излазака и залазака сунца, да осети мирис шумске влаге, биља и воде, али и да помно слуша све што људи говоре. А све то са само једном сврхом – да би сагледао живот у његовој ширини и онда покушао да га ослика речима.
Мало је књижевних дела у којима је на свега стотинак страница писац успео да исприча причу свих нас. Растко Петровић је у томе успео. Кад будете дошли до последње странице, схватићете да је Марко Ристић био у праву када је записао да је ово Растково најзавршеније и најсавршније дело.
„Растко Петровић је написао књигу која има исцелитељску моћ. У њој је каталог различитих могућности употребе говора, те књига Људи говоре открива читаоцу да је разговор кудикамо важнија ствар него што нам се понекад чини: ’Код мене разговарати са неким није више ни начин саопштити нешто, већ потпуно испуњење живота’. Кристина Стевановић
На страницама ове књиге упознаћете путника који је умео да ослушкује љуљушкање лађа и причање расцветане траве, да се загледа у светлост излазака и залазака сунца, да осети мирис шумске влаге, биља и воде, али и да помно слуша све што људи говоре. А све то са само једном сврхом – да би сагледао живот у његовој ширини и онда покушао да га ослика речима.
Мало је књижевних дела у којима је на свега стотинак страница писац успео да исприча причу свих нас. Растко Петровић је у томе успео. Кад будете дошли до последње странице, схватићете да је Марко Ристић био у праву када је записао да је ово Растково најзавршеније и најсавршније дело.
„Растко Петровић је написао књигу која има исцелитељску моћ. У њој је каталог различитих могућности употребе говора, те књига Људи говоре открива читаоцу да је разговор кудикамо важнија ствар него што нам се понекад чини: ’Код мене разговарати са неким није више ни начин саопштити нешто, већ потпуно испуњење живота’. Кристина Стевановић
112 pages, Hardcover
First published January 1, 1931
8 people are currently reading
329 people want to read
About the author
Rastko Petrović
41 books31 followersRastko Petrović (Belgrade, 1898 – Washington, D.C., 1949), poet, novelist, travel writer, essayist, ethnographer, gifted sketcher, cameraman and photographer. He graduated law in France, and on his return to Yugoslavia he worked as an art and literary critic. After this he was employed in the diplomatic service and posted to Italy and the USA. Based at the Yugoslav embassy in Washington, D.C. during World War II, he remained in the United States after the war and died there.
He is considered to be one of the most important and most influential Serbian writers in the period between the two world wars.
He is considered to be one of the most important and most influential Serbian writers in the period between the two world wars.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 56 reviews
September 17, 2023
Update septembar 2023. - Sada jasno vidim zašto mi se ova lektira toliko dopada u srednjoj školi. Mislim da mi je sad još draža.
Kad sam počela ovaj roman, zaista nisam ništa očekivala. Rastko me je oduševio romanom, opisima, dijalozima između meštana ostrva i mlagod gospodina. Ljudi u ovom romanu ne govore mnogo, ali ono što kažu ima veliku vrednost, priča se o njihovim sudbinama, o tome šta su želeli da postanu... Jedno predivno delo i drago mi je što sam ga pročitala.
Kad sam počela ovaj roman, zaista nisam ništa očekivala. Rastko me je oduševio romanom, opisima, dijalozima između meštana ostrva i mlagod gospodina. Ljudi u ovom romanu ne govore mnogo, ali ono što kažu ima veliku vrednost, priča se o njihovim sudbinama, o tome šta su želeli da postanu... Jedno predivno delo i drago mi je što sam ga pročitala.
December 5, 2025
Eksplikativno-paratekstualni predujam da se "Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretiziralo [se] i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao." progovor je o distorziji putopisa u ovom kratkom romanu. Putopisno pismo već u svom predvorju spada tek na ono jedno uobičajeno tematsko slovce: na ljude (koji govore). Tako izostaje, recimo, poseta kapelici na mestu gde se iskrcao San Dijego, deskripcija zamka ili markizove zbirke oružja, a istodobno se ne može naići ni na razvijenije geopoetičko poglédanje.*
Prirodopisno oko zato zbilji pristupa šturo, mahom ne umešava komentare, i radije se poigrava menjajući sopstvene perspektive, negoli da rasprostre "pravilnu" referentnu deskripciju , a da se, pritom, još nismo ni ukopčali u solilokvijsku treću particiju, gde se i kosmički dogleda u prirodu nad prirodom, i atomistički prozire elementarna priroda u prirodi, preplet organskog i neorganskog, fizike i metafizike...
Žanr putopisa, uostalom, najprvlje faktografski računa s geografijom. Ali gde se to doputovalo? Nomenklatura je mahom španska, ali je tramontana kao eolsko koje se provlači osobito italijansko.** Hronotop se tako fikcionalizujuće modifikuje i mistifikuje. Pored topike, hotimično se razgrađuje i vreme ne bi li se i tako u prisajedinjavanju stolećâ spojilo primitivno i savremeno, premda, pak, prominu automobili, elektrifikacija i aluzije na Veliki rat(?).***
*Moglo bi se, opet, progovoriti i o romanesknoj distorziji, jer putopis nije nužan da odgovara ni prvi ni drugi put zašto se tu doputovalo, kao što nije dužan ni da zaokruži pojedine mikro-celine (one o promašenoj ljubavi ili one o Armandovom gubitku, primerice).
**Crnjanski u "Hiperborejcima" o ovoj problematici ostavlja zanimljivu belešku. Ovom prilikom pozdravljam stanovitog UĐ-a pri sećanju na razgovor uz bozu.
***Naposletku zametni su, ali i zametljivi, autofikcionalni tragovi od pripovedačeve visine i erudicije, do palilulskog detinjstva i budvanske noći sa "vampirom" koji je Milan Dedinac.
Rukujući, dakle, posve pažljivo s putopisnim da se ne prelomi ono što je od njega preteklo, doslovce smo ostali na ljudima koji "Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i univerzuma uopšte." Putnik-pripovedač dobrodošao je neznanac koji će u sebe primiti neposredno i prostosrdačno izložene sudbine. (Kome i zbog čega (mu) ljudi govore!) U naraciju se tako ukapava život bezmalo kao neposredna datost. Svakidašnji i najokoštaliji small talk ovde stiže i sustiže se s onim sudbonosno najvažnijim (razgovorom o gladi, ratu, bolesti i smrtima, o osujećenoj ljubavi i tegobama života, o koncu i o životnoj prvini), izloženim kratko, obično i u prolazu. Izvanrednost počiva upravo u tome što je njemu to PRVI PUT saopšteno, pa je tako to po PRVI PUT i čuto, iako je u biti meštana stvar svakodnevnog. Otud se i potvrđuje kroz primamljivo-jednostavno saznanje koje zaklapa ovaj neveliki roman: spoznaju o jedinstvenosti života.**** Pripovedačko (nazovi putopisno-autorsko) uho namereno je i na biblijsko pozvanje na Reč i prvenstvo reči,***** koja je bez zazora spuštena na ljudsko i ovozemaljsko, a proističe iz naslova i uvodne beleške. Treća deonica nimalo slučajno u razumevanje uvodi i horizont otkrovenja pripravljen po avangardnoj recepturi. Rastkovo autofikcionalno ja u medonosnom shvatanju poetike doima se i kao pčela (sakupljajući fragmente govora iz prva dva segmenta), ali, što nije dosad izrečeno!, i kao cvet. Jer, spoznaja je opštila, obujmila i ucelovila podatnu dušu poleglog subjekta u orgazmičkom krešendu.6×* Utelovila se kao novorođenče i opredmetila kao misao. Konkretizovala kao eksplicitni poetički naum. Oh, Raaastkooo!
****"Ne, oče, idem da živim." prvo će onomad Andrić u Ex Pontu.
*****Usiljeno?! Ne bi se reklo, jer je sledeći Rastkov naslov "Dan šesti", a božansko prisutno u gotovo svakom njegovom naslovu. Ne bi se reklo, jer se u tekstovnom još po koji put aludira na postanje, a JA se javno obznanjuje kao verujuće biće.
6×*Da, da, da, uh, nuh, kruh, pa i zato je tu (koitalno) zaumni govor.
Prirodopisno oko zato zbilji pristupa šturo, mahom ne umešava komentare, i radije se poigrava menjajući sopstvene perspektive, negoli da rasprostre "pravilnu" referentnu deskripciju , a da se, pritom, još nismo ni ukopčali u solilokvijsku treću particiju, gde se i kosmički dogleda u prirodu nad prirodom, i atomistički prozire elementarna priroda u prirodi, preplet organskog i neorganskog, fizike i metafizike...
Žanr putopisa, uostalom, najprvlje faktografski računa s geografijom. Ali gde se to doputovalo? Nomenklatura je mahom španska, ali je tramontana kao eolsko koje se provlači osobito italijansko.** Hronotop se tako fikcionalizujuće modifikuje i mistifikuje. Pored topike, hotimično se razgrađuje i vreme ne bi li se i tako u prisajedinjavanju stolećâ spojilo primitivno i savremeno, premda, pak, prominu automobili, elektrifikacija i aluzije na Veliki rat(?).***
*Moglo bi se, opet, progovoriti i o romanesknoj distorziji, jer putopis nije nužan da odgovara ni prvi ni drugi put zašto se tu doputovalo, kao što nije dužan ni da zaokruži pojedine mikro-celine (one o promašenoj ljubavi ili one o Armandovom gubitku, primerice).
**Crnjanski u "Hiperborejcima" o ovoj problematici ostavlja zanimljivu belešku. Ovom prilikom pozdravljam stanovitog UĐ-a pri sećanju na razgovor uz bozu.
***Naposletku zametni su, ali i zametljivi, autofikcionalni tragovi od pripovedačeve visine i erudicije, do palilulskog detinjstva i budvanske noći sa "vampirom" koji je Milan Dedinac.
Rukujući, dakle, posve pažljivo s putopisnim da se ne prelomi ono što je od njega preteklo, doslovce smo ostali na ljudima koji "Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i univerzuma uopšte." Putnik-pripovedač dobrodošao je neznanac koji će u sebe primiti neposredno i prostosrdačno izložene sudbine. (Kome i zbog čega (mu) ljudi govore!) U naraciju se tako ukapava život bezmalo kao neposredna datost. Svakidašnji i najokoštaliji small talk ovde stiže i sustiže se s onim sudbonosno najvažnijim (razgovorom o gladi, ratu, bolesti i smrtima, o osujećenoj ljubavi i tegobama života, o koncu i o životnoj prvini), izloženim kratko, obično i u prolazu. Izvanrednost počiva upravo u tome što je njemu to PRVI PUT saopšteno, pa je tako to po PRVI PUT i čuto, iako je u biti meštana stvar svakodnevnog. Otud se i potvrđuje kroz primamljivo-jednostavno saznanje koje zaklapa ovaj neveliki roman: spoznaju o jedinstvenosti života.**** Pripovedačko (nazovi putopisno-autorsko) uho namereno je i na biblijsko pozvanje na Reč i prvenstvo reči,***** koja je bez zazora spuštena na ljudsko i ovozemaljsko, a proističe iz naslova i uvodne beleške. Treća deonica nimalo slučajno u razumevanje uvodi i horizont otkrovenja pripravljen po avangardnoj recepturi. Rastkovo autofikcionalno ja u medonosnom shvatanju poetike doima se i kao pčela (sakupljajući fragmente govora iz prva dva segmenta), ali, što nije dosad izrečeno!, i kao cvet. Jer, spoznaja je opštila, obujmila i ucelovila podatnu dušu poleglog subjekta u orgazmičkom krešendu.6×* Utelovila se kao novorođenče i opredmetila kao misao. Konkretizovala kao eksplicitni poetički naum. Oh, Raaastkooo!
****"Ne, oče, idem da živim." prvo će onomad Andrić u Ex Pontu.
*****Usiljeno?! Ne bi se reklo, jer je sledeći Rastkov naslov "Dan šesti", a božansko prisutno u gotovo svakom njegovom naslovu. Ne bi se reklo, jer se u tekstovnom još po koji put aludira na postanje, a JA se javno obznanjuje kao verujuće biće.
6×*Da, da, da, uh, nuh, kruh, pa i zato je tu (koitalno) zaumni govor.
November 22, 2023
Дело, које је последње изашло из пера Растка Петровића, у основи је путопис, али се због својих лирских импресија, којима је прожето, може сврстати и у кратки роман или есеј. Свакодневни, уобичајени разговори непознатих људи, током ауторовог путовања по Шпанији, чији је животни циљ живети скромно и у миру, допринели су настанку овог дела. Насеља на острву непознатог шпанског језера, насеља смештена у околини језера и шетње са мештанима тог подручја у току којих они откривају своја мишљења о рату, лепшем и сигурнијем животу, животном позиву којим се баве и основном животном егзистенцијом. Дескрипција острва, насеља и свих елемената који обитавање на овом свету чине животом, сву лепоту и тегобу тежачког битисања, са љубављу, болестима, бризи за децу и породицу, припремање хране, рађања новог живота изговорене неким другим језиком, на неком другом комаду земље, али са призорима истим као у свим крајевима света. Фабула није јединствена, нити су ликови везани за исту већ је Растко дешавања бележио хронолошким редом, онако како су се и одигравали пред његовим очима. Прича има мисију да презентује радост живота коју је аутор стицао животним искуством, а испричао је кроз говор локалног становништва у близини тог безименог језера у Шпанији. Детаљни описи природе нису дати у овом необичном путопису већ је само наговештена лепота природе која окружује аутора и лепота људи са којом у том окружењу ступа у конверзацију. Говорење, топли, скромни људи који знају да дочекају, дариују и радују се дару пријатељства и уметност вођења дијалога у времену и месту без светлости сијалице када су разговори били приснији, када је и само ћутање нешто значило. Страх од непознатог, брига због неке могуће несреће или рата и патња због немогућности избора животне сапутнице. Топлина невиног женског даха у мраку маслињака, девичанска пожуда могућег додира и муња која светлосним зраком обасјава вредности живота, истицање значаја сваког људског живота, људског постојања толико небитног за живот овог света, али истовремено и толико битног.
„То није лепота око мене (видео сам толико језера и ово није ништа чудније од осталих), већ исплетени живот онога што сачињава природу. То није језеро на коме сам, већ један грдан сплет закона и сила: и мој живот у томе гори као пламичак. Ноћ је безмерна.“
„То није лепота око мене (видео сам толико језера и ово није ништа чудније од осталих), већ исплетени живот онога што сачињава природу. То није језеро на коме сам, већ један грдан сплет закона и сила: и мој живот у томе гори као пламичак. Ноћ је безмерна.“
December 8, 2021
„Ovu sam knjigu napisao za vreme jednog putovanja. Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretiziralo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao. Najpre se obznanilo u meni ono što je danas naslov knjige: Ljudi govore. Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i univerzuma uopšte.“
Postoji jedna žena čija sam dela i celokupno delovanje najviše volela da izučavam tokom studiranja – Nadežda Petrović. I upravo sam zbog nje, koju neizmerno volim, u mislima imala i njenog brata Rastka i njegov rad, koji se po svemu razlikovao od njegovih savremenika. Iako sam do sad, ponajviše u okviru studija proučavala njegove eseje (jer, čovek je bio svestran što je izgleda bilo svojstveno čitavoj porodici Petrović), nekako, nikad se nije pružila prilika da nastavim sa upoznavanjem njegovog književnog opusa. E, ova knjiga je jedna od onih zbog čega mi je žao što nisam nastavila sa istraživanjem još tad.
Nit roman nit esej nit putopis – a sve u jednom. Rastko ju je napisao tokom jednog svog putovanja te ga u ovom delu tako možemo i posmatrati – kao putnika. On je jedan spontan, jednostavan i izuzetno nežan putnik koji dolazi među ljude na jednom ostrvu, ljude koji kao da ne znaju za svađu, za mržnju. Sve nekako odiše čistotom. S obzirom na svoju pojavu i duh kojim je ogrnut, putnik se vrlo lako uklapa u ovu njemu nepoznatu sredinu i stiče poverenje ljudi, ali i nove prijatelje. Sama njegova pojava, držanje, ponašanje, govor – sve odiše energijom za kojom vape ljudi, energijom koja očarava i greje.
Ova knjiga svojom neobičnom formom i još neobičnijim izrazima, neposrednim pripovedanjem i samom suštinom kojom nam zapljuskuje misli, ostavlja snažan utisak koji se neće izgubiti tako lako. Ličnosti nisu povezane samom radnjom dela i nema preopširnih opisa predela pa lirika izbija iz svake stranice. Ono što je upečatljivo jesu ti topli susreti ljudi i ono što oni imaju da kažu. Iako su jednostavni dijalozi u pitanju, svaka reč upućuje na nešto više i otvara nam vrata ka mnogim životnim „putovanjima“. I ta spona čoveka i prirode je sasvim normalna, jer se prožimaju, prepliću, rastu i obnavljaju zajedno. Priroda im je dala život i on je kao takav prihvaćen i poštovan. Ostrvljani ni ne pomišljaju da ga menjaju, iznova stvaraju ili preoblikuju. (Raz)govor je tu da biva, da povezuje. Kada govor kao jedno profano iskustvo koje sve izjednačava prestane da dejstvuje, započinje ono uzvišeno: započinje rođenje, započinje smrt...
„Ne, ja ne bih hteo da se može ponova početi. To može biti jedinstvena stvar... Jedinstvena...“
Ogromna preporuka!
Postoji jedna žena čija sam dela i celokupno delovanje najviše volela da izučavam tokom studiranja – Nadežda Petrović. I upravo sam zbog nje, koju neizmerno volim, u mislima imala i njenog brata Rastka i njegov rad, koji se po svemu razlikovao od njegovih savremenika. Iako sam do sad, ponajviše u okviru studija proučavala njegove eseje (jer, čovek je bio svestran što je izgleda bilo svojstveno čitavoj porodici Petrović), nekako, nikad se nije pružila prilika da nastavim sa upoznavanjem njegovog književnog opusa. E, ova knjiga je jedna od onih zbog čega mi je žao što nisam nastavila sa istraživanjem još tad.
Nit roman nit esej nit putopis – a sve u jednom. Rastko ju je napisao tokom jednog svog putovanja te ga u ovom delu tako možemo i posmatrati – kao putnika. On je jedan spontan, jednostavan i izuzetno nežan putnik koji dolazi među ljude na jednom ostrvu, ljude koji kao da ne znaju za svađu, za mržnju. Sve nekako odiše čistotom. S obzirom na svoju pojavu i duh kojim je ogrnut, putnik se vrlo lako uklapa u ovu njemu nepoznatu sredinu i stiče poverenje ljudi, ali i nove prijatelje. Sama njegova pojava, držanje, ponašanje, govor – sve odiše energijom za kojom vape ljudi, energijom koja očarava i greje.
Ova knjiga svojom neobičnom formom i još neobičnijim izrazima, neposrednim pripovedanjem i samom suštinom kojom nam zapljuskuje misli, ostavlja snažan utisak koji se neće izgubiti tako lako. Ličnosti nisu povezane samom radnjom dela i nema preopširnih opisa predela pa lirika izbija iz svake stranice. Ono što je upečatljivo jesu ti topli susreti ljudi i ono što oni imaju da kažu. Iako su jednostavni dijalozi u pitanju, svaka reč upućuje na nešto više i otvara nam vrata ka mnogim životnim „putovanjima“. I ta spona čoveka i prirode je sasvim normalna, jer se prožimaju, prepliću, rastu i obnavljaju zajedno. Priroda im je dala život i on je kao takav prihvaćen i poštovan. Ostrvljani ni ne pomišljaju da ga menjaju, iznova stvaraju ili preoblikuju. (Raz)govor je tu da biva, da povezuje. Kada govor kao jedno profano iskustvo koje sve izjednačava prestane da dejstvuje, započinje ono uzvišeno: započinje rođenje, započinje smrt...
„Ne, ja ne bih hteo da se može ponova početi. To može biti jedinstvena stvar... Jedinstvena...“
Ogromna preporuka!
November 29, 2015
"Dovoljno je da čovek zamukne pa da se glasovi prirode dignu oslobođeni a da on sve to nazove: Tišina."
Ova rečenica je na mene ostavila najjači utisak.
Ona oslikava upravo ono što mi se najviše i dopalo u delu - nakon obilja konverzacije, kako površne tako i one malo više lične, malih i velikih dijaloga, usputnih, spontanih i onih isplaniranih, pisac na kraju dela biva izložen "Tišini" - kako i sam kaže: "Sve što je bilo ljudsko na jezeru, spavalo je." On nema više koga da čuje, niti kome da odgovara. Nalazi se u sredini fabrike prirode. I spoznaje njenu moć. Jačinu njene Tišine :)
Sjajno. Na vrlo jednostavan način i veoma sažeto ispričana, po mom mišljenju, suština - zaista je potrebno da s vremena na vreme svi umuknemo, osvrnemo se oko sebe i živimo u trenutku.
Ova rečenica je na mene ostavila najjači utisak.
Ona oslikava upravo ono što mi se najviše i dopalo u delu - nakon obilja konverzacije, kako površne tako i one malo više lične, malih i velikih dijaloga, usputnih, spontanih i onih isplaniranih, pisac na kraju dela biva izložen "Tišini" - kako i sam kaže: "Sve što je bilo ljudsko na jezeru, spavalo je." On nema više koga da čuje, niti kome da odgovara. Nalazi se u sredini fabrike prirode. I spoznaje njenu moć. Jačinu njene Tišine :)
Sjajno. Na vrlo jednostavan način i veoma sažeto ispričana, po mom mišljenju, suština - zaista je potrebno da s vremena na vreme svi umuknemo, osvrnemo se oko sebe i živimo u trenutku.
March 14, 2013
"Ljudi govore. Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i univerzuma uopšte.", kaže sam Rastko u predgovoru romana. Upravo to je stavljeno u prvi plan - moć kolokvijalnog jezika. Ljudi ne govore mnogo u ovom delu, ali ono što govore nagoveštava njihove tragične sudbine. Ličnosti su tek naznačene i njihovi životi opisani su tek kroz nekoliko rečenica, ali su upečatljivi toliko da bi svaka od njihovih sudbina mogla postati tema sasvim zasebnog romana.
Žanrovski je roman teško odrediti. U trećem delu se javlja esejistička forma, u skladu sa načelima ekspresionizma - vizija prirode gde sam narator uočava suštinu svega, a to je materija. Delo se završava krikom - s jedne strane umirućeg neidentifikovanog bića, a s druge strane, novog života, deteta koje se tek rađa, o čijem budućem životu 'mi ne možemo ništa znati'.
Rastko Petrović je uspeo da na svega 60ak strana načini delo koje ima 'svoju boju, svoj ukus, svoj ton, svoj parfem, svoju sudbinsku patetičnost'.
Žanrovski je roman teško odrediti. U trećem delu se javlja esejistička forma, u skladu sa načelima ekspresionizma - vizija prirode gde sam narator uočava suštinu svega, a to je materija. Delo se završava krikom - s jedne strane umirućeg neidentifikovanog bića, a s druge strane, novog života, deteta koje se tek rađa, o čijem budućem životu 'mi ne možemo ništa znati'.
Rastko Petrović je uspeo da na svega 60ak strana načini delo koje ima 'svoju boju, svoj ukus, svoj ton, svoj parfem, svoju sudbinsku patetičnost'.
April 10, 2022
,,Шта мислим ја о животу? Ја много говорим о њему, али, да ли заиста мислим о њему? Шта ће бити тај нови човек? Рибар? Можда и нешто сасвим друго! Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена."
August 7, 2024
Покушала сам дуже да се задржим на овом путопису који то и јесте и није, има само 90 страна, али Расткове речи ме увек доведу у неко необјашњиво стање свести да ми је тешко а да се не препустим. Много је овај писац путовао, али колико год далеко ишао, његов ум је успео да пробије даље. И добро је што се то може видети из његових речи, тако једноставних и лаких на први поглед, а снажних на други.
,,Острво се купа у првом расветљењу. Све је чедно, чисто и светло, звучно, као да је стварање света тек завршено".
,,Острво се купа у првом расветљењу. Све је чедно, чисто и светло, звучно, као да је стварање света тек завршено".
June 14, 2018
Jedna od omiljenih lektira! Iskreno bih volela da bude malo popularnija i da ljudi više čuju za nju, s obzirom na to da je ovo bila jedina lektira za koju nisam čula pre škole. Napisana je divno, meni je bila tako smirujuća i uživala sam u njoj. Lako se čita i izuzetno je kratka. Počela sam da je čitam bez ikakvih očekivanja, a ispala je fantastična! Topla preporuka
March 28, 2023
✨️Мислите ли да то води чему: живети?
-О, кад размислим, не! Не верујем. Али има нечега дивног у томе што се живи, и баш зато што то не води ничему.
✨️Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар : живот који тек почиње. Јединствена.
-О, кад размислим, не! Не верујем. Али има нечега дивног у томе што се живи, и баш зато што то не води ничему.
✨️Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар : живот који тек почиње. Јединствена.
December 3, 2018
Treći sustret sa ovim verovatno najkraćim kanonizovanim romanom srpske književnosti dogodio se u vozu. Igra je u sledećem: nepoznati muškarac nam pripoveda o svoja dva putovanja na jezero u roku od godinu dana. Na jezeru, smeštenom negde na evropskom mediteranu, susreće ribare, radnike, pletilje, decu i krčmare. Sa njima razgovora, a te razgovore prenosi nama sa druge strane papira.
U knjizi se glagol govoriti spominje 31 put, a imenica čovek/ljudi 64 puta. Trenutno na zemlji ima 7,6 milijardi ljudi. Sa druge strane, statistika nam ne otkriva koliko na zemlji postoji načina da se govori. Kod Rastka postoje sledeći načini:
a) želeti da se govori
b) žene govore
c) Bernes govori
d) glupo govoriti
e) govoriti kao pesnik i kao novinar,
f) može nam biti svejedno da li ćemo govoriti
g) mogu njene oči da govore
h) govoriti o nekom Englezu koji se iz časti ubija
i) govoriti šapatom
j) govoriti poluglasno
K) govoriti u početku veselo, a onda tužno,
L) govoriti na način iz romana koji nisam zebeležio, jer sam bio nepažljiv
m) Konačno, može se govoriti i o životu, ali pripovedač ističe: smešno je kako ljudi govore o životu
Govor je profano iskustvo, socijalno, iskustvo koje izjednačava. Kada prestane govor, počinje sveto: smrt, rođenje, rat, priroda, agonija, seks.
U knjizi se glagol govoriti spominje 31 put, a imenica čovek/ljudi 64 puta. Trenutno na zemlji ima 7,6 milijardi ljudi. Sa druge strane, statistika nam ne otkriva koliko na zemlji postoji načina da se govori. Kod Rastka postoje sledeći načini:
a) želeti da se govori
b) žene govore
c) Bernes govori
d) glupo govoriti
e) govoriti kao pesnik i kao novinar,
f) može nam biti svejedno da li ćemo govoriti
g) mogu njene oči da govore
h) govoriti o nekom Englezu koji se iz časti ubija
i) govoriti šapatom
j) govoriti poluglasno
K) govoriti u početku veselo, a onda tužno,
L) govoriti na način iz romana koji nisam zebeležio, jer sam bio nepažljiv
m) Konačno, može se govoriti i o životu, ali pripovedač ističe: smešno je kako ljudi govore o životu
Govor je profano iskustvo, socijalno, iskustvo koje izjednačava. Kada prestane govor, počinje sveto: smrt, rođenje, rat, priroda, agonija, seks.
July 30, 2017
Не, ја не бих хтео да се може понова почети. То може бити јединствена ствар... Јединствена...
February 9, 2016
Mislim da će vam uvodna beleška za ovo delo savršeno prikazati šta vas očekuje u čitanju istog.
Vidi se da je delo '' Ljudi govore '' bila velika novina u tadašnjoj književnoj sferi, ono govori i o ljudskim sudbinama, životu i smrti, ratu ... kao da sažima u sebi celu vasionu i vanvremenska pitanja na koja nikako da dobijemo odgovor .
Po meni najlepši deo:
''Ову сам књигу написао за време једног путовања.
Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизирало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао. Најпре се обзнанило у мени оно што је данас наслов књиге: Људи говоре. Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и универзума уопште. Прве речи које су ми долазиле записао сам истога часа у једној кафаници, на хартији купљеној у дуванџиници преко пута. Затим, не могући одолети потреби да сачувам све што се јављало у мени a изгледало као да ће нестати одмах, писао сам на дрвеним клупицама капела.
Мислим да је она значајна, по својој новости облика, по ономе што садржи. Ja сам и сувише задовољан што је написана да бих желео рећи друго шта о њој. Куд и камо комплекснија, куд и камо простија од свега тога, она не носи у себи ниједну тезу, не говори ни о једној земљи, не брани ниједну естетику.
Београд, 28. I 1931''
Vidi se da je delo '' Ljudi govore '' bila velika novina u tadašnjoj književnoj sferi, ono govori i o ljudskim sudbinama, životu i smrti, ratu ... kao da sažima u sebi celu vasionu i vanvremenska pitanja na koja nikako da dobijemo odgovor .
Po meni najlepši deo:
''Докле год човек човека није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито док не може да замисли да и онај други има своје занате, децу, бриге, да је углавном срећа и несрећа расподељена подједнако праведно и неправедно по свету, можда и уме да мрзи. Али кад су за истим столом, нити може пожелети да убија, нити мрзети. Разлика у језику, у обичајима, отпада чим два човека почну да се споразумевају, макар се и не разумели. Разлика нешто значи само кад се каже: њих раздваја језик, обичаји. Ви сте видели у рату, ретко је да војник није осећао сажаљење према заробљенику. Сигурно је да сваки од нас воли своју отџбину више од иједне друге земље на свету. И са колико разлога! Али отаџбина од њега не тражи да убија, већ да је воли.''
May 18, 2017
Uživam u osećaju koji me obuzme i pre nego što zatvorim knjigu - koji se javlja dok iščitavam redove više puta, svaki put ushićeno misleći Pa postoje knjige koje razmišljaju kao i ja! Nije budalasto razmišljati o i baviti se (raz)govorom! (Kažem knjige dok je ne zatvorim i zagrlim, a pritom ne znam da li grlim delo ili umetnika. O tome razmišljam kasnije. Sve mi se čini da postoje knjige u toku čijeg čitanja razmišljam samo o medu, zaboravljajući na pčele. Ali ih se setim posle, i njih, i njihovog rada. I Rastka, najdražeg pesnika.)
April 29, 2013
Супер! Чврсто сам одлучио да једног дана одем на Веће. И Мање, што да не? :D
May 16, 2022
" - Mislite li da to vodi čemu? Živeti?
- O, kad razmislim, ne! Ne verujem! Ali ima nečega divnog u tome što se živi, i baš zato što to ne vodi ničemu."
"Neću da mislim, i evo više ne mislim. Ne žalim više nikoga. Ne žalim više ništa."
"Šta mislim ja o životu? Ja govorim mnogo o njemu, ali, da li zaista mislim o njemu? [...] Mi ne možemo ništa da znamo o tome šta će biti sa životom jednog čoveka. To može biti jedna jedinstvena stvar: život koji tek počinje. Jedinstvena."
- O, kad razmislim, ne! Ne verujem! Ali ima nečega divnog u tome što se živi, i baš zato što to ne vodi ničemu."
"Neću da mislim, i evo više ne mislim. Ne žalim više nikoga. Ne žalim više ništa."
"Šta mislim ja o životu? Ja govorim mnogo o njemu, ali, da li zaista mislim o njemu? [...] Mi ne možemo ništa da znamo o tome šta će biti sa životom jednog čoveka. To može biti jedna jedinstvena stvar: život koji tek počinje. Jedinstvena."
April 29, 2023
Read for school.
February 28, 2018
Ova knjiga nije loša za one koji žele čitati, a da se uopšte ne zamaraju ili ako žele da prekrate vreme dok se voze prevozom. U svakom slučaju, knjiga mi se nije svidela.
Read
June 28, 2023Prvih 50 strana
*Prvih 50 strana je moj čitalački metod. Lično smatram da svakom autoru vredi pokoloniti 50 strana pre odluke da li ćemo knjigu čitati ili ne. Na osnovu tih prvih 50 strana nastaje i moj čitalački dnevnik, kroz koji beležim te dragocene prve utiske, zapažanja, konstruišem horizont očekivanja i na kraju - donosim odluku da li knjigu želim da čitam dalje.
Ljudi govore
Retko je da neki autor bude pamćen po prvom imenu. Retko ćemo reći Milan, Miloš ili Isidora. Rastko može biti samo jedan. Petrović, jer je onaj Nemanjić ipak daleko poznatiji pod svojim sveštenim imenom.
Roman Ljudi govore jedva da ima više od pedeset strana, a i bila bi to prava neistina - da kažem da sam pročitala samo prvih pedeset strana. Pa ipak, ova knjiga koju sam po navici nazvala romanom, verovatno za mene nikada neće biti pročitana do kraja. Koliko god puta da pročitam poslednju rečenicu.
Kada kažemo da je nešto monumentalno obično hoćemo da iskažemo divljenje prema nečem hmmmm, hajde da kažemo: velikom, a da tu reč pročitamo i kao glomazno, ogromno, nesagledljivo. A zapravo, sama reč znači: spomenički.
Mislim da je ovaj knjiga Rastka Petrovića monumentalna upravo u tom smislu: ona je spomenik njegovom stvaralaštvu, majstorski izvjan iz jednog komada mermera i apsolutno nesagledljiv iz blizine.
Iz daljine, sve je jasno: Pipo voli Ivonu, Ivona voli Pipa, ali - život.
Na drugi pogled: to je neko mesto na kome ljudi ribare, vezu, žive i ljubazno se javljaju jedni drugima;
vole, pate, umiru.
Rađaju se.
Na treći, i svaki naredni pogled knjiga postaje sve kompleksnija i kompleksnija, gotovo kao optička varka i ja sve manje pouzdano mogu da kažem bilo šta o ovoj knjizi. I taman kada hoću da odustanem od odgonetanja ove žanrovske, tematske i svake druge zagonetke, shvatim da je autor sam već rekao sve i to na samom početku Knjige. Pripremio nas je, nego mi ne umemo da čitamo.
On napiše: Ovu sam knjigu napisao tokom jednog putovanja - i moj mozak odmah prevodi ovu reč, KNJIGA, u ROMAN. Ili, možda, putopis. Ja više volim romane, putopisi su mi nekako (kao i sva memoaristika) uglavnom - dosadni (nećemo sad o tome, to je predmet za neki treći tekst, recimo Bojana: putovanje kroz knjige), pa biram da ova knjiga bude - kratki roman.
To mi je, inače, žanr omiljen do te mere da sve svoje omiljene knjige pokušavam da nekako utrpam u to žanrovsko određenje. Na ovaj način na istom mestu su i Prokleta avlija i Seobe (ali i Dnevnik o Čarnojeviću) i Kada su cvetale tikve i - Ljudi govore. Ako želimo, možemo da nastavimo: Portret umetnika u mladosti, Ka svetioniku, Smrt u Veneciji
Iskusniji čitaoci već naslućuju moje police.
Dakle, Rastko tamo lepo napiše knjiga - ja lepo pročitam - roman, i tako deset godina. I onda jedanaeste godine shvatim da tamo u tom malenom predgovoru ne samo da ne piše ono što sam ja pročitala, već piše - kako bih vam rekla - i sve ostalo, čitav ključ za čitanje i razumevanje ovog dela, ali i celokupnog Rastkovog odnosa prema stvaralaštvu. Ne treba vam Rastkov manifest Helioterapija afazije, dovoljno je da pročitate prvu, uvodnu napomenu u romanu - eto mene opet - u knjizi Ljudi govore.
Toliko je meni značajna da sam odlučila da vam je ovde prenesem u celini, i da pored toga ništa više i ne kažem. A vi probajte da ovu knjigu otključate sami.
Ovu sam knjigu napisao za vreme jednog putovanja.
Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretiziralo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao. Najpre se obznanilo u meni ono što je danas naslov knjige: Ljudi govore. Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i universuma uopšte. Prve reči koje su mi dolazile zapisao sam istoga časa u jednoj kafanici, na hartiji kupljenoj u duvandžinici prekoputa. Zatim, ne moguće odoleti potrebi da sačuvam sve što se javljalo u meni a izgledalo kao da će nestati odmah, pisao sam na drvenim klupicama kapela.
Mislim da je ona značajna, po svojoj novosti oblika, po onome što sadrži. Ja sam i suviše zadovoljan što je napisana da bih želeo reći drugo šta o njoj. Kudikamo kompleksnija, kudikamo prostija od svega toga, ona ne nosi u sebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani nijednu estetiku.
Beograd 28-I-1931.
*Prvih 50 strana je moj čitalački metod. Lično smatram da svakom autoru vredi pokoloniti 50 strana pre odluke da li ćemo knjigu čitati ili ne. Na osnovu tih prvih 50 strana nastaje i moj čitalački dnevnik, kroz koji beležim te dragocene prve utiske, zapažanja, konstruišem horizont očekivanja i na kraju - donosim odluku da li knjigu želim da čitam dalje.
Ljudi govore
Retko je da neki autor bude pamćen po prvom imenu. Retko ćemo reći Milan, Miloš ili Isidora. Rastko može biti samo jedan. Petrović, jer je onaj Nemanjić ipak daleko poznatiji pod svojim sveštenim imenom.
Roman Ljudi govore jedva da ima više od pedeset strana, a i bila bi to prava neistina - da kažem da sam pročitala samo prvih pedeset strana. Pa ipak, ova knjiga koju sam po navici nazvala romanom, verovatno za mene nikada neće biti pročitana do kraja. Koliko god puta da pročitam poslednju rečenicu.
Kada kažemo da je nešto monumentalno obično hoćemo da iskažemo divljenje prema nečem hmmmm, hajde da kažemo: velikom, a da tu reč pročitamo i kao glomazno, ogromno, nesagledljivo. A zapravo, sama reč znači: spomenički.
Mislim da je ovaj knjiga Rastka Petrovića monumentalna upravo u tom smislu: ona je spomenik njegovom stvaralaštvu, majstorski izvjan iz jednog komada mermera i apsolutno nesagledljiv iz blizine.
Iz daljine, sve je jasno: Pipo voli Ivonu, Ivona voli Pipa, ali - život.
Na drugi pogled: to je neko mesto na kome ljudi ribare, vezu, žive i ljubazno se javljaju jedni drugima;
vole, pate, umiru.
Rađaju se.
Na treći, i svaki naredni pogled knjiga postaje sve kompleksnija i kompleksnija, gotovo kao optička varka i ja sve manje pouzdano mogu da kažem bilo šta o ovoj knjizi. I taman kada hoću da odustanem od odgonetanja ove žanrovske, tematske i svake druge zagonetke, shvatim da je autor sam već rekao sve i to na samom početku Knjige. Pripremio nas je, nego mi ne umemo da čitamo.
On napiše: Ovu sam knjigu napisao tokom jednog putovanja - i moj mozak odmah prevodi ovu reč, KNJIGA, u ROMAN. Ili, možda, putopis. Ja više volim romane, putopisi su mi nekako (kao i sva memoaristika) uglavnom - dosadni (nećemo sad o tome, to je predmet za neki treći tekst, recimo Bojana: putovanje kroz knjige), pa biram da ova knjiga bude - kratki roman.
To mi je, inače, žanr omiljen do te mere da sve svoje omiljene knjige pokušavam da nekako utrpam u to žanrovsko određenje. Na ovaj način na istom mestu su i Prokleta avlija i Seobe (ali i Dnevnik o Čarnojeviću) i Kada su cvetale tikve i - Ljudi govore. Ako želimo, možemo da nastavimo: Portret umetnika u mladosti, Ka svetioniku, Smrt u Veneciji
Iskusniji čitaoci već naslućuju moje police.
Dakle, Rastko tamo lepo napiše knjiga - ja lepo pročitam - roman, i tako deset godina. I onda jedanaeste godine shvatim da tamo u tom malenom predgovoru ne samo da ne piše ono što sam ja pročitala, već piše - kako bih vam rekla - i sve ostalo, čitav ključ za čitanje i razumevanje ovog dela, ali i celokupnog Rastkovog odnosa prema stvaralaštvu. Ne treba vam Rastkov manifest Helioterapija afazije, dovoljno je da pročitate prvu, uvodnu napomenu u romanu - eto mene opet - u knjizi Ljudi govore.
Toliko je meni značajna da sam odlučila da vam je ovde prenesem u celini, i da pored toga ništa više i ne kažem. A vi probajte da ovu knjigu otključate sami.
Ovu sam knjigu napisao za vreme jednog putovanja.
Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretiziralo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao. Najpre se obznanilo u meni ono što je danas naslov knjige: Ljudi govore. Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i universuma uopšte. Prve reči koje su mi dolazile zapisao sam istoga časa u jednoj kafanici, na hartiji kupljenoj u duvandžinici prekoputa. Zatim, ne moguće odoleti potrebi da sačuvam sve što se javljalo u meni a izgledalo kao da će nestati odmah, pisao sam na drvenim klupicama kapela.
Mislim da je ona značajna, po svojoj novosti oblika, po onome što sadrži. Ja sam i suviše zadovoljan što je napisana da bih želeo reći drugo šta o njoj. Kudikamo kompleksnija, kudikamo prostija od svega toga, ona ne nosi u sebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani nijednu estetiku.
Beograd 28-I-1931.
October 16, 2025
Rekao bih da je više eksperiment nego klasičan roman, nešto između putopisa, eseja i razbacanih misli. Puno haotičnih, kratkih razgovora i delova koji na prvi pogled nemaju smisla. Svako nešto priča, ali kao da niko ništa zapravo ne kaže.
•Ljudi govore, a ja ih slušam, i čini mi se da govore da bi se sakrili.
• Tako bih voleo jednom da stvaram, skupljajući ono što je najbolje u bogatstvima oko mene, da preradim to zatim u jednu jedinstvenu homogenost
Sve u svemu, moja ocena je 3/5. Nije me dirnula ni oduševila, ali ima delove koji su stvarno duboki i poetični.
Bali, Indonezija
15.10.2025
•Ljudi govore, a ja ih slušam, i čini mi se da govore da bi se sakrili.
• Tako bih voleo jednom da stvaram, skupljajući ono što je najbolje u bogatstvima oko mene, da preradim to zatim u jednu jedinstvenu homogenost
Sve u svemu, moja ocena je 3/5. Nije me dirnula ni oduševila, ali ima delove koji su stvarno duboki i poetični.
Bali, Indonezija
15.10.2025
April 22, 2023
1/5 stars
Read for school and can’t remember a thing, so confusing
Read for school and can’t remember a thing, so confusing
September 24, 2024
"Ne vredi biti dobar kada se svet toliko iskvario posle ratova."
March 4, 2024
obično neobična. budi čudna osećanja i izaziva mir i spokoj.
May 24, 2020
Осећам физички бол док читам ово.
March 11, 2023
A mi? Mi ne tražimo ništa bolje do da budemo zaboravljeni. Zar? Zaboravljeni.
May 23, 2023
um sta
September 9, 2023
Људи говоре је најпознатије дело Растка Петровића узидано у нашу колективну свест у виду грађевинског блока званог лектира. Није ми јасно како сам прескочио у досадашњој каријери сусрет са овом приповетком у облику путописа, могао бих се свако заклети да у мутном бездану 90их ми ово нисмо имали у лектири.
У питању је заиста рафинисана синтеза тог једног отменог уметничког осећања која се као магла над језером у књизи увлачи у сваки наизглед банални дијалог. Дакле наш главни јунак препричава 2 туристичка боравка на неком имагинарном језеру које се налази у некој ибериској припиздини. По вајбу, запуштености, дивљини и лепоти мени ово највише личи на Скадарско језеро. Међутим по добродушном менталитету људи ово ипак није брдовити Балкан.
Као што се из наслова види дело је заправо чипка састављена од дијалога са малим, обичним, човеком, са речима начутим преко плота, кроз чамце и кроз прозоре. Кроз дводневну или тродневну екскурзију по језеру и ЊИНА два острва ми добијамо комплетну анализу свих крупнијих животних питања од болести, смрти, несрећне љубави, несрећног брака, прекарног рада, патријархалних мука, смисла живота све на крају до рађања једног новог живота (јер ништа се овде променити неће).
Главни јунак није само колектор говора, он у једном тренутку и сам огољава неки свој неиздрж. У маслињаку би нешто радио са девојком али и не би. Би али само ако се нешто деси, али то се не деси... и такоооо.
Иако се књига бави накрупнијим темама, њен вез је ненаметљив. Ни у једном тренутку се не удубљујемо превише ни у чију муку. Као некаква метеоролошка појава ми клизимо од једне до друге куће и Растко нам даје простора да уградимо своје демоне у овај његов прсторед.
Мени је фалило мало више екстрактивности, хумора или макар суза. Све је исувише етерично, замућено и у испарењима његовог поетског стила.
У питању је заиста рафинисана синтеза тог једног отменог уметничког осећања која се као магла над језером у књизи увлачи у сваки наизглед банални дијалог. Дакле наш главни јунак препричава 2 туристичка боравка на неком имагинарном језеру које се налази у некој ибериској припиздини. По вајбу, запуштености, дивљини и лепоти мени ово највише личи на Скадарско језеро. Међутим по добродушном менталитету људи ово ипак није брдовити Балкан.
Као што се из наслова види дело је заправо чипка састављена од дијалога са малим, обичним, човеком, са речима начутим преко плота, кроз чамце и кроз прозоре. Кроз дводневну или тродневну екскурзију по језеру и ЊИНА два острва ми добијамо комплетну анализу свих крупнијих животних питања од болести, смрти, несрећне љубави, несрећног брака, прекарног рада, патријархалних мука, смисла живота све на крају до рађања једног новог живота (јер ништа се овде променити неће).
Главни јунак није само колектор говора, он у једном тренутку и сам огољава неки свој неиздрж. У маслињаку би нешто радио са девојком али и не би. Би али само ако се нешто деси, али то се не деси... и такоооо.
Иако се књига бави накрупнијим темама, њен вез је ненаметљив. Ни у једном тренутку се не удубљујемо превише ни у чију муку. Као некаква метеоролошка појава ми клизимо од једне до друге куће и Растко нам даје простора да уградимо своје демоне у овај његов прсторед.
Мени је фалило мало више екстрактивности, хумора или макар суза. Све је исувише етерично, замућено и у испарењима његовог поетског стила.
June 11, 2023
Можда! Докле год човек човека није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито док не може да замисли да и онај други има своје занате, децу, бриге, да је углавном срећа и несрећа расподељена подједнако праведно и неправедно по свету, можда и уме да мрзи. Али кад су за истим столом, нити може пожелети да убија, нити мрзети. Разлика y језику, y обичајима, отпада чим два човека почну да се споразумевају, макар се и не разумели. Разлика нешто значи само кад се каже: њих раздваја језик, обичаји. Ви сте видели y рату, ретко је да војник није осећао сажаљење према заробљенику. Сигурно је да сваки од нас воли своју отаџбину више од иједне друге земље на свету. И са колико разлога! Али отаџбина од њега не тражи да убија, већ да је воли. - Отаџбина је једна велика лепа ствар. - Ја мислим да је љубав за отаџбину, као љубав било за шта, још много већа и лепша ствар. Можемо да је волимо сви заједно, и нико ни на ког због тога да не буде љубоморан. Да волимо жене које су на њој рођене, свитања и заласке на њој, и уопште све.
...
До сад су, осим религиозних идеја, само идеје Једнакости и Слободе успевале да окупе читава човечанства, али онда су одмах губиле свој полет и као да никад нико није разумевао више y чему је једнакост и y чему је слобода
...
До сад су, осим религиозних идеја, само идеје Једнакости и Слободе успевале да окупе читава човечанства, али онда су одмах губиле свој полет и као да никад нико није разумевао више y чему је једнакост и y чему је слобода
August 20, 2021
Zadnjih desetak stranica su presudile o mojoj oceni...na početku knjige mislila sam "aha ako se ovako nastavi daću čak i 4 zvezdice", zatim je usledeo neki dosadniji deo, ali ubrzo zatim dijalozi i opisi ostva na kome se nalazio "mladi gospodin". Tako da sam do samog kraja mislila da će biti 4 ocena, ali ne... Zadnjih desetak strana su prepuno neke filozofije i dubokoumnosti što je meni lično zamorno za čitanje, nekoliko delova sam čak i preskočila jer svi liče jedan na drugi. Da mi ova knjiga nije obavezna za školu, mislim da je ne bih samoinicijativno pročitala, jer nije za moji ukus kada su u pitanju knjige.. Ali za nekoga ko voli elemente filozofije, duhovnosti, razmišljanje o životu mislim da je u ovoj knjizi to fino opisano. Puno je lepih opisa tog ostrva na kome se nalazi glavni lik, miris jezera, maslina i ostalo daje mi neki letnji utisak. Objektivno knjiga je bila prijatna za čitanje i zaslužila bi možda i više od 3 zvezdice, ali subjektivno za sada samo toliko.
💭🗣️🌴🕊️🗺️🌅🌌🗻
💭🗣️🌴🕊️🗺️🌅🌌🗻
Displaying 1 - 30 of 56 reviews