Thoughts on Black Metal

by Khalil Boughali

In the eyes of many, black metal is much more than a music genre; thanks to its emancipatory potential, it is indeed a full-fledged way of life.
This book aims at shedding some light on this oft-misunderstood art by focusing on its themes, its philosophical aspects and the practices related to it.

142 pages, Paperback

First published January 1, 2021

Reviews

[Osore Misanthrope · Rating 5 out of 5]

Диван књижуљак, добро позната есенција блек метала којом се надовезујем на претходна читанија и писанија…
🔥🕌🔥
Блек метал се диверзификовао у својим стриктним оквирима, и звучно и тематски. Идеални (и изворни?) тип можда би био анти-теистички (а не сатанистички) one-man, DIY, low-fi black metal, инхерентно анти-догматски, индивидуалистички, песимистички, ларпурлартистички, елитистички морално-релативистички. Мизантропија, природољубље (црна пасторала), космички хорор, нихилизам, гнев, сета, туга, екстатичност, носталгија, мистериозност и сл. биле би факултативне акцесорије, а злочини (убиства, силовања, спаљивања, хитлерисање) ексцеси који жанру дају кредибилност крзајући вео фикције у збиљу. Анти-догматичност иде руку под руку са научним дискурсом, иако је блек метал добрим делом окаљан спиритуализмом. Елитизам се огледа у неприступачном звуку који захтева инвестираног и посвећеног слушаоца (истренираних ушију), док самодовољност жанра оличена у самотним ствараоцима који читаве албуме компонују и снимају самостално, без прљавих руку продуцената и миксера, указује на уметност окренуту ка себи самој, која, учаурена у монохромну минималистичку насловницу албума, исказује презир према материјалном, према савременом луксузу, звуку и слици препегланих филтерима, према углачаним производима уметности који се кезе сваком купцу. Као и сваки други, и овај идеални тип је недостижан, али постоје приближне форме (мени драги Sadness, Trhä, Paysage d’Hiver).
💀
Било да природу глорификује или дијаболизује, блек метал је увек у песимуму, области изван граница преживљавања, у заумном, исконском пароксизму емотивног крика и јаука. Одличан пример жанра који бих назвао ecocidal black metal приказали су Advent Sorrow у споту Pestilence Shall Come: призори рата у Украјини из 2014. смењују се са снимцима природе и бенда који свира, укрштајући corpse paint певача као симболичну прозопопеју са сликама деструкције и наизглед неокаљане природе, али у којој пахуљање боли, а ракун као да је на ивици суза. Ковитлање ове соничне изложбе афектира слушаоца мизантропа; шушка се да и блек металци плачу.
🩸
Иако је већина текстова блек метал нумера тек лоша поезија, синкретични угриз тријумфује у триптиху звук-слика-текст, оживљавајући рафалне паљбе са бојних поља (Marduk – Warschau 2), баханалије из пакла (Dark Funeral, Nordjevel), малигне ентитете у вечном снегу и леду (Immortal, Paysage d’Hiver), ноктуралне пулсеве густих честара (Severoth - Vsesvit), крик природе (Elderwind), веносек (Life Is Pain, None, Trist…), кошмаре (Аkhlys), космичку страву и апатију (Darkspace, Alrakis), шизоидни спој екстатичне носталгије и сетног безнађа (An Autumn for Crippled Children, Woods of Desolation, Sorrow Plagues)…
🕸
(Прото)тип блек металца је сотонско-про(ме)тејски, деспотско-властелински, истиносни, злочести и зловољни лик, антипод добром, потчињеном, робовском, лажном беднику који смрди на тамјан. Лик, зато што је конструктивно деконструисан: псеудониран, маскиран, неартикулисан (вокал), нечитљив (лого), натчовечан, господарствен – ничеански дехуманизован и деперсонализован. Он је тмина, црни лучоноша, препорођено, трансмутирано сопство, особито, неуниверзално откровење; од њега зазиру, јер он је отцепљен, метаморфозиран, самоостварен и самодовољан, самољубив подземљаш, учаурен бременитим интроспективним увидима и вањским одблесцима, окрилаћен у огледању и укрштању порука, у поунутрењу двоколосечне, једносмерне рецепције – селективно испољен катарзични кондензат профано-ритуалног егзорцизма душевних патогена и дестабилизатора; јер он је био смрт, полуживи, чађави костур са лицем пермафроста и зубима крвопије, приказа повампирена, а истовремено створење провиђења, предсказање великог сажимања, часа у коме ће читав свемир стати у погубну кап росе на врху трна и пролити бол као пурпурну хемолимфу, преко брана, у руптури артерија и аркада, узица и чворова, хијазми и сплетова, часа када ће све стати огромном ломачом ноћи чија глазба вечито пуцкета и пулсира кроз пахуљање у обрту кугле.
🕷
Осоре Мизантроп и сви ми, одистински блек металци, својим уметнинама и персонама “не диктирамо, већ сугеришемо”, не прокламујемо идеологију, већ се опиремо опресији савремености, одбацујемо одурну стварност – ми смо ескаписти на ивици жилета, природа је наше прибежиште и мизантропски кладенац, али никакви митови о њеној стабилности и хармоничности, нити идеализованој прошлости када смо наводно били у истоврсном суодносу, не смеју се овде запатити! Само плес смрти, memento mori и остали стожери наштакани на мрачни романтизам, готичаре, декаденте, авангардисте (експресионизам, надреализам, летризам), панкере, перформере… Само смрт је сигурна, једино се начини разликују. Сучелимо се!

[Mark · Rating 3 out of 5]

I liked the exploration of the themes surrounding black metal, I think its a good read to contextualize the genre, especially to pierce beyond the surface of 'edgy' veneer. However, I felt there could have been more to add on the mentioned bands and more bands to mention. There is a lot left untouched, but I suppose you could also interpret it as an invitation to explore the genre yourself.

Good introductory read into some of the philosophy of black metal, both from artist's and audience's perspectives.

[Alexander Wayne · Rating 4 out of 5]

Great read. Only giving it a 4 because it loses steam at the end. The biggest complaint is that I wanted more. But seriously, anticlimactic ending, truly some invigorating stuff in here. That Nimrod line, so good.

The writer is measured in their approach, and has a dry sense of humor and pointed observations. Could’ve gone harder I guess in a moralistic sense, but it is clear but levelheaded.

I’ve been into black metal honestly since Sunbather, then the American scene of the ‘10’s. 2025 was a rebirth as a metalhead for me, more death and progressive stuff. 2026 has been leaning more into second wave, not gonna listen to Burzum- fuck a Nazi.

But yeah. Very great read, just felt stilted at the end, not the cleanest threading of the needle. Happy to have on my bookshelf and will go back for reference.

I did listen to and absolutely love Blut aus Nord’s Hallucinogen. A 10/10 for me in terms of tone and feeling. That guitar tone. Tonight I listened to Enslaved’s Frost. Another 10/10. I would feel are my black metal spectrum posts?

Had a Wolves in The Throne Room day in the middle of reading this.

Great music read. Since I have relatively adopted the one book at a time approach, I don’t know when I will go back to music. But I look forward to a novel next.

Collectivism and autonomy are not mutually exclusive. Fuck the modern world though.

[Jacen · Rating 4 out of 5]

A much more interesting read than I expected.