What do you think?
Rate this book
Päiväni toisessa maassa : demoninen kertomus
Peter Handke - Nobelin kirjallisuuspalkinto 2019.
Kertomuksen henkilö on demoniensa riivaama yksilö, joka kokee ulkopuolisuutta maailmassa.
Hän kylvää tuskaansa ympäristön ylle, kunnes ymmärtää katsoa itseensä.
Alkaa matka toiseen maahan, jossa särkynyt mieli voi kokea jotakin aivan uutta - mielenrauhaa.
Peter Handke on luonut ihmisenä olemisen katekismuksen - ripin sielun pimeydestä ja kirkastumisesta.
Alkuteos: Mein Tag im anderen Land – Eine Dämonengeschichte.
Kertomuksen henkilö on demoniensa riivaama yksilö, joka kokee ulkopuolisuutta maailmassa.
Hän kylvää tuskaansa ympäristön ylle, kunnes ymmärtää katsoa itseensä.
Alkaa matka toiseen maahan, jossa särkynyt mieli voi kokea jotakin aivan uutta - mielenrauhaa.
Peter Handke on luonut ihmisenä olemisen katekismuksen - ripin sielun pimeydestä ja kirkastumisesta.
Alkuteos: Mein Tag im anderen Land – Eine Dämonengeschichte.
- GenresGerman LiteratureFiction
81 pages, Hardcover
First published January 1, 2021
8 people are currently reading
95 people want to read
About the author
Peter Handke
303 books1,150 followersPeter Handke (* 6. Dezember 1942 in Griffen, Kärnten) ist ein österreichischer Schriftsteller und Übersetzer.
Peter Handke is an Avant-garde Austrian novelist and playwright. His body of work has been awarded numerous literary prizes, including the Nobel Prize in Literature in 2019. He has also collaborated with German director Wim Wenders, writing the script for The Wrong Move and co-writing the screenplay for Wings of Desire.
Peter Handke is an Avant-garde Austrian novelist and playwright. His body of work has been awarded numerous literary prizes, including the Nobel Prize in Literature in 2019. He has also collaborated with German director Wim Wenders, writing the script for The Wrong Move and co-writing the screenplay for Wings of Desire.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 29 of 29 reviews
May 28, 2022
Након што сам дуго тражио књигу којом бих започео упознавање са Хандкеом, уколико не рачунам онај покушај од пре пар година када сам се сусрео са зидом неразумевања код Моравске ноћи, и одабрао Несрећа без жеља која ме је својом чистом и директном реченицом опчинила упустио сам се у прави мали пројекат упознавања са Хандкеовим стваралаштвом. Ипак од почетне одушевљености остало је мало, тачније једино оно што се налази између корица књиге Несрећа без жеља, а све остало представља равну линију и равнодушност насталу из просте чињенице да не разумем о чему Хандке уопште и пише. Да ли је слабост моја необавештеност, да ли је потребно даље усавршавање мојих знања како бих разумео Хандкеа или је потребна пауза у читању његових дела која треба конзумирати лагано попут домаће ракије, са ужитком и без претерано великих доза, остаће питање, тек Хандке и ја се нисмо разумели и то неразумевање представља кочницу ка отвореном уживању коме сам жарко желео да се препустим.
Књига говори о човеку опседнутом демонима, а Хандке га описује у првом лицу. Реч је о воћару који живи и комуницира само са сестром и за кога се у крају говори да је поседнут бројним демонима. У својим дугим шетњама природом он говори са собом и из њега излази анђеоски леп глас, уредан је и никога не дира, али људи га избегавају. Ноћи проводи у шатору на старом давно заборављеном гробљу и својим понашањем штети пре свега себи. Стање лудих из првог дела књига бива замењено стањем опоравка, а на опоравак га је приморао поглед на очи другог човека. Ипак како би опоравак уопште био могућ потребан је одлазак из своје земље и он се одлучује да оде у други свет преко непрегледног језера где се може започети нови живот. Сам појам великог језера, велике воде наводи на митолошки простор где се налази свет мртвих у веровањима бројних народа. Он тамо иза са друге стране језера започиње нови живот, тамо где га нико не познаје, где нико не зна за његове демоне, тамо упознаје жену, заснива породицу и добија децу. До ове нове животне нормалности дошао је пешачењем и то описима пешачења својственим самом Хандкеу када промишља о свету око себе и о односима који владају у људима и међу људима. На крају остаје само гробље, старо гробље са својим успоменама, својим душама и демонима, о могућностима преображаја и деловима живота који остају иза једног људског живота.
„Говорио си готово тихо, гласом собне јачине, као себи у браду, а ипак се свака од твојих у себи измрмљаних речи чула, као појачана звучником, од једног до другог краја места.“
Књига говори о човеку опседнутом демонима, а Хандке га описује у првом лицу. Реч је о воћару који живи и комуницира само са сестром и за кога се у крају говори да је поседнут бројним демонима. У својим дугим шетњама природом он говори са собом и из њега излази анђеоски леп глас, уредан је и никога не дира, али људи га избегавају. Ноћи проводи у шатору на старом давно заборављеном гробљу и својим понашањем штети пре свега себи. Стање лудих из првог дела књига бива замењено стањем опоравка, а на опоравак га је приморао поглед на очи другог човека. Ипак како би опоравак уопште био могућ потребан је одлазак из своје земље и он се одлучује да оде у други свет преко непрегледног језера где се може започети нови живот. Сам појам великог језера, велике воде наводи на митолошки простор где се налази свет мртвих у веровањима бројних народа. Он тамо иза са друге стране језера започиње нови живот, тамо где га нико не познаје, где нико не зна за његове демоне, тамо упознаје жену, заснива породицу и добија децу. До ове нове животне нормалности дошао је пешачењем и то описима пешачења својственим самом Хандкеу када промишља о свету око себе и о односима који владају у људима и међу људима. На крају остаје само гробље, старо гробље са својим успоменама, својим душама и демонима, о могућностима преображаја и деловима живота који остају иза једног људског живота.
„Говорио си готово тихо, гласом собне јачине, као себи у браду, а ипак се свака од твојих у себи измрмљаних речи чула, као појачана звучником, од једног до другог краја места.“
May 7, 2022
Come gli orli delle nuvole irradiati dal sole
“La cosa spaventosa non è la tenebra, piuttosto la gran luce, dentro e intorno a me. Ci sono incarcerato dentro. Serrato dentro di essa al mattino, la sera, di notte. Circonfuso di luce da tutte le parti, fin dentro il più profondo angolo dell’anima (…)ahimè c’è quel cancro di luce che mi divora l’anima, luce da sopra, luce da sotto, luce di fronte, luce alle spalle, luce di lato, luce al centro, luce esterna, luce interna, tutto insieme, inseparabilmente (…)”.
Lo stile di Handke è un marchio di fabbrica riconoscibile. Dopo aver letto quattro dei suoi libri, posso ben dire che ne riconosco la scrittura, il carattere. Lo si indovina dalle prime pagine: non è esagerato dire che lo si potrebbe riconoscere in mezzo a tanti altri libri ed autori senza bisogno di barare guardando la copertina.
Per apprezzare l’opera di Handke, bisogna entrare in un rapporto di complicità con lui che quasi ci strizza l’occhio: il lettore deve far parte del gioco e partire dal presupposto che la sua scrittura dice una cosa, affinché il lettore possa intenderne un’altra.
È così: ogni storia ha bisogno di più chiavi di lettura, i sottintesi, le immagini, le parole che sceglie di usare chiedono qualche sforzo al lettore abituato a leggere trame monolitiche.
La scrittura di Handke possiede qualcosa di ineffabile, ma è fresca e piacevole. Può lasciare tuttavia il lettore nella frustrazione di non aver afferrato qualcosa.
È ingannevolmente “facile”, perchè Handke ti dà del tu, ti invita a non staccarti dalla pagina e il lettore si incuriosisce, vuole capire dove lo scrittore andrà a “parare”.
La conoscenza di altre opere mi ha permesso di ritrovare temi e immagini care all’autore: in “La mia giornata nell’altra terra” apparso a Berlino nel 2021 e da noi edito da Guanda -che sta curando tutta la produzione dello scrittore austriaco - appaiono motivi e immagini che ho trovato ne “La ladra di frutta”, come la presenza costante del paesaggio naturale (e della frutta) di figure umane borderline tra la realtà fenomenica e un’altra inafferrabile, un brivido di gioia tangibile che coinvolge il lettore e lo prepara a festeggiare la vita.
Continua su QLibri:
https://www.qlibri.it/narrativa-stran...
“La cosa spaventosa non è la tenebra, piuttosto la gran luce, dentro e intorno a me. Ci sono incarcerato dentro. Serrato dentro di essa al mattino, la sera, di notte. Circonfuso di luce da tutte le parti, fin dentro il più profondo angolo dell’anima (…)ahimè c’è quel cancro di luce che mi divora l’anima, luce da sopra, luce da sotto, luce di fronte, luce alle spalle, luce di lato, luce al centro, luce esterna, luce interna, tutto insieme, inseparabilmente (…)”.
Lo stile di Handke è un marchio di fabbrica riconoscibile. Dopo aver letto quattro dei suoi libri, posso ben dire che ne riconosco la scrittura, il carattere. Lo si indovina dalle prime pagine: non è esagerato dire che lo si potrebbe riconoscere in mezzo a tanti altri libri ed autori senza bisogno di barare guardando la copertina.
Per apprezzare l’opera di Handke, bisogna entrare in un rapporto di complicità con lui che quasi ci strizza l’occhio: il lettore deve far parte del gioco e partire dal presupposto che la sua scrittura dice una cosa, affinché il lettore possa intenderne un’altra.
È così: ogni storia ha bisogno di più chiavi di lettura, i sottintesi, le immagini, le parole che sceglie di usare chiedono qualche sforzo al lettore abituato a leggere trame monolitiche.
La scrittura di Handke possiede qualcosa di ineffabile, ma è fresca e piacevole. Può lasciare tuttavia il lettore nella frustrazione di non aver afferrato qualcosa.
È ingannevolmente “facile”, perchè Handke ti dà del tu, ti invita a non staccarti dalla pagina e il lettore si incuriosisce, vuole capire dove lo scrittore andrà a “parare”.
La conoscenza di altre opere mi ha permesso di ritrovare temi e immagini care all’autore: in “La mia giornata nell’altra terra” apparso a Berlino nel 2021 e da noi edito da Guanda -che sta curando tutta la produzione dello scrittore austriaco - appaiono motivi e immagini che ho trovato ne “La ladra di frutta”, come la presenza costante del paesaggio naturale (e della frutta) di figure umane borderline tra la realtà fenomenica e un’altra inafferrabile, un brivido di gioia tangibile che coinvolge il lettore e lo prepara a festeggiare la vita.
Continua su QLibri:
https://www.qlibri.it/narrativa-stran...
January 17, 2022
Stil jeste težak, treba puna koncentracija tokom čitanja, ali ovaj čovek tako dobro barata rečima da sam ja jednostavno oduševljena! Handke je za mene pravo otkrovenje ☺️
June 10, 2022
Questo breve romanzo sviluppa in tre capitoli.
È stato scritto tra l’estate e l’autunno del 2020 (nel pieno della pandemia) e non a caso, secondo me, Peter Handke parla dei demoni che ossessionano il protagonista e della volontà di liberarsene.
“E tuttavia, per chi avesse orecchie per sentire, era chiaro come il sole che io, in quella lingua sconosciuta, con una sintassi misteriosa e una grammatica indecifrabile, facevo udire parole di benevolenza quali in nessuna altra lingua nazionale nota, e perfino in nessuna delle cosiddette lingue universali, sarebbero state possibili o sarebbero potute diventare efficaci.”
Questa è una storia singolare, ambientata tra due terre: “Nella mia vita c’è una storia che non ho ancora raccontato a nessuno. E se ora, piuttosto tardi, finalmente mi ci metto, quel che va raccontato, sebbene io stesso, quantomeno per l’inizio della storia, ne sia il protagonista e l’unico attore, non proviene, né in parole, né in immagini, da me. Questa storia qui, nella sua prima parte, l’ho vissuta sulla mia pelle, proprio io in carne e ossa, più di tutte le altre storie della mia vita. Ne so però soltanto per sentito dire: dai racconti di altri, della mia famiglia e, più intensamente ancora, in maniera più estesa, dai racconti di terzi, della gente del villaggio; se non, con effetto oggi ancora maggiore, di tutti quelli a me totalmente sconosciuti delle località circostanti e anche ben oltre al di là di queste.”
Più andavo avanti con la lettura più ho visto l’altra terra, quella che si è palesata ai nostri occhi durante la pandemia e soprattutto durante il primo lockdown.
Non è stato forse proprio durante il primo lockdown che ciascuno di noi ha sentito l’urgenza del bisogno degli altri?
“E quanto mi sembrava, con il passare del tempo, che non fossi io ad aver bisogno degli altri, ma anzi, in nome della paura quale uno dei loro principali segni di vita, che fossero loro ad aver bisogno di me, di me che, stando alle apparenze, ero quello pericoloso, il posseduto. «Stanchezza e bisogno, bisogno e stanchezza»: i versi di un canto?”
Il giorno in cui avviene la liberazione, il protagonista è stato ricolmo di benedizioni, abitando la «Saumseligkeit», cioè la “lentezza, indolenza che ha due significati su cui si può giocare – il primo è, da Säumen, indugiare, e selig, beato, «bearsi nell’indugio», l’altro, da Saum, orlo, «bearsi dei margini, degli orli» – a cui se ne aggiunge un altro, per arbitrio, per me solo, un terzo modo di giocare con la «Saumseligkeit»: accorgersi degli orli più lontani, come nell’immagine che segue, l’immagine che scaturisce da quella originaria, della mia beatitudine davanti agli orli delle nuvole irradiati dal sole lassù in alto, nell’azzurro dell’estate.”
È un romanzo breve, un condensato di metafore.
È stato scritto tra l’estate e l’autunno del 2020 (nel pieno della pandemia) e non a caso, secondo me, Peter Handke parla dei demoni che ossessionano il protagonista e della volontà di liberarsene.
“E tuttavia, per chi avesse orecchie per sentire, era chiaro come il sole che io, in quella lingua sconosciuta, con una sintassi misteriosa e una grammatica indecifrabile, facevo udire parole di benevolenza quali in nessuna altra lingua nazionale nota, e perfino in nessuna delle cosiddette lingue universali, sarebbero state possibili o sarebbero potute diventare efficaci.”
Questa è una storia singolare, ambientata tra due terre: “Nella mia vita c’è una storia che non ho ancora raccontato a nessuno. E se ora, piuttosto tardi, finalmente mi ci metto, quel che va raccontato, sebbene io stesso, quantomeno per l’inizio della storia, ne sia il protagonista e l’unico attore, non proviene, né in parole, né in immagini, da me. Questa storia qui, nella sua prima parte, l’ho vissuta sulla mia pelle, proprio io in carne e ossa, più di tutte le altre storie della mia vita. Ne so però soltanto per sentito dire: dai racconti di altri, della mia famiglia e, più intensamente ancora, in maniera più estesa, dai racconti di terzi, della gente del villaggio; se non, con effetto oggi ancora maggiore, di tutti quelli a me totalmente sconosciuti delle località circostanti e anche ben oltre al di là di queste.”
Più andavo avanti con la lettura più ho visto l’altra terra, quella che si è palesata ai nostri occhi durante la pandemia e soprattutto durante il primo lockdown.
Non è stato forse proprio durante il primo lockdown che ciascuno di noi ha sentito l’urgenza del bisogno degli altri?
“E quanto mi sembrava, con il passare del tempo, che non fossi io ad aver bisogno degli altri, ma anzi, in nome della paura quale uno dei loro principali segni di vita, che fossero loro ad aver bisogno di me, di me che, stando alle apparenze, ero quello pericoloso, il posseduto. «Stanchezza e bisogno, bisogno e stanchezza»: i versi di un canto?”
Il giorno in cui avviene la liberazione, il protagonista è stato ricolmo di benedizioni, abitando la «Saumseligkeit», cioè la “lentezza, indolenza che ha due significati su cui si può giocare – il primo è, da Säumen, indugiare, e selig, beato, «bearsi nell’indugio», l’altro, da Saum, orlo, «bearsi dei margini, degli orli» – a cui se ne aggiunge un altro, per arbitrio, per me solo, un terzo modo di giocare con la «Saumseligkeit»: accorgersi degli orli più lontani, come nell’immagine che segue, l’immagine che scaturisce da quella originaria, della mia beatitudine davanti agli orli delle nuvole irradiati dal sole lassù in alto, nell’azzurro dell’estate.”
È un romanzo breve, un condensato di metafore.
May 2, 2021
HANDKE, Peter: „Mein Tag im anderen Land“, Berlin 2021
Es geht um einen von Dämonen besessenen Mann. Handke beschreibt ihn in der Ich-Form. Der Besessene erzählt selbst. Er lebt als Obstbauer mit seiner Schwester. Die Leute im Ort meinten „Irgendetwas stimmt nicht mit dir, schon oben von deinem Scheitelwirbel an!“ (Seite 13) Obwohl er ordentlich gekleidet durch das Dorf geht, weichen ihm die Leute aus. Er redet und schreit vor sich hin. Nichts war ihm an der Schöpfung recht. Die Nächte verbringt er in einem Zelt am Friedhof. Die Schwester sorgte sich um ihn. Nicht dass er anderen etwas antut, sondern sich selbst, denn „Schon als Kind hatte ich, im besonderen der Mutter, angekündigt, ich würde eines Tages mit dem Schädel gegen die Felswand hinter dem Haus rennen, mich in die Jauchengrube stürzen, einen Kopfsprung oben aus der Krone des Kirschbaums in der Dorfmitte machen, und solches von mir gegeben mit einer Bestimmtheit, dass nicht allein die Mutter meine Drohungen ernst nehmen musste.“ (Seite 39)
Der erste Teil der Erzählung beschränkt sich auf den Zustand des Irren. Im zweiten Teil folgt seine Genesung. Der Anblick eines Mannes verändert ihn: „Was mich weckte und mich zurück zu mir von früher kommen ließ, das waren die Augen des einen Mannes …“ (Seite 41) Er verlässt sein Land. Setzt mit einem Boot über einen See über zu einem anderen Land, in dem niemand seine Vorgeschichte kennt und wo er ein neues Leben beginnen kann. Er erzählt nichts von sich selbst, sondern hört den anderen zu. Dort findet er auch seine Frau, gründet eine Familie und hat Kinder. Hin zu dieser „Normalität“ kommt er durch eine Wanderung. Die Beschreibung einer Wanderung, wie wir sie von Handke aus anderen, neueren Erzählungen kennen. Im letzten und dritten Teil des Buches führt ihn ein Traum wieder zurück zu seinem Schlafplatz am Friedhof. Er sieht die Situation mit seiner Frau, mit der er nichts Massives gebaut hatte; nur Luftschlösser. Auf diesem virtuellen Traum-Friedhof schreit er „Seid ihr alle da?“
Es geht um einen von Dämonen besessenen Mann. Handke beschreibt ihn in der Ich-Form. Der Besessene erzählt selbst. Er lebt als Obstbauer mit seiner Schwester. Die Leute im Ort meinten „Irgendetwas stimmt nicht mit dir, schon oben von deinem Scheitelwirbel an!“ (Seite 13) Obwohl er ordentlich gekleidet durch das Dorf geht, weichen ihm die Leute aus. Er redet und schreit vor sich hin. Nichts war ihm an der Schöpfung recht. Die Nächte verbringt er in einem Zelt am Friedhof. Die Schwester sorgte sich um ihn. Nicht dass er anderen etwas antut, sondern sich selbst, denn „Schon als Kind hatte ich, im besonderen der Mutter, angekündigt, ich würde eines Tages mit dem Schädel gegen die Felswand hinter dem Haus rennen, mich in die Jauchengrube stürzen, einen Kopfsprung oben aus der Krone des Kirschbaums in der Dorfmitte machen, und solches von mir gegeben mit einer Bestimmtheit, dass nicht allein die Mutter meine Drohungen ernst nehmen musste.“ (Seite 39)
Der erste Teil der Erzählung beschränkt sich auf den Zustand des Irren. Im zweiten Teil folgt seine Genesung. Der Anblick eines Mannes verändert ihn: „Was mich weckte und mich zurück zu mir von früher kommen ließ, das waren die Augen des einen Mannes …“ (Seite 41) Er verlässt sein Land. Setzt mit einem Boot über einen See über zu einem anderen Land, in dem niemand seine Vorgeschichte kennt und wo er ein neues Leben beginnen kann. Er erzählt nichts von sich selbst, sondern hört den anderen zu. Dort findet er auch seine Frau, gründet eine Familie und hat Kinder. Hin zu dieser „Normalität“ kommt er durch eine Wanderung. Die Beschreibung einer Wanderung, wie wir sie von Handke aus anderen, neueren Erzählungen kennen. Im letzten und dritten Teil des Buches führt ihn ein Traum wieder zurück zu seinem Schlafplatz am Friedhof. Er sieht die Situation mit seiner Frau, mit der er nichts Massives gebaut hatte; nur Luftschlösser. Auf diesem virtuellen Traum-Friedhof schreit er „Seid ihr alle da?“
July 28, 2024
Als "paramour" eines deklarierten Handke-Adepten bekomme ich dieses Buch ins Feriengepäck geliefert und lese es auch tatsächlich, im Liegestuhl liegend, am Pool mit Blick auf den Lago Maggiore, von der Sommerhitze verlangsamt und dankbar, dass es ein dünnes Buch ist, so dünn, dass es sich auch langsam lesend tatsächlich in wenigen Stunden bewältigen lässt und nach der Lektüre kein Gefühl verlorener Lebenszeit zurückbleibt, im Gegenteil sogar ein Gefühl etwas gelernt zu haben, ein Gefühl angenehmer Erweiterung. Ich meine zu verstehen, was Handke will, was er macht, wie er es macht und ich finde es auch nicht wirklich schlecht, nicht wirklich uninteressant, nur ist es halt so, dass mich andere Dinge mehr interessieren und die Sprache, ja, die Sprache ist schon schön, sehr schön sogar, wenn auch etwas aus der Zeit gefallen, auch das: nicht apriori schlecht, aber auch nicht apriori gut, finde ich.
August 17, 2024
Ovu knjigu sam uzeo na sajmu knjiga,kada sam isao sa skolom na Beogradski sajam. Zapala mi je za oko jer sam video da je tako tanka knjiga(tanka poput parceta hleba) osvojila Nobelovu Nagradu za knjizevnost. Odlucio sam je proictati posle nekoliko meseci jer se sloj prasine,toliko debeo gde sam video knjigu dvostruko vecu,nakupio.
Jako mi se dopao protagonista i vreme u koje se nalazi cela radnja,Hadke je vrlo dobro promislio o svemu dok je pisao,a i takodje volim sto je knjiga napisana u apsurdu (tj. knjiga je napisana kao apsurdizam i naravno da dominira tokom cele knjige). Glavni lik se susrece sa dubokim nezadovoljstvom prema sebi,pa progresuje u tako zdravu,srecnu osobu koja je dokazala sebi da moze da prebrodi takozvane ,,demone''. Nije mi 5/5 jer za moj ukus fali neki smek,fali jos jedan znacaj koji ga pravi u savrsenstvo,ali svakako je knjiga takva gde Vas tera na razmisljanje nakon citanje.( on ni ne seca sta se sve desavalo u periodu kada se sve to izdesavalo,vec prepricava sestrine reci)
Jako mi se dopao protagonista i vreme u koje se nalazi cela radnja,Hadke je vrlo dobro promislio o svemu dok je pisao,a i takodje volim sto je knjiga napisana u apsurdu (tj. knjiga je napisana kao apsurdizam i naravno da dominira tokom cele knjige). Glavni lik se susrece sa dubokim nezadovoljstvom prema sebi,pa progresuje u tako zdravu,srecnu osobu koja je dokazala sebi da moze da prebrodi takozvane ,,demone''. Nije mi 5/5 jer za moj ukus fali neki smek,fali jos jedan znacaj koji ga pravi u savrsenstvo,ali svakako je knjiga takva gde Vas tera na razmisljanje nakon citanje.( on ni ne seca sta se sve desavalo u periodu kada se sve to izdesavalo,vec prepricava sestrine reci)
This entire review has been hidden because of spoilers.
November 23, 2024
3.5 de 5 ⭐️
A ver, la verdad no sé qué decir exactamente de este libro en particular. Creo que no fue una experiencia inolvidable pero la disfruté. Está muy bien escrito, es fácil de leer y con un interesante mensaje del autor.
Todo gira en base a la soledad y lo destructora que puede ser en el alma de una persona. El rechazo de una sociedad y falta de integración está presente y extendida. Son muchas las personas que salen en busca de reconocimiento de su existencia y más aún las que no lo reciben.
Aún estoy trabajando con el simbolismo de “el otro país” pero mi principal se deducción en este momento es que nos habla el polo opuesto cuando se integra dicha persona y se vuelve social.
¿Me gustó? Sí, pero no fue una lectura inolvidable. Le daré otra oportunidad al autor con otro título pues he leído en reseñas que este no es el mejor libro de éste.
A ver, la verdad no sé qué decir exactamente de este libro en particular. Creo que no fue una experiencia inolvidable pero la disfruté. Está muy bien escrito, es fácil de leer y con un interesante mensaje del autor.
Todo gira en base a la soledad y lo destructora que puede ser en el alma de una persona. El rechazo de una sociedad y falta de integración está presente y extendida. Son muchas las personas que salen en busca de reconocimiento de su existencia y más aún las que no lo reciben.
Aún estoy trabajando con el simbolismo de “el otro país” pero mi principal se deducción en este momento es que nos habla el polo opuesto cuando se integra dicha persona y se vuelve social.
¿Me gustó? Sí, pero no fue una lectura inolvidable. Le daré otra oportunidad al autor con otro título pues he leído en reseñas que este no es el mejor libro de éste.
February 10, 2022
Ремек-дело
May 10, 2025
Iskreno sploh ne vem, kaj naj napišem o tej knjigi. To je bilo mučenje. Preveč filozofsko napisana za moje 16 letne možgane
June 27, 2022
Todella pitkiä lauseita, joihin piti keskittyä, mutta sanoma, johon uskon.
February 9, 2022
This is a small book, but I couldn't finish it. There is mainly just one character, the narrator, and as he comes across as a naive person or retarded, I just couldn't find any interest in the character or the world around him. I understand the naivety is an approach to the story, but as a whole it felt too one-dimensional to carry the interest of the reader. The Swedish writer Torgny Lindgren had a somewhat similar naivety approach, but his world is richer. His short stories are my favorite, especially one about an old man climbing the stairs. It seems that book isn't available in English; very unfortunate. https://www.goodreads.com/book/show/9...
February 26, 2023
Ja, idiot smešten u zajednicu. (Pindar)
U mom životu postoji priča koju još nikome nisam ispričao.
I to večito isto što podjednako vuče na dole.
Ne iz dna duše, nego iz duševne izgubljenosti bez dna.
Ipak je to bila pogrešna uloga i činila je da sve izgleda gore.
Ako ikada bude povratka, moju krv ne odbacuj.
Izbegavati ih, ili ih imati pred očima samo kao pozadinu i daleki horizont. Danima ići tako.
Bezimene ptice su pevale. Bezimeno cveće je cvetalo.
Da: osetio sam tada glad. Ta je glad, međutim, oživljavala.
Mi smo, dakle, svojta tih nestalih.
A svi koji su me tih dana previđali ili zapostavljali bili su mi baš potaman. Na njima nalazih svoju meru.
Vi, izgleda, gospodaru moj, dolazite izdaleka.
I znao sam svaki put unapred kome moj pozdrav neće značiti ništa.
Bivali su onda i svesni da su me s nekim pobrkali, ali nisu znali s kim.
Potom je neko ponavljao ječeći: "Sam sam!', beše to najpre jecaj, potom pobedonosni urlik.
U šaci s olovkom prođeš zemljom svom.
A bio sam ubeđen da ću blago i pronaći, nemajući pojma o tome šta je trebalo da predstavlja.
Ko se raduje danu, raduje se svetu.
Volim vas sve.
Svejedno da li izabrani za to ili na to osuđeni, gradićemo do kraja naše kule ni na nebu ni na zemlji.
A onda se na licu stranca u ogledalu ukazalo ipak ono poznato.
Imao sam pred sobom, ni manje ni više, nego lice deteta.
U mom životu postoji priča koju još nikome nisam ispričao.
I to večito isto što podjednako vuče na dole.
Ne iz dna duše, nego iz duševne izgubljenosti bez dna.
Ipak je to bila pogrešna uloga i činila je da sve izgleda gore.
Ako ikada bude povratka, moju krv ne odbacuj.
Izbegavati ih, ili ih imati pred očima samo kao pozadinu i daleki horizont. Danima ići tako.
Bezimene ptice su pevale. Bezimeno cveće je cvetalo.
Da: osetio sam tada glad. Ta je glad, međutim, oživljavala.
Mi smo, dakle, svojta tih nestalih.
A svi koji su me tih dana previđali ili zapostavljali bili su mi baš potaman. Na njima nalazih svoju meru.
Vi, izgleda, gospodaru moj, dolazite izdaleka.
I znao sam svaki put unapred kome moj pozdrav neće značiti ništa.
Bivali su onda i svesni da su me s nekim pobrkali, ali nisu znali s kim.
Potom je neko ponavljao ječeći: "Sam sam!', beše to najpre jecaj, potom pobedonosni urlik.
U šaci s olovkom prođeš zemljom svom.
A bio sam ubeđen da ću blago i pronaći, nemajući pojma o tome šta je trebalo da predstavlja.
Ko se raduje danu, raduje se svetu.
Volim vas sve.
Svejedno da li izabrani za to ili na to osuđeni, gradićemo do kraja naše kule ni na nebu ni na zemlji.
A onda se na licu stranca u ogledalu ukazalo ipak ono poznato.
Imao sam pred sobom, ni manje ni više, nego lice deteta.
May 31, 2023
This is my first encounter with Handke. I am not entirely sure what I've just read, but I believe I liked it.
It is a dream, a tour of the author's psyche, a bundle of symbols. It certainly requires re-reading, research and contemplation to be fully appreciated.
There are two particular passages which made me stop and take a deep breath, as they spoke to me on a deep, personal level. That might be the sole foundation of my positive impressions - It made me feel as if I have written those passages myself, in another life, and now sleepwalking through a nebulous realm my own forgotten lines fell back into my hands to remind me to wake up.
A strange literary adventure, a strange impression, that is all I have for now. I will be back, surely.
It is a dream, a tour of the author's psyche, a bundle of symbols. It certainly requires re-reading, research and contemplation to be fully appreciated.
There are two particular passages which made me stop and take a deep breath, as they spoke to me on a deep, personal level. That might be the sole foundation of my positive impressions - It made me feel as if I have written those passages myself, in another life, and now sleepwalking through a nebulous realm my own forgotten lines fell back into my hands to remind me to wake up.
A strange literary adventure, a strange impression, that is all I have for now. I will be back, surely.
October 17, 2024
This short story feels like one of those divertimentos famous and respected authors get published because they are who they are. Because, even if it is kind of interesting to read something like this, if it was anyone else (you, me, your dentist) no one would look twice to this story of a man 'possessed' by a demon.
The best: these divertimentos offer a view into the author's mind
The worst: to read a translation (one of the most interesting things of this kind of books is to read it in its original language); it is just some musings; that someone thinks it is a good idea to ask for 15.95€/17.27$ for this (can be read under two hours)
6/10
(Catalan translation by Anna Montané Forasté)
The best: these divertimentos offer a view into the author's mind
The worst: to read a translation (one of the most interesting things of this kind of books is to read it in its original language); it is just some musings; that someone thinks it is a good idea to ask for 15.95€/17.27$ for this (can be read under two hours)
6/10
(Catalan translation by Anna Montané Forasté)
December 16, 2025
"Pero ¿dónde ha quedado el resistirse, la resistencia que es parte de tu ser natural, asocial, además no socializable, de vez en cuando incluso antisocial? Sí, ¿dónde ha quedado la resistencia, no solo como parte, sino como núcleo de tu naturaleza, y eso por suerte, y por suerte no solo para ti!? Puede ser que esa resistencia, eso inextirpable que se resiste en el ser, sea una enfermedad, pero también es algo sano, y hace sanar, y de nuevo por suerte, no solo a ti. Sin ella, sin eso, nada DEVIENE."
April 10, 2022
Savršena minijatura - poezija u prozi. O odnosu umetnika i sveta, stvaralaštva koje iz krika ludaka dolazi na svet i onima spremnim da čuju, da se ogledaju u njemu. O preobražuju umetnika, o povratku sopstvenoj prirodi, prepoznavanju i " Dobrom gledaocu". Duhovito, britko, ma genijalno!!!
November 8, 2025
⭐️ 1.5/5 ⭐️
Es ist ein sehr verwirrendes Werk, was vielleicht für den Autor und gewisse Menschen Sinn ergibt, sich mir selbst aber nicht vollkommen erschlossen hat. Das allein macht ein Buch nicht gleich zu einem schlechten, doch auch das allgemeine Leseerlebnis war langatmig und ohne Mehrwert.
Es ist ein sehr verwirrendes Werk, was vielleicht für den Autor und gewisse Menschen Sinn ergibt, sich mir selbst aber nicht vollkommen erschlossen hat. Das allein macht ein Buch nicht gleich zu einem schlechten, doch auch das allgemeine Leseerlebnis war langatmig und ohne Mehrwert.
December 26, 2021
Unabhängig davon, wie ich zu Handke stehe, mochte ich das Buch kaum. Ich finde den Schreibstil ziemlich anstrengend, auch wenn einige schöne Sätze/Absätze dabei waren. Would not recommend.
July 4, 2022
Naif, per me illeggibile abbandonato dopo 35 pagine.
October 13, 2022
Abbandonato prima della fine
October 18, 2024
bombastic side eye
July 29, 2025
Brevísimo cuento en el que el autor reflexiona sobre la psique humana, sobre lo que nos hace sociables como seres humanos y los frágiles lazos que nos unen como sociedad.
November 17, 2025
Petite plaquette, mais jolie nouvelle bien traduite.
March 12, 2024
Handke tiene grandes libros y otros como este.
__
Handke has great books and others like this.
__
Handke has great books and others like this.
July 25, 2022
La scrittura mi ha ricordato moltissimo La foresta della notte ma in versione più comprensibile. Un libro davvero breve in cui un frutticoltore che viene da tutti considerato posseduto da innumerevoli demoni, parla da solo diverse lingue sconosciute e dorme da solo in un cimitero abbandonato, inizia a cantare come un angelo e diventa un oracolo. Durante una gita al lago con la sorella incontra un gruppo di persone tra cui il Buon Spettatore (che poi diventerà il marito della sorella) il quale inizia a fissarlo e gli dice di andare dall'altra parte del lago, nella Decapoli, per raccontare la propria storia. Il frutticoltore parte ma in realtà non racconterà nulla del suo vissuto, bensì diventerà cieco riuscendo però a "vedere con tutto il corpo" (una sensazione molto strana che si riesce a comprendere solo leggendo questo libro) e tornerà sano di mente. La storia non è raccontata dal frutticoltore nella Decapoli, ma è quella che noi leggiamo (almeno questo è ciò che ho capito io).
È stato come leggere il libro con tutti i sensi, anche perché non c'è una trama monolitica messa lì per essere seguita, ma è più un'esperienza. C'è una trama, ma non c'è una trama. È un libro che ho sentito di vivere man mano che lo leggevo... So che è fuori di testa, ma questo è ciò che ho provato.
Sebbene sia un libro di 90 pagine, tocca molti temi: il nostro mondo troppo cementificato, la capacità di sognare, di lasciarci andare...
Un libro breve ma intenso, un po' senza capo e coda che è più un'ispirazione.
È stato come leggere il libro con tutti i sensi, anche perché non c'è una trama monolitica messa lì per essere seguita, ma è più un'esperienza. C'è una trama, ma non c'è una trama. È un libro che ho sentito di vivere man mano che lo leggevo... So che è fuori di testa, ma questo è ciò che ho provato.
Sebbene sia un libro di 90 pagine, tocca molti temi: il nostro mondo troppo cementificato, la capacità di sognare, di lasciarci andare...
Un libro breve ma intenso, un po' senza capo e coda che è più un'ispirazione.
April 2, 2024
Llibre petit i que he devorat en un dia i mig. M’ha encantat. He tingut la sensació d’introduir-me en una mena de conte-somni, en una història breu, però d’idees duradores, altes. Ha estat la meva primera vegada llegint a Handke, però m’he quedat amb ganes de seguir descobrint-lo!
Read
November 12, 2022En tajunnut tästä oikeastaan yhtään mitään. En edes sitäkään vähää, että kykenisin tähtien muodossa arvioimaan.
February 13, 2023
Hva har skjedd med Handke? Skriften har mistet sin kraft, forfatteren blitt selvhøytidelig og språket ganske platt.
Displaying 1 - 29 of 29 reviews