Obavezno štivo za svakoga ko ima bilo kakve nedoumice u vezi sa srpskom kulturom, srpskim nacionalnim identitetom i sa srpskim nacionalizmom i za svakoga ko se interesuje za istorijsko kretanje Srba u XX veku. Slagali se sa stavovima jednog od naših najvećih intelektualaca ili ne, nemoguće je ostati ravnodušan na neosporne istorijske činjenice kojima ovo delo obiluje.
Дух самопорицања је магнум опус господина Ломпара и његова лична карта кад је у питању дефиниција његовог погледа на појам српства (иако он користи неке друге немуште еуфемизме као што је српско становиште). Ја сам читао 8. издање и у њему, ако сам ја добро схватио, нешто више од половине књиге чини оригинални текст + остатак који представља наставак борбе кроз разраде одјека и реакција из другосрпских бастиона. Дакле реакције и напушавање од стране Пешчаника, Радио Београда, Новости ЗГ итд итд... Ломпар користи да се похвали како је све био у праву или да евентуално прошири неке тезе.
Без обзира на чињеницу да је књига писана у форми научног рада и што је бременита академским керефекама, она обилује доста интересантним информацијама када је у питању историографија, литерарна анализа и филозофско паламуђење. Поред свега тога занимљиво је како је господин Ломпар искористио ове вештине у покушају да предложи неку врсту велтаншаунга кад је у питању србовање.
Неке од основних тема књиге су: српско-хрватски односи, напушавање Латинке Перовић и целе либ. ком. екипе, србијанство вс. српство, књижевност као готово искључиво подручје поменуте српско-хрватске борбе, Крлежа, Црњански као узор Ломпаревог српства, Раша Константиновић као парадигма либ.ком екипе, антикомунизам и на крају дефиниција српског становишта.
Највећи проблем ове књиге а извесно и целе те ДССолике екипе је суштинска неспособност да надиђу јалово академско напушавање у корист једног аутентичног сведочанства љубави и вере. Ломпар је изузетно речит, педантан и логички беспрекоран када треба понизити неког од полупанаца из другосрбијанског брлога али је немушт и шкрт када треба да предложи мало конкретнију визију онога што српство треба да обухвата. Делује да Ломпар суштински не разуме Србе када предлаже његове филозофске концепте који се базирају на стваралаштву Црњанског.
Више од 500 страна је потрошено на жалопојке, надгорњавање са Перовићком и Константиновићем, док је максимално 5-6 пасуса заиста набијено некаквим конкретним идејама.
Па опет без обзира што је ово једна импотентна визија ”озбиљних људи” који умачу кексу у чај у САНУ, и што не доноси ништа осим страсног хајповања Црњанског, у њој одиста има доста занимаљивих информација и сам труд да се маркира форма српства заслужује похвалу.
Увек сам имао отпор према одушевљењима ауторима "који све знају" или књигама "које све објашњавају". Ако ова књига Мила Ломпара није таква књига, а онда је сигурно књига која помаже кад видиш да нешто јако није у реду у друштву, а није ти баш најјасније шта. Ма колико патетично било написати: зрак светлости, храброст у мору ћифтинства и интегритет у мору бешчашћа.