Mesto u mećavi: Priča o Milanu Mladenoviću

by Aleksandar Žikić

Mesto u mećavi oslikava najizražajniji portret jednog rok umetnika u domaćoj publicistici, na suptilan način tumačeći okolnosti iz kojih je iznikao mit o Milanu Mladenoviću, gitaristi, pevaču i vođi Ekatarine Velike.

Milanov značaj za srpsku i jugoslovensku rok scenu ne može se preceniti – baš kao što se ne može preceniti njegov udeo u životima svih koji su ga poznavali, kao ni uticaj koji je ostvario na generacije poklonika. Stvarajući u turbulentnom i nesigurnom vremenu, nije pronašao zaklonjeno mesto u mećavi koja je besnela oko njega. Zajedno sa jednom kompletnom postavom EKV otišao je sa scene i iz fizičkog života poražavajuće prerano, ostavljajući za sobom onu retku vrstu nasleđa koja se zasniva koliko na osobenosti umetničkog izraza toliko i na etičkoj nepotkupljivosti stvaraoca.

Mesto u mećavi istinita je priča o takvom stvaraocu, atmosferi u kojoj su nastajale neobično značajne pesme, bendu izuzetnih muzičara tragične sudbine – priča potresna ali lišena patetike, lirska i dramatična u isto vreme, potkrepljena autentičnim svedočanstvima i posebno odabranim autorskim fotografijama Nebojše Babića.

Ja Milana nisam nikada voleo ni zato što je bio dobar čovek, ili gitarista, ili talentovan pesnik, ili kreativan umetnik. Niti sam ga voleo zbog bilo kojih njegovih svojstava, ili osobina. Niti što mi je nešto u životu učinio. Voleo sam ga i volim ga samo zato što on jeste. I što je jedini Milan koji je ikada postojao. - Dušan Dejanović, bubnjar Katarine II

Genres: Music, Nonfiction

260 pages, Paperback

First published January 1, 1999

Reviews

[Zoran Žmirić · Rating 2 out of 5]

Prva knjiga kojoj pišem osvrt, a da joj ocjena nije 4 ili 5. Tu radim izuzetak zato što me EKV odredio u formativnim godinama, bio mi je najvažniji bend koji se pojavio u mom životu i do danas je to i ostao. Gomila je meni važnih muzičara, popis je ogroman (Deep Purple, The Cult, The Mission, Killing Joke, Joy Division, The Smiths, B 52's, The The, Tool ...) no EKV je ispred svih njih moj bend broj jedan. Čini se da je EKV bend broj jedan i autoru ove knjige zbog čega mislim da pisanje ove knjige nije bila dobra ideja. U životu sam pročitao samo jednu knjigu koja je portretirajući naslovni lik iz fanboy pozicije, pisana tako da je osoba kroz tekst bila prikazana kao netko sa super moćima, čega se god dohvatio to je odrađivao maestralno, bio omiljen u društvu, karizmatičan i presposoban za sve. Bila je to jedna od gomile objavljenih knjiga o Josipu Brozu Titu koju sam čitao kao osmoškolac, a tako je na žalost pisana i ova biografija koja u biti i nije biografija već niz eseja premreženih malobrojnim svjedočanstvima nekolicine Milanovih poznanika o pojedinim segmentima njegovog života. Da bi ovo bila biografija potrebna joj je narativna linija koja osobu o kojoj se piše prati od točke A do točke B (onako kako to čini Dušan Vesić u "Priči o Magi" gdje knjigu započinje rodoslovnim stablom Stevanovića/Stefanovića i načinom na koji su se upoznali Magini roditelji, pa sve do perioda nakon Magine smrti i njezine ostavštine), no vremenska crta je u ovom tekstu ostala zakopana ispod autorovih razračunavanja, valjda sa svakim rock kritičarem koji je ikada napisao nešto negativno na račun EKV-a, a potreba da svima njima, nama čitateljima, a valjda i sebi samome, 30 godina kasnije objasni koliko su svi oni bili u krivu, ubila je sve dobro (i objektivno) što je između ovih korica trebalo biti ispisano. Gotovo da čujem kako autor trlja ruke poentirajući da se svaka negativna crtica ikad objavljena na račun EKV-a s vremenom pokazala pogrešnom, a sve to začinjeno superlativima bez ikakvog pokrića. Tako je Milan naprosto maestralan kroz cijelu svoju glazbenu karijeru, jednako na početku s Limunovim drvom i Šarlom, tako i na zalasku karijere kad sa Subom u Brazilu radi nešto poputno nespojivo s onim po čemu ga pamtimo. Sve je to bez ikakvog realnog kritičkog mjerila, za autora ove knjige, jednostavno genijalno. Milan je, a ako barem malo poznajete muzičku teoriju to već znate, bio gitarist osjećaja, tehnički gledano inferioran svima u EKV-u, glazbeno gledano najslabija karika tog sastava, no kad bi pronašao jedan mol oko kojeg bi bend gradio pjesmu, to je bilo nešto što se pamtilo daleko duže od većine solo dionica jednog Vlatka Stefanovskog. No baš zato, glorificirati Milanovo gitarsko muziciranje je apsolutno besmisleno, kao da sama činjenica što se Milan u nekakvim godišnjim izborima za najglazbenika znao naći među tri najbolja u Jugoslaviji nije apsurd sam po sebi. Kad smo kod toga, beskrajno kritiziranje godišnjih izbora za najbolje rock muzičare u kojima su EKV npr. zauzimali drugo mjesto kao rock bend ili Magi drugo mjesto kao klavijaturistica, služe autoru kako bi prikazao besmisao takvih izbora (s čime se ja iz potpuno drugih razloga apsolutno slažem), no jednako neobjektivno čovjek ističe kao nešto važno kako je bend bio ovjenčan nekakvom nagradom za najbolji vizualni nastup kao da su koncerti EKV-a bili ne znam kakva atrakcija, dok je istina bila ta da je EKV uživio bio poprilično statičan, a njihova komunikacija s publikom svedena na minimum. No i ta činjenica u nekom drugom poglavlju ide na mlin hvalospjeva o bendu i Milanu jer je to tako drugačije i art za razliku od svega ostaloga što je po autoru odraz ruralnog mentaliteta. U ovoj knjizi se malo toga može naći o Milanovom (glazbenom) životu iako naslov sugerira potpuno drugu priču, no ostavljam mogućnost da sam za sve ovo kriv ja sam jer sam očekivao manje šećerne glazure, a više faktografije i zavirivanja u tajnu Milanove glazbene radionice zbog čega me ova knjiga inspirirala da, kako rekoh na početku, bude jedina kojoj imam potrebu obrazložiti nisku ocjenu. Ako sam je ja kao fan EKV-a ovako doživio, ne znam kako će je doživjeti netko kome je EKV značio malo ili ništa, a tko će posegnuti za knjigom iz puke znatiželje. Na jednom mjestu autor piše kako je smrt Milana Mladenovića najveća tragedije koja je ikad zadesila jugoslavensku rock scenu i ta misao se kroz knjigu perpetuira iz poglavlje u poglavlje. To je sve što trebate znati o ovoj knjizi.

[Nevena Nevena · Rating 5 out of 5]

Књига која не нуди сувопарне чињенице већ се бави друштвено-политичкиом стварношћу времена у којем је ЕКВ стварала. И, као што наслов каже, Милан се налази у средишту збивања, на најнезаклоњенијем мјесту. То су били млади људи изузетне интелигенције, исувише присутни и свјесни да би дуго опстали на овоме свијету. То је разлог њиховог раног одласка. Осврнула бих се, прије свега, на групу Шарло Акробата. Најзначајнија рок група са ових простора, која је чинила прекратницу традиционалног и модерног. Били су и те како свјесни положаја који су заузели, а то значи - сажвакати наметнуте конвенције, уперити кажипрст и рећи: на! Пробудити слушаоца из зимског сна у који је запао слушајући устаљене форме, у којима је све јасно и недвосмислено. "Свиђа ми се да ти не буде пријатно" на албуму Дисциплине кичме је наставак онога што је Шарло зачео. Потпуно другачије виђење музике, која нам и данас, нажалост, служи да бисмо скакали у мјесту и чудили се зашто више не можемо владати собом. Негдје прочитах да, када би се Милан родио у неком другом времену, засигурно би био пјесник. Али, музика је у то вријеме била најадекватнија форма којом је он могао да се искаже и да уопште искаже. Када посматрамо опус Екатарине Велике у цјелости, схватићемо да су они поред сабијених метафора, затезања и одпуштања гласа, створили сопствени концепт или свијет само од њихових пјесама. И наравно, као што се то већ дешавало у различитим умјетностима, они који су испред свог времена стварају фрустрацију, отпор, па чак и насилност ширих друштвених маса. Заиста је потребно напрегнути слушни апарат када је у питању тзв. интелектуални рок. Тако да је било потребно неко вријеме да се уочи значај ове групе, мада и даље вјерујем да све остаје на мањим скупинама људи за које ЕКВ има неко значење, који налазе нешто за себе у њиховим пјесмама. Такође су имали идеју да један концерт буде посебна врста комуникације са публиком, и да буде "свијет у маломе" који функционише по својим постулатима. Оне пјесме које су "најпопуларније" у ствари и не представљају оно што је Екатарина била суштински, мада то тако обично бива. У том смислу, ова књига добија и универзално значење, као опште искуство умјетника у средини у којој ствара, индивидуе у егзистенцијалистичким драмама, распада једног поретка и на крају оног избора и излаза који чини умјетност. Рембо у тенис-патикама(на леђима), а са друге стране свијет. Пјесме ЕКВ-а јесу мрачне, пуне антрополошког мрака, али у њима исто тако долази до изражаја топлина и слављење живота, жеља да вас неко открије и види. За људе са предрасудама те пјесме увијек имају негативну конотацију. "Сарајево" које је за Милана било извориште мрака, траума, нетрпељивости према различитом и индивидуалном, постало је симбол дјетињства(оног које не смије бити глорификовано!) и крика: изађи из мене! Милан је био дубоко повријеђени дјечак из воде(а да додамо мало Џојса?), војнички миран, волио је да грли и љуби(у чело), опрезно се смијешио, није нашао мјесто за себе у свијету, а ни за друге. Врло племените визије и широкогрудости, затворен једино према злу и учмалости. Присјетимо се само слике са албума "Љубав"(иначе великаааа љубав), на црно-сиво-бијелој површини златним словима пише: ЕКАТАРИНА ВЕЛИКА.

[Ljiljana Šipragić · Rating 5 out of 5]

Ako volite Milana i EKV, voljećete i ovu knjigu. Simple as that. Prepuna zanimljivih činjenica, prati kompletno njegovo stvaralaštvo i ličnost. Od Limunovog drveta i Šarla Akrobate, pa sve do smrti.

Iz moje perspektive - mogla je biti drugačije koncipirana, ali to je isključivo subjektivan pogled i sasvim irelevantno za ostale čitaoce.

[Kejsi ❦ · Rating 5 out of 5]

Ова књига пружа детаљан приказ развоја Милана као уметника, развој његове каријере, те затим развој самог бенда, са освртом на сваког појединачног члана. На моје изненађење и оно што ми се посебно допало јесте то да нам Жикић пружа много ширу слику. Тако да можемо сазнати више о томе какав је био Београд 80-тих, његов дух, каква је била рок сцена, однос бендова, медија, све то сазнајемо, али се писац држи главног тока и не лута-а то су Милан и ЕКВ.

Моја препорука пре свега обожаваоцима ове култне групе, а затим свакоме ко воли рок и ко жели да сазна нешто ново на директан и свеобухватан начин, такође топла препорука млађим генерацијама.

Први пут се сусрећем са приказом портрета неког уметника, и у овом случају пренети Милана, његово стваралаштво и његов живот на странице, представља тежак подухват и изазов, стога мислим да је Жикић одрадио одличан посао, а и због горе наведеног одушевљења чињеницом да сазнајемо нешто више, оцена је 5.

Иако свега 262 стр. ова књига представљала је дивно путовање и враћање у прошлост, због чега се на самом крају осећате тужно, и желите да има још коју страну више, а затим да је поново прочитате не били упили све детаље и били у ЕКВ свету који минут дуже.

И за крај...

"Ја Милана нисам никада волео ни зато што је био добар човек, или гитариста, или талентован песник, или креативан уметник. Нити сам га волео због било којих његових својстава, или особина. Нити што ми је нешто у животу учинио. Волео сам га и волим га само зато што он јесте. И што је једини Милан који је икада постојао." - Душан Дејановић, бубњар Катарине II

[Zorka Zamfirova · Rating 5 out of 5]

Ko ovo želi da čita on zna i zašto. Mislim da je to dovoljno.

[Hana Kazazovic · Rating 4 out of 5]

Ako volite EKV onda ćete voljeti i ovu knjigu. Pisala sam o njoj na http://cyberbosanka.me/mesto-u-mecavi...

[Azur · Rating 3 out of 5]

Mislio sam da ću kroz knjigu upoznati Milana a imam osjećaj da sam umjesto toga vodio borbu sa hronološkim prikazom kritika i antikritika uz veliku dozu ličnog osvrta autora.

[Grumpy Paprika · Rating 5 out of 5]

Malo je suvise štur, čovek koji ovo piše, al ujedno i informisan, obrazovan, intresantan. A što je najlepše, ni najmanje patetičan.

[Nina · Rating 3 out of 5]

Kao osoba koja voli muziku koju je EKV stvarao uživala sam čitajući ovu knjigu, ali dojam mi je da je i sam autor knjige kao obožavatelj potpuno izostavio neke elemente za koje smatram da im je mjesto u jednoj biografiji. Iako možeš doživjeti kakav je Milan bio, nedostaje mi, osim lika Milana kao umjetnika, lik Milana kao čovjeka. Ne mogu se oteti dojmu da sam zakinuta za velik dio priče iza priče o muzici, stvaranju muzike, sviranju. Možda je pisac o tome govorio kroz jezik glazbe koju nam je ovaj bend ostavio, a ja sam pre pre "gluha" da pročitam...