Das Gewicht von Schnee

Le poids de la neige #1

by Christian Guay-Poliquin, Erich Wittenberg (Sprecher), Sonja Finck (Übersetzer)

Nach einem schweren Autounfall ist ein junger Mann gezwungen, auszuharren: in einem Dorf, das durch einen landesweiten Stromausfall und unaufhörlich fallenden Schnee immer mehr von der Welt abgeschnitten wird, und bei einem älteren, hier ebenfalls nur gestrandeten Mann. Der nimmt ihn nur auf, weil die Dorfgemeinschaft ihm im Gegenzug die Versorgung mit Lebensmitteln verspricht sowie einen Platz im einzigen Konvoi. Während das Dorf immer tiefer im Schnee versinkt, schwanken die beiden Männer zwischen Mitleid und Misstrauen, Hilfsbereitschaft und Hass. Werden sie durchhalten, bis es taut?

Ungekürzte Lesung
Spieldauer: 6 Stunden 7 Minuten

Genres: Fiction, Roman, Canada, Thriller, Contemporary, Canadian Literature, Novels

6 pages, Audiobook

First published January 1, 2016

About the author

Né à Saint-Armand en 1982, Christian Guay-Poliquin croit que les arts du récit sont intimement liés à la vie pratique et à une attention aux détails. Le fil des kilomètres (La Peuplade), son premier roman, a aussi été publié en France et en traduction anglaise.


Christian Guay-Poliquin was born in Saint-Armand in 1982. He is now developing a thesis project on the hunting narrative and also works in renovation. The pencil on his ear serves to mark his measures as much as it does to record his ideas. Le fil des kilometers (La Peuplade, 2013) is his first novel.

Reviews

[Tonkica · Rating 4 out of 5]

3.5

Bilo je tu stvarno svega i ničega, ali puno težine, kako prave tako i unutarnje. Glavni likovi su stavljeni u nevjerojatne situacije i nikako nisam htjela biti na njihovom mjestu.

S vrlo kratkim, jasnim, jednostavnim i hladnim (skoro kao i okruženje u kojem su likovi smješteni) rečenicama uspjela sam vidjeti sve što su i glavni likovi vidjeli, bez pretjeranih i dosadnih i nadugo i naširoko ispisanih nepotrebnih opisa.

Zaključak je da sam dobila zimu, hladnoću, što mi je i bio plan kod biranja naslova za siječanj za book club. Bile smo sretne što smo čitajući imale dekice, struju, čaja, i sve ono što inače uzimamo zdravo za gotovo.

[Repix Pix · Rating 4 out of 5]

Le cuesta arrancar y es lenta, pero es amable, solitaria, fría y triste.
Me ha encantado.

[Sara · Rating 4 out of 5]

Una apagada elèctrica paralitza el món, i les conseqüències són encara més greus del que ens podem imaginar en un poble apartat de tot en ple hivern al Canadà. En aquest moment, un home accepta cuidar un ferit –que no pot fer res per si mateix– a canvi de provisions per passar l’estació de la neu sense electricitat. Aquest podria ser un resum d’”El pes de la neu”. És un relat hipnòtic i tranquil, i els capítols curtíssims fan que sigui una lectura dinàmica. No sabia què em trobaria perquè no havia llegit la sinopsi abans de començar-lo, i m’ha atrapat des de la primera pàgina.

❄️I quanta neu, collons! És la gran protagonista del llibre. Quanta angoixa i quanta frustració, però també quanta bellesa i quanta força. Sembla un relat senzill, però a “El pes de la neu” res és casualitat: ni els noms dels personatges, ni els capítols ni res de res. No sabria catalogar-lo, potser diria que és una distopia, però no ho tinc del tot clar. Només sé que és un gran llibre i que penso seguir-li la pista a l’autor. Jo puc llegir al tren, amb música, la tele de fons... però amb aquest he necessitat silenci absolut. Silenci absolut i vint-i-quatre hores sense obligacions. No estic segura que sigui una novel·la addictiva per a tothom, però jo l’he devorada. És angoixant i frustrant. He notat la claustrofòbia provocada pel fet d’estar estirat en un llit, en una cabanya, amb un desconegut, en un poble que ja no és el teu... i també he sentit com crema la pell quan es toca amb la neu. I, mentre he sentit tot això, també m’he adonat de la preciositat de llibre que tinc entre les mans. Sé que té poc sentit això que estic dient😅 llegiu-lo i ho entendreu. Sembla que els personatges evolucionin poc, però quan acabes compares el final amb el principi i😱 Definitivament no voldria trobar-me en el seu lloc😂

[Helena (Renchi King) · Rating 5 out of 5]

Naslov sam izabrala iz čiste želje nekog zimskog ugođaja. Za mladog kanadskog pisca još nisam čula, prezime mu je teško izgovorljivo ( zgodan je na fotki😊). Naslov i sažetak obećavali su dovoljno.

Konkretno, ne znamo godinu ni mjesto radnje.
Snijeg neprestano pada dok ne zatrpa malobrojne kuće u selu.
U jednom djelu napuštene kuće, u nekoj verandi, pratimo suživot - preživljavanje dva muškarca.
Zašto su smješteni u toj nekoj verandi, a ne u velikoj kući, razlog je praktičan. Struje nema i teško je zagrijati veliki prostor. Oskudijevaju u svemu ; hrani, vodi, lijekovima ...
Jedan od njih je mladić pronađen u šumi nakon automobilske nesreće, slomljenih nogu, a drugi - vitalan starac Matthias, zadužen za brigu o njemu.
U dobrom dijelu romana mladić ne govori . Komunikacija nikakva, prostor tijesan, radnje kao da nema.
Gotovo ništa se ne događa, ali ujedno se događa toliko puno.
Jezovito je tiho, mirno i bijelo. Napetost raste zajedno sa visinom snijega koja je označena na početku svakog poglavlja. I odjednom se dinamika života mijenja.

Čitajući obuzeo me tako čudan osjećaj. Neka “ništavnost”, da se knjiški izrazim -).
To je zasigurno osjećaj koji izaziva svaka distopija.

“Noć je gladna, a pahulje su mesojedi.”

Svidjelo mi se.

[Billy · Rating 5 out of 5]

Tout simplement fantastique. Soufflé par le talent de cet écrivain!

Grand conteur, jeune romancier au talent remarquable, l’auteur du “Fil des kilomètres”, paru en Europe chez Phébus et au Québec a La Peuplade, nous surprend encore une fois avec ce deuxième roman noir, d’une qualité littéraire surprenante, à l’intrigue lente et sournoise comme un puissant vent froid d’hiver ! Christian Guay Poliquin fait déjà partie selon moi, des auteurs d’ici qui laisseront assurément leur marque chez de nombreux lecteurs tant au Québec qu'en Europe.

[Andy Weston · Rating 4 out of 5]

This takes place in a northern Quebec village during a possible apocalyptic scenario, though it is intentionally not clearly defined, with the power down, the nearest city is under military control, and the snow steadily building up as a brutal winter takes its grip.
The narrator has been seriously injured in a car accident, as he returned to the village to visit his father, and is slowly recovering, bed bound, and attended to by Maria, the only medic in the village, and housed and cared for by Matthias, in his seventies.
The large part of the novel deals with the relationship between the two men, as the narrator recovers, his care bartered for by Matthias, for a place on a convoy to the city to be reunited with his hospitalised wife.
There's a gradual reveal to the nature of the dystopia, with Guay-Poliquin dropping the occasional subtle hint, and the 'less is more' approach really grips.
Its a survival story on several levels, as supplies get low, and the snow gets deeper. Sparse prose and short chapters break up what could have been a struggle to read; it is profound, compelling and refreshingly different.
It won three Quebec literary prizes after it was published in French in 2016.

[Sandra Nedopričljivica · Rating 4 out of 5]

“Snježna oluja tutnji. Kao da ne može dočekati da me prekrije, pritisne, poklopi. Kao da se oblizuje prije negoli će me proždrijeti. Snijeg je postelja od oštrih kristala. Oko mene šulja se tama. Noć je gladna, a pahulje su mesojedi.”

Divni opisi prirode od kojih ti stvarno postane hladno, vratili su me godinama unatrag dok sam “gutala” norvešku trilogiju Trygvea Gulbranssena.

Vremenske neprilike odražavaju karakter likova – u početku su svi optimisti. Kako snježni pokrivač raste i pogoršava se vrijeme, tako su i glavni protagonisti sve nervozniji.
U ovom slučaju, “težina snijega” je puno više od prirodne nepogode.

Ukoliko imate volje, posjetite me ovdje
https://nedopricljivica.blogspot.com/...

[Marta Mokhnatska · Rating 5 out of 5]

«Вага снігу» – тепер одна з улюблених "cosy catastrophe" поруч із «За стіною» Марлен Гаусгофер та «Парка» Ольги Токарчук. Ба більше, мені здалося, що книжка Крістіана Ґе-Полікена є чимось межовим між двома іншими книжками: від першої – в неї ознаки робінзонади, від другої – сніг, гори, Північ. Для мене це просто фантастичне поєднання.

Дуже сподобалася мова автора (і перекладу!) – метафорична, хоча місцями й уривчаста. Мова, яка добре працює з уявою, допомагаючи відтворити в голові всі відтінки снігового покривала та півтони його звучання.

Вітер усюди підняв снігові леза хвиль, які завмерли тієї миті, коли мали вже налетіти на нас.

Ви теж від цих слів переноситеся у своє дитинство, де ви завороженим малюком стоїте і розглядаєте ці снігові хвилі?

[Maud Lemieux · Rating 5 out of 5]

Quelle ambiance quel récit ! ça se dévore. des personnages très attachants, bien que cruels à leurs heures. tellement bien écrit; c'est à la fois très contemplatif et intriguant, on a envie de le lire d'une traite!

[Oleh Bilinkevych · Rating 3 out of 5]

Перша книга в цьому році.
Втомлююча похмурість сірих вулиць викликала велике бажання почитати щось максимально зимове. Де кочугури снігу і посиденьки за каміном.
І я трішки помилився з вибором. Ця книга хоть і в зимовому сеттингу, але історія тут геть про інше: про виживання, терплячість та людяність. Серйозні теми, але автор доволі поверхнево їх пропрацьовує. Тут, навіть, коли людина ламає руку під завалами, ти сидиш із покерфейсом, слова автора не викликають жодної емпатії.
Крім того, автор часто-густо захоплюється метафорами. Часом ними сипле, наче з кулемета.

[iva° · Rating 4 out of 5]

jedna od onih koja mi je skroz po ukusu... nema napete radnje, sve je svedeno na atmosferu koju je christian guay-poliquin odlično dočarao jednostavnim, ali jakim opisima zime. poglavlja su podijeljena na mjerenje visine snijega (počinje s 38 cm preko vrhunca od 273 cm pa do kopnjenja - 7 cm) i gotovo cjelokupna radnja zbiva se u snijegom zametenoj kolibi, na izoliranom mjestu, bez struje i ikakvog komfora u kojoj dvojica slučajno sparenih muškaraca pokušavaju ostvariti suživot. nenametljivo poetičan tekst, meteorološki orijentiran, suptilan, slikovit i glatak.

[Ярослава Литвин · Rating 5 out of 5]

Сюжет у цій книжці розгортається спершу дуже повільно, я б сказала, виникає відчуття такої глухої монотонності, певною мірою засніженості - коли все довкола таке біле, тихе і одноманітне, оку просто немає за що зачепитися. Але у цій монотонності з часом починає чутися свій ритм - спершу ледь помітний, а потім все виразніший та голосніший, поки не перетворюється у гул, від якого стає страшно - чи не викличе він лавину? Чи залишить він когось живим у цьому богом забутому куточку, відрізаному від цивілізації.

Фінал мене страшно потішив завдяки цій абсолютній живост�� персонажів, їхній емоційній незграбності й дивакуватій доброті, їхньому прагненню вижити попри все, яке іноді перетинає межу людяності.

Якщо ви хочете прочитати щось таке, де є багато снігу, де люди відкривають свою душу і ховають її водночас, де біле ніколи не стовідсотково не біле, а чорне - не чорне, ця книжка для вас.

[Jennifer · Rating 5 out of 5]

C'était exactement ce dont j'avais besoin. À lire, bien emmitouflé.e dans de la douceur, entouré.e de neige!

[Tihana Knjigožderonja · Rating 3 out of 5]

https://knjigozderonja.wixsite.com/kn...

Iako roman u suštini ima svoje likove oko kojih se vrti radnja, glavi lik je zapravo snijeg, snijeg kojega svakog trenutka ima sve više i koji okupira ne samo okoliš i proplanke, nego i moždane vijuge naših protagonista. Gotovo je bolno promatrati kako izlazak na svjež zrak postaje nemoguć. Zvuči li vam ta situacija poznato? Osim snježnih pahulja, u Težini snijega postoje i drugi likovi koji lebde i izlaze iz priče, kontekstualizirajući glavnu priču s dramom koja se događa u selu i nekoliko primamljivih detalja o sveukupnom društvenom slomu. Vjerojatno namjerno, Guay-Poliquin čini muškarce gotovo zamjenjivima s njihovim vrlo sličnim imenima (Joseph, Jonas, José); dok je Marija jedini ženski lik, koja ima gotovo svetačku auru u skladu s njezinim imenom.

U Težini snijega postoje suptilni elementi znanstvene fantastike, ali Guay-Poliquin prestaje slikati veliku sliku, povremeno zadirkujući u svaki pojedini detalj samo da bi se povukao u samozatajno glavno okruženje romana. Jedan od suptilnih elemenata su i naslovi poglavlja koji predstavljaju trenutnu visinu snijega u centimetrima. Kako rastu centimetri, tako raste i napetost između Matthiasa i pripovjedača, a spuštaju se zalihe hrane, kao i broj mještana koji se žele spasiti iz ralja snijega. Što više centimetara, to brže situacija izmiče kontroli. Slično, sa svojim grubim likovima koji preuzimaju elemente, priča povremeno priziva staromodnu avanturu u divljini, ali autor se uvijek povlači kada se radnja zahuktava. Prijelomi odlomaka koji aludiraju na mit o Dedalu i Ikaru su prisutni posvuda, nagovještavajući duboku mitološku podlogu koje nije do kraja eksplicitno razrađena.

U skladu sa stoicizmom ova dva lika, jezik je minimalan, koji ponekad dočarava stil pravog detektivskog romana. Guay-Poliquin posvećuje mnogo prostora opisu snijega, ponekad s poetskim procvatom, a ponekad jednostavno bilježi beznadno turobni osjećaj zime. Djelomično distopijska priča o preživljavanju, dijelom egzistencijalistička studija likova, Težina snijega je uvjerljivo štivo s minimalističkim stilom koji s bjelinom uspješno govori o teškim temama.

Poglavlja su u Težini snijega izrazito kratka – najduže poglavlje ima svega četiri ili pet stranica. Roman se čita izrazito brzo. Ipak, mene se nije u potpunosti dojmio. Dok je Guay-Poliquin u potpunosti razradio težinu snijega u punom smislu riječi, likove je ostavio dvodimenzionalnima. Potpuno je jasno da se likovi pripovjedača i Matthiasa mogu transformirati na bilo koga, no dubina (i težina!) u njima vjerojatno bi pomogla da se s njima možemo poistovjetiti na ljudskoj razini.

Volite li snijeg?

Grickajmo knjige zajedno!

[Buchdoktor · Rating 5 out of 5]

Die beiden Männer sitzen in ihrer Unterkunft fest, während es draußen seit Tagen schneit. Der namenlose Icherzähler wurde mit gebrochenen Beinen aus einem Autowrack gerettet, den älteren Matthias hat die Dorfgemeinschaft verpflichtet, den Verletzten zu pflegen – im Verandaanbau eines Hauses, der vermutlich nicht für die gewaltigen Schneemengen konstruiert wurde und nicht, um dauerhaft darin zu leben. Der Patient ist für den hier gestrandeten Matthias Klotz am Bein und Überlebenschance zugleich. Ein Stromausfall kurz zuvor führte zu einem postapokalyptisches Szenario, in dem noch immer Dorfbewohner vor dem Überlebenskampf fliehen, die dazu in der Lage sind und in dem die Zurückbleibenden sich mit den Vorräten aus verlassenen Häusern durchschlagen. Bewaffnete Gruppen sollen unterwegs sein und auch hier, irgendwo im hohen Norden, wird der Besitz von Waffen und Munition über das Überleben entscheiden.

Die Beine des Verletzten wurden geschient, seine Wunden genäht und die Tierärztin sieht regelmäßig nach ihm. Deutlich wird, dass die rund 10 verbleibenden Haushalte nur überleben werden, wenn sie sich gegenseitig unterstützen. Jemand muss auf die Jagd gehen, ein anderer Holz hacken – und der fiebernde Verletzte braucht immer noch Pflege und Medikamente. Jeder ist von den anderen abhängig und alle gemeinsam vom Wetter. Der Schnee wird bald die Dachtraufe erreichen … Lange spricht der Mann nicht mit Matthias, beobachtet den Alten nur. Ihre Notgemeinschaft ist ein einziges Belauern, Manipulieren und Taktieren. Matthias wirkt für sein Alter sehr agil, trainiert regelmäßig seine Muskeln; denn er will endlich weg aus dem Ort, in dem auch er gestrandet ist, und sich um seine Frau kümmern. Matthias putzt, repariert, bastelt ständig etwas; aber auch der Patient hat Fähigkeiten, die das Dorf zum Überleben braucht. Für den namenlosen Erzähler stellt sich die Frage, ob Matthias ihn zurücklassen wird, wer im Ort die Macht übernommen hat und was mit der Grippeepidemie im Land ist, von der er gehört hat.

Christian Guay-Poliquin beschreibt zwei Gestrandete in einem beinahe dystopischen Szenario. Sein symbolstarker Text wirkte auf mich mehrdeutig und entwickelte von Beginn an in meiner Vorstellung ein Eigenleben. Durch die biblischen Namen der Figuren könnte der Text als Gleichnis angelegt sein, aber auch den nahenden Zusammenbruch der zivilen Gesellschaft in den Fokus rücken. Eine beeindruckende Wintergeschichte!

[Učitaj se! | Martina Štivičić · Rating 5 out of 5]

Zabačeno selo zatrpano snijegom, i dvojica ljudi koji nisu stanovnici tog sela, već se igrom slučaja ondje zateknu i zapnu, u nemogućnosti otići, prisiljeni ovisiti jedan o drugome kako bi se izvukli.

A snijeg i dalje nemilosrdno pada.

Ovaj klaustrofobičan i neodređeno apokaliptičan roman suočava nas s problemom preživljavanja u oskudnim uvjetima, u kojima se moguće osloniti tek na pomoć i podršku potpunog stranca. Priču pratimo preko mladića koji u neimenovanom selu doživi automobilsku nesreću, a stanovnici sela smještaju ga u kolibu u koju se već smjestio drugi neočekivani posjetitelj ovog sela, starac Matthias.

Matthias silno želi otići, ali ceste su neprohodne i, dok god snijeg i dalje pada, iz sela je nemoguće otići. Kako bi pomogli unesrećenom mladiću, i Matthiasa zadržali da ne pokuša nekakav samoubilački samostalan pothvat odlaska, stanovnici sela nude mu pogodbu: Matthias će se brinuti o ozlijeđenom mladiću, a zauzvrat će dobiti mjesto u ekspediciji koja se priprema za odlazak, čim vozilo za tu ekspediciju bude spremno. Matthias, naravno, pristaje, a snijega je svakim danom sve više.

Priču pratimo preko ozlijeđenog mladića, kojemu nikada ne saznamo ime. Šutljiv i povučen, on promatra sve oko sebe, i budno prati razvoj situacije. Snijeg je čitavo selo potpuno odsjekao od ostatka svijeta, a iz priča ostalih stanovnika sela koji povremeno navrate kako bi njemu i Matthiasu donijeli namirnice i drva za ogrjev, saznajemo i da je situacija izvan sela alarmantna: spominju se naoružani čuvari koji patroliraju ulicama i nestanak struje, zbog čega dobivamo dojam da se dogodila nekakva katastrofa ili da se odigrao nekakav apokaliptični scenarij, ali ne možemo točno utvrditi koji.

Taj neodređeni osjećaj opasnosti, ili samo neizvjesnosti, pratit će vas za čitavo vrijeme čitanja, i povremeno će pojačati osjećaj klaustrofobije koji okružuje likove zarobljene u kolibi zatrpanoj s dva metra snijega. No, svim tim osjećajima usprkos, čitanje ove knjige zapravo je doista ugodno; možda zbog načina na koji pisac pripovijeda, ili možda zbog kratkih, ali jezgrovitih poglavlja koja se brzo čitaju.

Zanimljiv je način na koji je pisac odlučio poglavlja nasloviti: umjesto klasičnih brojčanih naziva, naslov svakog poglavlja odnosi se na trenutnu visinu snijega. Pa tako krenemo s trideset i osam, što u nekim poglavljima naraste i preko dvjesto.

Kako rastu centimetri napadalog snijega, tako rastu i tenzije između likova. Matthiasova želja za bijegom sve se više povećava, baš kao i sumnjičavost ozlijeđenog mladića usmjerena na Matthiasove motive i postupke, a nestrpljenje i komešanje osjećaju se i među ostalim stanovnicima sela.

Postavljajući svoje likove u situaciju opisanu u ovom romanu, pisac propituje granice do kojih su ljudi spremni ići kako bi pomogli drugima bez da naštete sebi, granice strpljenja i veličinu potrebe oslanjanja na tuđu pomoć; ispituje reakcije na nepredviđene okolnosti i primoranost snalaženja u novonastaloj situaciji, spremnost na prigušivanje vlastitog nezadovoljstva kako bi se uspjelo preživjeti i/ili pobjeći. Likovi koje pratimo prikazani su sa svim ljudskim vrlinama i manama - spremni su pomoći, ali su ponekad i sebični i bezobzirni, što nam pak omogućuje da pratimo i do kojih granica ide ljudsko suosjećanje, a kada pak to suosjećanje zamjenjuje čisti instinkt za preživljavanjem.

Snijeg je u ovom romanu poput sveprisutnog, dodatnog lika, koji svime upravlja. Opisan je na stotine načina i mijenja se iz skupine tihih pahulja u razornu bijelu silu ili blještavo ledeno prostranstvo. A njegova težina sve pritišće. Hoće li ju likovi uspijeti iznijeti, ili će pod njom puknuti? Pročitajte i saznajte. ;)

[Libellus · Rating 2 out of 5]

Le Poids de la Neige par Christian Guay-Poliquin
Décembre 2016
2,5/5
* Lu dans le cadre du concours du Prix Littéraire des Collégiens: http://prixlitterairedescollegiens.ca *

Alors, Le Poids de la Neige fait parti des meilleurs livres québécois de l’année selon le Devoir? Pardonnez-moi, mais j’en doute énormément. Le Poids de la Neige est un roman sans but ni histoire. Je déteste les histoires de survie et les environnements de huis-clos, en débutant j’avais donc un préjudice contre ce livre qui combine les deux. Le concept d’une personne se battant contre les éléments afin de survivre ne m’a jamais attiré, je trouve le concept trop simple et sans profondeur; une fois qu’on a lu une histoire du genre, on les a toutes lues. Le Poids de la Neige suivait cette tendance et n’avait rien de spécial, je pourrait même dire qu’il manquait beaucoup d’éléments afin de construire un récit satisfait. On ne connaissait rien des personnages, aucun passé sur lequel basé leur actions. Quelques vagues mentions à des événements, mais pas d’explications claires, on reste en surface. Nous n’en apprenons pas plus sur les personnages que ce qui est écrit sur la quatrième de couverture. De plus, l’élément dystopique n’était pas ressenti par les personnages. Ils vivent en marge de tout, donc rien d’intéressant se passe. Personne ne devient fou, il n’y a pas de «punch», les deux protagonistes restent dans leur petit monde isolé et attende le printemps faute de pouvoir faire autre chose. L’intrigue est fondamentalement ennuyante, les deux protagonistes sont contraints à rester chez eux à cause de la neige, les seuls moments d’«action» sont lorsqu’ils reçoivent de la visite de villageois qui leur amène de la nourriture ou du bois de chauffage. J’aimerais pouvoir dire que l’emprisonnement des personnages à créer une atmosphère pesante et angoissante, c’est probablement ce que les juges du concours ont perçus dans Le Poids de la Neige. Au début c’était le cas, le récit de l’accident d’auto qui paralyse le protagoniste est bien écrit et palpitant, cependant une fois avoir épuisée cette intrigue, le reste devient ennuyant et l’on cesse de ressentir l’atmosphère de survie. La psychologie des personnages ne changent pas vraiment à travers le roman: l’un veut retourner en ville, l’autre se remet d’une blessure grave. À force de lire l’histoire de personnages qui s’ennuie, on finit par s’ennuyer nous-même. J’ai même essayé de trouver un champs lexical de l’emprisonnement ou de la panique dans l’espoir de me tromper, sauf que je n’ai rien trouver de la sorte. Au moment ou j’écris cette chronique, j’ai fini le deuxième livre proposé dans le cadre du concours, Le Continent de Plastique, et je n’ai pas été impressionné. Il reste à voir pour les trois autres romans proposés, mais à date la selection de cette année manque de pertinence.

Si vous avez aimé (ou pas), vous aimerez:
Le Comte de Monte-Christo par Alexandre Dumas
Hatchet par Gary Paulsen
Mercure par Amélie Nothomb

[El Biblionauta · Rating 4 out of 5]

L’editorial Periscopi reincideix amb una traducció d’una novel·la procedent del Quebec i de gran qualitat (ja ho havia fet amb Ànima de Wadji Mouawad, de qui també van traduir les peces teatrals incloses a La sang de les promeses). De nou han encertat amb la tria, ja que El pes de la neu és una novel·la intensa, estructurada en petits capítols que aparentment es llegeixen de manera ràpida, però que com un iceberg amaguen unes reflexions d’una gran magnitud i que mereixen paladejar-les amb calma, com els flocs de neu quan cauen. Per no perdre l’escència del text, la traducció s’ha encarregat a un valor més que segur, Anna Cassassas Figueras.

Podeu llegir completa la ressenya d'Enric Bassegoda a: https://elbiblionauta.com/ca/2019/12/...

[Audrey Martel · Rating 4 out of 5]

Je donne 4 étoiles parce que j'ai trouvé le début un peu pénible. Je n'embarquais pas dans l'histoire et je craignais d'abandonner. Finalement après une trentaine de pages, la construction du roman, le récit, la narration, tout ça a pris un sens et m'a captivé.

Le huis-clos est parfaitement bien rendu, les personnages sont intéressants et crédibles et l'écriture de l'auteur nous permet de vraiment ressentir ce qui se passe.

Un excellent roman, qui peut se lire seul, mais qui doit prendre encore plus de sens lorsqu'on a lu d'abord "le fil des kilomètres".

[Marilyne S. Veilleux · Rating 5 out of 5]

Extraordinaire. J'ai adoré la façon de raconter de Christian Guay-Poliquin, le rythme, l'ambiance, la relation complexe et belle qui s'établit entre les deux personnages principaux. (Et l'histoire est accessible et prenante, ce qui en fait un cadeau parfait, tant pour les littéraires que les liseuses/liseurs occasionnels.)

[Maude · Rating 5 out of 5]

apocalyptique, lent et envoûtant... « vingt mille lieues sous l’hiver » une expérience de lecture particulière puisqu'elle était entrecoupée de regards à travers la fenêtre sur la neige qui tombait et de bûches qui nourrissaient le foyer...

[Cindy Landes · Rating 3 out of 5]

J’aimais le contexte qui fait « post-apo », j’aimais le climat de tension du huis-clos.

Mais je me suis tellement ennuyée 🥱 Je ne sais pas pourquoi, j’étais totalement indifférente devant les 2 personnages principaux.

Et tous ces personnages avec un nom similaire, j’étais perdue. J’aurais pu mettre un peu d’efforts, mais voilà, j’étais pas investie 🤷‍♀️

[Marie Bourassa · Rating 5 out of 5]

Eh oui, ça en a pris du temps avant que je lise ce fameux bouquin! Ma bene. Il venait de sortir quand j'étais une bb libraire, et tout le monde en parlait tant. Je voulais laisser passer la vague, mes attentes étaient hautes. J'ai lu "Le fil des kilomètres" il y a peut-être deux ans, ça avait d'autant plus augmenté mes attentes envers "Le poids de la neige". Je me disais qu'il allait dans ma bibliothèque jusqu'au moment où je serais prête. Et c'est cette semaine que mon amie m'a annoncé la parution de son prochain à l'automne... et m'a presque chicanée de ne pas encore avoir lu "Le poids de la neige"... Je l'entends me dire: "mais c'est tellement bon!". C'était effectivement excellent. Et bien que ce soit actuellement le printemps, je lisais et j'avais l'impression d'entendre la neige et la tempête. C'était magnifique. Un très beau moment de lecture.

[Myriam St-Denis Lisée · Rating 5 out of 5]

Un roman magnifique, étonnant, un genre de page-turner au rythme tranquille, un suspense au ralenti. Un auteur qui maîtrise l'art du huis clos et qui sait porter attention aux détails. Et quelle plume!

[Anna Pardo · Rating 4 out of 5]

Podria haver llegit aquesta novel·la torrant-me al sol en una platja a l'agost, i hagués mort de fred. Quina narrativa, quin poder de la paraula i quina mestria en les descripcions. Cru com l'hivern, amb un final que desglaça tots els cors. M'ha encantat 😍😍

[Laurence R. · Rating 5 out of 5]

Le rythme de cette œuvre est tout simplement épatant. J'ai adoré son calme, sa douceur et sa simple beauté. À lire absolument!

[Sand · Rating 4 out of 5]

Lecture adéquate pour une journée enneigée.
Je l'ai lu d'une traite, captivée par l'état de survie des personnages.
L'écriture de l'auteur est douce et poétique. Le développement des personnages dans une situation de survie est fascinant, tous ayant recours à différentes manières de se sortir de leur situation.
Il n'y a pas beaucoup d'action, mais le rythme du livre est bon et ça se lit rapidement. Comme le personnage principal, on perd connaissance du temps, le seul repère qui indique l'hiver qui passe étant le niveau de la neige.

[Rubis Lantier · Rating 5 out of 5]

J’ai lu Le Fil des Kilomètres en premier (pis chu ben contente).
J’ai autant aimé celui-ci, sûrement plus en fait, entre autres parce que le premier souffrait d’une fin de schnoutte (mais qui servait à mettre parfaitement la table pour ce tome).
Encore une fois c’est écrit d’une façon qui a beaucoup stimulé mon imagination, j’ai passé l’hiver avec eux dans cette véranda.
Juste assez de longueurs pour obtenir les effets du procédé littéraire et qu’on ressente le poids du temps qu’on n’arrive plus à suivre et de cette neige étouffante, mais pas assez pour que je me tanne.
Chu down en esti pour me lancer dans le prochain.

[Andréa · Rating 3 out of 5]

Une ode à la beauté et à la violence de l’hiver, sur fond apocalyptique. Bien que le rythme lent soit employé pour refléter l’ennui qui ronge les personnages principaux, j’ai trouvé ça un peu assommant comme lecture.

[Etienne · Rating 4 out of 5]

Très bon roman et un auteur que je suis content d'avoir découvert. L'histoire est très lente, il est important de le préciser, mais on se laisse porter par la plume de l'auteur qui est sublime. Une histoire de survie, d'un hiver qui n'en finit plus et de la privation. Le tout est fait simplement, sans prétention, et se lit très bien. Une histoire simple, mais efficace qui mérite d'être lu. Un peu trop simple pour que j'accorde cinq étoiles cependant, mais tout de même un solide quatre étoiles et un auteur que je relierai certainement!