What do you think?
Rate this book
Omama
Berlin u jesen 1928. miriše na benzin, meskalin i francuske parfeme. Bezimeni radnik dolazi u poslanstvo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca kako bi prijavio nestanak svog prijatelja Milutina Topalovića. Miloš Crnjanski, ataše za kulturu, i Miloš Verulović, vojni savetnik u poslanstvu i heroj sa Kajmakčalana, kreću u potragu za iščezlim čovekom. Trag ih vodi od luksuznih restorana i bučnih džez kabarea u kojima uživa vesela gradska elita do zapuštenih kvartova po kojima se vuku uživaoci opijata. Stara poslovica kaže „Kada počneš da kopaš, nemoj nikada kopati do dna.“ Crnjanski i Verulović ipak jesu. Ovo je knjiga o tome šta su našli, tamo na dnu. „U lavirintu međuratnog Berlina, osluškujući šum Vavilona, čekajući da se pokaže nakazno lice istorije i naslućujući neko novo zlo, Miloš Crnjanski kakvog dosad niste upoznali, a koji je opet onaj isti genije i tumač ljudskih i civilizacijskih posrnuća, vodiće vas kroz priču koja vam neće dati mira, ni na javi ni u snovima. Blistav i mračan, inteligentan i ubedljiv, novi roman Slobodana Vladušića predstavlja potpuno neočekivan iskorak u savremenoj srpskoj prozi i njegovo do sada najzrelije i najambicioznije delo.“ Dejan Stojiljković
406 pages, Paperback
Published January 1, 2021
7 people are currently reading
61 people want to read
About the author
Slobodan Vladušić
15 books18 followersSlobodan Vladušić (1973, Subotica), pisac i esejista, docent na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bio urednik u časopisu „Reč“, a danas glavni urednik časopisa „Letopis Matice srpske“. Za svoj prvi roman „Forward“ (2009) dobio je nagrade „Borislav Pekić“ i „Zlatni suncokret“, za najbolju književnu kritiku 2004. godine nagradu „Milan Bogdanović“, te 2011. godine nagradu „Isidora Sekulić“ za studiju „Crnjanski, Megalopolis“.
www.slobodanvladusic.net
www.slobodanvladusic.net
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 23 of 23 reviews
August 23, 2025
Скривен и фино ушушкан иза Деце на књижевној сцени појавила се Омама фиктивна историјска детективска драма смештена у Берлину између два велика рата. Владушић је докторирао на тему Милоша Црњанског, па је и једну од главних рола у својој омами поверио управо Милошу Црњанском. Оно што карактерише књигу јесте сјајно вођење приче, чији ток се наизглед креће попут мирне реке, али уистину заводи својим речима и омамљујућом фикцијом приморава читаоца да дође до коначних сазнања. Амбасада Краљевине СХС у Берлину не придаје велики значај сазнању да је један од српских грађана на привременом раду у Берлину нестао, све до тренутка када безазлена питања почну да доносе невоље и нове нестанке. Једна посета породици Де Грот отворила је врата пакла, као приликом хипнозе када ум да прилике себи да зађе у забрањена подручја у којима влада подсвест и тама. Попут најбољих детектива Веруловић и Црњански залазе на опасне путеве пратећи трагове крви и гласина, пратећи ум без ограда, лудило ђавољег монарха плаве крви. Кабареи велеграда, жене лаког морала и светла велеграда која заводе и терају на жртве, опијум, лепота порока и безначајност људског живота. Хипнозом опијени монарси зла скривају и од себе праву истину о постојању брата, о нестанку девојчице, о злу и крви које излази из руку привидне господе. Вредност живота људи плаве крви и наизглед обичних тежака који су пошли у свет трбухом за крухом се разликују, оних који купују и оних који стварају и мешају се са филмским сликама живота и смрти, ропства и слободе, надирућег нацизма и славних митова са Кајмакчалана. Живот препун Сеоба, мудрих мисли умирућег народа и ратничких поклича док у там там бубањ смрт најављује све гласнији нацизам. Узимање срца од оних који мање вреде али чије је срце храбрије, узимање плућа због оних који први требају да дишу, задирање у мисли невиних и неспутаних, док по улицама Берлина сам ђаво плеше симфонију смрти... Владушић пише историју чији обриси миришу на садашњост, пише фикцију чији је контекст дубоко у стварности, заводи и омамљује и дарива једно веома занимљиво дело које је имало ту несрећу да у овој години постоји дело ванвременске снаге. За мој укус занимљива и квалитетна књига.
June 18, 2021
Možda sam samo previše očekivala…
August 19, 2021
#IzČetiriUgla
Za koga je ova knjiga ❓
Jelena:
Дефинитивно је препоручујем свима који воле да читају, који негују прошлост и верују у будућност. Ово је роман који подстиче на љубав, буди оно најбоље у нама.
Ово је хроника једног времена, путопис из Берлина, омаж Црњанском и најпре један комплексан роман.
Katarina :
Za one koji vole Crnjanskog i za one koji preferiraju inteligentno štivo.
Andrijana :
„Omama" je i za sve one koje u knjigama ne zadovoljava očigledno, već vole da o pročitanom promišljaju, da analiziraju, dešifruju, postepeno otkrivaju ono što deluje nedokučivo i nejasno.
Tanja :
Za one koji imaju hrabrosti da priču odslušaju do kraja, i započnu je od početka.
Šta mi se dopalo ❓
Tanja:
Kompleksnost i složenost teme. Knjiga obiluje savršeno utkanim referencama za dalje istraživanje, učenje, podsećanje.
Andrijana:
Dopalo mi se sve. Način kako je kompozicija osmišljena, stil, ili je bolje reći stilovi koji se smenjuju u zavisnosti od stanja u kojem je pripovedač, Verulović, u zavisnosti od toga da li je omamljen ili budan. Posebno mi se dopada duboka uzročna veza koju pisac stvara među proživljenim i onim što junaci žive u periodu o kom se pripoveda, veza između muškog i ženskog principa, između vere (u širem smislu) i psihe, i nadasve između života i smrti. Jer pitanja kako i zašto ili za šta živimo i kako biramo da umremo, ona su koja nakon ovog romana moramo sebi postaviti.
Katarina:
Gde je Crnjanski tu je i Večno Sunce, a Vladušić u najboljoj tradiciji oživljava mit o Hiperborejcima. Znao je Brana Crnčević kako se umire, a poznavao je umeće umiranja i otac Miloša Crnjanskog! Divno nam autor opisuje ono što je Crnjanskog, ne učinilo jer kako je rekao Andrić:"Samo je Crnjanski od svih nas rođeni pisac", već nateralo da bude najbolji! Veliki Miloš.
Jelena:
Све ми се допада, али можда бих издвојила две љубави различитих имена, а то су Црњански и Кајмакчалан.
Оба назива имају исто значење, љубав.
Њихову честитост и достојанство је Владушић прелепо уклопио у ову узбудљиву причу.
Šta mi se nije dopalo ❓
Katarina:
Previše seksa za moj ukus. No, valjda je Vladušić ipak morao da junaka iz Prvog svetskog rata koji proburazi Bugarina na Kajmakčalanu napravi potentnim!! 😀 Tako da je i ovaj deo na mestu, zapravo odlično oslikava Berlin 1928.
Jelena:
Најискреније, овде је баш све по мом укусу 🙂
Tanja:
Sve zamerke koje sam imala u početku, zapravo su bile u funkciji priče i oslikavanja likova.
Andrijana:
Knjiga me je od samog početka, od prologa koji sam kasnije više puta čitala, uvela u neočekivano, iznenadila svojim osobenim izrazom, pridobila intenzitetom misterioznosti. Ako u njoj i postoji neka nedoslednost, nisam je primetila. Apsolutno mi se sve, od korice do korice, dopalo.
Moj utisak o junacima knjige ❓
Andrijana:
Vladušić ne pojednostavljuje svoje likove, ni o jednom ne mogu reći „takav je i takav".Teži da prikaže njihovu celovitost, obuhvatajući njihove sudbine, prirodu, karakter, psihu - ono svesno, ali prevashodno ono podsvesno, potisnuto. Maestralno slika najpre Verulovića i Crnjanskog. O Veruloviću sam čak razmišljala kao o ogledalu Crnjanskog. Možda je Crnjanski baš takav mogao postati da se jedan događaj u njegovom životu nije zbio. Podjednako vešto kao što gradi karaktere pojedinаca, prikazuje i psihozu mase, Berlinera. Iako u knjizi imamo druge negativce, najveći negativac je sam Berlin, Metropolis, onakav kakvog ga vidimo na fotografijama iz tog perioda (1928. godina je u pitanju). Niti je crn, niti je beo. Već siv. Siv kao i te fotografije koje nazivamo crno-belim.
Jelena:
Приповедач овог романа је Милош Веруловић, он нас води и кроз његове очи гледамо све. И ако се не слажем увек са његовим мишљењем имала сам осећај да кроз њега само могу да плешем са Црњанским и аутором ове књиге. Веруловић је тај који показује кораке и ако игру води сам Црњански.
Балог, Перне и Бата су, по мени, права слика дипломатског кора.
"Дипломатски скандали се дешавају онда када се појави потреба за њима. Иначе, све иде својим током." Или се гура под тепих, тако мени изгледају.
Сви други ликови припадају или Западу, а то су богати, или Истоку, а то је онај блатњави део града у којем влада сиромаштво. Зато Берлин и јесте Мегалополис.
Када бих требала све ликове да опишем онда је можда то цитатом : "Као и све друго, овде у Берлину, увек може бити и једно и друго ".
Tanja:
Najsnažniji utisak na mene je ostavio Crnjanski, kao ljudska veličina širokih interesovanja i obrazovanja zasenio je sve istorijske ličnosti koje se u knjizi pominju.
Katarina:
Savršeno oslikani karakteri svih likova. I njihovi strahovi i sumnje i niskosti i najviša stremljenja duše. Ja Crnjanskog volim, a voli ga i Vladušić pa zato i od ovih redova koje mu je posvetio isto negde daleko, na Sumatri, neki rumeni cvet otvara svoje latice! Volim i Verulovićevu hrabrost. Ali od te hrabrosti su ostali instinkti. On se instinktivno gnuša gadosti i Zla, instinktivno opredeljuje za Dobro. Verulović je zato i simbol Novog čoveka, čoveka Metropolisa, heroja bivšeg, kome je jedino preostalo odustajanje. Zato se on pita:" Kakva je sujeta potrebna da bi se TO izabralo? Kakva je bolesna sujeta potrebna da se TO bude?" Potrebna je "sujeta" onih uzvišenih i nesvakidašnjih umova, Crnjanskog i Maksa de Grota, koji osećaju trzaje srca Sveta pa ne mogu da se opredele za ono što je lakše i korisnije.
Omiljeni citat ili delovi knjige❓
Tanja:
„Da je srpski jezik svetski jezik, Crnjanski bi bio Mocart. Da je Crnjanski vajar ili slikar, bio bi Mikelanđelo. On će uvek na sebi nositi žig nepriznate veličine.“
Jelena:
"Болно је то. Болно је када се човек, у свом животу, никада не попне на неки Кајмакчалан. То се мени догодило. Али мислим да је од тога болније само када се одатле спусти у равницу. То се, нажалост, догодило вама, Милоше."
"Рат у Европи се није завршио. То треба да знамо. Рат траје. Само другим средствима. А ми то не знамо. И платићемо то што не знамо, онако како државе увек плаћају своје незнање. "
Andrijana:
Najteže mi je da odgovorim na ovo pitanje. Razgovor sa Rudinom o Sumraku bogova, kali-juga mi je jedan od najupečatljivijih delova. A izdvojiću citat koji na neki način može biti i kratak opis mog doživljaja tokom čitanja ove knjige:
„Kad bih gledao oko sebe, imao sam utisak da mi nešto promiče. Uvek nešto promiče. Uvek je nešto pred našim očima jasno, bistro, a mi to ne vidimo."
Katarina:
"Gospodo, da li ćemo da poverujemo u istinitost neke priče ne zavisi od same priče, već od hrabrosti koja je potrebna da se u nešto poveruje."
A ova cela priča daje mnogo trenutaka koji traže da se zastane sa čitanjem, razmišlja i mašta i sanja. Solarna tradicija i oni koji je, nedostojni genetski i duhovno, degradiraju. Sećanje na Novalisa. Sudar muškog i ženskog boga.
"...Jer za ludake je sve iznutra, ništa nije spolja, a takva je bila Dalila: imala je taj ludački stepen poverenja u sebe i ceo njen život, cela ona, bila je unutra, tako da ništa nije ostajalo spolja."
"Onaj ko se sveti, taj se ničega ne plaši."
Da li knjiga može da se uporedii sa nekom drugom ili drugim umetničkim ostvarenjem ❓
Andrijana :
Knjigu mogu da uporedim sa ostvarenjima najpriznatijih svetskih pisaca koja sam čitala. Smislenost s kojim je utkano erotsko asocira na Rota, značaj i simbolika snova na Mo Jenove „Žabe", pao mi je na pamet i roman „Berlin Aleksanderplac". Detalji i motivi koji se ponavljaju i u priču nanovo neočekivano uvode asocirali su me na neke dobitnike Bukera (Flanagan i Arundati Roj npr.). Ali bez obzira na brojne asocijacije, knjiga mi je pružila neopisiv osećaj novog, svežeg, neviđenog. U jednom sam trenutku, onako opčinjena smislenim , umnim rečenicama, ushićena zbog izvanrednog uklapanja citata iz drugih dela, pomislila kako bi knjiga, da je napisana na engleskom, zaslužila Bukera. A verujem da će tek biti nagrađivana. I prevođena.
Sa domaćim savremenim stvaraocima je ne bih poredila, jer sam zaista malo knjiga novijeg datuma čitala. Ne bih želela ni da unizim druge autore koje jesam, ali tu je poređenje nemoguće, jer „ne mogu se mermerni spomenici sabirati sa zemljanim humkama ili kamenim pločama, kao što se ne mogu sabirati jabuke, kruške i šljive, pa makar bile u istoj košari."
Jelena:
Тања је у цитату који је издвојила поменула Микеланђела и поређење са Црњанским, ја бих рекла да то слободно може да се каже и за Владушића.
Што се тиче његових дела, Велики јуриш је моја прва љубав, али како њу углавном не бирамо за живот, већ за сећање Омама је та зрела љубав која се не испушта, са којом мораш да склопиш трајни савез.
Katarina:
Jedinstvena i omamljujuća priča. Uz Petkovićevo "Savršeno sećanje na smrt" ovo Vladušićevo delo se smešta u sam vrh, najbolje savremene srpske romane.
Moj utisak o završetku / poruci knjige ❓
Katarina:
Na jednom mestu u knjizi Vladušić kaže da sve ono što se dogodilo u vremenu, mora jednom i da nestane u vremenu dok uspomene na ono što se nikada nije dogodilo traju zauvek. I zato bez i najmanje potrebe da laskam piscu, a to je i ono što ovaj roman čini velikim: ova priča nastavlja da živi! Likovi žive, kao što je živ i Crnjanski. Kao što ideje ne umiru.
Andrijana:
Cela knjiga je prožeta zagonetkama, pa tako i kraj. Iako donosi mnoga odgonetanja, nameće nova pitanja, pa čini da i mislima i osećanjima budemo i dalje u knjizi, u Berlinu, u njegovim kabareima i kafanama, u mračnim ulicama. Čini da i nakon poslednje stranice hodamo stopama Verulovića i Crnjanskog. Jer neki ljudi, čak i kada odu, mi ostajemo sa njima. I tome nema kraja, samo „beskrajni plavi krug".
Tanja:
Odakle čoveku pravo da izigrava Boga?
Jelena:
Крај књиге ме је посебно одушевио, било који другачији крај би био предвидив. Овај крај је и нови почетак, јер ова књига се не мери обимом страница, њом се мери живот који остаје и после нас.
Presuda ❓
Jelena:
Мало је рећи да ми се допала, Владушић је и овај пут брилијантно спојио искуство са документованом и имагинарном грађом у једну прелепу причу о Црњанском, Берлину, Мегаполису... Мој утисак је, да сам одушевљена.
Katarina:
Potpuno uživanje! I trideset šest nalepnica koje obeležavaju delove kojima želim da se vratim koliko sutra. I uvek.
Andrijana:
Ovoj će, kao i svim knjigama, najvažniji sudija biti vreme. Kao što se jedan par u knjizi nada da će se jednom ponoviti čudesna plava svetlost i da će još neki par sa istim osećajima gledati u nju, tako se ja nadam da će ova knjiga biti slavljena u budućnosti. Onako kako je ja slavim u svom srcu, u svom mozgu.
Tanja:
Čitati obavezno!
A ovakvoj knjizi #Preporuka i nije potrebna ❣️
Za koga je ova knjiga ❓
Jelena:
Дефинитивно је препоручујем свима који воле да читају, који негују прошлост и верују у будућност. Ово је роман који подстиче на љубав, буди оно најбоље у нама.
Ово је хроника једног времена, путопис из Берлина, омаж Црњанском и најпре један комплексан роман.
Katarina :
Za one koji vole Crnjanskog i za one koji preferiraju inteligentno štivo.
Andrijana :
„Omama" je i za sve one koje u knjigama ne zadovoljava očigledno, već vole da o pročitanom promišljaju, da analiziraju, dešifruju, postepeno otkrivaju ono što deluje nedokučivo i nejasno.
Tanja :
Za one koji imaju hrabrosti da priču odslušaju do kraja, i započnu je od početka.
Šta mi se dopalo ❓
Tanja:
Kompleksnost i složenost teme. Knjiga obiluje savršeno utkanim referencama za dalje istraživanje, učenje, podsećanje.
Andrijana:
Dopalo mi se sve. Način kako je kompozicija osmišljena, stil, ili je bolje reći stilovi koji se smenjuju u zavisnosti od stanja u kojem je pripovedač, Verulović, u zavisnosti od toga da li je omamljen ili budan. Posebno mi se dopada duboka uzročna veza koju pisac stvara među proživljenim i onim što junaci žive u periodu o kom se pripoveda, veza između muškog i ženskog principa, između vere (u širem smislu) i psihe, i nadasve između života i smrti. Jer pitanja kako i zašto ili za šta živimo i kako biramo da umremo, ona su koja nakon ovog romana moramo sebi postaviti.
Katarina:
Gde je Crnjanski tu je i Večno Sunce, a Vladušić u najboljoj tradiciji oživljava mit o Hiperborejcima. Znao je Brana Crnčević kako se umire, a poznavao je umeće umiranja i otac Miloša Crnjanskog! Divno nam autor opisuje ono što je Crnjanskog, ne učinilo jer kako je rekao Andrić:"Samo je Crnjanski od svih nas rođeni pisac", već nateralo da bude najbolji! Veliki Miloš.
Jelena:
Све ми се допада, али можда бих издвојила две љубави различитих имена, а то су Црњански и Кајмакчалан.
Оба назива имају исто значење, љубав.
Њихову честитост и достојанство је Владушић прелепо уклопио у ову узбудљиву причу.
Šta mi se nije dopalo ❓
Katarina:
Previše seksa za moj ukus. No, valjda je Vladušić ipak morao da junaka iz Prvog svetskog rata koji proburazi Bugarina na Kajmakčalanu napravi potentnim!! 😀 Tako da je i ovaj deo na mestu, zapravo odlično oslikava Berlin 1928.
Jelena:
Најискреније, овде је баш све по мом укусу 🙂
Tanja:
Sve zamerke koje sam imala u početku, zapravo su bile u funkciji priče i oslikavanja likova.
Andrijana:
Knjiga me je od samog početka, od prologa koji sam kasnije više puta čitala, uvela u neočekivano, iznenadila svojim osobenim izrazom, pridobila intenzitetom misterioznosti. Ako u njoj i postoji neka nedoslednost, nisam je primetila. Apsolutno mi se sve, od korice do korice, dopalo.
Moj utisak o junacima knjige ❓
Andrijana:
Vladušić ne pojednostavljuje svoje likove, ni o jednom ne mogu reći „takav je i takav".Teži da prikaže njihovu celovitost, obuhvatajući njihove sudbine, prirodu, karakter, psihu - ono svesno, ali prevashodno ono podsvesno, potisnuto. Maestralno slika najpre Verulovića i Crnjanskog. O Veruloviću sam čak razmišljala kao o ogledalu Crnjanskog. Možda je Crnjanski baš takav mogao postati da se jedan događaj u njegovom životu nije zbio. Podjednako vešto kao što gradi karaktere pojedinаca, prikazuje i psihozu mase, Berlinera. Iako u knjizi imamo druge negativce, najveći negativac je sam Berlin, Metropolis, onakav kakvog ga vidimo na fotografijama iz tog perioda (1928. godina je u pitanju). Niti je crn, niti je beo. Već siv. Siv kao i te fotografije koje nazivamo crno-belim.
Jelena:
Приповедач овог романа је Милош Веруловић, он нас води и кроз његове очи гледамо све. И ако се не слажем увек са његовим мишљењем имала сам осећај да кроз њега само могу да плешем са Црњанским и аутором ове књиге. Веруловић је тај који показује кораке и ако игру води сам Црњански.
Балог, Перне и Бата су, по мени, права слика дипломатског кора.
"Дипломатски скандали се дешавају онда када се појави потреба за њима. Иначе, све иде својим током." Или се гура под тепих, тако мени изгледају.
Сви други ликови припадају или Западу, а то су богати, или Истоку, а то је онај блатњави део града у којем влада сиромаштво. Зато Берлин и јесте Мегалополис.
Када бих требала све ликове да опишем онда је можда то цитатом : "Као и све друго, овде у Берлину, увек може бити и једно и друго ".
Tanja:
Najsnažniji utisak na mene je ostavio Crnjanski, kao ljudska veličina širokih interesovanja i obrazovanja zasenio je sve istorijske ličnosti koje se u knjizi pominju.
Katarina:
Savršeno oslikani karakteri svih likova. I njihovi strahovi i sumnje i niskosti i najviša stremljenja duše. Ja Crnjanskog volim, a voli ga i Vladušić pa zato i od ovih redova koje mu je posvetio isto negde daleko, na Sumatri, neki rumeni cvet otvara svoje latice! Volim i Verulovićevu hrabrost. Ali od te hrabrosti su ostali instinkti. On se instinktivno gnuša gadosti i Zla, instinktivno opredeljuje za Dobro. Verulović je zato i simbol Novog čoveka, čoveka Metropolisa, heroja bivšeg, kome je jedino preostalo odustajanje. Zato se on pita:" Kakva je sujeta potrebna da bi se TO izabralo? Kakva je bolesna sujeta potrebna da se TO bude?" Potrebna je "sujeta" onih uzvišenih i nesvakidašnjih umova, Crnjanskog i Maksa de Grota, koji osećaju trzaje srca Sveta pa ne mogu da se opredele za ono što je lakše i korisnije.
Omiljeni citat ili delovi knjige❓
Tanja:
„Da je srpski jezik svetski jezik, Crnjanski bi bio Mocart. Da je Crnjanski vajar ili slikar, bio bi Mikelanđelo. On će uvek na sebi nositi žig nepriznate veličine.“
Jelena:
"Болно је то. Болно је када се човек, у свом животу, никада не попне на неки Кајмакчалан. То се мени догодило. Али мислим да је од тога болније само када се одатле спусти у равницу. То се, нажалост, догодило вама, Милоше."
"Рат у Европи се није завршио. То треба да знамо. Рат траје. Само другим средствима. А ми то не знамо. И платићемо то што не знамо, онако како државе увек плаћају своје незнање. "
Andrijana:
Najteže mi je da odgovorim na ovo pitanje. Razgovor sa Rudinom o Sumraku bogova, kali-juga mi je jedan od najupečatljivijih delova. A izdvojiću citat koji na neki način može biti i kratak opis mog doživljaja tokom čitanja ove knjige:
„Kad bih gledao oko sebe, imao sam utisak da mi nešto promiče. Uvek nešto promiče. Uvek je nešto pred našim očima jasno, bistro, a mi to ne vidimo."
Katarina:
"Gospodo, da li ćemo da poverujemo u istinitost neke priče ne zavisi od same priče, već od hrabrosti koja je potrebna da se u nešto poveruje."
A ova cela priča daje mnogo trenutaka koji traže da se zastane sa čitanjem, razmišlja i mašta i sanja. Solarna tradicija i oni koji je, nedostojni genetski i duhovno, degradiraju. Sećanje na Novalisa. Sudar muškog i ženskog boga.
"...Jer za ludake je sve iznutra, ništa nije spolja, a takva je bila Dalila: imala je taj ludački stepen poverenja u sebe i ceo njen život, cela ona, bila je unutra, tako da ništa nije ostajalo spolja."
"Onaj ko se sveti, taj se ničega ne plaši."
Da li knjiga može da se uporedii sa nekom drugom ili drugim umetničkim ostvarenjem ❓
Andrijana :
Knjigu mogu da uporedim sa ostvarenjima najpriznatijih svetskih pisaca koja sam čitala. Smislenost s kojim je utkano erotsko asocira na Rota, značaj i simbolika snova na Mo Jenove „Žabe", pao mi je na pamet i roman „Berlin Aleksanderplac". Detalji i motivi koji se ponavljaju i u priču nanovo neočekivano uvode asocirali su me na neke dobitnike Bukera (Flanagan i Arundati Roj npr.). Ali bez obzira na brojne asocijacije, knjiga mi je pružila neopisiv osećaj novog, svežeg, neviđenog. U jednom sam trenutku, onako opčinjena smislenim , umnim rečenicama, ushićena zbog izvanrednog uklapanja citata iz drugih dela, pomislila kako bi knjiga, da je napisana na engleskom, zaslužila Bukera. A verujem da će tek biti nagrađivana. I prevođena.
Sa domaćim savremenim stvaraocima je ne bih poredila, jer sam zaista malo knjiga novijeg datuma čitala. Ne bih želela ni da unizim druge autore koje jesam, ali tu je poređenje nemoguće, jer „ne mogu se mermerni spomenici sabirati sa zemljanim humkama ili kamenim pločama, kao što se ne mogu sabirati jabuke, kruške i šljive, pa makar bile u istoj košari."
Jelena:
Тања је у цитату који је издвојила поменула Микеланђела и поређење са Црњанским, ја бих рекла да то слободно може да се каже и за Владушића.
Што се тиче његових дела, Велики јуриш је моја прва љубав, али како њу углавном не бирамо за живот, већ за сећање Омама је та зрела љубав која се не испушта, са којом мораш да склопиш трајни савез.
Katarina:
Jedinstvena i omamljujuća priča. Uz Petkovićevo "Savršeno sećanje na smrt" ovo Vladušićevo delo se smešta u sam vrh, najbolje savremene srpske romane.
Moj utisak o završetku / poruci knjige ❓
Katarina:
Na jednom mestu u knjizi Vladušić kaže da sve ono što se dogodilo u vremenu, mora jednom i da nestane u vremenu dok uspomene na ono što se nikada nije dogodilo traju zauvek. I zato bez i najmanje potrebe da laskam piscu, a to je i ono što ovaj roman čini velikim: ova priča nastavlja da živi! Likovi žive, kao što je živ i Crnjanski. Kao što ideje ne umiru.
Andrijana:
Cela knjiga je prožeta zagonetkama, pa tako i kraj. Iako donosi mnoga odgonetanja, nameće nova pitanja, pa čini da i mislima i osećanjima budemo i dalje u knjizi, u Berlinu, u njegovim kabareima i kafanama, u mračnim ulicama. Čini da i nakon poslednje stranice hodamo stopama Verulovića i Crnjanskog. Jer neki ljudi, čak i kada odu, mi ostajemo sa njima. I tome nema kraja, samo „beskrajni plavi krug".
Tanja:
Odakle čoveku pravo da izigrava Boga?
Jelena:
Крај књиге ме је посебно одушевио, било који другачији крај би био предвидив. Овај крај је и нови почетак, јер ова књига се не мери обимом страница, њом се мери живот који остаје и после нас.
Presuda ❓
Jelena:
Мало је рећи да ми се допала, Владушић је и овај пут брилијантно спојио искуство са документованом и имагинарном грађом у једну прелепу причу о Црњанском, Берлину, Мегаполису... Мој утисак је, да сам одушевљена.
Katarina:
Potpuno uživanje! I trideset šest nalepnica koje obeležavaju delove kojima želim da se vratim koliko sutra. I uvek.
Andrijana:
Ovoj će, kao i svim knjigama, najvažniji sudija biti vreme. Kao što se jedan par u knjizi nada da će se jednom ponoviti čudesna plava svetlost i da će još neki par sa istim osećajima gledati u nju, tako se ja nadam da će ova knjiga biti slavljena u budućnosti. Onako kako je ja slavim u svom srcu, u svom mozgu.
Tanja:
Čitati obavezno!
A ovakvoj knjizi #Preporuka i nije potrebna ❣️
September 28, 2021
Jao, živote, tužna violino.
Baš omama. Život je san, ali bukvalno u ovom romanu. Jedna somnambulna atmosfera, a takve su i misli i reči junaka, u kojoj se neprestano pitate gde je granica izmedju onoga što se desilo i onoga što neko, u nedostatku boljeg izraza, sanja (na javi).
Preskočila sam pripremu za čitanje u vidu opsežnog proučavanja lika i dela Crnjanskog, pa sam sigurna da su mi mnoge reference promakle (ah, šta ćemo).
Dva junaka traže nestalog srpskog radnika u predratnom Berlinu, tako što obilaze mnogo dekadentnih mesta i razgovaraju (u pokušaju) sa mnogo čudnih ljudi, a pri tom svi kao da se takmiče ko će kriptičniji i uvrnutiji na kraju ispasti (uključujući tu i naratora).
I može li ijedno pominjanje Balugove metrese da prodje bez skretanja na tračeve o njenom poreklu?! (inače nebitno za bilo šta u vezi radnje romana)
2 = ok, zbog nekoliko interesantnih razmišljanja i par zanimljivih rečenica.
Baš omama. Život je san, ali bukvalno u ovom romanu. Jedna somnambulna atmosfera, a takve su i misli i reči junaka, u kojoj se neprestano pitate gde je granica izmedju onoga što se desilo i onoga što neko, u nedostatku boljeg izraza, sanja (na javi).
Preskočila sam pripremu za čitanje u vidu opsežnog proučavanja lika i dela Crnjanskog, pa sam sigurna da su mi mnoge reference promakle (ah, šta ćemo).
Dva junaka traže nestalog srpskog radnika u predratnom Berlinu, tako što obilaze mnogo dekadentnih mesta i razgovaraju (u pokušaju) sa mnogo čudnih ljudi, a pri tom svi kao da se takmiče ko će kriptičniji i uvrnutiji na kraju ispasti (uključujući tu i naratora).
I može li ijedno pominjanje Balugove metrese da prodje bez skretanja na tračeve o njenom poreklu?! (inače nebitno za bilo šta u vezi radnje romana)
2 = ok, zbog nekoliko interesantnih razmišljanja i par zanimljivih rečenica.
January 10, 2022
Ovo je prvo Vladušićevo delo koje čitam i žao mi je što se ranije nisam upoznala sa njegovim prethodnim ostvarenjima jer je u pitanju jedan jezički i stilski izgrađen pisac. Rečenice prate atmosferu radnje, dočaravaju je, odugovlače ili ubrzavaju, pa i prekidaju. Nameću tempo čitanja, kao i samog doživljaja. Vrlo, vrlo vešto nametnuta sintaksa, tako da je sam tekst uživanje čitati.
Što se same priče tiče pošla bih od toga da je koncipirana kao jedan detektivski roman koji kao i većina takvih romana ima dva centralna lika koji pokušavaju da reše neku enigmu. Ovde su u pitanju dva Miloša, jedan drugom antipodi, postavljeni tako da osobine jednog treba da istaknu osobine onog drugog. Jedan je talentovan drugi ne, jedan je bolestan drugi zdrav, jedan je promiskuitetan drugi oženjen... Dinamika romana se i razvija kao u detektivskim jer se scene vrlo brzo menjaju, junaci jurcaju, informacije se talože, naša pažnja se koncentriše.
Istorijski kontekst, predratni Berlin, ono je što ovaj roman podiže na jedan viši nivo kao i to što su neki od junaka istorijske ličnosti, a ona centralna je Crnjanski. Time pisac dobija priliku da iznese svoje stavove o njemu, ali i o Andriću, da citira odlomke Seoba, da svom romanu doda osobine metateksta. Samim tim tekst se širi, kroz likove se iznose vrlo zanimljivi stavovi, doduše ponekad ne deluje baš motivisano to ko šta izgovara, ali opet zanimljivo je svet gledati iz neke druge perspektive.
Iskorišćena je pozicija nepouzdanog pripovedača koji nas tako neopredeljen, bez uporišta, zavodi, mami, dok nas svojom pričom i ne omami. Tu dolazimo i do osnovne ideje samog romana - priča kao omama, kao magija koja funkcioniše van stvarnosti, kao naša želja da nešto postoji iako ne postoji, kao samodovoljnost, jer u svim našim svetovima najbitnija je priča i ono u šta mi sami verujemo.
Što se same priče tiče pošla bih od toga da je koncipirana kao jedan detektivski roman koji kao i većina takvih romana ima dva centralna lika koji pokušavaju da reše neku enigmu. Ovde su u pitanju dva Miloša, jedan drugom antipodi, postavljeni tako da osobine jednog treba da istaknu osobine onog drugog. Jedan je talentovan drugi ne, jedan je bolestan drugi zdrav, jedan je promiskuitetan drugi oženjen... Dinamika romana se i razvija kao u detektivskim jer se scene vrlo brzo menjaju, junaci jurcaju, informacije se talože, naša pažnja se koncentriše.
Istorijski kontekst, predratni Berlin, ono je što ovaj roman podiže na jedan viši nivo kao i to što su neki od junaka istorijske ličnosti, a ona centralna je Crnjanski. Time pisac dobija priliku da iznese svoje stavove o njemu, ali i o Andriću, da citira odlomke Seoba, da svom romanu doda osobine metateksta. Samim tim tekst se širi, kroz likove se iznose vrlo zanimljivi stavovi, doduše ponekad ne deluje baš motivisano to ko šta izgovara, ali opet zanimljivo je svet gledati iz neke druge perspektive.
Iskorišćena je pozicija nepouzdanog pripovedača koji nas tako neopredeljen, bez uporišta, zavodi, mami, dok nas svojom pričom i ne omami. Tu dolazimo i do osnovne ideje samog romana - priča kao omama, kao magija koja funkcioniše van stvarnosti, kao naša želja da nešto postoji iako ne postoji, kao samodovoljnost, jer u svim našim svetovima najbitnija je priča i ono u šta mi sami verujemo.
June 13, 2022
Професор који је докторирао на Црњанском написао је роман о Црњанском, стилом Црњанског.
June 19, 2021
Posle "Velikog juriša" i uspeha koji je doživeo taj roman, očekujem da će "Omama" Slobodana Vladušića ostaviti još veći trag u srpskoj književnosti. Ono što je za ovaj roman naročito karakteristično jeste upravo Miloš Crnjanski kao jedan od glavnih likova. I to ne samo Crnjanski kao pisac, već kao čovek koji je deo diplomatskog, intelektualnog društva, što se često, kada je reč o Crnjanskom, zaboravlja. Za potpuno razumevanje ovog romana potrebno je istinski poznavati ne samo delo jednog od naših najvećih pisaca, već i njegovu biografiju. "Omama" je ona tanka granica između jave i nestvarnog, koja iziskuje od čitaoca veliku pažnju i privrženost, što se u današnjoj hiperprodukciji svega (pa tako i knjiga) retko kad može prepoznati u delu.
December 16, 2021
Još jedan piščev pokušaj da izađe izvan svojih mogućnosti i bude Pisac na nacionalnom nivou. Na trenutke izgleda da u tome i uspeva.
Osrednji roman, manjkavost u integrisanju strukture, rečenica ima tendenciju da bude savršena, stoga je izveštačena i emocionalno neiskrena. Ne čudi.
Ipak, možda su mogle biti dve zvezdice.
Osrednji roman, manjkavost u integrisanju strukture, rečenica ima tendenciju da bude savršena, stoga je izveštačena i emocionalno neiskrena. Ne čudi.
Ipak, možda su mogle biti dve zvezdice.
January 14, 2022
Пред аутором се налази велики изазов – да напише књигу бољу од ове. Што је „Дервиш и смрт” у стваралаштву Меше Селимовића, то је „Омама” за Слободана Владушића. Дефинитивно најбоља књига 2021. године.
May 7, 2024
Crnjanski fanfic, nis spec, radije bi čitao Crnjanskog
November 25, 2022
Ima misli, ali su neki delovi nepotrebni i sirovi. Pogodila sam rasplet iako je vešto pokušao da krivuda i zavede na pogrešan trag.
June 23, 2021
Изузетан роман!
June 26, 2021
"Priče se ne razlikuju jedna od druge po tome koliko istine ima u njima, već kolika je hrabrost potrebna da bi se saslušale, do kraja."
*********************************
"Omama" - Slobodan Vladusic
Berlin, 1928.godine, a u Berlinu, Miloš Crnjanski i Milan Verulović. Dva čoveka čije će se sudbine preplesti u neobičnoj igri u vajmarskoj republici, u kojoj sve može biti stvarno, ili sve može biti film. Jer, "u Berlinu je film važniji od politike i uskoro će i sama politika postati film."
I tako je počela priča o "Omami", o izmaštanoj igri skrivenoj, negde, na granici između svesnog i nesvesnog, stvarnog i nestvarnog.
To je priča o dekadentnoj, zamamnoj istoriji jednog velikog grada, jednog megalopolisa, u kome caruje izgubljena pruska aristokratija, ogrezla u porocima, ogrezla u strastima i željna, jako željna avantura kojima bi prekratila dosadu od koje pati.
I u toj igri, kao u smrtonosnom tangu, plešu život i smrt, i vode večitu borbu za ljudske duše.
One pragmatične, pruske duše koje su doživele najteže poraze, i među njima, veliki Crnjanski. Progonjen sopstvenim demonima, ispijen i očajan, rastrzan sopstvenim lutanjem i traganjem za odgovorima, briše granice sna i jave, pretvara stvarnost u san, a snove u košmar iz koga očajnički želi da se probudi.
Ovo je priča o stvaranju jednog vrlog, novog sveta, na klackavim temeljima starog, koji će se srušiti u prah i pepeo jer Vajmarski san o liberalizmu, baš tu, na Aleksander placu, kojim koračaju Crnjanski i Milan Verulović, kojim juri dvosed Lusi de Grot, postaje košmar nacionalsocijalističkog Rajha.
I u tom košmaru, nalazi se pitanje : "Gde je Milutin Topalović?" On je centralna figura, ovog zamršenog trilera i duboke, intrigantne drame, prepune neočekivanih obrta i neočekivanih sekvenci nalik na dramatične, burne i erotskim nabojem ispunjene scene serije "Vavilon - Berlin".
"Nesreća i opasnost imaju za neke istu privlačnost kao bogatstvo i uspeh za druge".
"Omama" je zaranjanje u mistične dubine između jave i sna, u Berlinu u kome je Crnjanski uvek budan.
"Nesanica je najteži oblik usamljenosti koji se da zamisliti. Večno budan, on više ne može da razazna šta zaista jeste, a šta je samo OMAMA njegovih očiju."
*********************************
"Omama" - Slobodan Vladusic
Berlin, 1928.godine, a u Berlinu, Miloš Crnjanski i Milan Verulović. Dva čoveka čije će se sudbine preplesti u neobičnoj igri u vajmarskoj republici, u kojoj sve može biti stvarno, ili sve može biti film. Jer, "u Berlinu je film važniji od politike i uskoro će i sama politika postati film."
I tako je počela priča o "Omami", o izmaštanoj igri skrivenoj, negde, na granici između svesnog i nesvesnog, stvarnog i nestvarnog.
To je priča o dekadentnoj, zamamnoj istoriji jednog velikog grada, jednog megalopolisa, u kome caruje izgubljena pruska aristokratija, ogrezla u porocima, ogrezla u strastima i željna, jako željna avantura kojima bi prekratila dosadu od koje pati.
I u toj igri, kao u smrtonosnom tangu, plešu život i smrt, i vode večitu borbu za ljudske duše.
One pragmatične, pruske duše koje su doživele najteže poraze, i među njima, veliki Crnjanski. Progonjen sopstvenim demonima, ispijen i očajan, rastrzan sopstvenim lutanjem i traganjem za odgovorima, briše granice sna i jave, pretvara stvarnost u san, a snove u košmar iz koga očajnički želi da se probudi.
Ovo je priča o stvaranju jednog vrlog, novog sveta, na klackavim temeljima starog, koji će se srušiti u prah i pepeo jer Vajmarski san o liberalizmu, baš tu, na Aleksander placu, kojim koračaju Crnjanski i Milan Verulović, kojim juri dvosed Lusi de Grot, postaje košmar nacionalsocijalističkog Rajha.
I u tom košmaru, nalazi se pitanje : "Gde je Milutin Topalović?" On je centralna figura, ovog zamršenog trilera i duboke, intrigantne drame, prepune neočekivanih obrta i neočekivanih sekvenci nalik na dramatične, burne i erotskim nabojem ispunjene scene serije "Vavilon - Berlin".
"Nesreća i opasnost imaju za neke istu privlačnost kao bogatstvo i uspeh za druge".
"Omama" je zaranjanje u mistične dubine između jave i sna, u Berlinu u kome je Crnjanski uvek budan.
"Nesanica je najteži oblik usamljenosti koji se da zamisliti. Večno budan, on više ne može da razazna šta zaista jeste, a šta je samo OMAMA njegovih očiju."
Read
December 25, 2025Ово је веома занимљив роман, што наравно звучи као површна оцена и опште место, али свесно започињем приказ том констатацијом, јер је Омама оставила подељене утиске на мене.
На првом месту, неопходно је знати понешто о Црњанском, још боље о његовом личном утиску о Берлину, у којем се радња романа дешава (и који је, Берлин, својеврсни, ако не и централни, протагониста књиге). Но, добро је знати нешто и о самом аутору и његовој културолошкој, па и идеолошкој кованици Мгалополис, да би се коначно разумели главни мотиви ове приче.
Дакле, Омама јесте прича о Магалополису, једној њеној еманацији, или још тачније, њеном нуклеусу из кога проистиче оно што Владушић данас именује тим појмом. Мегалополис и његово објашњење дао је сам аутор на многим местима и у емисијама у којима је гостовао, и о њему се може опсежно дискутовати. У најкраћем Мегалополис је слика Вавилона, или Вавилонске куле, то јест цивилизације отуђене од боголике људскости која на свом врхунцу постаје највећи борац против те боголикости. Оно што Владушић набраја као одлике савременог Мегалополиса у префиксу ,,пост" и исправно замењује са ,,анти", запр��во је зачето у времену које описује роман Омама.
Било ми је изузетно интересантно, када сам започињао да читам Омаму и када сам уронио у опис Берлина тридесетих година прошлог века, да коначно схватим опчињеност савременог писца (укључујем ту и лични сентимент) према експлоатацији овог исечка времена. Од њега нас дели готово стотину година, а тако се добро (и као аутори, али и као читаоци) сналазимо у њему. То је, схватио сам, стога што је управо то време и рађање његових ,,вредности" зачетник овога у коме живимо читаво последње столеће.
Декаденција, процват неспутане слободе најпре од савести и стида, забава као смисао, те понирање у све дубље перверзије у потрази за том и таквом слободом, потом отуђеност, изолованост, дефрагментација заједнице, ментални поремећаји и застрашујуће идеје вучје нарави... Иако можда делује претерано овако црно гледати на савремено доба, које се зачело пошто је Велики рат уништио претходни свет и стоврио један нови, то јесте слика која се непрестано приказује на страницама романа. Можда би било неправедно рећи да је све лоше изнедрила модерна цивилизација, која се у то доба херојски помаљала, јер је и она последица претходних ступњева и корака у историји, а на крају, још неправедније не поменути људску тежњу и потенцијал ка паду који постоји од прародитеља на овамо, али сматрам да је поновна изградња оне библијске Вавилонске куле, заиста почела баш тих година с почетка 20. века.
И то јесте централни мотив књиге, за чију је сценографију изабран Берлин и његово наличје, његова опскурна места забаве, мрачне и прљаве улице, као и тргови и престижни ресторани и популарни кабареи. Он саучествује својим битијем заједно са два главна лика који у њему, стицајем околности, воде једну потрагу.
Све ово горе описано за мене представља изазов и ужитак, јер ми је добро познато, и на том пољу сам апсолутни истомишљеник аутора овог романа. Оно што представља проблем пак, питање је донекле личног књижевног афинитета, али и покушаја објективног сагледавања (колико заиста ико може бити објективан).
Дакле, да не препричавам радњу, јер то изузетно мрзим у такозваним освртима, имамо у основи детективску фабулу у којој главни протагониста и приповедач (роман писан у првом лицу) заједно са Милошем Црњанским, са којим заједно службује у посланству краљевине СХС у Берлину, тражи несталог сународника.
Врло брзо схватамо да ту фабула није централна тема, те да је она више позорица једне дубље намере аутора. Најпре оне о Магалополису у међуратном Берлину, али и утицаја тог конструкта на душе људи. Понајвише оне главних ликова.
Признајем, ја сам у књижевности поборник већег значаја приче. Не само зато што површна глад читаоца жели да се забави и сазна ,,шта се десило", већ зато што сматрам да је она суштински градивни елемент око кога се могу залепити идеје и поруке. Можда тиме спадам у оне који ће понекад фаворизовати тривијалну у односу на високу књижевност, али ризиковаћу да буде и тако. Насуепрот томе, чини ми се да је у Омами за рачун идеје и унутрашње поруке, те поетике рањене душе (не само главног јунака, већ свих оних који су жртве несталог света и обитавања у том новом и прождирућем) фабула скоро сасвим разбијена.
Она, прича, је истерана до краја и сама по себи је фасцинантна и задивљујућа, хвале вредна у свим својим сегментима, међутим она је током већег дела романа изгубила примат пред оним унутрашњим, до те мере, да... па бојим се, ни то унутрашње не оставља аутентичним у потпуности. Знам, престрога осуда. У одбрану романа од ње (моје осуде) стоји да му је име Омама, некакво магновење, сновиђење, мираж... па то донекле правда непрестано ходање на ивици фантазмагорије главних протагониста, у њиховим размишљањима, приказањима, разговорима, сновима... Ипак, сувише крипричности у томе, неизречености, остављања по страни и препуштања да сваки траг и назнаку у корист фабуле прогута измаглица (физичка и духовна) Берлина и његовог кобног утицаја на свест и душу... за мој укус је претерана. једноставно, моје је мишељење да се људи у одређеним ситацијама, ма колико желимо да покажемо и њихово унутрашње Ја, и тежимо да симболизујемо наратив у корист виших порука, тако не понашају. Или то престају да буду и онда о њима можемо да мислимо пре као сенкама или њиховим властитим сновиђењима. Но, можда је баш то и била поента аутора.
Све узимајући у обзир, читање Омаме је било дубоко искуство и што је најбитније побудило је интересовање за детаљнијим упознавањем са Црњанским, а рекао бих да је то и жеља аутора, поред оне личне - да са њим, Црњанским, проживи један исечак живота, и све нас изнова упозори на коб Мгалополиса.
На првом месту, неопходно је знати понешто о Црњанском, још боље о његовом личном утиску о Берлину, у којем се радња романа дешава (и који је, Берлин, својеврсни, ако не и централни, протагониста књиге). Но, добро је знати нешто и о самом аутору и његовој културолошкој, па и идеолошкој кованици Мгалополис, да би се коначно разумели главни мотиви ове приче.
Дакле, Омама јесте прича о Магалополису, једној њеној еманацији, или још тачније, њеном нуклеусу из кога проистиче оно што Владушић данас именује тим појмом. Мегалополис и његово објашњење дао је сам аутор на многим местима и у емисијама у којима је гостовао, и о њему се може опсежно дискутовати. У најкраћем Мегалополис је слика Вавилона, или Вавилонске куле, то јест цивилизације отуђене од боголике људскости која на свом врхунцу постаје највећи борац против те боголикости. Оно што Владушић набраја као одлике савременог Мегалополиса у префиксу ,,пост" и исправно замењује са ,,анти", запр��во је зачето у времену које описује роман Омама.
Било ми је изузетно интересантно, када сам започињао да читам Омаму и када сам уронио у опис Берлина тридесетих година прошлог века, да коначно схватим опчињеност савременог писца (укључујем ту и лични сентимент) према експлоатацији овог исечка времена. Од њега нас дели готово стотину година, а тако се добро (и као аутори, али и као читаоци) сналазимо у њему. То је, схватио сам, стога што је управо то време и рађање његових ,,вредности" зачетник овога у коме живимо читаво последње столеће.
Декаденција, процват неспутане слободе најпре од савести и стида, забава као смисао, те понирање у све дубље перверзије у потрази за том и таквом слободом, потом отуђеност, изолованост, дефрагментација заједнице, ментални поремећаји и застрашујуће идеје вучје нарави... Иако можда делује претерано овако црно гледати на савремено доба, које се зачело пошто је Велики рат уништио претходни свет и стоврио један нови, то јесте слика која се непрестано приказује на страницама романа. Можда би било неправедно рећи да је све лоше изнедрила модерна цивилизација, која се у то доба херојски помаљала, јер је и она последица претходних ступњева и корака у историји, а на крају, још неправедније не поменути људску тежњу и потенцијал ка паду који постоји од прародитеља на овамо, али сматрам да је поновна изградња оне библијске Вавилонске куле, заиста почела баш тих година с почетка 20. века.
И то јесте централни мотив књиге, за чију је сценографију изабран Берлин и његово наличје, његова опскурна места забаве, мрачне и прљаве улице, као и тргови и престижни ресторани и популарни кабареи. Он саучествује својим битијем заједно са два главна лика који у њему, стицајем околности, воде једну потрагу.
Све ово горе описано за мене представља изазов и ужитак, јер ми је добро познато, и на том пољу сам апсолутни истомишљеник аутора овог романа. Оно што представља проблем пак, питање је донекле личног књижевног афинитета, али и покушаја објективног сагледавања (колико заиста ико може бити објективан).
Дакле, да не препричавам радњу, јер то изузетно мрзим у такозваним освртима, имамо у основи детективску фабулу у којој главни протагониста и приповедач (роман писан у првом лицу) заједно са Милошем Црњанским, са којим заједно службује у посланству краљевине СХС у Берлину, тражи несталог сународника.
Врло брзо схватамо да ту фабула није централна тема, те да је она више позорица једне дубље намере аутора. Најпре оне о Магалополису у међуратном Берлину, али и утицаја тог конструкта на душе људи. Понајвише оне главних ликова.
Признајем, ја сам у књижевности поборник већег значаја приче. Не само зато што површна глад читаоца жели да се забави и сазна ,,шта се десило", већ зато што сматрам да је она суштински градивни елемент око кога се могу залепити идеје и поруке. Можда тиме спадам у оне који ће понекад фаворизовати тривијалну у односу на високу књижевност, али ризиковаћу да буде и тако. Насуепрот томе, чини ми се да је у Омами за рачун идеје и унутрашње поруке, те поетике рањене душе (не само главног јунака, већ свих оних који су жртве несталог света и обитавања у том новом и прождирућем) фабула скоро сасвим разбијена.
Она, прича, је истерана до краја и сама по себи је фасцинантна и задивљујућа, хвале вредна у свим својим сегментима, међутим она је током већег дела романа изгубила примат пред оним унутрашњим, до те мере, да... па бојим се, ни то унутрашње не оставља аутентичним у потпуности. Знам, престрога осуда. У одбрану романа од ње (моје осуде) стоји да му је име Омама, некакво магновење, сновиђење, мираж... па то донекле правда непрестано ходање на ивици фантазмагорије главних протагониста, у њиховим размишљањима, приказањима, разговорима, сновима... Ипак, сувише крипричности у томе, неизречености, остављања по страни и препуштања да сваки траг и назнаку у корист фабуле прогута измаглица (физичка и духовна) Берлина и његовог кобног утицаја на свест и душу... за мој укус је претерана. једноставно, моје је мишељење да се људи у одређеним ситацијама, ма колико желимо да покажемо и њихово унутрашње Ја, и тежимо да симболизујемо наратив у корист виших порука, тако не понашају. Или то престају да буду и онда о њима можемо да мислимо пре као сенкама или њиховим властитим сновиђењима. Но, можда је баш то и била поента аутора.
Све узимајући у обзир, читање Омаме је било дубоко искуство и што је најбитније побудило је интересовање за детаљнијим упознавањем са Црњанским, а рекао бих да је то и жеља аутора, поред оне личне - да са њим, Црњанским, проживи један исечак живота, и све нас изнова упозори на коб Мгалополиса.
April 26, 2025
Cudno, neobicno, nepovezano, konfuzno,
December 28, 2025
Ovaj roman vam je samo malo više fensi i duže napisana verzija pesme od Zabranjenog pušenja - Bos ili hadžija.
Ovo bi bio “sinopsis”: nije stig’o ni da razmisli, a već je bio u kombiju koji fura prema grani. Stigla su i prva pisma od njega, pisô je da je često ispred nišana, da voda holandske (nemačke) bakice i da prodaje porno-filmove. A onda ni glasa od njega…
+ Crnjanski i neko random izmišljeno ime. Bukvalno. To je to. Knjiga je smeće.
A sad duži uvid:
Pitam se zašto naši noviji pisci jednostavno ne umeju da pišu? Ne mogu da napišu krštenu priču ni da im život zavisi od toga. Svaki mora da bude prosvećeni Andrićev, Selimovićev, Pekićev ili Selenićev naslednik, pametni, produhovljeni velikan čija će reč da traje pokolenjima, ali opet da malo bude i vickast, ipak je savremeni, pa onda kroz buljuk teksta o nekoj fantazmagoriji mi dobijemo duboku “istinu” o stradanju Srba, ali i velike sise između kojih glavni lik želi da mune svoj …
Ovo zvuči kretenski i suludo? Ne, ovo je zapravo radnja romana. Eto, i ja umem da pišem ovakve pasuse. Gde je moja Vitalova nagrada? Ajte molim vas.
Knjiga nema kršteno opisanog nijednog lika do koga uopšte može da mi bude stalo. Većinu usputnih pisac pomene i onda nekoliko poglavlja kasnije, kada referiše na tog lika kaže: zaboravio sam kako se zove. Pa šta mi da očekujemo kad i samog pisca smara da se vrati i vidi šta je napisao. Zatim način na koji gradi likove. Svi su isti, nijedan nema neku specifičnost, drugačiji govor, svi zvuče isto, koriste iste komplikovane i filozofske rečenice, kao da je pisao pisac početnik.
Jedna scena koja je ostala upečatljiva: Crnjanski i drugi lik traže neku kurvu u penziji za koju se priča da joj je neka bolest (uvek je tako uopšteno u knjizi) isušila mozak. Opisana je kao žena lošeg izgleda i opšteg fizičkog stanja, kao da mislima nije prisutna, jednostavno obolela, od nečega. I oni dolaze da od nje saznaju bitne informacije o drugim likovima iz knjige. Njihov razgovor teče potpuno isto kao svi ostali!
U nastavku ću prepisati celu rečenicu iz knjige da vidite odgovor osobe koje je obolela mentalno i pritom nije imala nikakvo obrazovanje ni ranije kada je bila zdrava:
”Zašto bi to bilo loše?”, pitao sam.
”Zato što naša moć nad muškarcima počiva na njihovoj podsvesti: mi smo mistična tajna kojoj su oni verni, mi smo hram u koji oni dolaze da se mole i ispovedaju. Ali kada ono podsvesno postane svesno, mi postajemo samo neprijatelji koje treba savladati. Kazala sam joj: ostani u podrumu, jer si samo u podrumu to što jesi. Nije mi verovala. Bila je toliko uverena u vernost i pokornost klijenta da je mislila kako će on to ostati i kada joj postane ljubavnik. Isprva je bio. A posle… posle joj je lice izrezao nožem. Pričalo se da je to uradio iz ljubomore.”
”A zašto bi to uradio, ako ne iz ljubomore?”, pitao sam je.
Odgovorila je:
”Iz mržnje prema sopstvenoj podsvesti, koja se pojavila pred njegovom svešću, potpuno otkrivena. Eto zašto.”
Da li ovo ikome zvuči ubedljivo? Kakav je ovo dijalog? Osoba koja je opisana kao bolesna sa očiglednim znacima mentalnog propadanja, ovako odgovara na događaj koji se dogodio godinama ranije, sa ovakvim filozofskim izjavama… Jako me ovo nervira.
A koliko se nije potrudio oko likova govori i ovaj primer: na 140 strani knjige uvodi nekog doktora Hankea, bitnog za tok priče. Na toj strani ga opisuje kao lepog čoveka u drugoj polovini tridesetih i da mu ruke ne drhte (iz nekog razloga svim likovima u knjizi drhte ruke??! Šta god). I to je sve. Zatim na 348. strani, niotkuda pojavljuje se ova rečenica:
“Hanke je ćutao. A ono jedino oko se zatvorilo. “
Molim? Lik ima samo jedno oko? Od kad? Kako si zaboga to propustio da napišeš kada si ga opisivao kao lepog čoveka?? Pa aman!!
Niko tamo nema neki interes i cilj. Možda i ima, ali to nije rečeno, ni pokazano, bukvalno je prazan prostor pa kako ko shvati. Nema ni priče koja vozi, svaki put kada se počne naglo se završi sa rečenicom: na kraju nije nam ni rekao, šta je sa tim bilo, nismo ni saznali. I tako je sa svakom “misterijom” koja se privela kraju, bukvalno je ostala bez objašnjenja prekinuta tako i to je to, evo je jedna scena:
“Zašto vas to zanima? Zbog savesti? Pa da vam kažem: briga me za vašu prokletu savest!!! Vi ga niste mrzeli zato što je ubio. Vi ste ga mrzeli…”
Zatim lik vadi pištolj i puca u njega. Kraj, to je to. Nikada nismo saznali odgovor.
Zašto bilo ko radi to što radi, nemamo pojma. Ali glavni lik se pita kroz knjigu, postavlja pitanje tipa: zašto on to želi da uradi, ali nema odgovora, valjda se očekuje da mi to shvatimo jel, jer ne pišu naši pisci te vaše romančiće koji imaju strukturu i književna pravila, ne ne. Pa izvin’te vaše uzvišeno misliočanstvo ako sama nisam shvatila tako dubokoumnu poruku prave istine ljudskog postojanja kao srpskog roda nebeskog.
Ovo bi bio “sinopsis”: nije stig’o ni da razmisli, a već je bio u kombiju koji fura prema grani. Stigla su i prva pisma od njega, pisô je da je često ispred nišana, da voda holandske (nemačke) bakice i da prodaje porno-filmove. A onda ni glasa od njega…
+ Crnjanski i neko random izmišljeno ime. Bukvalno. To je to. Knjiga je smeće.
A sad duži uvid:
Pitam se zašto naši noviji pisci jednostavno ne umeju da pišu? Ne mogu da napišu krštenu priču ni da im život zavisi od toga. Svaki mora da bude prosvećeni Andrićev, Selimovićev, Pekićev ili Selenićev naslednik, pametni, produhovljeni velikan čija će reč da traje pokolenjima, ali opet da malo bude i vickast, ipak je savremeni, pa onda kroz buljuk teksta o nekoj fantazmagoriji mi dobijemo duboku “istinu” o stradanju Srba, ali i velike sise između kojih glavni lik želi da mune svoj …
Ovo zvuči kretenski i suludo? Ne, ovo je zapravo radnja romana. Eto, i ja umem da pišem ovakve pasuse. Gde je moja Vitalova nagrada? Ajte molim vas.
Knjiga nema kršteno opisanog nijednog lika do koga uopšte može da mi bude stalo. Većinu usputnih pisac pomene i onda nekoliko poglavlja kasnije, kada referiše na tog lika kaže: zaboravio sam kako se zove. Pa šta mi da očekujemo kad i samog pisca smara da se vrati i vidi šta je napisao. Zatim način na koji gradi likove. Svi su isti, nijedan nema neku specifičnost, drugačiji govor, svi zvuče isto, koriste iste komplikovane i filozofske rečenice, kao da je pisao pisac početnik.
Jedna scena koja je ostala upečatljiva: Crnjanski i drugi lik traže neku kurvu u penziji za koju se priča da joj je neka bolest (uvek je tako uopšteno u knjizi) isušila mozak. Opisana je kao žena lošeg izgleda i opšteg fizičkog stanja, kao da mislima nije prisutna, jednostavno obolela, od nečega. I oni dolaze da od nje saznaju bitne informacije o drugim likovima iz knjige. Njihov razgovor teče potpuno isto kao svi ostali!
U nastavku ću prepisati celu rečenicu iz knjige da vidite odgovor osobe koje je obolela mentalno i pritom nije imala nikakvo obrazovanje ni ranije kada je bila zdrava:
”Zašto bi to bilo loše?”, pitao sam.
”Zato što naša moć nad muškarcima počiva na njihovoj podsvesti: mi smo mistična tajna kojoj su oni verni, mi smo hram u koji oni dolaze da se mole i ispovedaju. Ali kada ono podsvesno postane svesno, mi postajemo samo neprijatelji koje treba savladati. Kazala sam joj: ostani u podrumu, jer si samo u podrumu to što jesi. Nije mi verovala. Bila je toliko uverena u vernost i pokornost klijenta da je mislila kako će on to ostati i kada joj postane ljubavnik. Isprva je bio. A posle… posle joj je lice izrezao nožem. Pričalo se da je to uradio iz ljubomore.”
”A zašto bi to uradio, ako ne iz ljubomore?”, pitao sam je.
Odgovorila je:
”Iz mržnje prema sopstvenoj podsvesti, koja se pojavila pred njegovom svešću, potpuno otkrivena. Eto zašto.”
Da li ovo ikome zvuči ubedljivo? Kakav je ovo dijalog? Osoba koja je opisana kao bolesna sa očiglednim znacima mentalnog propadanja, ovako odgovara na događaj koji se dogodio godinama ranije, sa ovakvim filozofskim izjavama… Jako me ovo nervira.
A koliko se nije potrudio oko likova govori i ovaj primer: na 140 strani knjige uvodi nekog doktora Hankea, bitnog za tok priče. Na toj strani ga opisuje kao lepog čoveka u drugoj polovini tridesetih i da mu ruke ne drhte (iz nekog razloga svim likovima u knjizi drhte ruke??! Šta god). I to je sve. Zatim na 348. strani, niotkuda pojavljuje se ova rečenica:
“Hanke je ćutao. A ono jedino oko se zatvorilo. “
Molim? Lik ima samo jedno oko? Od kad? Kako si zaboga to propustio da napišeš kada si ga opisivao kao lepog čoveka?? Pa aman!!
Niko tamo nema neki interes i cilj. Možda i ima, ali to nije rečeno, ni pokazano, bukvalno je prazan prostor pa kako ko shvati. Nema ni priče koja vozi, svaki put kada se počne naglo se završi sa rečenicom: na kraju nije nam ni rekao, šta je sa tim bilo, nismo ni saznali. I tako je sa svakom “misterijom” koja se privela kraju, bukvalno je ostala bez objašnjenja prekinuta tako i to je to, evo je jedna scena:
“Zašto vas to zanima? Zbog savesti? Pa da vam kažem: briga me za vašu prokletu savest!!! Vi ga niste mrzeli zato što je ubio. Vi ste ga mrzeli…”
Zatim lik vadi pištolj i puca u njega. Kraj, to je to. Nikada nismo saznali odgovor.
Zašto bilo ko radi to što radi, nemamo pojma. Ali glavni lik se pita kroz knjigu, postavlja pitanje tipa: zašto on to želi da uradi, ali nema odgovora, valjda se očekuje da mi to shvatimo jel, jer ne pišu naši pisci te vaše romančiće koji imaju strukturu i književna pravila, ne ne. Pa izvin’te vaše uzvišeno misliočanstvo ako sama nisam shvatila tako dubokoumnu poruku prave istine ljudskog postojanja kao srpskog roda nebeskog.
Read
April 12, 2025"Onda kaže: ništa mi ne možemo da promenimo."
Ova planeta vrti se oko svoje ose, jednako, milionima godina. Čovek je samo njena kožna bolest. Jednom će nestati ovo što gledamo, i ostaće samo pustoš, kao da ničega nije bilo. A do tada, sve će se ovo zaboraviti: Franciska, Maks, Lang, ona, ja. Da li sam primetio? Da li sam primetio: što je ovaj grad veći, koćniji, bogatiji, blistaviji, to je ljudima sve manje stalo da traje? Ni njoj nije stalo da traje. Sve što se gradi, sada, gradi se tako da za pola veka može da se sruši. Gradi se da nestane, a ne da traje. I sve treba da nestane. Sve. Ništa da ne ostane. Nikakav trag da ne ostane."
"I ciklus se tako ponavlja: stare novine zamenjuju sveže, jutarnje, ali telo i srce nevidljivo krvare, prvo više, drugo manje sve dok ne ostane bez krvi. Onda, kada nema više šta da krvari, ostane samo navika."
"Ko bi to, međutim, znao? Ljudska svest je kao zdenac, iz koga se čuje romorenje vode, koje niko ne razume. Ono što mi razumemo jeste ono što želimo da razumemo. A voda teče. Sve prolazi."
Ova planeta vrti se oko svoje ose, jednako, milionima godina. Čovek je samo njena kožna bolest. Jednom će nestati ovo što gledamo, i ostaće samo pustoš, kao da ničega nije bilo. A do tada, sve će se ovo zaboraviti: Franciska, Maks, Lang, ona, ja. Da li sam primetio? Da li sam primetio: što je ovaj grad veći, koćniji, bogatiji, blistaviji, to je ljudima sve manje stalo da traje? Ni njoj nije stalo da traje. Sve što se gradi, sada, gradi se tako da za pola veka može da se sruši. Gradi se da nestane, a ne da traje. I sve treba da nestane. Sve. Ništa da ne ostane. Nikakav trag da ne ostane."
"I ciklus se tako ponavlja: stare novine zamenjuju sveže, jutarnje, ali telo i srce nevidljivo krvare, prvo više, drugo manje sve dok ne ostane bez krvi. Onda, kada nema više šta da krvari, ostane samo navika."
"Ko bi to, međutim, znao? Ljudska svest je kao zdenac, iz koga se čuje romorenje vode, koje niko ne razume. Ono što mi razumemo jeste ono što želimo da razumemo. A voda teče. Sve prolazi."
March 29, 2023
Interesantan roman, definitivno vrijedan čitanja. Detektivski dio priče je jako zanimljiv, sa dosta preokreta i zanimljivih dešavanja. Uspijeva da dočara atmosferu Berlina pred dolazak nacista na vlast. Sa malo objektivnijim završetkom, bio bi obavezno štivo srpske literature.
September 8, 2021
Mislim da čitaoci koji poznaju poetiku Crnjanskog, osnove samo, s većom koncentracijom čitaju ovaj roman, ali se on, naravno, i bez toga da razumeti.
Read
December 6, 2021Sjajna knjiga do samog kraja.
January 14, 2025
Dinamična knjiga puna mudrih izreka
July 7, 2021
Stara poslovica kaze: Kada počneš da kopaš, nemoj nikada kopati do dna.
Da li to važi i za knjige, kada počneš da ih čitas, nemoj ih čitati do kraja.
Retko koji knjigu nisam pročitala do kraja. Moje strpljenje, a ponekad i opsesija, me teraju da ih završim, pročitam, odložim i ako mi se nisu dopale, da ih zaboravim.
Neke knjige pročitam brzo, neke odugovlačim. A neke čitam kao omamljena, rečima, radnjom, likovima. Neke knjige ne valja čitati leti, dok vlada ona spoljašnja, skoro pa tropska omama. Ova knjiga je za zimu, hladno vreme, da zbriše tu omamu. Jer spočetka sam je čitala sporo, vrlo sporo, kao omamljena, par strana, par minuta. A kako sam se bližila kraju, tako sam je, opet omamljena, gutala, rečenicu po rečenicu, stranu po stranu sve do završnice. Ako i postoji, šta znači zaista spisak od 483 imena muškaraca i žena u zaostavštini Crnjanskog?
Gvendoci.
Da li to važi i za knjige, kada počneš da ih čitas, nemoj ih čitati do kraja.
Retko koji knjigu nisam pročitala do kraja. Moje strpljenje, a ponekad i opsesija, me teraju da ih završim, pročitam, odložim i ako mi se nisu dopale, da ih zaboravim.
Neke knjige pročitam brzo, neke odugovlačim. A neke čitam kao omamljena, rečima, radnjom, likovima. Neke knjige ne valja čitati leti, dok vlada ona spoljašnja, skoro pa tropska omama. Ova knjiga je za zimu, hladno vreme, da zbriše tu omamu. Jer spočetka sam je čitala sporo, vrlo sporo, kao omamljena, par strana, par minuta. A kako sam se bližila kraju, tako sam je, opet omamljena, gutala, rečenicu po rečenicu, stranu po stranu sve do završnice. Ako i postoji, šta znači zaista spisak od 483 imena muškaraca i žena u zaostavštini Crnjanskog?
Gvendoci.
April 30, 2023
Odlican roman! Ostavio me bez teksta. I , da ,nece biti lako napisati bolju knjigu od ove!
Displaying 1 - 23 of 23 reviews