Pripovedač ovih redova, Đevđir, kako se na društvenim mrežama dugo potpisivao Nenad Stanković, ispisuje i oblikuje, svedoči svet u kome je sve mutno, providno i moguće; svet u kome je sve u dinamičnom, neharmoničnom sve zuji, šišti, varniči, tinja, koprca, budi se…reži, ujeda, guta, ali i raste, teši i razume…Sugestivan i intrigantan, u izrazu dubok i slojevit, svedok haotične stvarnosti, apokaliptično stanje sveta beleži fragmentarno, a celovito. Pronicljiv i senzibilan, silovit i nežan, ironičan i utešan, sav u kontrastima reči i slika koje se na čitaoca sruče kao kiša, kao grad, kao kakva velika oluja u kojoj se sve savija, ruši, škripi, da bi, ipak, negde, na kraju prosinuo neki sunčani proplanak, neka žuta boja, šumni predeo, kao protivteža, i kao izbavljenje, ovaj nas rukopis krepi. Pred svet se propran u đevđiru cedi, i otvara pitanja, šta je stvarno ž ono što je oteklo ili ovo što, probrano, ostaje, štrči, grebe, raduje, podseća? Na kraju ono najvaž pisac ove knjige, pripovedajući iz jedne geografske tačke, iz jednog vremenskog čvora, ne samo da sanja, nego i dotiče hiperborejske predele. I donosi svežinu.
Нема довољно звездица да офарбам за ово ремек дело српске књижевности. Ђевђир књига је избор из фејсбук постова Ђевђира јеванђелисте. У питању су, дакле, цртице или тачкице из живота обичног Србина, можда понајвише оног рођеног ту негде с крајем 70их и почетком 80их али мислим да и други нараштаји могу да разумеју ову апотеозу носталгије, буђавлука и осталог џивџанизма.
Ненад је ненадмашни дриблер, да не кажем талмудер, српскога језика. Ненад је Роналдињо аориста, Денилсон алитерације и Андреа Пирло љубави према прохујалом и осредњем. Неко би рекао да је штета што Станковић тако често свој таленат троши на формално дриблање и спрдање са средовечним женама уместо да засече мало дубље у своје срце. Тај неко сам ја.
Једина мана ове књиге је њена форма. Ђевђиризми свој аутентични израз имају у виду ФБ поста. Они, ђевђири, имају свој неки менструални циклус у којем се укажу и дају микродозу своје активне супстанце. Овако кад кркнете све те стилске фигуре у једној дози мислим да смањујете могућност да се квалитетно подивите свакој бравури.
Ђевђир је књига за веце шољу, кофитејбл или тако неко место где можете да штрпнете по једну цртицу по потреби.
Slučajno sam naišla na ovu knjigu na Sajmu knjiga, i, dok sam je posmatrala krajičkom oka, čovek koji je radio za Sumatrinim štandom mi je rekao da tamo, odmah, pročitam ,,Devojke sa rancima", jednu od priča u knjizi. Ja, u tom trenutku devojka sa rancem, bila sam prodata već nakon prvog pasusa.
Jednom rečju, ova knjiga je osveženje. Kreativna je, iskrena, otvoreno i namenski vulgarna, nostalgično vrtložna, atmosferična; potpuno te obuzme pričama od po 400-500 reči, pričama koje osetiš čulima za koje nisi znao da postoje. Sa čitanjem ne treba žuriti, jer se samo tako, u malim dozama, divota svake priče može potpuno doživeti.
Slažem se sa kritičarima koji nagoveštavaju da je Đevđir revolucionarna knjiga naše književnosti. Ima to nešto, tu slobodu i jedinstvenu lepotu, neplašljiv, hrabar stil i jak "aftertaste", jak uticaj.
Sve u svemu, nadam se da će ova knjiga dobiti publicitet koji zaslužuje.
Pratila sam Đevđira na Fejsbuku i uživala u objavama koje stilski i tematski odudaraju od svega onog što se danas mahom piše po društvenim mrežama, a bogme, i objavljuje. Posebno ako imamo u vidu da danas sve vrvi od book blogera, potrebe da se ljubitelji čitanja (neretko upitnog književnog ukusa) raspišu o onome što čitaju na način gotovo istovetan drugim raspisanim knjigoljupcima. Kraće: posebno ako imamo u vidu da danas sve vrvi od _____ (dopuniti čime god).
Đevđir je osveženje, nesumnjivo, i bilo mi je lepo da u dahu pročitam kako ono što mi je sa interneta već poznato, tako i ono što je za mene, u ovoj knjizi, bila novina.
Lepa knjiga da bude poklon i draga knjiga koju ću čuvati na polici.
У Уликсу, када Стивен покушава да убеди друге "књижевне раднике" у своју (истински духовиту) теорију о Шекспиру он помисли - Local colour. Work in all you know. Make them accomplices. Џојс је ово вероватно украо од Георга Брандеса, данског критичара, који је тврдио да је Шекспир морао посетити Италију, из простог разлога - исувише добро пише о њој.
Да ли Станковић познаје оно о чему пише? Погледајмо.
Ова књига нема само локалну боју, она поседује и локална мишљења и мимику. Невероватно око за детаљ (и што је још важније тачан детаљ) оживљава сваки текст, и гради најтачнији реализам модерне српске књижевности (нема овде намучених писаца/песника, сладуњавих описа жена, пропалих бендова, луднице у којој ће главни лик скончати). Локалитет је ПЕРИФЕРИЈА, тачније СРПСКА ПЕРИФЕРИЈА (може се можда поставити теза да је већина Срба периферна) и она нам је дата у таквој потпуности да свака будућа историја Србије у овом периоду неће бити потпуна без ове књиге у додатној литератури (замишљам будућег историчара и семинарски рад о животу просечних људи). Људе из ове књиге ми сви познајемо - за мене, препуна је обриса познаника, пријатеља, породице. Ту и лежи највећа снага ове књиге, у тој извесној свеобухватности али опет ограниченој, неокаљаној страним утицајима, локалној универзиналности из које се ипак да наслутити и нешто општељудско. Аутор је можда себи учинио и медвеђу услугу - ова се књига не може превести, а ако би се превела објашњења би се штампала у томовима. Можда је тако и боље, и сада у новој књижевности имамо нешто неупитно, неотуђиво, наше.
Чекамо да видимо расплет, чекамо и новог Станковића.