Putujuće kazalište

by Zoran Ferić

Nemoguće je zapamtiti vrijeme. Pamtimo samo trenutke.

Putujuće kazalište je kompleksna porodična saga u kojoj je kroz prošlost autorove porodice ispričana i istorija dvadesetog veka u Hrvatskoj i Evropi. Tu porodicu nisu obeležili samo ratovi, nacionalna i ideološka mržnja nego i nekoliko potresnih ljubavnih priča od kojih svaka, nezavisno od vremena u kom se odvija, nosi vlastitu tragičnost i lepotu.

Kroz devet poglavlja upoznajemo Ferićeve pretke, prabaku koja se zaljubila u putujućeg glumca i vlasnika pozorišta i pobegla s njim, zatim dedu koji je iz Petrograda prebegao u Pariz kad je izbila Oktobarska revolucija da bi kasnije u Zagrebu sreo piščevu baku, medicinsku sestru i ćerku žandara, kao i Ferićeve roditelje, koji su jedva preživeli Drugi svetski rat. Otac je probijao Sremski front, a kao posledica ostala mu je potreba da puca u salatu u vrtu; majku su kao jevrejsku devojčicu sakrivali po Zagrebu, a kad bi izašla iz kuće, u džepu je uvek morala nositi katolički molitvenik. Svi ti živopisni likovi su se izmešali u ovoj porodici koju pratimo od Petrograda, Pariza i Tangera do Sremske Mitrovice i Zagreba, od baka i dedova do samog autora, njegovih ljubavi i prvih objavljenih knjiga.

Duhovit, povremeno ironičan, a na momente i potresan, s upečatljivim epizodama i živim dijalozima, Putujuće kazalište je impresivan roman koji bi bio događaj i u nekoj velikoj evropskoj književnosti.

Genres: Book Club, Fiction

497 pages, Paperback

First published January 1, 2020

About the author

Zoran Ferić is the author of three novels and two collections of short stories.

He is among the most widely read contemporary Croatian prose writers.

His work has received numerous prizes, including the Ksaver Šandor Gjalski Prize in 2000 and the Jutarnji List Award for the Best work of prose fiction in 2001.

He lives in Zagreb.

Reviews

[Helena (Renchi King) · Rating 5 out of 5]

Pročitavši zadnju stranicu,obuzela me neka tuga. Završilo je ovo druženje. Neminovna bliskost koju Ferić umije uspostaviti s čitateljem.
Izvanredno!

[Matija J · Rating 5 out of 5]

Treba moći ovo napisati! Sabrati događaje, imena i lokacije koje su dovele do tvog rođenja i života. I sve to posložiti u odličnu prozu. Fino satkana i isprepletena mreža koja te vodi polako prema zadnjoj stranici.. i nema onog osjećaja, kad pročitaš nešto dobro, da bi još.. da ti je žao što nema više. Ovo je jednostavno to..završena priča.
Kapa dolje Z. F.
I naravno, bilo bi 5 zvijezdi, sve i da nisam odrastao na istim ulicama i "sokacima" Hrvatske Dubice, koju Zoran koristi kao kulisu za opis događaja sa očeve strane obitelji.

[Iva · Rating 5 out of 5]

Nisam objektivna jer sam oduvijek Ferićev fan i čini mi se da u svakoj novoj knjizi nadmaši sam sebe. U ovoj, najiskrenijoj do sada, otišao je do kraja, otkrio nam najbolnije detalje iz vlastitog života, najsitnije detalje svoje obitelji. Prekrasna, očaravajuća knjiga koja nas podsjeća zašto volimo čitati, zašto živimo da čitamo.

[Daniel · Rating 5 out of 5]

4 1/2*, großzügig auf 5 Sterne aufgerundet
Zoran Feric erzählt nicht ganz chronologisch seine Familiengeschichte. Diese reicht von der von der Zeit in der K-und K-Monarchie zu Beginn des 20tern Jahrhunderts über die Weltkriege hin bis zum Jugoslawienkrieg in den 1990er Jahren.
Immer wieder geht es um das Leben auf dem Land, welches durch harte Arbeit geprägt ist und der Hoffnung auf einen Sohn, der das Land weiterführen wird. Zunächst werden der Familie aber primär Töchter geboren, die verheiratet werden sollen, sich aber immer wieder anders entscheiden. Zusätzlich ist die Geschichte der Familie, wie viele in dieser Zeit geprägt durch "Schwindsucht"/Tuberkulose und dem damitverbundenen frühen Toden der Töchter.
Das Buch enthält also leider viel Leben, Lieben, aber vor allem Sterben. Es ist zusätzlich eine interessantes Kennenlernen kroatischer Geschichte.
Der Schreibstil hat mir sehr gut gefallen, war oft tragikomisch, aber vor allem sehr bildlich. Leider sind im letzten Drittel einige Dinge, die in Nebensätzen erwähnt sind, bei denen ich mich frage, wie sie 2020 noch in einem Buch laden können, vor allem in der deutschen Übersetzung ("N...rlein" für PoC und das erwähnen einer Vergewaltigungsszene im pubertären Alter, die so nebenbei mitläuft).

Insgesamt aber ein tolles Buch, welches mir einen komplett neuen Autor präsentiert.

[Anamarija · Rating 5 out of 5]

Čitanje „Putujućeg kazališta” je katarzično iskustvo. Ferić u tom romanu sabire te s čitateljem dijeli breme goleme planine vlastitih emocija. A priču kojom to prenosi, obiteljsku sagu koja seže cijelo stoljeće unatrag, gradi umješnošću jednog od najboljih autora suvremene hrvatske književnosti. U prvom dijelu romana ispisuje sudbine svojih živopisnih predaka, gradeći okvir za drugi dio u kojem perom zasjeca u život svojih roditelja i svoje odrastanje. U početku povijesna zbivanja određuju put svih likova, valjajući se u pozadini dok u poglavlju Doba grobova ne preplave sve. Nakon toga zapravo počinje autobiografski dio romana u kojem se nižu prizori ne baš sretnog bračnog života roditelja i ne baš nesretnog djetinjstva, te problematičnih godina adolescencije. Konac djelo krasi, a u Ferića zadnje poglavlje donosi i vrhunac i smirivanje, s gotovo fizičkim osjećajem „pražnjenja”.
Čita se ova knjiga poput trilera, a osjeća do kostiju - jednostavno maestralno ostvarenje!

[Ruža · Rating 5 out of 5]

Sjajan, jednostavno, živo i toplo ispripovedan roman u kome je prikazana
istorija jedne porodice, toliko slične svim drugim porodicama, a opet sasvim jedinstvene. Dinamičan rodoslov Ferićevih odvija se najvećim delom na turbulentnoj pozornici druge polovine XX veka i sastavljen je od tuge, suza, sastanaka i još češćih rastanaka, živopisnih likova čudnovatih događaja i anegdota kakvih ima skoro svaka familija. I upravo u tome leži dopadljivost ove knjige, u prepoznatljivosti prostora, likova, njihovih odnosa, kao i u neumoljivom protoku vremena pred kojim smo svi isti.

[Ivana Radić · Rating 5 out of 5]

Putujuće kazalište jedna je od onih knjiga u kojoj živite čitajući ju. Proživljavate svaku emociju s likom i osjećate da se i sami nalazite u prostoriji, gradu, epohi koju Ferić tako skladno, prirodno i nenametljivo opisuje. Putujuće kazalište čita se u jednom dahu, a kada bih počela nabrajati upečatljive rečenice ovog briljantnog autora, vjerojatno ne bih završila dok ne bih ispisala svih 400 stranica knjige. Čitajte Ferića, ja svakako hoću.

[Milkica Barisic · Rating 5 out of 5]

Ovo je godina pažljivo biranih naslova.
Zato ova knjiga ove godine.

[Ivana · Rating 5 out of 5]

U isto vrijeme toliko iskreno i jednostavno, a opet na trenutke emocionalno i teško. Ferić piše o svojoj obitelji, spletom životnih okolnosti u vremenu u kojem su bivali, životnim putevima, svađama, bolestima, preranoj smrti majke i svome odrastanju s ocem. Preporuka svima koji vole životne priče običnih ljudi.

[Frano Jančić · Rating 4 out of 5]

Pročitao sam ovogodišnji božični poklon gdje je autor ispričao priču o svojoj familiji u dvadesetom stoljeću. Prikazao je desetak likova koji su se na kraju stopili u njegovu majku, oca i njega. Povijest pripovjeda polako i pratimo kako se pojedinci snalaze u izazovima, previranjima i sukobima dvadesetog stoljeća.
Jak je opis tuberkulozom pogođene Trešnjevačke obitelji koja prolazi pokoru koju smo danas već zaboravili.
Pozorno pratite obiteljske ručkove kada se okupe tri generacije, tu se skrivaju cijele drame. Ostatak je rekonstruiran i popunjene su praznine među slikama.
U zadnjoj trećini romana fokus prelazi na autorovo odrastanje te međusobni odnos roditelja i njega. To je knjiga u knjizi i ugodno je iznenađenje u čitanju. Neke od dogodovština su dovedene do granice vjerojatnog ali sve lijepo funkcionira. Uživao sam u čitanju.

[Sanela Kurtek · Rating 5 out of 5]

“Ivka se povjerila Julijani, zaručnici svog brata Dušana, s kojom je dijelila tog dragog čovjeka i već ju je prihvatila kao člana obitelji, iako još nisu bili vjenčani. Rekla je Julijani da je Benjamin porijeklom iz Rusije, da je živio u malome gradu blizu Petrograda i da su on i brat pobjegli već u proljeće 1918. Rekla je da je studirao medicinu u Parizu, da je u Rusiji imao guvernante i klavir. Njemački i francuski su mu kao materinji jezici – do svoje sedme godine bolje je govorio francuski nego ruski. Zna i jidiš, a ponekad nije bio svjestan kojim jezikom govori, pa mu je guvernanta, Francuskinja, govorila: „Beni, francuski, ne razumijem te!“

Pri tome Ivka ne zna zašto je došao baš u Zagreb – je li ga netko poslao ili je došao sam – ni to ne zna. Ne zna ni koliko će se zadržati, ali zna samo da je dobar čovjek i da je odličan liječnik, jer govori o pacijentima i operacijama i poslije radnog vremena.

– A morti nikaj drugo ne zna – rekla je Julijana.”


“Stjepan, zagrebački đak Trgovačke akademije, upravo je u Kazanju dobio priliku usavršiti svoju ljubav prema brojevima. Kad se oporavio – a u tome je, po njegovim vlastitim riječima, glavnu ulogu odigrala hladna voda i Kneippova metoda – poslali su ga u intendanturu da broji bočice alkohola, zavoje i pile za amputacije. Tu je usavršio brojenje. Brojio je, nažalost, i mrtve. Sve češće, kako se Prvi rat zahuktavao.

Vjerojatno je ta strast prema brojevima i brojenju bila razlog što je ujak volio sve ono što se lako može izbrojati, a mrzio ono što je teško izbrojivo ili neizbrojivo. Volio je, recimo, telegrafske stupove, ali je zato mrzio lastavice na telegrafskim žicama. Jer, taman počneš brojati lastavice – jedan, dva, tri, četiri – a ona peta: prh! Odleprša i nestane, i tamo ostane samo glupa praznina. I broj ne štima.”


“Trešnja ima košticu, jaje žumanjak, a tijelo srce. Sredina je okružena onim što je čuva i hrani. Pozitivan odnos mojih roditelja prema sredini uvjetovao je često korištenje fraze „zlatna sredina“, koja je bila credo onoga doba. Kao što je bilo bezobrazno da kuće budu bitno drugačije, tako je i svaki oblik isticanja nosio ozbiljne opasnosti.

Najbolje se to očitovalo u maminu odnosu prema slikarstvu. Nije se bilo preporučljivo previše udaljavati od onoga što misli većina – najsigurnije je bilo biti u centru kolone, okružen drugima. Tako sam i ja odgojen: da budem u centru kolone. One naprijed, kao i one otraga, prve ubijaju.

A kad netko od logoraša dobije metak u glavu, i taj mozak prestane s radom, život koji je trajao dvadeset, trideset ili četrdeset godina ugasi se u djeliću sekunde. U mozgovima živih, bliskih ili manje bliskih, stvara se novi centar – u obliku puščanog ili revolverskog zrna. Taj centar nastaje gotovo istom brzinom kojom se ugasio i onaj život. I nikako se ne slaže s drugim centrima: za disanje, za čitanje, za matematiku.

Sve je bilo u balansu, u harmoniji – a onda se negdje u sinapsama razvija ova mala električna, kuglasta munja, koja ima, kao i sve što je živo, instinktivnu potrebu da se množi. Jedan centar u mozgu, u obliku metka, stvara i druge takve centre. A između tih centara – budućih metaka, pravih – postoji zamršena, ali sigurna veza.

Najopasnije je bilo kad čovjek strši. Mama je bila uvjerena da će oni koji se razlikuju biti kad-tad ubijeni. Naravno, sudeći po obitelji, imala je barem dvije vrste argumenata za takve stavove. Simetrija smrti stvorila je u njoj ozbiljnu averziju prema bilo kakvom isticanju.

A moje slikanje Boga Oca na satu likovnog bilo je – isticanje. Prema onima koji strše mama je gajila neku vrstu odvratnosti. Ta je odvratnost proizlazila iz svijesti da oni sami sebi žele nauditi time što strše. Ne stršati – to se u njezinu svijetu i svijetu njezine generacije zvalo „normalnost“.

Stoga je mrzila Josipu Lisac zbog bizarnog odijevanja, a voljela Gabi Novak i Vice Vukova, koji su u njezinu svijetu predstavljali vrlinu normalnosti. Bila je uvjerena, iako to nikada nije isticala, da bi Josipu Lisac prvom strijeljali. Nesvjesno je u sebi stvorila popis za strijeljanje: Josipa Lisac, Edo Murtić, Vojin Bakić…

Prema apstraktnom slikarstvu gajila je istu odvratnost – kao i prema modernoj arhitekturi. Apstraktno slikarstvo bilo joj je neprijatelj, kao što je pedesetih bilo neprijatelj i samoj državi. Njezin se ukus poklapao s ukusom većine, jer je bila uvjerena da bi sve drugo nju – ili, još gore, njezine najmilije – moglo vrlo stvarno ugroziti.

Što se tiče umjetnosti, pogotovo slikarstva, mama nije imala ukus. Imala je strah. Sva ta puščana zrna u mozgu – jedno za dedu Benjamina, drugo za ujaka Dušana – svaku su estetiku pretvarala u razumni oprez.”

“Jednom, bili smo u Maksimiru kod Mogile i sjedili na klupi. Ispred nas bio je stari hrast koji je grom rascijepio nadvoje – ali on je i dalje rastao.

– Evo, to ti je motiv – obrisala je dva prsta o kutove usnica – život koji se nastavlja i poslije oluje, borba za opstanak.

Onda je i ona uzela moje papire i crtali smo zajedno. Danas, dok ovo pišem, kao da osjećam bol koju je ona osjećala dok je, onako prljavih prstiju od ugljena, sjenčila to ogromno, nepravilno deblo koje je raslo na jednom papiru. Tada sam vidio da i sama izvrsno crta. Vidio sam to prvi put – i osjetio užas. Ne zato što nisam bio ponosan na vještinu svoje majke, nego zato što mi je u tom trenutku postala strana.

Vještina, ili talent – ne znam – ono što se u njoj manifestiralo toga popodneva nekako je ugrozilo njezinu funkciju majke; kao da je postajala manje majka što je bolje crtala. Ta vještina bila je pukotina u mom doživljaju majke. I bilo bi mi draže da je ostala trapavo nespretna i loša, ali samo moja majka – nego ovako: spretna, vješta, možda čak talentirana – i time nekako manje moja.

Osim toga, dok je hrast polako rastao ispod njezine ruke, kao da je postajala sve mlađa i mlađa, i na kraju toliko mlada da me više nije mogla ni roditi.

Bolan trenutak. A iz njega se, kao iz sjemena, rađa svašta.
“

[Tanja Vujović · Rating 5 out of 5]

Odličan roman!

[Tea · Rating 5 out of 5]

Malo je (domaćih? općenito?) autora koji na ovako maestralan način mogu povezati toliko života i priča u cjelinu. Još jednom, Ferić potvrđuje zašto je jedan od naših najboljih suvremenih autora.

[Tamara Zidar · Rating 5 out of 5]

Kad god bih zaklopila knjigu tokom čitanja, glasno bih uzdahnula i izgovorila “kakva knjiga”.
Uživala sam u svakoj stranici. Ferić je majstor heklanja reči i misli.

[Dunja Brala · Rating 4 out of 5]

Kroatien ist ein Land mit viel Kriegserfahrung. Keine Generation in den letzten 100 Jahren ist ohne Rangeleien um Land, Grenzen und Ehre aufgewachsen. Mal gehörte man zu Österreich, mal zu Italien, ein anderes Mal standen die Osmanen vor der Tür. So lassen sich die Ex-Jugoslawen instrumentalisieren und mischen, teilweise kräftig mit, im großen Spiel um Religion, Identität und wer der Beste und Tollste ist. Ich gendere hier ganz bewusst nicht. Denn Frauen haben nicht viel zu kamellen, wie man bei uns im Rheinland sagt. Deshalb spielen sie, in diesem Familien Roman auch nur eine emotionale Rolle, bringen Männer manchmal dazu Dieses zu tun und Jenes zu lassen und werden in der Regel nicht wirklich ernst genommen. Das ist zum Teil heute noch so, da ändert auch die ehemalige Regierungschefin nichts dran.

Zoran Ferić hat die Geschichte Kroatiens, mit ihrer ganzen Brutalität und dem ewigen „Hin und Her“ mit seiner Familiengeschichte verknüpft.
Sie beginnt um 1900 und endet zu Beginn des neuen Jahrtausends. Nicht nur einmal werden die Menschen in dem kleinen Staat zerrieben zwischen großen Ambitionen kleiner Männer.
Im Zentrum steht die Stadt Zagreb und die Familien Bernstein und Ferić die sich in den 40er Jahren mit der Ehe der Eltern des Autors vereinen.
Obwohl meine zweite Heimat in Dalmatien liegt, welches sich von Zagreb ungefähr so unterscheidet wie Sylt von Oberammergau, habe ich mich sofort heimisch gefühlt. Ferić schafft es, die kroatische Seele sehr authentisch wiederzugeben. Das schlägt sich nicht nur in den politischen Ereignissen und ihren Einfluss auf die Menschen wieder, die er geschickt in die Familiensaga einwebt, sondern auch in den Singsang der Sprache, der mir sofort vertraut war . Für Nicht-Slawen könnte das eventuell etwas ungewöhnlich anmuten, auch die vielen Straßennamen, die die Aufenthaltsorte bezeichnen und die ganzen„’ić‘s“ sind für ungewohnte Augen & Ohren sicherlich nicht einfach auseinanderzuhalten. Zudem bleibt der Autor bei seiner Erzählung nicht immer im Chronologischen verhaftet und springt durchaus ab und zu mal in den Zeiten. Das er Vera oft Mama nennt irritierte mich am Anfang sehr doch irgendwann hatte ich mich dran gewöhnt. Der Stil ist für eine Familiensaga durchaus anspruchsvoll, aber nicht überfordernd.

Begeistert bin ich darüber, wie viel Neues ich doch über das Land meines Vaters gelernt habe. Dabei fand ich besonders die Zeit bis zum Ende des 2. Weltkrieg, über die ich nur sehr wenig wusste, am interessantesten, und auch die jüngste Vergangenheit ging mir sehr nah, da ich hier emotional ziemlich involviert war und viele Erinnerungen an den schlimmen Krieg der 90er hochkam. Die Auseinandersetzung des Autors mit der Geschichte seines Landes ist durchaus kritisch und stimmt nicht in die patriotischen Ehrbekundungen seiner Landsleute ein. Das letzte Kapitel, in dem Zoran seinen Vater pflegt und der alte Mann zwischen Suizidgedanken, Vorwürfen und jugendlichem Ungestüm taumelt hat mich sehr berührt. Der Ton dieser nicht ganz ernst zunehmenden Bollerigkeit ließ mich schmunzeln. Ich kenne solche Männer!
Wenn ihr also ein neues Land entdecken wollt, euch tiefergehend mit seiner Geschichte und der Mentalität der Menschen auseinandersetzen möchtet, dann kann ich euch diesen Schmöker wärmstens empfehlen.

[isidora · Rating 4 out of 5]

U poslednje vreme sam pročitala nekoliko hrvatskih knjiga sa tematikom porodice u poslednjih 100+ godina i čini mi se da je to vrlo popularna tema na ovim prostorima. Iako mi je prijala svaka možda je vreme da napravim pauzu, jer počinju da se ponavljaju motivi i dešavanja (što je i logično) i plašim se da ću se zbog svojih ličnih izbora sličnih knjiga ogrešiti o neku i oceniti je lošije nego što zaslužuje.

[Jelena · Rating 5 out of 5]

Obožavam knjige sa porodičnom tematikom (pogotovo domaćih autora), a bez preterivanja mogu reći da je ova najbolja do sada-kompleksna i dinamična, brutalno iskrena i vrlo tragična. Svaka čast autoru!

[Dejan Vojnovic · Rating 5 out of 5]

Putujuće kazalište impozantan je roman koji bi bio događaj i u nekoj velikoj evropskoj književnosti.

[Sladjana Kovacevic · Rating 5 out of 5]

Zoran Ferić-Putujuće Kazalište
✒"I ako je svaki trenutak prozor u sve vrijeme,želim zaoamtiti upravo ovaj kojega se ne mogu sjećati."
🎭Počeću svoje utiske(nikad nisu recenzije,uvek utisci pisani sekund nakon sklapanja korica) od kraja. Jer početak je bio prvi susret s Ferićem kroz Mišolovku Walta Disneya,gde me je osvojio svojim britkim crnohumornim stilom i ironičnim viđenjem realnosti,a onda sam nekako sve preskočila,stigla do najnovije,i podstaknuta prikazom @cvojislava požurila s čitanjem. Još je tu humor,čak i u najmračnijim trenucima,a tu je i jedan zreli,izgrađeni,veliki pisac.
🎭Kraj je autorovo rođenje. Trenutak koji svako od nas može samo da zamišlja.
🎭A početak...početak XX veka otprilike. I pred nama se smenjuju razne scene.
🎭Scene konstruisane na osnovu priča,fotografija,pozorište senki i maglovitih sećanja baka i deka. Vraća me u detinjstvo,na krilo prabake,dok slušam neke vrlo slične priče.
🎭Istorija je statistika,datumi i događaji. Porodična hronika je zbir sećanja i osećanja,a ova baš budi i jedno i drugo. Deke,bake,putujuće pozorište,razna prezimena koja se ukrštaju i prepliću i kroz istoriju svako od njih je opasnost ili spas. Ljubavi i gubici,bolesti, rastanci,malo smeha pa red gorčine i sve što život nosi.
🎭Obožavam kad u romanu vidim da se spominje delo koje sam čitala. Ovde su vrlo vešto, na pravim mestima uklopljeni Dikens,Man,Andrić,Jesenjin.
🎭Od prvih dečijih sećanja,preko puberteta do zrelosti,do današnjeg dana,iskreno,hrabro,ne ulepšavajući i ne štedeći ni sebe ni druge. Neki delovi su baš zaboleli,neki izazvali knedlu u grlu,neki suze.
🎭Za kraj ,priča o pčelama,koja je negde i pouka
✒"Na to se nadovezao ujča Stjepan koji je rekao da su one najpravednije od svih ratnika u životinjskom svijetu jer za njih ubijanje automatski znači i vlastitu smrt. To ih čini posebnima. A mi ljudi nismo svjesni da kad ubijamo druge,zapravo ubijamo i sebe,a onda ponekad opet ubijemo,a da smo zapravo već mrtvi."
🎭Vraćam se na početak,na rođenje. Od tog trenutka kreće neka nova hronika,i prilika da sebe ne ubijemo,da uvučemo svoj otrov i stvorimo mnoge trenutke za pamćenje,nakon tog prvog,koji ne pamtimo.
#7sensesofabook #knjige #bookstagram

[Miodrag Milovanović · Rating 4 out of 5]

Ako ste ljubitelj književnosti, onda vam se neminovno dogodi da sretnete pisce koje poželite da pratite i željno iščekujete njihovu sledeću knjigu. Rat i ostala sranja o kojima i on piše u ovoj knjizi učinila su da sam se sa njegovom prozom sreo relativno kasno, preko ostvarenja sabranih u zbirci Moderna vremena, negde 2008-2009. godine. Sreo se kasno, ali ostao vezan do danas.
Autobiografske knjige kakva je Putujuće kazalište kriju mnoge zamke koje nije lako izbeći. Život se sastoji od gomile banalnosti, gomile opštih mesta i pronaći u njemu one posebnosti koje vredi podeliti sa nepoznatim ljudima u vidu čitalaca nije lako. Ferić zato kopa duboko u prošlost i tamo srećom po nas, a sasvim sigurno nesrećom po njegove pretke, nalazi dovoljno materijala da na primeru svojih najbližih oslika sve ono što je život na ovim prostorima činilo tako surovim. Ali i da na primeru svojih najbližih pokaže da uvek postoji ono što nam daje dovoljno snage da sve to prebrodimo. Čudne ali nezaboravne ljubavne priče su ono što ostaje iza ove knjige. Ostaje i taj sveprožimajući osećaj da je postojanje svakog od nas skopčano sa tolikim brojem slučajnosti da je život nešto što se mora ceniti i za šta se mora boriti, po svaku cenu...
Da li je ponavljanje nekih detalja iz života pisca koje smo sretali u ranijim knjigama bilo potrebno, ne znam. Meni je pomalo smetalo.
Verujem da ovakve knjige iscrpljuju pisca... Nadam se, ipak, da na sledeću neću dugo čekati...

[Božidarka · Rating 5 out of 5]

Imala sam tu čast prisustvovati promociji knjige prije nego sam krenula sa samim čitanjem i iako sam u startu imala velika očekivanja, mogu reći da su i ta očekivanja nadmašena. U ovoj kompleksnoj sagi Ferić je ogolio svoje obiteljski stablo kroz niz nacionalnih i povijesnih događaja te prijelomnih trenutaka koji su utjecali direktno na živote njegove obitelji i njega samoga. Pitam se kako mu je pri tome pošlo za rukom operirati se od subjektivnosti, koju iznosi u vrlo malim, gotovo neznatnim količinama. Ostao je svoj, a opet, još jednom je uspio nadmašiti samoga sebe.

[Vedrana]

Hvala dragom Ivi Špigelu na divnom poklonu !


Najvise se mučim ocjenivati domaće romane pa sam odlučila da to više neću raditi .. dajem samo opisne u budućnosti.
Moram priznati da me se više dojmio početak tj recimo prva polovica romana, ona smještena prije 2 svjetskog rata tj ona koju je pisao sa distancije jedne ili dvije generacije. Svakako sam knjigu progutala i uživala!
Posebne pohvale oblikovanju romana i naslovnici :)

[M..... · Rating 5 out of 5]

Ferićevo Putujuće kazalište podsjeća na roman Nadohvat Ene Katarine Haler. Oba opširno opisuju povijest jedne obitelji u nekoliko generacija, posebno se osvrćući na ratna razdoblja u Zagrebu i Sisačko-moslavačkoj županiji (često sam se pitala, jesu li se njihovi likovi ikada sreli). Razlika između ta dva romana je u fokalizaciji. Nadohvat prati život jedne djevojke u nultoj fokalizaciji, dok Ferić odabire unutarnju zbog autobiografskih elemenata. Njegov lik Zoran prepričava životne puteve obitelji s majčine i s očeve strane. Obje linije popraćene su sa strahotama prije, tijekom i nakon rata, kao i ljubavnim susretima.
S početka mi je smetalo hladno pripovijedanje kojim Ferić započinje. A započinje ljubavnom pričom bake Ivke i djeda Benjamina. Nedostajala mi je udubljenost u opisivanju. Ferić ostaje po strani (ako je odabrao autobiografski pristup, nažalost drugačije nije ni mogao) i opisuje kako su se susreli, što je ona sigurno mislila, gdje su odlazili na šetnje itd. Često nepotrebno ponavlja motive o Ivkinoj suhoj građi i krhkosti.
Drugi dio romana kojim opisuje obitelj s tatine strane je dinamičniji. Možda i zbog sadržaja na koji se oslanja, a koji govori o kćerima djeda Pejića, Antoniji i Mimici koje su pobjegle od kuće, svaka sa svojim odabranikom. Od tog dijela, roman se guta, a ne čita. Pratimo malu Veroniku i mladog Tvrtka, Zoranovih roditelja u njihovom odrastanju i čekamo njihov susret i obiteljski život.
Ferić se kao i Haler, posvetio činjenicama i sigurno barata s obiteljskom poviješću i s njihovim svakodnevnim bivanjem. Ali kako se približavamo životu pripovjedača, roman ulazi u suštinu. Sve strahote koje su pojedine obitelji preživjele odražavaju se u njemu, da li preko načutih priča, odnosa s roditeljima, ili u samoj genetici koju nosi sa sobom.

[Emily · Rating 5 out of 5]

Ferić se svakom svojoj knjigom dokazuje kao izvanredan pripovjedač, a nakon pročitane zadnje stranice ovog opsežnog romana, mogu samo zapljeskati: bravo, majstore!
Pujutuće kazalište može se lako etiketirati kao veliki hrvatski roman, bez problema podnosi tu titulu. Jedna od onih koje ne možeš ispustiti iz ruku. Divim mu se istovremeno na totalno ogoljavanju svog života i života svojih predaka, prvenstveno roditelja - nema milosti, nema uljepšavanja, taj njegov pogani jezik nemilosrdno raščlanjuje i otvara svaku pukotinu, svaki osjećaj, svaki odnos.

[Srdjan · Rating 4 out of 5]

Ferić nije pisac nekog neograničenog talenta i vještine, ali zna da se zadrži u okvirima onoga što dobro radi. Tako je i ovaj porodični/autobiografski roman umjereno interesantan. Kao i u svim sličnim knjigama upadljiva je razlika između porodičnog predanja o kome je samo čuo priče, drevne i bajkovite, i stvari koje je lično doživio, koje djeluju realno, ali oporo i mračno.

[Tone · Rating 5 out of 5]

Hrvaška Vojna in mir. Resno. in pripeljati dva tako bogata družinska tokova, da se 'uresničita' v neskončno žalostni družinici v drugi polovici prejšnjega stoletja. Globok poklon avtorju in bi se z veseljem lotil prevoda v slovenščino.

[Mladen Krečak · Rating 3 out of 5]

U osnovi je priča za ocjenu između tri i četiri, onda sam pogledao prethodno dane ocjene, pa je konačna odluka ipak tri. Neki dijelovi knjige mi definitivno nisu legli, mada, u osnovi, nije nezanimljiva...

[Mario · Rating 5 out of 5]

Odlično. Kupit ću si primjerak da mogu ponovo pročitati kad god poželim.

[Strasna Mera · Rating 4 out of 5]

Kako Ferić divno pripoveda. Uživanje je čitati njegove knjige. Knjiga za sve generacije.

[Zorka Zamfirova · Rating 5 out of 5]

Preporuka.