Ултимо, главни јунак, представља првог сина, и као што само име каже и последњег, Либеро Парија, занесењака, маштара, а можда и визионара. Шта је пар десетина или више крава зарад испуњења једног сна, који ће доћи и одвести породицу у сигурну луку. Тај сан ће доћи, само треба чекати, чекати довољно дуго. Либеро жели да развије посао са аутомобилима, тамо где их још увек нема, зато што је почетак двадесетог века. Ултимо жели кривине, праве природне кривине да пренесе у један ограђен простор намењен за трке. А шта жели она? Млада Руска девојка, раскошног музичког талента, из бело политички опредељене породице протеране услед револуције, жели само да буде богата. И да квари породице својим сплеткама и раскошном лепотом. И да прича о Ултиму.
„Ја сам реквијем који свира на вашим сеоским вратима, ја сам зараза у вашим мислима, која долази издалека, ја сам прашина у очима и црно под ноктима, ја сам реквијем лепих усана за љубљење, ја сам принцеза и принц, змај и мач, ја сам ноћ пожара који треба угасити. Ја сам принцеза реквијем. Амен.“
Ултимо је свеприсутан лик у књизи, ово је књига о њему, али он је често само атмосфером присутан у причама других ликова. Он је тих, ненаметљив, одмерен, стидљив, али оштро сече неморалне особе свом окружењу. И онда празнина, онда крај, онда сећање и патња, али Ултима више нема, остаје само прича о њему. Сваки бизак лик из Ултимовог окружења прича по једну причу из различитих углова његовог, односно, њиховог живота. Сви причају причу о Ултиму, а да га нико није у потпуности схватио нити разумео. Све је то сјајна основа за Барика да својом сјајном техником експериментише и створи неуобичајену приповест једног дечака. Дечака који јури свој сан, проводећи цео свој живот у близини аутомобила. И ми заједно са њим возимо ту трку живота очекујући да ћемо га у току приче на следећој кривини сусрести, али не њега нигде нема, он је само прича, сећање. Највише што нам Ултимо допушта је да осетим неку његову стару ватру која је пролетела, давно пре нас, попут тркаћег аутомобила у непрегледним кривинама живота.
„Готово без даха улетела је из једне кривине у другу, као у провалију, и открила да не чита Ултимов живот, већ га живи, у лудом ритму. Све што је знала било је ту, али ауто је ишао брже од њеног мозга и увек би стигао пре тако да је све било изненађење и ударац у срце. Успела се серпентинама Colle Tarso као да су кораци бруталног танга, спуштала се запрепаштена вратом прелепе жене и попут дугог удисаја прешла је благу кривину на челу старог математичара који је тражио свог сина. (...) Била је метак и хитац, незамисливе брзине, све док се није нашла пред последњом кривином, оном која је на цртежу била објашњена једном једином, једноставном речју. Елизавета.“