Roman o poraženima

by Milan St. Protić

Ovo je pripovest o pobeđenima u građanskom ratu. O bivšima. Jeste pripovest, ali nije istorija. Nije ni fikcija. Nešto između. Pisana je na osnovu mnoštva usmenih i zabeleženih svedočanstava učesnika i očevidaca. Posmatrača i savremenika. Analitičara i hroničara. Razume se – i nemalog broja pisanih izvora. Onih arhivskih. I onih istoriografskih. I onih memoarskih. U njenom središtu nalazi se čovek, njegovo dobro i njegovo zlo. Drugačije kazano, traganje za ljudskim porivima što teraju na činjenje zla (ili činjenje dobra) drugom čoveku. Iz koje mračne dubine ljudske psihe dolazi čovekova mržnja, osveta, pohlepa, zavist, netrpeljivost, a iz njih – ubilački nagon? U isti mah, ovo je roman o Beogradu u jednom prohujalom trenutku, kratkom kao treptaj oka. Ali presudnom i sudbonosnom. I kobnom.

303 pages, Paperback

Published January 1, 2021

Reviews

[Marko Kovač · Rating 3 out of 5]

"Нада умире последња, гласи позната изрека. Је ли то страх од смрти или борба за живот? Две стране исте медаље, рекао бих. Животна удобност од људи прави, ако не кукавице, онда слабиће. Кад се та удобност протеже у више генерација, доводи до дегенерације. И биолошке и психолошке. У интелектуалној сфери, то се зове декаденција. Ово, дакако, не мора значити да су само богати склони слабостима. И сиромашне то погађа још и више. Одузимање животне борбености егзистира у свим друштвеним слојевима без изузетка. Једина је разлика у манифестацијама. Просто казано, дегенерично и декадентно је све што није у складу са природном еволуцијом."

"Роман о пораженима" је дело сложене структуре у којем се, укрштају животи четворице јунака који су се после Другог светског рата под оптужбом за издају нашли у митровачкој ћелији. То су четворица представника, четири гласа генерације српске интелигенције: Коста Кумануди, Драгољуб Јовановић, Антун (Антоније) Рачић и Борислав Пекић! Разговори које они воде пример су дијалога људи који теже један другог да разумеју. У средишту приче развија се временски неомеђена прича о интелектуалцима, о историји, праву и слободама, о савести, о религији и Великом инквизитору, добру и злу, о Европи и играма великих сила.

Ово је приповест о побеђенима у грађанском рату, о бившима, писана на основу мноштва усмених и забележених сведочанстава учесника и очевидаца, посматрача и савременика, аналитичара и хроничара, и немалог броја писаних извора. У исти мах, ово је роман о Београду у једном прохујалом тренутку, али пресудном, судбоносном и кобном.
У средишту приче налази се човек, његово добро и његово зло. Из које мрачне дубине људске психе долазе човекова мржња, освета, похлепа, завист, нетрпељивост, а из њих – убилачки нагон?

"Како остати свој и веран себи под тортуром и животном претњом? Савити се и опстати или се не сломити и истрпети? Не постати огорчен осветник? Не подлећи искушењу злом против зла?"

Роман је препун историјских чињеница, митова, информација, али и интерпретација књижевних дела. Међутим, мора се признати да је књижевни наратив на појединим местима веома штур и досадан. Господин Протић, нажалост није успео, уз све напоре, да избегне сувопарност чак и кроз заиста, мора се признати живописне ликове. Прелази између сцена су прилично статични. Осети се атмосфера једног времена, једне епохе. Изнете су како истине, тако и заблуде које су нас водиле кроз минуле деценије. Приповеда се о генерацији која је стварала Југославију, као о изгубљеној генерацији, генерацији поражених.

[Mirjana Domanovic · Rating 5 out of 5]

Predivno!