What do you think?
Rate this book
Poluotvoreno
Kako ekspresno završiti na višegodišnjoj robiji, a da pritom nikome niste naudili, već ste im, naprotiv “omogućavali uživanje”? Besmisleni sudski procesi, prenatrpani i prljavi zatvori, buđava hrana, nevidljiva patnja i muke bližnjih… Sa jasnih anarho i antifa pozicija, ovo je izveštaj broj 1312 iz prve ruke o stanju u zatvorima u Srbiji u 21. veku. Bez previše prideva i ukrasa, pomalo hemingvejevski, katkad brutalno i bez dlake na jeziku, bez previše strpljenja i razumevanja za nepravdu… Milan Čekrdžin Cef na “ti” sa čitaocem”, navodi se u opisu knjige “Poluotvoreno”.
134 pages, Paperback
Published January 1, 2022
43 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 4 of 4 reviews
February 22, 2023
Kada sam ulazila u tu kuću u slepoj ulici (broj 22), stupala sam u hodnik iz kog se levo ide u sobu moje drugarice sa kojom jedva da sam se rastajala u periodu od svoje treće do, recimo, jedanaeste. A desno, desno je bila soba njenog starijeg brata. Brat kao brat – tu je da nas nasamari, rečima ili gestovima ukaže da smaramo, da bude, budući da je stariji, iznad situacije i naših klinačkih fora. Ipak, imao je nešto što nije bilo često kod drugih relacija stariji brat i mlađa sestra – nije bilo tuče, nasilja, jasnog uništavanja toka igre ili slično. Ili se samo ta standardna tuča između moje drugarice i njenog brata jednostavno odvijala van očiju javnosti, odnosno, njenih drugarica. Ja kao jedinica nikad i nisam imala osobitih želja da imam ikog rođenog, ali sećam se da sam jednom pomislila da kada bih morala da biram koga da imam – nekog starijeg ili mlađeg, brata ili sestru, birala bih Milana. Tačnije, brata koji bio bio kao brat moje drugarice u čiju se sobu, čim uđeš u hodniku, ulazilo odmah desno. Razume se, klinke smo, nismo tu često ni išle, ali odatle je dopirao smeh, gruvala čudna muzika, odvijale se zanimacije van našeg trenutnog uzrasta. Odlazila sam, dakle, uvek levo, da se igram škole, barbikama, bebama ili, kasnije, pričam o simpatijama. Desno se odigravao drugačiji vid zabave. Tamo je „živeo“ Milan, poznatiji kao Kefalo, kasnije, još kraće – Cef.
Nikad se nismo družili, nismo razvijali posebne dijaloge, ako ne računam onu godinu bombardovanja, kada smo svi iz Niške visili na ulici danonoćno, ali bio je jedan od retkih starijih pred kojim nisam crvenela ili neprestano ćutala. Nije mi bilo neprijatno kada se nakratko zadesimo nasamo na golovima „u krugu“ ulice, dok ne stignu drugi koji su deo moje ili njegove ekipe.
U mom domaćem gradu doslovno svaka osoba sa kojom sam se našla kada smo se u prolazu ćao-ćao susreli sa njim, a koja Cefa takođe zna (neretko i mnogo više od mene, jer ga ja znam iz svog nemuštog perioda stidljivosti i sazrevanja) rekla je da je to jedan od najboljih ljudi u gradu. Sluša strava muziku, rekao bi neko drugi. Talentovan za novinarstvo, znam ga sa Kojota, potvrdio bi treći. Niz bi se, da želim da ga nastavim, razvijao u već predvidivom fazonu – u Zrenjaninu koji pamtim i iz kog dolazim, svi koje ja znam a da znaju Cefa, gotive ga. To mi je dopustilo da zaključim - susretnuta sa krahom mnoštva, ako ne i svih vrednosti - da je gotivljenje Cefa stvar dobrog ukusa.
Ok, ako je toliko dobar, otkud "Poluotvoreno", otkud knjiga dnevničkih zapisa iz zatvora, pitaće se neko? Neko ko: kao da ne živi u našoj zemlji, ko sigurno nije iz ZR pa ovim putem prvi put čuje za ovaj slučaj, ali i za M.Č. Nije Cef, da se razumemo, uštirkani dečko izmešten sa planete. U svom je fazonu, prirodan, spontan, nema kod njega foliranja – mada, ko ga vidi, toj zanimljivo isfriziriranoj, pokatkad čudno obrijanoj, odviše istetoviranoj osobi lako pripiše odlike isfazoniranog, isfoliranog tipa koji je s one strane uma i zakona. Ali Cef nije taj. Ne u onom smislu u kom smo često radi da olako etiketiramo čoveka pred sobom, a da nismo ni sebi ni njemu dopustili da ga zbilja poslušamo. Nesavršen, neobičan, ali gotivan M.Č., da se vratim k temi, obreo se na robiji. Što? - ponovo će upitati radoznali.
Treba odgovoriti: zbog marihuane i nerealno bizarnog zakona osuđen je na tri (ili tri i po?) godine robije zbog trave – konkretnije, zbog dva krivična dela: proizvodnje i stavljanja u promet i omogućavanje uživanja. Ista kazna čekala bi i onog ko bi bi uhvaćen sa bilo kojom drugom drogom. Budući da mu je reč o prvom prestupu boravio je u poluotvorenom odeljenju KPZ-a. Za to sam saznala tako što je neko iz njegove ekipe podelio link koji je vodio ka blogu koji se zvao baš kao to odeljenje po kom je, na kraju, i knjiga dobila ime.
Ovo su, dakle, dnevnički zapisi. Neki koji su naišli na blog dok se i sami spremali na izdržavanje kazne, našli su tamo priručnik za psihičku pripremu, savete za pakovanje i sve druge propratne informacije koje teško da možeš da dobiješ ako nisi dobar sa nekim ko je to iskusio, pa može da ti kaže iz prve ruke. Onima koji ne znaju šta ih čeka, a strepe – blog je prava stvar. Sada već i knjiga.
Da se vratim: dnevnički zapisi. Tekstovi sa bloga, koji se mogu čitati online, delovi privatnih pisama koje je slao najdražima – iz kojih su izbačeni intimniji delovi taman da robijaška priča ne bude i prosipanje najdublje intime.
U knjizi, između ostalog, ima: opisa prljavog zatvora, uslova, hrane, pacova, katalog likova i sa ove i sa one strane zatvorske ustanove – robova i onih koji o njima „brinu“. Besmislenih podnesaka, izveštaja, poziva, dopisa... Sedamdeset različitih ljudi u jednoj ćeliji, dva čučavca, nedovoljno umivaonika, obavezno nošenje zatvorske uniforme i u letnje doba. Ishrana, preživljavanje, čitalački ukus, muzički ukus, situacije i anegdote, rad u ložioni ali i pekari. Svašta zanimljivo iznedrio je taj nimalo lak boravak u Sremskoj Mitrovici, što saznajemo preko pisama. Najviše sam ostala zamišljena nad Cefovim uvidima. O ljudima sa kojima boravi – koje u svakodnevici van robije mahom ne bi ni sretao, niti bi im se svetovi sudarali. O stvarima koje govore, rade ili zastupaju, a koji se kose sa njegovim poimanjem sveta. A svi su tamo zajedno, jedni drugima pomoć u (ne)prilici – dele se kafa, hrana iz paketa, brijači, kartice za telefonske pozive. Cigarete su tamo valuta za sebe – neko da bi umirio svoju nikotinsku zavisnost proda drugom svoj zatvorski ležaj te spava na podu. Paketi koji „robovima“ stižu od porodice jedini su način da se iole kvalitetno preživi zatvor – oni koji kazne služe bez voća, jaja, punijih paketa, tj. oni koji nemaju uslova za dopunjavanje onoga što nudi menza, sivlji su u licu, bolešljiviji. I činjenica da dok si tamo najviše zavisiš od onih koji te čekaju – njihovih džeparaca, pisama, poseta, i pošiljki sa hranom. Teskoba u čoveku zbog svih tih saznanja.
Važno je reći: nije ovo jedna od onih biografija niti dnevničkih crtica pretočenih u knjigu kroz koje onaj ko piše pokušava se „pročisti“ od onog što dovelo do toga da se tamo nađe. Sam Cef kaže (čini mi se, u intervju) da ga toliko kaznom niko nije „oderao“ već je za ova krivična dela dobio najmanje što je moglo da se dobije. Pismima kojima se bavi tokom služenja kazne pokušao je da svojima prikaže svoju svakodnevicu i podeli svoje dane. Istovremeno je, rekla bih, pokušavao da sebi omogući preživljavanje kroz reči. Da se sačuva od otupelosti, od utonuća, klonuća i misaonog sunovrata koji je definitivno mogao da ga snađe da nije kroz pisanje pronašao način da opstane.
Kada je prošle godine u Novom Sadu održana promocija Cefove knjige prostor je bio prepun. Svi su bili presrećni što vide jedni druge, odzvanjali su osmesi usled živahnih dijaloga, ali kada je Cef krenuo da priča mislim da je milina strujala kroz telo njegovih najbližih, koji su zajedno sa njim pregrmeli sve ono što nije ni moglo da stane u stranice dnevnika.
Godinama kasnije – nakon robije, bloga i ove knjige – uverena sam: kada bih išla gradom sa nekim ko Cefa zna, te bismo ga sreli u ćao-ćao prolazu, ili malo kraćem usputnom dijalogu, odmah po rastanku, taj neko bi mi rekao da je Cef za njega jedan od najboljih ljudi u gradu. Dnevnik jedne robije ne može to da promeni – samo da osnaži. Oni koji su ga upoznali jedino preko bloga, bez sumnje rekli bi da je on sigurno kul lik. Krah svih vrednosti uzima maha, ali gotivljenje Cefa je i dalje pitanje dobrog ukusa.
Nikad se nismo družili, nismo razvijali posebne dijaloge, ako ne računam onu godinu bombardovanja, kada smo svi iz Niške visili na ulici danonoćno, ali bio je jedan od retkih starijih pred kojim nisam crvenela ili neprestano ćutala. Nije mi bilo neprijatno kada se nakratko zadesimo nasamo na golovima „u krugu“ ulice, dok ne stignu drugi koji su deo moje ili njegove ekipe.
U mom domaćem gradu doslovno svaka osoba sa kojom sam se našla kada smo se u prolazu ćao-ćao susreli sa njim, a koja Cefa takođe zna (neretko i mnogo više od mene, jer ga ja znam iz svog nemuštog perioda stidljivosti i sazrevanja) rekla je da je to jedan od najboljih ljudi u gradu. Sluša strava muziku, rekao bi neko drugi. Talentovan za novinarstvo, znam ga sa Kojota, potvrdio bi treći. Niz bi se, da želim da ga nastavim, razvijao u već predvidivom fazonu – u Zrenjaninu koji pamtim i iz kog dolazim, svi koje ja znam a da znaju Cefa, gotive ga. To mi je dopustilo da zaključim - susretnuta sa krahom mnoštva, ako ne i svih vrednosti - da je gotivljenje Cefa stvar dobrog ukusa.
Ok, ako je toliko dobar, otkud "Poluotvoreno", otkud knjiga dnevničkih zapisa iz zatvora, pitaće se neko? Neko ko: kao da ne živi u našoj zemlji, ko sigurno nije iz ZR pa ovim putem prvi put čuje za ovaj slučaj, ali i za M.Č. Nije Cef, da se razumemo, uštirkani dečko izmešten sa planete. U svom je fazonu, prirodan, spontan, nema kod njega foliranja – mada, ko ga vidi, toj zanimljivo isfriziriranoj, pokatkad čudno obrijanoj, odviše istetoviranoj osobi lako pripiše odlike isfazoniranog, isfoliranog tipa koji je s one strane uma i zakona. Ali Cef nije taj. Ne u onom smislu u kom smo često radi da olako etiketiramo čoveka pred sobom, a da nismo ni sebi ni njemu dopustili da ga zbilja poslušamo. Nesavršen, neobičan, ali gotivan M.Č., da se vratim k temi, obreo se na robiji. Što? - ponovo će upitati radoznali.
Treba odgovoriti: zbog marihuane i nerealno bizarnog zakona osuđen je na tri (ili tri i po?) godine robije zbog trave – konkretnije, zbog dva krivična dela: proizvodnje i stavljanja u promet i omogućavanje uživanja. Ista kazna čekala bi i onog ko bi bi uhvaćen sa bilo kojom drugom drogom. Budući da mu je reč o prvom prestupu boravio je u poluotvorenom odeljenju KPZ-a. Za to sam saznala tako što je neko iz njegove ekipe podelio link koji je vodio ka blogu koji se zvao baš kao to odeljenje po kom je, na kraju, i knjiga dobila ime.
Ovo su, dakle, dnevnički zapisi. Neki koji su naišli na blog dok se i sami spremali na izdržavanje kazne, našli su tamo priručnik za psihičku pripremu, savete za pakovanje i sve druge propratne informacije koje teško da možeš da dobiješ ako nisi dobar sa nekim ko je to iskusio, pa može da ti kaže iz prve ruke. Onima koji ne znaju šta ih čeka, a strepe – blog je prava stvar. Sada već i knjiga.
Da se vratim: dnevnički zapisi. Tekstovi sa bloga, koji se mogu čitati online, delovi privatnih pisama koje je slao najdražima – iz kojih su izbačeni intimniji delovi taman da robijaška priča ne bude i prosipanje najdublje intime.
U knjizi, između ostalog, ima: opisa prljavog zatvora, uslova, hrane, pacova, katalog likova i sa ove i sa one strane zatvorske ustanove – robova i onih koji o njima „brinu“. Besmislenih podnesaka, izveštaja, poziva, dopisa... Sedamdeset različitih ljudi u jednoj ćeliji, dva čučavca, nedovoljno umivaonika, obavezno nošenje zatvorske uniforme i u letnje doba. Ishrana, preživljavanje, čitalački ukus, muzički ukus, situacije i anegdote, rad u ložioni ali i pekari. Svašta zanimljivo iznedrio je taj nimalo lak boravak u Sremskoj Mitrovici, što saznajemo preko pisama. Najviše sam ostala zamišljena nad Cefovim uvidima. O ljudima sa kojima boravi – koje u svakodnevici van robije mahom ne bi ni sretao, niti bi im se svetovi sudarali. O stvarima koje govore, rade ili zastupaju, a koji se kose sa njegovim poimanjem sveta. A svi su tamo zajedno, jedni drugima pomoć u (ne)prilici – dele se kafa, hrana iz paketa, brijači, kartice za telefonske pozive. Cigarete su tamo valuta za sebe – neko da bi umirio svoju nikotinsku zavisnost proda drugom svoj zatvorski ležaj te spava na podu. Paketi koji „robovima“ stižu od porodice jedini su način da se iole kvalitetno preživi zatvor – oni koji kazne služe bez voća, jaja, punijih paketa, tj. oni koji nemaju uslova za dopunjavanje onoga što nudi menza, sivlji su u licu, bolešljiviji. I činjenica da dok si tamo najviše zavisiš od onih koji te čekaju – njihovih džeparaca, pisama, poseta, i pošiljki sa hranom. Teskoba u čoveku zbog svih tih saznanja.
Važno je reći: nije ovo jedna od onih biografija niti dnevničkih crtica pretočenih u knjigu kroz koje onaj ko piše pokušava se „pročisti“ od onog što dovelo do toga da se tamo nađe. Sam Cef kaže (čini mi se, u intervju) da ga toliko kaznom niko nije „oderao“ već je za ova krivična dela dobio najmanje što je moglo da se dobije. Pismima kojima se bavi tokom služenja kazne pokušao je da svojima prikaže svoju svakodnevicu i podeli svoje dane. Istovremeno je, rekla bih, pokušavao da sebi omogući preživljavanje kroz reči. Da se sačuva od otupelosti, od utonuća, klonuća i misaonog sunovrata koji je definitivno mogao da ga snađe da nije kroz pisanje pronašao način da opstane.
Kada je prošle godine u Novom Sadu održana promocija Cefove knjige prostor je bio prepun. Svi su bili presrećni što vide jedni druge, odzvanjali su osmesi usled živahnih dijaloga, ali kada je Cef krenuo da priča mislim da je milina strujala kroz telo njegovih najbližih, koji su zajedno sa njim pregrmeli sve ono što nije ni moglo da stane u stranice dnevnika.
Godinama kasnije – nakon robije, bloga i ove knjige – uverena sam: kada bih išla gradom sa nekim ko Cefa zna, te bismo ga sreli u ćao-ćao prolazu, ili malo kraćem usputnom dijalogu, odmah po rastanku, taj neko bi mi rekao da je Cef za njega jedan od najboljih ljudi u gradu. Dnevnik jedne robije ne može to da promeni – samo da osnaži. Oni koji su ga upoznali jedino preko bloga, bez sumnje rekli bi da je on sigurno kul lik. Krah svih vrednosti uzima maha, ali gotivljenje Cefa je i dalje pitanje dobrog ukusa.
February 22, 2025
Otkad sam saznao da ova knjiga postoji, želeo sam da je pročitam. Zašto? Između ostalog zato što sam jedno vreme radio kao vaspitač upravo u KPZ Sremska Mitrovica (doduše par godina kasnije) i imao sam priliku da vidim kako taj sistem funkcioniše, hajde da kažem sa suprotne strane od Cefa. I gledao sam intervju u Agelastu sa Cefom i išao na promociju knjige u Sremskoj Mitrovici. Zaista sam se potrudio da steknem još bolji uvid u prilike koje osuđenike dočekaju kada dođu na služenje kazne.
Knjiga, ili blog, kako je prvobitno zamišljen i objavljen može biti vrlo koristan ljudima koji dođu na izdržavanje kazne u smislu toga da neke tehničke detalje saznaju (tipa šta im treba za prvih par dana/noći boravka u prijemnom odeljenju dok nemaju izrađenu karticu koju mogu da koriste na kantini).
Nažalost, za mindset osuđenih lica (jebiga Cefe, to je zvaničan naziv), mindset njima bliskih ljudi ili ljudi koji imaju neutralan stav prema zatvoru (mada je takvih zapravo najmanje), ova knjiga može imati čak i negativne efekte jer ja mislim da nigde u knjizi nisam video da je Cef preispitao svoje postupke, osim kada priča o negativnim posledicama po njega samog ili po njemu bliske ljude. Za ovo drugo skidam kapu, donekle, jer opet to vodi na kraju do toga da daješ sebi opravdanje da opet napraviš sranje ovog tipa i da opet ti i tvoji bližnji pate, jerbo sistem je protiv tebe (a prizvuk moje recenzije do sada ispada vrlo negativan, a zapravo se u mnogim stvarima sa Cefom slažem).
Da se vratim na preispitivanje postupaka u globalu. Naime, Cef je, kako nam se predstavlja kroz blog/knjigu, kroz intervjue i kroz samu promocije knjige, skroz prijatan i opušten lik za priču o mnogim temama, i zaista mislim da je interesantan za konverzaciju, ali on nema kritički odnos prema sopstvenom kršenju zakona, jer marihuana jeste nedozvoljena supstanca, bila je nedozvoljena kada je uhapšen i najverovatnije će kod nas biti nedozvoljena značajan niz godina a on svoje postupke pravda činjenicom da on smatra da ona nije štetna i da treba da se legalizuje.
Naravno, njemu bode oči i činjenica da su mnogi za mnogo ozbiljnije nedozvoljene supstance (i druga krivična dela) dobili istu kaznu kao i on i tu mogu da razumem njegovo nezadovoljstvo.
Sve ovo zapravo spada u filozofiju prava i nažalost, većina ljudi nema adekvatna znanja niti se ikad bavilo ovom tematikom, nego najčešće ima jedan od dva pristupa – vratiti Dušanov zakonik iliti „pod mač bato“ ili na drugom ekstremu – ja (direktno) ne remetim nikog, prokleti sistem je protiv mene.
Ono što ja, kao neko ko nije pravnik, ali sam bio u dodiru sa pravom kroz svoj rad imam da kažem je da zakoni postoje s razlogom i ne treba ići ni labavije ni oštrije dok za to neko stručniji ne odredi da je podobno (pogotovo u smislu kazne jer je kazna propisana upravo tako i toliko da bude pravedna (ili bi barem trebala da bude u teoriji, a u praksi svako ima svoje mišljenje, ali ja se nadam da smo odmakli od toga da rulja sudi i kamenuje po potrebi)).
Ono što Cefov problem nije, je činjenica da vaspitači u ovako velikom zatvoru imaju ogromne vaspitne grupe (često i preko 100 ljudi) i da bivaju ubačeni u birokratsku mašinu koja ne pruža mnogo prostora za rad sa osuđenim licima, što je na kraju krajeva i svrha našeg posla, ali nažalost, kao i u mnogim našim državnim institucijama, gađa se forma, a suština ostaje zakovana u nekom zapećku.
Nažalost i opaska na dva-tri mesta da bi bilo bolje i praktičnije da su pravila čak i stroža, ali da se dosledno sprovode je jedna od onih s kojima se u potpunosti slažem, ali to sumnjam da ćemo dočekati, bilo u okviru institucije kao što je zatvor, bilo van njega.
O radu drugih službi u zatvoru ne bih, jer nisam radio u njima, već sam samo sarađivao, ali pristup koji većina ima (uključujući i dobar deo moje službe) je poražavajuć jer mnogi od njih zapravo rade posao po principu „državni posao još niko nije završio“ i odrađuju ga tako da se ograde od pravljenja formalnih (čitaj zakonskih) grešaka i fokus na tome u kombinaciji sa gore pomenutim stavom ne obećava baš previše (čast izuzecima u svakoj službi, od kojih sam zapravo mnogo naučio i postao i bolji profesionalac, a mislim i bolji čovek).
Jedno od pitanja koje treba postaviti, kako za osuđenike, tako i za zaposlene u zavodima ovog tipa je šta je ono što često pravi vrzino kolo, zašto se osuđenici vraćaju na izdržavanje kazne, kakav je taj postpenalni prihvat (hint – nema ga) i kako zapravo ostaviti prostora da se sa osuđenicima tokom izdržavanja kazne radi kako bi oni koji su motivisani, zaista mogli da ostave kaznu i kršenje zakona u prošlosti. Takođe, kako da institucija kao što je Zavod, prekine začarani krug u kom se zaposleni nakon nekog vremena „ukalupe“ po načinu razmišljanja, najčešće negativnom i ciničnom prema svom poslu i populaciji sa kojom rade. Nažalost, ova pitanja su sistemski problem i Zavod kao deo sistema ne može nezavisno da deluje od ostatka države (znam, zvučim kao opštemestaš, ali ovo je činjenica).
No, otišao sam predaleko. Sve u svemu, brzo štivo za čitanje, mislim da je dragoceno za oblast o kojoj je napisano, ako ništa, bar neki neformalni praktični vodič za prve dane onima kojima zatreba. I interesantno i meni da vidim i neke stvari sa druge strane druge strane (nije greška).
Knjiga, ili blog, kako je prvobitno zamišljen i objavljen može biti vrlo koristan ljudima koji dođu na izdržavanje kazne u smislu toga da neke tehničke detalje saznaju (tipa šta im treba za prvih par dana/noći boravka u prijemnom odeljenju dok nemaju izrađenu karticu koju mogu da koriste na kantini).
Nažalost, za mindset osuđenih lica (jebiga Cefe, to je zvaničan naziv), mindset njima bliskih ljudi ili ljudi koji imaju neutralan stav prema zatvoru (mada je takvih zapravo najmanje), ova knjiga može imati čak i negativne efekte jer ja mislim da nigde u knjizi nisam video da je Cef preispitao svoje postupke, osim kada priča o negativnim posledicama po njega samog ili po njemu bliske ljude. Za ovo drugo skidam kapu, donekle, jer opet to vodi na kraju do toga da daješ sebi opravdanje da opet napraviš sranje ovog tipa i da opet ti i tvoji bližnji pate, jerbo sistem je protiv tebe (a prizvuk moje recenzije do sada ispada vrlo negativan, a zapravo se u mnogim stvarima sa Cefom slažem).
Da se vratim na preispitivanje postupaka u globalu. Naime, Cef je, kako nam se predstavlja kroz blog/knjigu, kroz intervjue i kroz samu promocije knjige, skroz prijatan i opušten lik za priču o mnogim temama, i zaista mislim da je interesantan za konverzaciju, ali on nema kritički odnos prema sopstvenom kršenju zakona, jer marihuana jeste nedozvoljena supstanca, bila je nedozvoljena kada je uhapšen i najverovatnije će kod nas biti nedozvoljena značajan niz godina a on svoje postupke pravda činjenicom da on smatra da ona nije štetna i da treba da se legalizuje.
Naravno, njemu bode oči i činjenica da su mnogi za mnogo ozbiljnije nedozvoljene supstance (i druga krivična dela) dobili istu kaznu kao i on i tu mogu da razumem njegovo nezadovoljstvo.
Sve ovo zapravo spada u filozofiju prava i nažalost, većina ljudi nema adekvatna znanja niti se ikad bavilo ovom tematikom, nego najčešće ima jedan od dva pristupa – vratiti Dušanov zakonik iliti „pod mač bato“ ili na drugom ekstremu – ja (direktno) ne remetim nikog, prokleti sistem je protiv mene.
Ono što ja, kao neko ko nije pravnik, ali sam bio u dodiru sa pravom kroz svoj rad imam da kažem je da zakoni postoje s razlogom i ne treba ići ni labavije ni oštrije dok za to neko stručniji ne odredi da je podobno (pogotovo u smislu kazne jer je kazna propisana upravo tako i toliko da bude pravedna (ili bi barem trebala da bude u teoriji, a u praksi svako ima svoje mišljenje, ali ja se nadam da smo odmakli od toga da rulja sudi i kamenuje po potrebi)).
Ono što Cefov problem nije, je činjenica da vaspitači u ovako velikom zatvoru imaju ogromne vaspitne grupe (često i preko 100 ljudi) i da bivaju ubačeni u birokratsku mašinu koja ne pruža mnogo prostora za rad sa osuđenim licima, što je na kraju krajeva i svrha našeg posla, ali nažalost, kao i u mnogim našim državnim institucijama, gađa se forma, a suština ostaje zakovana u nekom zapećku.
Nažalost i opaska na dva-tri mesta da bi bilo bolje i praktičnije da su pravila čak i stroža, ali da se dosledno sprovode je jedna od onih s kojima se u potpunosti slažem, ali to sumnjam da ćemo dočekati, bilo u okviru institucije kao što je zatvor, bilo van njega.
O radu drugih službi u zatvoru ne bih, jer nisam radio u njima, već sam samo sarađivao, ali pristup koji većina ima (uključujući i dobar deo moje službe) je poražavajuć jer mnogi od njih zapravo rade posao po principu „državni posao još niko nije završio“ i odrađuju ga tako da se ograde od pravljenja formalnih (čitaj zakonskih) grešaka i fokus na tome u kombinaciji sa gore pomenutim stavom ne obećava baš previše (čast izuzecima u svakoj službi, od kojih sam zapravo mnogo naučio i postao i bolji profesionalac, a mislim i bolji čovek).
Jedno od pitanja koje treba postaviti, kako za osuđenike, tako i za zaposlene u zavodima ovog tipa je šta je ono što često pravi vrzino kolo, zašto se osuđenici vraćaju na izdržavanje kazne, kakav je taj postpenalni prihvat (hint – nema ga) i kako zapravo ostaviti prostora da se sa osuđenicima tokom izdržavanja kazne radi kako bi oni koji su motivisani, zaista mogli da ostave kaznu i kršenje zakona u prošlosti. Takođe, kako da institucija kao što je Zavod, prekine začarani krug u kom se zaposleni nakon nekog vremena „ukalupe“ po načinu razmišljanja, najčešće negativnom i ciničnom prema svom poslu i populaciji sa kojom rade. Nažalost, ova pitanja su sistemski problem i Zavod kao deo sistema ne može nezavisno da deluje od ostatka države (znam, zvučim kao opštemestaš, ali ovo je činjenica).
No, otišao sam predaleko. Sve u svemu, brzo štivo za čitanje, mislim da je dragoceno za oblast o kojoj je napisano, ako ništa, bar neki neformalni praktični vodič za prve dane onima kojima zatreba. I interesantno i meni da vidim i neke stvari sa druge strane druge strane (nije greška).
March 13, 2024
Ozbiljno dobri zapisi sa robije u formi dnevnika. Spontano ali iskreno i otrežnjujuće, sa puno blaga između redova, dosta postavljenih pitanja o zapostavljenom (i zaboravljenom) delu našeg društva, Cef čitaocu ne postavlja kulise, vec kao pravi i iskusni HC guru, "s neba pa u rebra" svakom stranicom isporučuje i energiju i emociju osobe koja pokusava da doceka kraj zatvorske kazne na pravi način. Muka, teskoba, samoća, svakodnevna bekstva od sebe kroz rad i organizovano gubljenje vremena, bolest, sistem i sva njegova ludila.. sve je tu.
Preporuka.
Preporuka.
August 12, 2023
Ispovest čoveka koji je zbog konzumiranja marihuane osuđen na više od 3 godine zatvora. Roman su zapravo pisma koje je slao porodici i devojci ali pre svega iskustva iz zatvora i zatvorske bolnice a na kraju iz “poluotvorenog” odeljenja po kome je naposletku roman dobio ime. Na vrlo jasan način dobijamo informacije o tretmanu u našem najvećem zatvoru, i resocijalizaciji koja zapravo ne postoji…
Displaying 1 - 4 of 4 reviews