What do you think?
Rate this book
Košmarnik
Vreme nije ispalo iz zgloba već se čuje "krckanje iščašenih udova otuđenih od zglobova"; nema "zuba vremena" već su zubi detinja trauma kao "ljigavi polumrtvi rak u usnoj duplji". Nema sigurnog koračanja kroz procepe i logička ulegnuća "Košmarnika", nema fetišizacije smrti, spoznaje ili katarze, samo ritam bezobalnih rečenica koji ne garantuje ništa osim vlastitog nestajanja - Ivan Isailović
164 pages, Unknown Binding
Published January 1, 2022
62 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 7 of 7 reviews
November 25, 2023
Najpre, mešanje ćirilice i latinice je samo po sebi košmar nad košmarima. To treba zakonom zabraniti. I to pre svih Džoniju Štuliću, za koga se tvrdi, kažu zli jezici, da je ovu gnusnu kombinaciju patentirao. Nisu svi izumi za pohvalu.
Zatim, čitanje „Košmarnika” je, nema spora, izuzetno naporno, odbojno i retko gde nagrađuje. I kao da sâm, vrlo ambiciozno zamišljen i krajnje raspršen tekst, nije dovoljan, stranice ovog romana obiluju vrlo iritantnim ilustracijama, emotikonima, mrljama, slovima različitih veličina i maglovitim likovnim uracima nejasnog karaktera i porekla. Nije to slučajno, niti je Živković neosećajno biće, još manje neznalica: vizuelna specifičnost dela utemeljena je u okolnosti da postoje sfere koje su van diskurzivnosti: nesaopštive, neprepričljive, neizrecive. To ima posebnu vrednost ako razmišljamo o patnji, o tome kako se nešto duboko lično i razarajuće traumatično, ne može nikad adekvatno iskazati. Spoj slike i teksta mogao bi, dakle, da donese neko svojstvo koje sam tekst ne bi imao, a pritom bi, potencijalno, bio razmrdavajuć, pa i zabavan element dela. Ova kombinacija je, zaista nažalost, ispala kao pogrešna odluka: niti su ilustracije posebno podsticajne, niti su pridodale tekstu nešto što ne bi mogao da kaže sam za sebe. A to je šteta jer ne samo što tekst može i ima šta da ponudi, nego ga paratekstualni nanosi guše, sputavaju ga. Ovde bi adekvatno bilo poređenje sa korišćenjem specijalnih efekata u filmu: ukoliko je neko dovoljno vešt stvaralac, snimiće sjajan film bez ikakvih pomagala. Manje je više.
Pritom, potpuno sam svestan posvećenosti Miloša Živkovića i, zapravo, sasvim dobre želje za samoprevazilaženjem i za obogaćivanjem savremene domaće književnosti, kao i pronalaženja nečeg originalnog, novog, svežeg, istinski začuđujućeg. Međutim, „Košmarnik” bi bio znatno bolji da se našla bolja mera između želja, logike sna, komunikativnosti i neverovatno snažne težnje da se fascinira. Ako glumci mogu da nešto „preglume”, onda i pisci mogu nešto slično da urade, za šta, koliko mi je poznato, nema adekvatne reči. Uz to, neko ko je makar otvorio „Međuporstorje” Dalibora Tomasovića, videće da „Košmarnik” nije poetički (i vizuelno!) danas usamljeno delo.
Ono što me, ipak, onespokojava je duboko lična pozadina knjige. Sa njom se ne može nastupati ravnodušno, pa ni racionalno. Otuda visceralno pripovedanje Miloša Živkovića, uz mnoštvo kataloga, zagrcnutosti, tokova svesti, izmeštanja perspektiva i svih oblika telesnog propadanja, ima poseban značaj. Preboljevanje smrti voljene osobe, uz sve muke koje neko može da preživi na tom putu, izaziva pravi emocionalni zemljotres. Ipak, ne čini dobra tema i dobro delo, iako je teško moglo ovom prilikom da se nađe nešto ličnije i snažnije. Štaviše, možda se, naročito u prvim knjigama, treba i odmaći od takvih tema jer je distanca između narativnog i vantekstualnog ja ugrožena, a time se gubi kontrola nad pisanjem. Verujem da odmak može dati najbolje rezultate.
I da, „Košmarnik” je još jedno delo u kome se više puta spominje Dejvid Linč, najčešći junak srpske književnosti. O tome nekom drugom prilikom.
Zatim, čitanje „Košmarnika” je, nema spora, izuzetno naporno, odbojno i retko gde nagrađuje. I kao da sâm, vrlo ambiciozno zamišljen i krajnje raspršen tekst, nije dovoljan, stranice ovog romana obiluju vrlo iritantnim ilustracijama, emotikonima, mrljama, slovima različitih veličina i maglovitim likovnim uracima nejasnog karaktera i porekla. Nije to slučajno, niti je Živković neosećajno biće, još manje neznalica: vizuelna specifičnost dela utemeljena je u okolnosti da postoje sfere koje su van diskurzivnosti: nesaopštive, neprepričljive, neizrecive. To ima posebnu vrednost ako razmišljamo o patnji, o tome kako se nešto duboko lično i razarajuće traumatično, ne može nikad adekvatno iskazati. Spoj slike i teksta mogao bi, dakle, da donese neko svojstvo koje sam tekst ne bi imao, a pritom bi, potencijalno, bio razmrdavajuć, pa i zabavan element dela. Ova kombinacija je, zaista nažalost, ispala kao pogrešna odluka: niti su ilustracije posebno podsticajne, niti su pridodale tekstu nešto što ne bi mogao da kaže sam za sebe. A to je šteta jer ne samo što tekst može i ima šta da ponudi, nego ga paratekstualni nanosi guše, sputavaju ga. Ovde bi adekvatno bilo poređenje sa korišćenjem specijalnih efekata u filmu: ukoliko je neko dovoljno vešt stvaralac, snimiće sjajan film bez ikakvih pomagala. Manje je više.
Pritom, potpuno sam svestan posvećenosti Miloša Živkovića i, zapravo, sasvim dobre želje za samoprevazilaženjem i za obogaćivanjem savremene domaće književnosti, kao i pronalaženja nečeg originalnog, novog, svežeg, istinski začuđujućeg. Međutim, „Košmarnik” bi bio znatno bolji da se našla bolja mera između želja, logike sna, komunikativnosti i neverovatno snažne težnje da se fascinira. Ako glumci mogu da nešto „preglume”, onda i pisci mogu nešto slično da urade, za šta, koliko mi je poznato, nema adekvatne reči. Uz to, neko ko je makar otvorio „Međuporstorje” Dalibora Tomasovića, videće da „Košmarnik” nije poetički (i vizuelno!) danas usamljeno delo.
Ono što me, ipak, onespokojava je duboko lična pozadina knjige. Sa njom se ne može nastupati ravnodušno, pa ni racionalno. Otuda visceralno pripovedanje Miloša Živkovića, uz mnoštvo kataloga, zagrcnutosti, tokova svesti, izmeštanja perspektiva i svih oblika telesnog propadanja, ima poseban značaj. Preboljevanje smrti voljene osobe, uz sve muke koje neko može da preživi na tom putu, izaziva pravi emocionalni zemljotres. Ipak, ne čini dobra tema i dobro delo, iako je teško moglo ovom prilikom da se nađe nešto ličnije i snažnije. Štaviše, možda se, naročito u prvim knjigama, treba i odmaći od takvih tema jer je distanca između narativnog i vantekstualnog ja ugrožena, a time se gubi kontrola nad pisanjem. Verujem da odmak može dati najbolje rezultate.
I da, „Košmarnik” je još jedno delo u kome se više puta spominje Dejvid Linč, najčešći junak srpske književnosti. O tome nekom drugom prilikom.
April 19, 2023
Roman koji ubada žaokama šestorepe škorpije, ostavlja trajne ožiljke, zagnojene rane od kojih haluciniramo, iznenađuje svojim višeglasjem, tako da se pitamo – da li je ubod bio zapravo zlonameran, ako u tom horu ima i umilnih glasova? Ipak, sami smo se upustili u poduhvat čitanja Košmarnika, čije ime bi i trebalo da bude dovoljno upozorenje.
Ipak, nisam očekivao da će ova knjiga ovako duboko da bode. Retko kada je eksperimentalni roman nabijen snažnom emocijom, a kad je u pitanju takva proza na našim prostorima, ima više propalih eksperimenata nego uspešnih tekstova. Ovde emotivnog naboja ima na pretek, i on je gotovo uvek u sinergiji sa eksperimentalnim tehnikama, modifikacijama teksta, emotikonima, isečaka sa reddita, crtežima, fontovima – što je izuzetan uspeh za roman prvenac.
Ali ispod toga i dalje leži jedna tragična priča, jedan pokušaj da se neuhvatljivo dosegne, da se oživi jedna pesma. I toj ne pesma, već glas samo. Da se dosegne krv, jer ima li ičega bitnijeg od krv, sve što nas čini jesu litre i litre krv, i ta krv jeste nepromenljiva, jedina konstanta u čitavoj priči, ona spona, ono što živi u glasu potomka dok pokušava da napiše priču, da oživi nešto što je, nažalost, iščezlo.
Ipak, nisam očekivao da će ova knjiga ovako duboko da bode. Retko kada je eksperimentalni roman nabijen snažnom emocijom, a kad je u pitanju takva proza na našim prostorima, ima više propalih eksperimenata nego uspešnih tekstova. Ovde emotivnog naboja ima na pretek, i on je gotovo uvek u sinergiji sa eksperimentalnim tehnikama, modifikacijama teksta, emotikonima, isečaka sa reddita, crtežima, fontovima – što je izuzetan uspeh za roman prvenac.
Ali ispod toga i dalje leži jedna tragična priča, jedan pokušaj da se neuhvatljivo dosegne, da se oživi jedna pesma. I toj ne pesma, već glas samo. Da se dosegne krv, jer ima li ičega bitnijeg od krv, sve što nas čini jesu litre i litre krv, i ta krv jeste nepromenljiva, jedina konstanta u čitavoj priči, ona spona, ono što živi u glasu potomka dok pokušava da napiše priču, da oživi nešto što je, nažalost, iščezlo.
July 4, 2022
Нисам бирала да ми овај роман прирасте срцу, али свакако да љубав прелази у зрелију етапу када добије рационалну потпору. Из прирастања у(дубинско)прерастање дражи. Покаткад вам је начин на који сте дошли до одређеног наслова драг колико и сам наслов. Купила сам је на екскурзији, са одушевљењем проналазача(што рече Селимовић) и(ли) "ексцентричног научника". Обојица као истраживачи људске душе. Погледала сам скоро свако Милошево гостовање које је доступно, па и сам видео поводом овог романа(чак двапут). Обожавам слушати Bookvaliste; чујете ту страст према књижевности, разигране умове пуне знања. Не могу да не поменем утисак након и током одгледаног горепоменутог видеа. Напросто, посматрање руку и очију преноси снажну емоцију која током читања у концентричним, надолазећим, круговима најављује климакс унутарњег напукнућа читаоца. Оно што ће нас вјечито привлачити књигама јесте и поистовјећивање са искуством или емоцијом приповједача. Често и када у стварности смрт ближњега сметнемо с ума или покушавамо да је потиснемо, она исплива на површину у сновима. Дефиниција за наше унутрашње мегдане. Непрестана(борба) потреба да преиспитујемо смрт и рођење. Управо та логика сна(=хаос) захтијева експеримент. Начин да се дочара полифонија, и то муцава. Поред тога, ту су и емотикони, који се понегдје нижу градацијски, ламентирају над оним што је речено, богате и вјешто избјегавају клишеиске реченице. Написах наранџастом хемијском биљешку: бојазан од књиге. Она вас у исто вријеме и привлачи и тјера од себе. И то је један доказ њене величине. Знајући да овај роман не клизи у патетику, нити нуди утјеху, може се рећи да "расте као бол и гризе све пред нашим очима". Један од закључака до којих се долази читањем јесте: сан је наша борба против смрти. У основи те идеје лежи покушај да се живот сачува, што прераста у Нојев комплекс свих нас који таложимо сјећања и успомене. Отуда и добро позната каталогизација, која је у ствари много увјерљивија од било каквог линеарног домашаја. Да та мисија писца буде тежа, она се мора постићи у сну: тамо гдје нема бога, вријеме је успорено(оспорено), па ни било каквог концепта у којем би човјек својом индоктринираношћу нашао сигурност, смисао. Ако схваташ, то није сан. "Недостају му сви зуби, смеје се као дете", дјетињство као симбол рађања мрака, "подвлачења дебеле црне линије око себе". Зар чињеница да увијек умиремо у дјетињству не проблематизује глорификовање истог? Исто тако, цијелога живота са најближима разговарамо о временској прогнози, а не о ономе што нас мучи или усрећује, па тако прочитате "Плачеве" и осјетите како вам се мишићи грче јер у њиховим влакнима се годинама накупљају неизговорене ријечи. Наша узвишена размишљања о смрти зауставља метак који "долази по сваког од нас само не знамо када ће нам стићи". Па, када се "Може и у сунчан дан умрети"(добро каже Дедалус), онда је управо то нама недокучиви ауторитет смрти. Ако је живот оксиморон("мучан и драг останак и ужас одласка") човјек је у још већој контрадикцији, заглављен негдје између.
March 23, 2022
Konačno, pravi i kvalitetan eksperimentalni roman, čiji sadržaj ne trpi zbog eksperimentalne forme, naprotiv - zajedno sa njom kida još više.
Lična tragedija ispisana je bez trunke patetike, veliki respect za to (znam iz iskustva koliko je to teško ostvariti). Polifonija glasova i nepreglednost slika koje se smenjuju dinamikom zaista svojstvenoj snovima. Na trenutke sam imala osećaj da sam u takvom snu u kome je samo malo iščašena atmosfera, toliko minimalno da se i zaboravi da nije na javi, ali da se opet nečemu čudiš, dok te neka druga poglavlja katapultiraju u nešto što je vrlo očigledno izvan granica prostor-vremena. Grafički dizajn svakako doprinosi tome. (Na primer, poglavlje "Please disable your Adblocker" mi je ošurilo mozak u najboljem mogućem smislu - to je taj katapult.)
Sviđa mi se naizmenična upotreba ćirilice i latinice, naročito u okviru istog poglavlja - veoma zanimljiv način da se čitaocu predoči umnožavanje glasova (tačnije različitih tonova jednog istog glasa), ali i vremenskih perspektiva. Emotikoni mi u nekim poglavljima bodu oči, tj. prekidaju na trenutke tok misli, što možda i jeste bila piščeva namera. Nisam mišljenja da emotikonima nije mesto u književnom tekstu, dopada mi se što su ubačeni, samo ih je malo previše za moj senzibilitet. 😊 Ilustracije su mi super, pogotovo kad prekrivaju deo teksta ili se prepliću sa njim.
Čitaću ovu knjigu ponovo.
Lična tragedija ispisana je bez trunke patetike, veliki respect za to (znam iz iskustva koliko je to teško ostvariti). Polifonija glasova i nepreglednost slika koje se smenjuju dinamikom zaista svojstvenoj snovima. Na trenutke sam imala osećaj da sam u takvom snu u kome je samo malo iščašena atmosfera, toliko minimalno da se i zaboravi da nije na javi, ali da se opet nečemu čudiš, dok te neka druga poglavlja katapultiraju u nešto što je vrlo očigledno izvan granica prostor-vremena. Grafički dizajn svakako doprinosi tome. (Na primer, poglavlje "Please disable your Adblocker" mi je ošurilo mozak u najboljem mogućem smislu - to je taj katapult.)
Sviđa mi se naizmenična upotreba ćirilice i latinice, naročito u okviru istog poglavlja - veoma zanimljiv način da se čitaocu predoči umnožavanje glasova (tačnije različitih tonova jednog istog glasa), ali i vremenskih perspektiva. Emotikoni mi u nekim poglavljima bodu oči, tj. prekidaju na trenutke tok misli, što možda i jeste bila piščeva namera. Nisam mišljenja da emotikonima nije mesto u književnom tekstu, dopada mi se što su ubačeni, samo ih je malo previše za moj senzibilitet. 😊 Ilustracije su mi super, pogotovo kad prekrivaju deo teksta ili se prepliću sa njim.
Čitaću ovu knjigu ponovo.
August 9, 2022
"Košmarnik" Miloša Živkovića - jedna teška, teška, teška knjiga. Ali ko smo mi ako čitamo samo lake knjige?
Miloš ispisuje svoje košmare i usuđuje se da uradi nešto što niko pre njega nije - odbacuje jezik koji je konvencija i olakšica, i daje svojim košmarima pravo da se pojave u svojoj izvornosti, u komplikovanosti, prljavosti, u bazičnoj stravičnosti koja se skoro ne može podneti. Izgleda kao da je nemoguće rasplesti te snove i jezik kojim su pred nas ispljuvani, izmucani, isplakani, izvrištani, na sopstvenom Miloševom jeziku koji ipak nije njegov budni jezik, a koji je bio neophodan za jedno ovakvo iskustvo ako pisac želi da bude do krajnosti pošten prema sopstvenom doživljaju, i bez straha da će taj doživljaj ostati nekomunikatibilan.
Tri ili četiri puta sam počinjala da čitam ispočetka. Negde na polovini knjige sam pobesnela i nekoliko sati sama sa sobom razglabala o preteranom iskoraku iz jezika koji mi ne dozvoljava da potpuno prodrem u svaku misao. Ja sam razmaženi čitalac. Čitalac koji ne dozvoljava autoru knjige da krije od njega išta. Vraćam se onoliko puta na poglavlje koliko mi je potrebno da rešim diferencijalnu jednačinu teksta. Čitam hermetičnu poeziju dok mi ne zasvira u glavi bar nagoveštaj mogućih značenja. Iz mojih gimnazijskih dana u rvanju sa matematičkom analizom, algebrom, verovatnoćom, euklidskom geometrijom, trigonometrijom, programskim jezicima, operativnim sistemima, algoritmima, ostala su mi sećanja na nerešene zadatke pred san, koji se premeću po mojoj glavi do jutra, da bih nekom magijom ujutru bez problema našla rešenje.
Ali, ostali su mi i zapisi sopstvenih snova koji mi pokazuju kako je nemoguće prepričati drugome san a da se ne izgubi ono što je najbitnije. Jezik budnog stanja nije dovoljan za to ("kako ta uspomena zavarniči i raspadne se u apsurdu kada je vidim prvi put na papiru"). Jezik budnog stanja, jezik odraslosti, jezik normalnosti, nije dovoljan za mnogo toga. Jezik za komunikaciju sa malim detetom naravno nemamo, zato je ono što dete priča "glupost" sve dok ga ne naučimo da priča naš jezik. Ne razumemo psihički poremećenog, onog kome je (rekao bi Kastaneda) pomerena "skupna tačka", usled čega on vidi drugu stvarnost, nama nedostupnu. Želimo da naša stvarnost bude opšta, i da jezik kojim govorimo bude opšti jezik - to je jedini garant Sigurnosti. Ali kad postignemo prohodnost, znači da smo raskrčili teren. To nije prava slika, praslika. Ako gubimo roditelja ili bilo kog bliskog, ako posmatramo njegovo suočavanje sa bolešću i smrću, ako se njegovi odlasci kod lekara mešaju sa uspomenama iz raznih drugih perioda, ako se sve to u snovima uvalja u mrak i maglu, u tečnosti i telesne izlučevine, u krv (koja se nigde u knjizi ne menja po padežima, kao jedina reč/supstanca koja odoleva svim pravilima ljudskih jezika), ako se sve to (kao najbolniji deo priče) neprekidno osvetljava najblistavijim trenucima odnosa, svetlim očekivanjima koja izranjaju i prošlosti - onda postaje sasvim svejedno da li emocija izranja u latinici i ćirilici, da li koristi interpunkciju, dostaju li za nju reči ili se rečenica prekida na pola, da li se potpomaže emotikonima, crtežima, žvrljotinama, da li samu sebe prekida i zamagljuje.
Uz sve to, tekst ipak nije nečitljiv, i "Košmarnik" svakako nije eksperiment koji je "mentalno onanisanje". Nije pokušaj mladog autora da rušeći obrasce konvencija donese nešto novo književnosti (iako bi, u nekom smislu, i to bilo legitimno). Poezija u tekstu nadomešta ono što je logičnim rečenicama nedostupno - ona je skok preko barijera jezika. Miloš koristi svoja čitalačka iskustva jer ona čine deo njegovog sveta i važan most u komunikaciji sa ocem; taj se most teško može opisati bez tih "sporednih koloseka" jer je i otac, kao neku vrstu "objektivnog korelativa" za poetizaciju sopstvenih emocija, mladosti, derta - koristio književnu tradiciju, Boru Stankovića, Nastasijevića. Očeva podrška se kreće od "ne mlati praznu slamu opusti se nemoj da kopaš nos i stiskaš ruke pipaš lice" preko "ako nemaš strast nemaš ništa" do "priča nema razrešenje zato što život nema razrešenje". Sećanja koja se vrte oko očeve figure uključuju babu i dedu, Grocku, seosku kuću ("prisutniji sam s mrtvima ovde, nego da sam posetio grobove"), putovanja, odeću u kojoj ih Miloš pamti/sanja, ukuse i mirise, glavobolje, napamet naučene tuđe rečenice, predvidljivi plač ("ridanje u snu je zagonetka, radna akcija zgrčenih usta, stopiranih grudi, praznih, znojavih ruku"), čudovišta, doktore (zašto su ove dve reči u mom testu jedna pored druge?), snove njegovih najbližih ("i u sanu ja to sanjam"), staze kojima se ređe ide, (ne)prepoznavanja, prebacivanja bolesti iz očevog u njegovo telo i nazad, očeve pesme ("junački taštini putarinu platiti"), svesna ogluvljenja, kašalj, deljudizacije, odlaganja, ljutnje ("jednog od ovih dana ubiću nožem jednog doktora sa VMA"), internet pretrage, halucinacije, neprepričljivo koje nalazi svoj način da izađe iz teksta i razvali nas.
Hvala Milošu za ovaj lekoviti udarac, za ovo puštanje krvi, za proširenje jezičkog prostora koje je neophodno da bismo se bolje razumeli. Ne preporučujem knjigu onima koji nisu na to spremni, kojima sigurnost počiva na osiromašenju jezika i konvencijama (koje zapravo ne štite pred krajnjim pitanjima i najintenzivnijim doživljajima). Ali ja takve valjda i nemam među prijateljima.
Miloš ispisuje svoje košmare i usuđuje se da uradi nešto što niko pre njega nije - odbacuje jezik koji je konvencija i olakšica, i daje svojim košmarima pravo da se pojave u svojoj izvornosti, u komplikovanosti, prljavosti, u bazičnoj stravičnosti koja se skoro ne može podneti. Izgleda kao da je nemoguće rasplesti te snove i jezik kojim su pred nas ispljuvani, izmucani, isplakani, izvrištani, na sopstvenom Miloševom jeziku koji ipak nije njegov budni jezik, a koji je bio neophodan za jedno ovakvo iskustvo ako pisac želi da bude do krajnosti pošten prema sopstvenom doživljaju, i bez straha da će taj doživljaj ostati nekomunikatibilan.
Tri ili četiri puta sam počinjala da čitam ispočetka. Negde na polovini knjige sam pobesnela i nekoliko sati sama sa sobom razglabala o preteranom iskoraku iz jezika koji mi ne dozvoljava da potpuno prodrem u svaku misao. Ja sam razmaženi čitalac. Čitalac koji ne dozvoljava autoru knjige da krije od njega išta. Vraćam se onoliko puta na poglavlje koliko mi je potrebno da rešim diferencijalnu jednačinu teksta. Čitam hermetičnu poeziju dok mi ne zasvira u glavi bar nagoveštaj mogućih značenja. Iz mojih gimnazijskih dana u rvanju sa matematičkom analizom, algebrom, verovatnoćom, euklidskom geometrijom, trigonometrijom, programskim jezicima, operativnim sistemima, algoritmima, ostala su mi sećanja na nerešene zadatke pred san, koji se premeću po mojoj glavi do jutra, da bih nekom magijom ujutru bez problema našla rešenje.
Ali, ostali su mi i zapisi sopstvenih snova koji mi pokazuju kako je nemoguće prepričati drugome san a da se ne izgubi ono što je najbitnije. Jezik budnog stanja nije dovoljan za to ("kako ta uspomena zavarniči i raspadne se u apsurdu kada je vidim prvi put na papiru"). Jezik budnog stanja, jezik odraslosti, jezik normalnosti, nije dovoljan za mnogo toga. Jezik za komunikaciju sa malim detetom naravno nemamo, zato je ono što dete priča "glupost" sve dok ga ne naučimo da priča naš jezik. Ne razumemo psihički poremećenog, onog kome je (rekao bi Kastaneda) pomerena "skupna tačka", usled čega on vidi drugu stvarnost, nama nedostupnu. Želimo da naša stvarnost bude opšta, i da jezik kojim govorimo bude opšti jezik - to je jedini garant Sigurnosti. Ali kad postignemo prohodnost, znači da smo raskrčili teren. To nije prava slika, praslika. Ako gubimo roditelja ili bilo kog bliskog, ako posmatramo njegovo suočavanje sa bolešću i smrću, ako se njegovi odlasci kod lekara mešaju sa uspomenama iz raznih drugih perioda, ako se sve to u snovima uvalja u mrak i maglu, u tečnosti i telesne izlučevine, u krv (koja se nigde u knjizi ne menja po padežima, kao jedina reč/supstanca koja odoleva svim pravilima ljudskih jezika), ako se sve to (kao najbolniji deo priče) neprekidno osvetljava najblistavijim trenucima odnosa, svetlim očekivanjima koja izranjaju i prošlosti - onda postaje sasvim svejedno da li emocija izranja u latinici i ćirilici, da li koristi interpunkciju, dostaju li za nju reči ili se rečenica prekida na pola, da li se potpomaže emotikonima, crtežima, žvrljotinama, da li samu sebe prekida i zamagljuje.
Uz sve to, tekst ipak nije nečitljiv, i "Košmarnik" svakako nije eksperiment koji je "mentalno onanisanje". Nije pokušaj mladog autora da rušeći obrasce konvencija donese nešto novo književnosti (iako bi, u nekom smislu, i to bilo legitimno). Poezija u tekstu nadomešta ono što je logičnim rečenicama nedostupno - ona je skok preko barijera jezika. Miloš koristi svoja čitalačka iskustva jer ona čine deo njegovog sveta i važan most u komunikaciji sa ocem; taj se most teško može opisati bez tih "sporednih koloseka" jer je i otac, kao neku vrstu "objektivnog korelativa" za poetizaciju sopstvenih emocija, mladosti, derta - koristio književnu tradiciju, Boru Stankovića, Nastasijevića. Očeva podrška se kreće od "ne mlati praznu slamu opusti se nemoj da kopaš nos i stiskaš ruke pipaš lice" preko "ako nemaš strast nemaš ništa" do "priča nema razrešenje zato što život nema razrešenje". Sećanja koja se vrte oko očeve figure uključuju babu i dedu, Grocku, seosku kuću ("prisutniji sam s mrtvima ovde, nego da sam posetio grobove"), putovanja, odeću u kojoj ih Miloš pamti/sanja, ukuse i mirise, glavobolje, napamet naučene tuđe rečenice, predvidljivi plač ("ridanje u snu je zagonetka, radna akcija zgrčenih usta, stopiranih grudi, praznih, znojavih ruku"), čudovišta, doktore (zašto su ove dve reči u mom testu jedna pored druge?), snove njegovih najbližih ("i u sanu ja to sanjam"), staze kojima se ređe ide, (ne)prepoznavanja, prebacivanja bolesti iz očevog u njegovo telo i nazad, očeve pesme ("junački taštini putarinu platiti"), svesna ogluvljenja, kašalj, deljudizacije, odlaganja, ljutnje ("jednog od ovih dana ubiću nožem jednog doktora sa VMA"), internet pretrage, halucinacije, neprepričljivo koje nalazi svoj način da izađe iz teksta i razvali nas.
Hvala Milošu za ovaj lekoviti udarac, za ovo puštanje krvi, za proširenje jezičkog prostora koje je neophodno da bismo se bolje razumeli. Ne preporučujem knjigu onima koji nisu na to spremni, kojima sigurnost počiva na osiromašenju jezika i konvencijama (koje zapravo ne štite pred krajnjim pitanjima i najintenzivnijim doživljajima). Ali ja takve valjda i nemam među prijateljima.
July 24, 2022
Ako se iz haosa stvara poredak , onda je Košmarnik koncentrat koji prethodi petoknjižju o kom je pisac govorio šaleći se na svoj račun u jednom od videa Bookvalista.
Razbio čovek.
Izazvao mučninu i iznervirao me a ja volim najviše takve pisce.
(Ne samo ja , dokaz tome je histerija Kafka)
Nikada ih ne volim na prvu, pa nisam ni ovog, ali vrlo vrlo brzo sam ga zavoleo, između ostalog zato što stilski 'seče' a onda i zato što , upravo kao Dirasova (ali moram dodati- trezan, jer je veoma važno) baca žive slike, bolne, dakle žive slike iz kojih izbijaju , narastaju nadražaji ostalih čula.
A onda, sve ovo ludilo multidimenzionalnog u vidu nedorečenosti, pervertiranja sa licima, prvo pa treće pa... fleševi , celi fleševi gde se ne vidi konac između zbilje , sećanja, snova, ko je šta i kada rekao , sanjao , pomislio...svi emotikoni (koje sam pokušao da strpam u kontekst i koji su mi izmicali ali kojih se ne bih odrekao zbog osećaja, paradoksalnog osećaja da baš tu treba da budu (na časnu reč), jezomorne ilustracije, tako vešto podcrtani 'sporedni' likovi na tako malom prostoru i ono što se najviše oseća a to je otkidanje, raspadanje. To jebeno raspadanje u tekstu i tonu, u pokidanom , nekonzistentnom vremenu . Direktan prenos raspadanja.
Kao da čitam lavinu , ili vir, ili, ne znam, anti materiju.
Pravi Košmarnik, vrtlog košmarnik.
Ocena 4,5
Iskrenu peticu može dati samo autor fenomenalnog pogovora jer je on, verovatno uz izdavača i užeg kruga ljudi, poznavalaca, jedan od retkih koji može da obujmi i sagleda delo u celosti, što se po završnoj reči može videti.
Razbio čovek.
Izazvao mučninu i iznervirao me a ja volim najviše takve pisce.
(Ne samo ja , dokaz tome je histerija Kafka)
Nikada ih ne volim na prvu, pa nisam ni ovog, ali vrlo vrlo brzo sam ga zavoleo, između ostalog zato što stilski 'seče' a onda i zato što , upravo kao Dirasova (ali moram dodati- trezan, jer je veoma važno) baca žive slike, bolne, dakle žive slike iz kojih izbijaju , narastaju nadražaji ostalih čula.
A onda, sve ovo ludilo multidimenzionalnog u vidu nedorečenosti, pervertiranja sa licima, prvo pa treće pa... fleševi , celi fleševi gde se ne vidi konac između zbilje , sećanja, snova, ko je šta i kada rekao , sanjao , pomislio...svi emotikoni (koje sam pokušao da strpam u kontekst i koji su mi izmicali ali kojih se ne bih odrekao zbog osećaja, paradoksalnog osećaja da baš tu treba da budu (na časnu reč), jezomorne ilustracije, tako vešto podcrtani 'sporedni' likovi na tako malom prostoru i ono što se najviše oseća a to je otkidanje, raspadanje. To jebeno raspadanje u tekstu i tonu, u pokidanom , nekonzistentnom vremenu . Direktan prenos raspadanja.
Kao da čitam lavinu , ili vir, ili, ne znam, anti materiju.
Pravi Košmarnik, vrtlog košmarnik.
Ocena 4,5
Iskrenu peticu može dati samo autor fenomenalnog pogovora jer je on, verovatno uz izdavača i užeg kruga ljudi, poznavalaca, jedan od retkih koji može da obujmi i sagleda delo u celosti, što se po završnoj reči može videti.
August 10, 2022
Nema ništa gore za mladog pisca kada zada sebi neko mentalno stanje ukletog pisca. Ono što čini Bodlera, Uismansa i Lotreamona velikim piscima to je lucidnost i metafizički uvidi koji teku uz neobičnu metaforiku, novine koje donose. Izvestan naboj i intenzitet ova knjiga donosi, ali ne donosi suštinski oslikan i subjektivitet i objektivitet ljudskog života. Do nekih metafizičkih uragana teško je dobaciti. Bojim se da će neki dobaciti do razumevanja Bodlera, Artoa tek posle četrdesete. Tvrdoglava privrženost po svaku cenu blanko negativnom viđenju života je isprazna i dosadna. Kao što je isprazna i dosadna pusta euforičnost i usiljeni optimizam. Retki kao Dostojevski u svojim delima iskažu i demonsku i anđeosku stranu čoveka.
Displaying 1 - 7 of 7 reviews