Острів

by Meša Selimović, Меша Селімович, Володимир Янцур (Translator)

У романі «Острів» автор замислюється над змістом людського існування, над конфліктом між людиною і обставинами життя, силами природи, від яких вона залежна і на які вплинути не може.

Головні герої — Іван і Катерина, літня подружня пара, що доживають вік на закинутому, віддаленому острові. Їх не тільки забули власні діти, вони відчужені й від решти мешканців острова.

У додаток до цієї екзистенційної драми Іван і Катерина віддалені також одне від одного й не завжди здатні знайти порозуміння між собою. Таким чином дві пов’язані спільною долею людські істоти, живуть своїми відокремленими життями. Однак у хвилину загрози життю Катерини відбувається зміна.

Книжка складається з розділів, які можна сприймати як окремі новели: у кожній стається якась подія і міститься моральний висновок, головно про самотність і відчуженість.

Genres: Classics, Fiction, Serbian Literature, 20th Century, Literature, Novels

176 pages, Hardcover

First published January 1, 1974

About the author

Mehmed "Meša" Selimović was a Yugoslav and a Bosnian writer from Bosnia and Herzegovina and one of the greatest Bosnian writers of the 20th century. His most famous works deal with Bosnia and Herzegovina and the culture of the Bosniak inhabitants of the Ottoman province of Bosnia.

Reviews

[aLena · Rating 5 out of 5]

Izgleda da će ovo biti moj omiljeni Selimović. Stari bračni par nakon odlaska u penziju seli na ostrvo, daleko od svoje djece i nekadašnjeg života. Izmučeni su nečim, životom koji im nije dao mnogo, razmišljam dok čitam prve stranice. Razmišljam o sebi. O svom životu u kojem me rijetko kada nešto ispuni. Sve je monotono. Sve je isprazno i besmisleno. Starcu iz knjige, Ivanu, se ide negdje, bježi mu se od tog života. Bježi mu se negdje otkako zna za sebe. Bježi se i meni, jer ovdje ne pripadam. Pronašla sam se. Plačem. Isplačem dušu. Starac pije vino da mu bude lakše. I ja pijem vino da mi bude lakše, i ostajem tu gdje jesam, gdje god bih otišla opet bih bila ista izmučena ja. Nije to do mjesta, to je do duše.

Bezobrazni smo, i starci iz ovog romana, ali i ja. Imamo lijepe životiće, jednostavne i skromne. Imamo i ljubav, ali to je taj naš pasjaluk, uvijek čeznemo za NEČIM, najčešće čak i ne znamo šta je to.

-Otiću ću jednom.
-Kuda?
-Ma kuda.
-Kada?
-Nikada.
Čim đavo preciznosti došapne vrlo određena pitanja, maštanje prestaje. Ostaje tuga.
Ostaje život oko nas.

Selimović je neko ko te kroz unutrašnja previranja svojih likova natjera da preispitaš SVE. Preispituješ cijeli svoj život, čak i ono što tek treba da doživiš. I ne samo svoj, nego i živote ljudi oko sebe, svih onih koje voliš.

Ah, taj Meša - još jednom filozof, maestro, genije.

[Jadranka · Rating 5 out of 5]

"Je li sreća željenje ili davanje?"

[Frogy (Ivana) · Rating 5 out of 5]

"Ništa nije konačno dok u nama ima snage za traženje. Ništa nije svršeno do samog svršetka."

[Marija Milošević · Rating 5 out of 5]

Ubiše me "Divlji konji" i "Stari pas".

[Vanja Šušnjar Čanković · Rating 4 out of 5]

Ostrvo nije Tvrđava, nije ni Derviš i smrt, ali jeste Meša i jeste i tvrđava i smrt. Ostrvo je priča svakog od nas, našeg vječitog nezadovoljstva i straha da traćimo dane na zemlji vodeći život bez smisla, uzaludan život koji nikom poslije neće ni značiti niti nedostajati. Ostrvo je naša stalna borba da pronađemo svrhu sopstvenog postojanja kako bismo jednom, kada dođe vrijeme, otišli pred Boga bez straha da smo protraćili najveći blagoslov koji nam je podaren.

U tom silnom preispitivanju prilika koje smo propustili i šta smo možda mogli i trebali drugačije, shvatimo da je najvažnije da smo vodili pravedan život i da se nismo trovali ružnim mislima. A opet, čovjek je grešna tvorevina od krvi i mesa, često nezahvalan i dopusti da ga ponese neka bezrazložna malodušnost i zaboravi koliko je obdaren i privilegovan,..

Stoga je najveći uspjeh biti i ostati čovjek u ovom kratkom i prolaznom ovozemaljskom životu, zastati s vremena na vrijeme, oslušnuti cvrkut ptica s iskrenom radošću u srcu, podariti osmijeh slučajnom prolazniku i ne dati ničemu da poremeti naš unutrašnji mir. A to će nam obezbijediti jedino smjeran život i čista savjest.

[Antonio Luis · Rating 3 out of 5]

Estilo austero y pulido, de tono psicológico y con algunas reflexiones muy logradas y a un mismo tiempo íntimas y universales, pero no he logrado conectar del todo con la narración, no me ha gustado o no he podido captar su fluir narrativo, me ha parecido forzado, como escenas manifiestamente pensadas para reflejar el pensamiento que el autor quiere mostrar, con recursos muy expuestos, muy evidentes, y muy bien colocados.

Sin duda transmite genial esa búsqueda de sentido en las cuestiones más trascendentales y ese poso existencialista. Esto es lo que más me ha gustado.
Desde luego quiero leer más obras de este autor.

Y sobresaliente para la editorial, "automática editorial" está haciendo ediciones muy buenas, también estoy leyendo Caravana para cuervos y tengo muy reciente Duro como el agua. Todas ellas muy interesantes. Sello de calidad.

[Кајафа · Rating 5 out of 5]

Ne umem ja da opišem kako je ovaj čovek pisao.

[verbava · Rating 4 out of 5]

роман в оповіданнях про нормальних людей, які думають свої нормальні людські думки й відчувають не менш нормальні людські почуття, та й закінчується в них усе нормально, по-людськи.

головні герої — іван і катерина, двоє югославських пенсіонерів, які віддали квартиру молодшому синові, а самі перебрались у сільський будиночок на острові, шукаючи чи то спокою, чи то сенсу, чи то міжлюдських зв’язків, хоча десь у глибині серця й підозрювали, що в селі з тим навряд чи сильно краще, ніж у місті. це сумні, тихі люди, яких разом тримає скоріше звичка і брак альтернатив, ніж приязнь чи бодай пам’ять про колишню пристрасть, бо пристрасті й не було насправді — просто так сталося, що вони опинились удвох, а далі життя ставалося вже з ними двома і зрештою привело їх осюди.

усередині в них є ніжність, цілі поклади невитраченої ніжності, але вони не вміють її висловлювати; виявляючи її, вони здаються собі смішними й незграбними; а коли все-таки наважуються бути ніжними, їхні жести запізнілі й обмежені, не здатні нічого змінити — та, з другого боку, із цих жестів не народжуються відповідальність і потреба щось змінювати, а в цьому, мабуть, і річ. вони обережні, бо знають: щойно занадто замилуєшся світом, світ покаже тобі свої криваві зуби, то краще вже без захвату, зате й без розбитого серця.

утім, це не безпробудно журна книжка, у ній є гумор, нехай і дошкульний, як камінчик у черевику, і доброта, нехай і крихка, як сухе листя.

[Kansas · Rating 5 out of 5]

https://kansasbooks.blogspot.com/2025...

"Cada época es complicada, pero la nuestra es la peor. Al igual que en los tiempos de las cavernas, cuando había inundaciones, las bestias salvajes y las enfermedades graves amenazaban la supervivencia de los seres humanos; hoy en día la avalancha del sinsentido amenaza la vida misma. Solo que con más dureza que cualquier fuerza ciega. Hoy servimos a lo material, sin conocer el verdadero valor de nada."


Cuenta Miguel Roán, el traductor, en el epílogo, que La Isla no fue concebida como una novela. El mismo Selimovic reconoció en sus memorias que el manuscrito fue publicado por capítulos en la revista mensual Savremenik entre 1973 y 1974 y la verdad es que es más o menos la impresión que tuve durante la lectura de esta novela, que no lo era tanto, sino una serie de relatos enlazados por sus dos protagonistas principales, el matrimonio de Ivan y Katarina pero podrían haber funcionado perfectamente independientemente y por separado; la pareja decide en su vejez irse a vivir a una isla alejados de la gran ciudad, de sus dos hijos y sobre todo de sus vidas. Lo que empieza resultando la búsqueda de un refugio en el aislamiento va deviniendo poco a poco en una especie de cárcel. Al verse la pareja obligada a compartir mucho más tiempo juntos y solos, salen a relucir cuestiones no solo del pasado entre ambos, sino sobre todo de su presente. "¡Qué imperfectas son las personas! ¡En todo! No pueden vivir solas, solo existen como una mitad. Persiguen la otra, en una mujer, en otro hombre, en una mentira.” ¿Hasta qué punto el ser humano no puede vivir solo? Esta es una de las cuestiones principales, uno de los conflictos vitales que surge de la condición humana: la soledad. Ambos al rememorar el pasado parecían abocados a terminar solos y sin embargo ese encuentro que los convierte en pareja, quizás no fuera otra cosa que la desesperación por no terminar solos. Selimovic incide en ello al despojar de idealización la vida en pareja que a costa de huir de la soledad, al mismo tiempo se acaba sacrificando su propio espacio. Tanto Ivan como Katarina parecen ser muy conscientes de ello a lo largo de este texto tan universal y reflexivo: "Y ¿cómo podía él saber lo que ella pensaba? La otra persona era una caja sellada, y nada saldría de ella a menos que así lo deseara. Un secreto puede tardar días en revelarse. No nos descubrimos ni siquiera cuando creemos haber encontrado a nuestra otra mitad. Estamos incompletos pero también ensimismados."



"Hay que inventar otras palabras, pero no sabemos cómo, ni sabemos cuáles.O tal vez recordar las antiguas: tierra, pueblo, vida. Quizá también: silencio. O tal vez: grito, que nadie oirá, porque ya nadie escucha ni entiende a nadie, pero es importante para nosotros, porque es lo único que aun podemos hacer en este mundo de máquinas ruidosas y de insensatez pendenciera, bombas de hidrógeno y ráfagas ideológicas."


A través de Ivan y Katarina, Selimovic explora los temas de la vejez y la no permanencia, el aislamiento y el abandono de lo material, de los hijos y del desapego, de las expectativas y de las decepciones a través de habértelas formado, convirtiéndose este texto más en una exploración del ser humano a lo largo de las fases de una vida, y que ya en su fase de entrada en la madurez, y de vuelta de todo, observa la vida bajo unos ojos de pura decepción. La soledad es para mí el tema fundamental en esta pequeña gran novela, sobre todo en el sentido de la soledad en pareja, o de la soledad teniendo familia, y de la perspectiva que adquiere la vida cuando el ser humano es consciente de que está profundamente solo aunque tenga personas a su lado. Es un texto incómodo porque nos enfrenta como si nos miráramos en un espejo y es difícil no reconocerse, o no reconocer tu propio entorno. "Jamás admitiría que tenía esperanza. Ni siquiera sabía de qué." Es interesante sobre todo la reflexión que hará Selimovic de la insatisfacción de una pareja, que cuando se miran igual no se soportan, y sin embargo ya son incapaces de vivir en completa soledad. Es un texto duro en este sentido por lo seco y por el desapego, y sin embargo, el retrato que Selimovic hace de esta pareja por separado, Katarina por una parte, e Ivan por otra, resultan conmovedores.


“No notaron un gran diferencia entre la vida en la ciudad y en el campo en cuanto a la relación con la gente: tanto allí como aquí las personas iban a lo suyo o acaso no sabían cómo relacionarse con los demás. Como si vivieran entre el pasado y el futuro, en un tiempo sin identidad entre la cálida uniformidad patriarcal, en la qe todos estaban forzados a integrarse, y la fría alienación moderna en la que uno vivia necesariamente para sí mismo.

En la isla echaban de menos la dinámica de la vida urbana; en la ciudad, el sosiego isleño. Pero en todas partes se sentían como extraños, aislados y fuera de lugar. Tal vez no podía ser de otra manera. Temían la soledad, pero también temían la compañía ajena. El mismo ser humano se convierte en un obstáculo para el otro.”


Se podría decir que esta isla que habitan Katarina e Ivan es una especie de espacio suspendido en el tiempo que funciona como una metáfora de ese momento cuando el ser humano se enfrenta a sí mismo, a sus miedos, a reconocer que por mucho que busque estará solo, además del exilio, de la amistad o los conflictos morales, temas que Selimovic saca a relucir y los lleva a un terreno más bien existencial. No es una novela al uso, sino que cada uno de los capítulos funciona como un relato en el que se debaten conflictos vitales, morales, íntimos, cuando al ser humano no le queda otra que mirarse en un espejo y verse reflejado, le guste o no lo que vea al otro lado de ese espejo. La conciencia de la muerte, ese gran tema vital que la condición humana no ha sido capaz todavía de enfrentar, es aquí, tal como sucedía en sus otras dos novelas "La Fortaleza" y "El Derviche y la muerte", otro de sus temas más recurrentes y esenciales: “El miedo a la muerte es tremendo, pero cuando ves lo que es, cuando renuncias al deseo de ser un dios y te contentas con ser un hombre mortal, todo encaja, y la aguardas con calma, como el sueño, y no te lamentas de no despertar al día siguiente...”


"¿CÓMO ESTÁS?
Esta pregunta bienintencionada lo iluminó. Era como si hubiera encontrado a un amigo o a una buena persona que le hiciera una pregunta sencilla: ¿Cómo estás? ¿Estás cansado? ¿La vida te resulta dura? Tómate un respiro, relájate, refréscate con esta agua. Piensa en mi como yo pienso en ti."


De Selimovic ya había leído "La Fortaleza", una novela soberbia, y "El Derviche y la muerte", que acabó resultando una de esas novelas que ya me acompañarán para siempre por el impacto que me supuso la reflexión sobre la condición humana que hacia en ella Selimovic, me conmovió profundamente, y reconoci en Selimovic a un autor de los más grandes que ha parido el siglo XX. La isla es una novela íntima, para pararse en ella, regodearse en las palabras y en su sentido, a veces incluso un ensayo filosófico sobre lo que termina resultando la vida: un compendio de fragilidades, dudas y miedos, un texto subjetivo que nos enfrentará a nosotros mismos continuamente. Una vez más agradecer a Automática Editorial el regalo de traernos y traducirnos a Mesa Selimovic, un autor quizás todavía muy invisible pero que se merece estar en el podium de los grandes narradores de la literatura universal.


"La vida es un sueño..
¿Significaba eso que solo soñamos que vivimos, pero no vivimos? Todo lo que nos sucede no es realidad, sino un sueño de la realidad. ¿Qué es entonces esa realidad? ¿Existe? ¿Es el sueño mismo la única realidad?
¿Quién nos mantiene dormidos y quién nos despierta?"

♫♫♫ J.S. Bach - Sinfonia "Weinen, Klagen, Sorgen, Zagen" from Cantata BWV 12 ♫♫♫

[Olesja · Rating 5 out of 5]

Selimović se i ovim romanom pokazao kao zaista veliki književnik. Rijetko koji književnik s ovog područja zna tako majstorski barati s riječima i stvarati fantastične romane kao što je ovaj. Ovaj roman govori o ispraznosti života dva stara bračna para, koji svoj bračni život provode na otoku i koji su podrška jedno drugom u njihovom običnom životu. Običnom, ali lijepom. No, ovaj roman nudi puno više. Govoreći o prolaznosti, o traganju za smislom života, o težnji da se ostavi neki trag za vlastitim postojanjem – ovaj roman govori o suvremenom čovjeku i nekim temeljnim filozofskim, ontološkim pitanjima. Meša ukazuje na čovjekov strah o zaboravu njegova imena nakon vlastitog postojanja jer ''strašno je proživjeti vijek kao anoniman i potpuno nezapažen čovjek; nikakva odjeka od tebe nema, jednak si kamenu ili bačenoj grani kraj puta.'' Čovjek i među ljudima često bude usamljen. Čovjek često i ne pronalazi vremena za druge jer ''...prijateljstvo donosi zadovoljstvo, ali oduzima vrijeme.'' P.Preradović je jednom napisao ''ljudskom srcu uvijek nešto treba, zadovoljno nikad posve nije’’, a to potvrđuje i Meša kada kaže ‘’Na ostrvu žale za dinamikom gradskog života; u gradu žale za mirom ostrva. A svugdje se osjećaju kao stranci, usamljeni i rđavo smješteni. Možda i ne mogu drukčije. Boje se usamljenosti, ali se isto toliko boje tuđeg društva. Sam čovjek je prepreka za drugoga.’’ Ovaj roman se dotiče i pitanja klasnih razlika, vječite podjela na bogate i siromašne, ali pokazuje da nije sreća niti imati sve jer i bogati plaču i često su nesretniji od onih koji žive u neimaštini.
Što je istina? Isto se pita i Selimović i kaže ‘’Možda uvijek treba čuti samo jednu stranu, druga strana ima svoju istinu, i onda ne znamo ništa. Ili je istina svugdje pomalo. Onda nije nigdje, jer se nikad ne može složiti u cjelinu. Ili je cjelina ono što je rasuto u dijelovima i što mora ostati nesastavljeno i nesastavljivo.’’ Autor piše o jazu između mladih i starih ‘’… samo mladi ljudi rješavaju najteža pitanja ovoga svijeta ; poslije, kad sazru, a pogotovo kad ostare, postanu oprezni i nezainteresovani za sve osim za ono što se njih lično tiče.’’, o suvremenom, krivom poretku životnih vrijednosti u čovjekovoj svakodnevnici ‘’svako doba je teško, a svoje najteže. Kao u davno, pećinsko vrijeme, kad su poplave, divlje zvijeri , teške bolesti prijetile opstanku ljudi, evo i danas stihija besmisla prijeti samom životu. Samo, teže nego ikakva slijepa stihija ranije. Danas služimo stvarima, ne znajući pravu vrijednost ničemu.’’ , a kaže da ni smrt nije tako strašna: ‘’vidio sam tolike ljude kad umru, samo čvršće zaspe i ne bude se. Strašan je strah od smrti, ali kad vidiš šta je to, kad digneš ruke od želje da budeš bog i zadovoljiš se da budeš smrtni čovjek, sve dođe na svoje mjesto, i mirno je čekaš, kao i san, i nije ti žao što se sutra nećeš probuditi.’’
A nekad u životu zaista ne treba tražiti ništa spektakularno. Ono što čini život posebnim nalazi se upravo u stvarima koje prihvaćamo zdravo za gotovo. Meša Selimović nas ovim romanom podsjeća na neke životne istine koje znamo, ali ih često zaboravljamo. Hvala mu na tome.

[Uroš Đurković · Rating 2 out of 5]

Iritirajuća želja da se, uz dnevnu dozu mudrosti i melodramski kićeno, sve objasni, pa još sa usiljenim alegorijama, koje obuhvataju kako prepričavanje Dostojevskog i oživljavanje sećanja uz Šopenove mazurke, tako i iznenađujuće psihološki neiznijansirane likove i otužno artificijelne dijaloge, pokazuje kako neko može da napiše i opšteprihvaćeno remek-delo (poput romana „Derviš i smrt”) i nešto poprilično ispotprosečno. „Ostrvo” je, zapravo, iako se često ističe da je roman, zapravo po duhu, ali čak i po strukturi, više zbirka priča, koju objedinjuje ista atmosfera posustalosti, starosti, umora, pesimizma. Mnoge sjajne knjige su tužne i turobne, što po sebi nije ni dobro ni loše, ali „Ostrvo” najviše liči na pozne Andrićeve pripovetke gde su, samo sa manje narativne uspelosti, prizvane toliko puta viđene teme tišine govora i govora tišine (u svim njihovim fenomenološko-ontološko-mislodelatelnim derivatima), života kao sna, igre svetala, suočavanja sa nasiljem, smrću i sećanjem. Tipičan Andrićev postupak: kombinovanje nečeg što je nežno i sofisticirano sa nečim uznemirujućim, pa i krajnje nasilnim, ovde je prikazan, na primer, kroz prizor jata delfina, koji, nakon zadivljujuće igre, izazivaju pokolj riba u uvali. (Tu su i vrlo zanimljive epizode sa jednim sirotim psom, divljim konjima koji završavaju kao kobasice, kao i sa jednim magaretom, pa ko želi, neka obrati pažnju, ima književne animalistike za jedan sjajan rad.) Poruka je jasna: svet je pun zala, a čovek je krhak, muči se i onda umre. 

Ali, kao što je poruka jasna, jasno je da Meša apsolutno zna kako da sroči rečenicu. On je jedan od onih pripovedača čiji glas ima auru u narodu. Iako malo starovremeno zvuči ovaj izbor reči, on nije slučajan, kao što ni prepoznavanje nije slučajno. Ta priča o „narodskom glasu” ima izuzetan značaj na ovim prostorima, a pisci koji uspeju da pogode tu raspričanost imaju posebno mesto. 

Takođe, ubeđen sam, a nisam usamljen u tom mišljenju, da Meša Selimović nije doneo nikakvu veliku promenu u istoriju srpske književnosti. On, prosto, nije pisac inovacija. Međutim, zašto bi i bio? „Derviš i smrt” i „Tvrđava” svedoče da nešto može da bude u samim vrhuncima književnosti, a da nema tu komponentu. Mogao bih, štaviše, da, u odnosu na čitanje „Ostrva”, tvrdim da Meši Selimoviću inovacije, zapravo, škode, i da mu poetički konzervativizam daleko više leži od pokušaja iskoraka. Pritom, da se razumemo, ovde teško da može da se govori o bilo kakvom radikalnom potezu, ali da Meša spominje sletanje na Mesec, kao i pravima životinja, svakako privlači pažnju, što ne mora biti dobro. U to ime, jedan odlomak

„Šta se to desilo s rasističkom uzurpacijom prava koja su ljudi sebi prisvojili - da na zemlji proglase svoju apsolutnu prevlast nad životinjama? Oni su od njih učinili svoje robove. Konju čovječanstvo ima da zahvali za sav napredak. Kravi za ishranu. A ipak ih to nije spaslo pokolja. Čovjek je samovoljno odredio da ima prava da se hrani životinjskim mesom, i čitava jedna vrsta je osuđena na pogibiju i na žalostan život po milosti ljudskoj. Samo zato što životinje nemaju snage da se suprotstave, što ne mogu da ulože protest, što nisu sposobne da se udruže i krenu protiv zajedničkog neprijatelja - čovjeka. Kakav bi to rat i pokolj bio kad bi se sve životinje okrenule protiv ljudi! Sve životinje! Mačke, psi, konji, krave, volovi, ovce, divlje zvijeri, ptice, vodozemci, bube, gušteri, zmije! Nikakav svjetski rat, nikakva svjetska kataklizma ne bi bili ravni tom pokolju ljudskog roda. I niko ne bi imao pravo da digne glas pobune, jer bi to bila osveta za hiljade godina surove vlasti čovjekove nad potpuno obespravljenim životinjama. Čak su ta prirodna prava toliko obezvrijeđena da bi bio prezrivo ismijan svako ko bi samo upitao ljude: s kojim pravom osuđujete na smrt i poniženje čitavu jednu vrstu? Zar zato što ne pripada ljudskoj rasi? Zar zato što živi s drugačijim oblicima svijesti? Zar zato što ne govori kao mi? U stvari, ogriješivši se tako o pravdu u cjelini, ljudi nikad neće biti u mogućnosti da ostvare svoj dugo žuđeni humanitet, jer je on cjelovit: svaka nepravda ga ruši u potpunosti. 

trvljani su se šalili govoreći kako ove ribe uvijek ostaju mlade, jer su i lani bile iste ovakve. I pitali su se, sad već ozbiljno, šta biva s mrtvim ribama: na dnu bistrog jezera ne vidi se ni jedan jedini riblji kostur. Pa kuda odlaze? Postoji li možda neka nevidljiva jama u koju se uvlače da tu umru? Možda je to njihova velika skrivena grobnica, ili njihov drugi svijet, u kojem lutaju zaista kao sjenke, slične živim ribama u vodi. Ili nikako ne umiru?”

(...)

„- Nikad prirodu ne osjećam tako snažno kao kad gledam široku pučinu. Kao da se otkriva, sva. Nismo izvan nje, već u njoj. Nismo posmatrači, već učesnici, njen neodvojivi dio. Ona se ne skriva kao što to čine ljudi. Zato što nema šta da skriva. Potpuno je nevina.”

[Aitor Castrillo · Rating 3 out of 5]

Esta novela fue el cofre sorpresa de julio del Club de lectura de La Librería Ambulante. Fuimos a la isla y allí conocimos a Ivan y Katarina, dos ancianos jubilados que viven aislados de todo y de todos en un entorno que es a la vez refugio y prisión.

Me ha gustado cómo los relatos van sucediéndose de tal modo que me ha parecido que es tan importante lo que no se dice como lo que se dice. Ese carácter intimista unido a la sensibilidad narrativa y a la seriedad de los temas que trata me invitaban a quedarme en La isla.

Por otra parte, y con la misma intensidad, he sentido el conjunto muy pesimista. Esa falta de esperanza me alejaba mar adentro.

Pesa más lo bueno, que es mucho. Me alegro de haber conocido La isla y a sus dos protagonistas.

[Aleksandra S. · Rating 5 out of 5]

"Kako su ljudi nesavršeni. U svemu. Ne mogu da žive sami, postoje samo kao jedna polovina. Drugu traže u ženi, u drugom čovjeku, u laži. Potrebna mi je ta druga polovina a o njoj ništa ne znam. Drugi čovjek je zatvorena kutija i ništa iz njega neće izaći ako to on ne želi. Mi možemo da stojimo pred tajnom danima, ništa nam se neće otkriti. Nepotpuni smo a zatvoreni. Postali smo neprirodni, odvojili smo se od sebe kakvi smo bili nekad, ko zna kakvi, izgubili smo nevinost. Ljudi misle zlo jedan drugom. Trebali bi da se vratimo prirodi i njenoj čistoti. Postajao je neki filozof koji je to predlagao ljudima. Nisu ga poslušali."

Ovo je roman o starenju, roman o prolaznosti života i životnosti, roman o napuštenosti i isključenosti, roman o usamljenosti. Katarina i Ivan Martić, kao protagonisti ove drame, povlače se u osamu, prepuštajući ostatak svog života bezimenom ostrvu. Razočarani, odbačeni, neostvareni - ovo dvoje ljudi se gotovo i ne podnose više. Dani su protkani depresijom i preispitivanjem dotadašnjih dostignuća, kojih gotovo da i nije bilo. Jedan na drugog upućeni u tom, njima posve novom svetu, svetu kojem nikada neće ni pripadati, neretko priželjkuju, a usput se i boje, smrti onog drugog. Od života imaju samo dva sina koji su ostali u gradu, potpuno otuđenih od ljudi koji su im život podarili, svako u svom besmislu od braka.

Selimovićevi likovi zaprepašćuju svojim odlukama: stariji sin, kome iznenada ušeta nova ljubav u život (ako se to životom može nazvati), pre će se odlučiti za smrt nego li za razvod i "odbranu" te nove, čulne ljubavi; supruga doktora pristaje na zatočeništvo svog patrijarhalnog muža ni ne pokušavši da ostvari sreću sa mladićem koji joj se dopada. A priča o upoznavanju glavnih aktera - to je tek spektakularno!

Ono što je ovde najprisutnije jeste to uporno samovanje u zajednici, nepovezanost sa decom, "dizanje ruku" od svega. "Ostrvo" je knjiga koja govori o jednoj velikoj tragediji pojedinaca, a vrlo moguće i celokupnog društva ogledanog u pojedinačnim likovima. Ovo je knjiga koja se lako čita, ali sa sobom nosi ogromnu gorčinu jer zaista su maleni koraci između slabosti i donošenja pogrešnih odluka do potpune, poražavajuće propasti. Propasti i tela i duha. I nema nikakve blagodati, nikakve sreće - ona je tako krhka, prolazna, a najčešće i neprimetna. Ljudi postaju "ostrva" koja, svako na svoj način, osećaju i poistovećuju se sa ništavilom i samoćom. Ova knjiga je, zapravo, prikaz svakog čoveka kao svojevrsne usamljenosti, kao jedinog "živog ostrva" u jednom sasvim nepoznatom i nedokučivom svetu.

"Otići ću jednom.
Kuda?
Ma kuda.
Kada?
Nikada.
Čim đavo preciznosti došapne vrlo određena pitanja, maštanje nestaje. Ostaje tuga. Ostaje život oko nas."

Treba li od života tražiti nešto posebno? Znamo li da uživamo u onim sitnicama koje nam svakodnevno oplemenjuju život? Eto, Meša će nas ovim romanom podsetiti na ono što prečesto zaboravljamo, a ne bi trebalo. I, hvala mu na tome!

[Anastasja Kostic · Rating 5 out of 5]

Ova priča fizički boli.

[Tatjana Krnjaić · Rating 5 out of 5]

Na samo dvesta stranica ove knjige, Meša je proniknuo duboko u samu suštinu čoveka, od svakog poglavlja načinio zasebnu i mudru, životnu priču, prepunu, bogato ukrašenim ljubavlju, rečenicama koje mogu postojati kao podsetnici i citati, same za sebe.
Meša je besprekorno analitično prikazao čoveka zarobljenog u svojoj slobodi, naizgled beskonačnog i neuhvatljivog kao i sama pučima kojom je okružen, a jednako zatočenog unutar ličnih ograničenja, poput čamotinje, siromaštva, društvenih uklapanja, strahova od nezaustavljive prolaznosti života.

Katarina i Ivan Marić, stari su i izolovani od svakodnevne dinamike preplavljenog života sadržajima, i u svom mirnom i gotovo svakom istom danu prepušteni su jedno drugom. I kao takvi ponekad su hladni stranci primorani na zajedničko prisustvo, iz poglavlja u poglavlje redjaju se neizostavni životni primeri i okolnosti u kojima se ogleda neminovnost prihvatanja nepromenjivog, prolaznost, besmisao i otudjenost. Izolovanost daje slobodu i misao predstavlja kao najživljeg činioca postojanja.

Nasuprot realističnoj težini života u vremenu u kojem je i sam autor živeo i simbolički prikazivao ovaj par koji više nema čemu da se nada u ehou svojih sećanja, rutina i medjusobnih usmeravanja, rečenice su milozvučne, poetične i romantične, u svaj se reči oseti ona pomirena toplina i spokojstvo. Roman je obučen u ljubav, postavljen usred nemirnih talasa beskrajnog morskog prostranstva, prepun lepote i laganog življenja. U svemu tome Katarina i Ivan su dvoje pravednih, milih, toplih i dobrih, a sasvim običnih, tj. uobičajenih ljudi.
Emocije su naglašene i prijatne, ukazuju da čarolija nije uvek neobična i intenzivna, nego baš svedena i zamalo neprimetna.

Tako se i Ivan sa svojim i krajem romana miri sa lepotom jednostavnosti i prihvata da je ipak sreća u tome što ima nju, Katarinu, neprolaznu, divnu, odanu i običnu, miri se sa svojom postojanošću, izborima i životom, iako je uvek mislio da je neophodno biti drugačiji i bolji, pred sam kraj, spokojan progledava i ostavlja nas zamišljene i setne.

[Aslıhan Çelik Tufan · Rating 4 out of 5]

13.04.2021

Balkanlardan gelen hüzünlü bir o kadar güzel anlatıma hazır mısınız, ben değildim.

Kitapçıda rafları karıştırırken denk geldim, sanırım @ketebe 'nin son şahanelerinden.

Bolca düşündüren, hüzünlendiren enfes bir kitap. Gidemiyorum, özlüyorum diyenlerin hikayesi. Senin benim hepimizin. Bazen değiştirmek istesek de adımı atamayız, sonunu merak etmekten sonuna varamaz kızdıkça kızarız. Nihayetinde olduğumuz yerse kalırız, son nefese kadar.

Yaşlı çiftimiz, Ivan ile Katerina 'nın uzun ve beklenti, hüzün ve dostluk dolu hikayesine misafir oluyoruz. Onlara tanıklık ederken içimizde bir yerlere de temas ediyoruz. Bazen onlara merhem oluruz gibi gelse de yabancısı olmadığımız bir çaresizlikle sadece duruyoruz.

Balkan edebiyatı sevenlere ve yeni bir soluk arayanlara tavsiyemdir.

Keyifli okumalar 🌼

#readingismycardio #aslihanneokudu #okudumbitti #2021okumalarım #okuryorumu #kitaptavsiyesi #neokudum #ada #ketebe #meşaselimoviç #almanedebiyatı

[Pau Jorba · Rating 4 out of 5]

A través de retales de la vida diaria (o acontecida) de una pareja de jubilados, Ivan y Katarina, Selimović nos obliga a replantear un montón de cosas, desde las convenciones sociales hasta la muerte, de la forma como tratamos a los animales al amor. No hay capítulo que sea innecesario, aunque a veces tengo que reconocer que el ritmo es algo lento, con lo que mi mente ha divagado en más de una ocasión, obligándome a volver atrás y releer algún pasaje. Es quizá el único pecado que le veo, ese y la falta de un hilo conductor. Podrían ser prácticamente una serie de relatos con un nexo común: la pareja y la isla que habitan. Esa falta de cohesión, de hilo conductor, hace que (a mi entender) el libro, si bien de lectura muy satisfactoria y reveladora, sea poco memorable. Tiene fácil solución, solo hay que volver a leerlo en un tiempo, aunque hoy en día, con la gran oferta literaria que hay, parece poco probable.

He quedado muy satisfecho con el trabajo hecho por la editorial Automática. ¡Viva las editoriales independientes! Sobretodo si detrás de cada libro hay el cuidado que hay detrás de este.

[venera · Rating 5 out of 5]

- Prevario sam se u tebi.
- I ja sam u tebi, dragi.
- Sve sam napustio radi tebe.
- Ti si napustio ono što si želio, a ja ono što sam imala.

- Hoćeš li vina, dragi?
- Neću. Neka me boli. Kad pijem, zaboravim, pa me ne boli.
- I treba da zaboraviš.
- Ne treba da zaboravim. Neću da zaboravim. Ako zaboravim, pomiriću se. A ja neću da se mirim. Hoću da bude ono što želim.

- Zašto si tako zao, dragi?
- Zato što mi je teško.
- Onda će ti biti još teže.
- Otići ću odavde.
- Kuda ćeš otići?
- Kud bilo. U svijet.
- Hoćeš li vina, dragi?
- Daj!

Samo da ostane sam, bez obaveza, bez okova, bez prikovanosti za ovu stijenu i za ovu tugu što ga pritiskuje. On nije maslina što se cijelog života ne makne s mjesta na koje je sudbinom osuđena, već čovjek koji nigdje ne smije da pusti korijenje.

-Otiću ću jednom.
-Kuda?
-Ma kuda.
-Kada?
-Nikada.
Čim đavo preciznosti došapne vrlo određena pitanja, maštanje prestaje. Ostaje tuga.
Ostaje život oko nas.

A i ja imam dušu. Šta ću sa dušom?

Starost je ružna najviše zato što nam oduzme sposobnost da u nešto vjerujemo.

... Čim čovjek počne o tome da razmišlja, gotov je, izgubi mir i ravnotežu. ... Što mu treba da misli da li mu je srce puno ili prazno, je li mu duša zadovoljna ili tužna. Od čega bi mu srce bilo puno? Od godina što ga sve teže pritiskuju? Od izigranih želja? Od ovog nevoljnog zatočeništva kojeg ne može da se oslobodi? Od ispraznih snova što su na njegovoj životnoj stazi ostali kao prazne zmijske košuljice? Od ljubavi od koje nije ostao ni pepeo? Od samoće? Od besmislena trajanja u životu?
Ne, neće da postavlja sebi nerješiva pitanja, neće da se ubija. Živjeće kao i dosad. ... Hodao je sve sporije, mislio sve mučnije, upadao sve dublje u ono od čega je bježao.


...


http://mirnikutak.blogspot.com/

[Ігор Антонюк · Rating 5 out of 5]

М. Селімович «Острів»
Роман у новелах (2022)
«Нам не болить чуже страждання, якогось не бачимо. Надто багато є його на світі й серед людей, аби над усіма милосердитися.
Глибоко, чуттєво та драматично…
Острів - це насамперед про щось людське, надто людське. Потаємне та несказанне.
Острів - це уявна межа, яку створюють двоє людей між собою та цілим світом, проживши разом більше трьох десятків років.
Острів - це цілий світ, де поряд із двома є власні діти, невідомі сусіди, люди з кав’ярні чи похорону, напис чесмі* та приблудна стара собака, яка очікує смерті у тебе на подвір’ї.
Острів - це про глибинні людські почуття. Часом, це легка закоханість, що вривається у старечі груди та дає сили щодня бігти у напрямку моря. Часом, це безмежна туга, що скрапує разом із холодною водою на чоло коханної, яка бореться з гарячкою, а ти до ранку не змикаєш очей, боячись, що смерть таки знайде шпарину у затулених вікнах.
Острів - це і є саме життя: таке, як воно є. Справжнє. Без пафосу, чи перебільшень.
І слід пам’ятати: у кожного свій власний #Острів.
Так що, вимкни #wifi, читай книги📚.
@discursus_publishing

[Hana Kazazovic · Rating 4 out of 5]

Huh. Da Vanja nije napisala onakav osvrt na ovu knjigu ne bih ni požurila u biblioteku da je pronađem. I pročitala sam je za 2 dana a neke stvari će mi ostati u glavi vječno. Priča Divlji konji i Stari pas sigurno. Smrzle su me i srce mi iscijedile svakom rečenicom.
A ostalo? Nije ovo Meša kojeg sam navikla čitati, ali dijelom opet i jeste. Jer te tjera da misliš i da se preispituješ i da se pitaš u šta ćeš se ti pretvoriti za koju deceniju, u starosti ako je dočekaš. I kako ćeš o životu i o sebi misliti tad.

[Ljiljana Šipragić · Rating 5 out of 5]

Samo Meša umije ovako da piše o životu i smrti, ljudima i ljudskim ćudima. Nevjerovatno dobro djelo. Možda i najdraže iz njegovog opusa. Obavezno štivo!

[Kradljivica Knjiga · Rating 5 out of 5]

Da li je bolje dugo trajati i ako ti se ništa ne dešava, ili je bolje bljesnuti i izgorjeti kao kometa što osvjetli nebo makar za trenutak?! Ili je svejedno?

Meša <3

[Branislav · Rating 5 out of 5]

"A onda mu je palo na um da ona možda i ne zna šta je sreća, i tako i ne zna šta želi. A nešto želi, sigurno, ne bi toliko istrajavala i nosila se s pakosnim duhom karata koji treba da joj donese nečiju naklonost. Ili da je nagovesti. Ne uspijeva, izgleda. Noć prolazi, a ona neprestano baca karte, ne mireći se s izvješnošću da ni slutnje o sreći nema."

Predivno napisana priča o bračnoj usamljenosti, strahu od smrti, potajnoj nadi i potmulom osećanju da se stvari nikad neće promeniti na bolje. U središtu radnje je stariji bračni par koji pod stare dane odlazi da živi na neimenovano ostrvo u trošnu kuću sa pogledom na more i na gradska svetla u daljini.

Njihova veza se desila impulsivno, pre nego što su jedno drugo stigli i upoznati - i tako, nekompatibilni za zajednički život oni obitavaju zajedno, ali su stranci između sebe. Ona priželjkuje promenu i makar neku lepu reč od njega, ali dobija samo emocionalnu uskraćenost, a on, skrhan neispunjenošću života i prohujalim vremenom, prezire sve pa i nju. Kroz seriju epizodnih poglavlja iz njihovog života saznajemo o njihovim sinovima, jednom starom psu i magarcu i divljim konjima, o prelepoj mladoj Luonotar...

Teško je rečima opisati lepotu s kojom je Meša pisao ove redove. Ovaj introspektivan roman može stati rame uz rame sa klasicima svetske književnosti po svojoj stilskoj lepoti, prikazima slika i zvukova prirode i sposobnosti da likovima udahne život stavljajući ih u položaj gde je neminovno razmišljati o pitanjima životne sudbine i postojanja. On nagoni čitaoca da se preispita.

Šta tebe muči? Šta propuštaš u svom životu jer se plašiš da probaš nešto drugačije? Skrivaš li se ili bežiš od nečega? Šta bi tvom životu dalo smisao? Koje je tvoje Ostrvo bez izlaza na koje si sebe izgnao?

[Zvonimir · Rating 5 out of 5]

Iako su sve priče povezane, svaka je tema za sebe i odlična podloga za razmišljanje nakon čitanja. Kroz naoko obične događaje koje opisuju, nizaju se prekrasni citati i precizni opisi egzistencijalnih previranja likova koje vrlo lako možemo preslikati na sebe. Knjiga koju vrijedi imati na polici i pročitati nekoliko puta!

[José Carlos · Rating 4 out of 5]

"La isla" es una novela profundamente existencialista, psicológica y filosófica, que se adentra en los rincones más sombríos de la mente y del alma humana. A través de Ivan y Katarina, una pareja de ancianos atrapada en una isla física y metafórica, Meša Selimović reflexiona sobre la memoria, la identidad, la soledad y la muerte con una lucidez dolorosa.

Ambos protagonistas viven aislados no solo del mundo, sino también el uno del otro. Ivan, cada vez más encerrado en sus pensamientos, se muestra como un personaje escéptico, desencantado, casi ausente. Katarina, en cambio, mantiene una sensibilidad apagada pero viva, una forma de dignidad silenciosa que sobrevive al desgaste de los años y a la indiferencia de su esposo.

La novela está compuesta por capítulos breves que funcionan como fragmentos de introspección, donde el pasado se filtra lentamente en el presente. En ese discurrir aparecen otros personajes como sus hijos y esposas de estos, el sobrino de Katarina o un anciano en las postrimerías de la vida, acompañado de su burro fiel. Todos ellos contribuyen a ese clima denso, reflexivo y cargado de melancolía. Mención especial merece la perra vieja que aparece en el último tramo de la novela y que se ha convertido, con su mirada lastimera, en mi personaje favorito.

Selimović construye este universo con una prosa extraordinariamente cuidada, sobria pero llena de matices, que invita a una lectura lenta, casi meditativa. Cada frase parece pensada, medida, sin estridencias, como si el lenguaje tuviera que respetar el silencio que habita en los personajes.

"La isla" es, en definitiva, una obra que exige al lector sensibilidad y atención. No es una novela de acción ni de argumento convencional: es un viaje interior, una exploración de la conciencia y de los límites de la comunicación humana. Profundamente existencialista, recuerda en su tono y en su espíritu a autores como Camus o Beckett, aunque con una voz propia marcada por la experiencia histórica y cultural de los Balcanes.

[Jovan Autonomašević · Rating 5 out of 5]

The author's penultimate novel (I think). The first time I read it I find it quite boring, but I re-read it recently and found that it in a subtle way it is a very rich novel. A departure from his other novels, set in WWII or the middle ages, this novel describes the life of an elderly couple living on an island in Croatia in the 1970s, neglected by their family who have forsaken their ancestral but under-developed island for the mainland and its opportunities. It's a study of how even in a classless society, there are winners and losers. The story is seen through the eyes of the old man, who is full of hopes and dreams, that never come to anything. He's a loser who hasn't come to terms with that fact. In that respect it's quite depressing, a study of how a lonely and poverty-stricken old age can be a prelude to death - even in a socialist workers' paradise. But at least he gets out and about, and isn't chained to a computer terminal.

[Dora Ivanovic · Rating 5 out of 5]

Djelo koje govori o zivotu obicnih, siromasnih ljudi. Ljudi, koji su zaboravljeni od svojih bliznjih. Ljudi, koji se cesto pitaju o svrsi svog postojanja na zemlji.
Knjiga koje u meni nije izazvala takvo odusevljenje poput Tvrdjave, romana Dervis i Smrt, ali svakako djelo koje svakako vrijedi procitati.

[Hon Lady Selene · Rating 3 out of 5]

I liked this well enough. I did not wish to commit to his much longer Death and the Dervish, perhaps an attempt will be made in time as this one didn't quite satisfy. Sure, Meša can turn a good phrase but perhaps I am tired of writers going for the whole Adam-Eve dynamic only because they needed an outlet for all the shit things they always wanted to tell their wives/girlfriends but didn't - a trap, either way, since they are supposed to be telling it to Slavic mummy. But are too afraid, you know, because she is a Slav. And Slavic mothers eat their children.

"I don't grumble or complain (I don't know why I would), and people are surprised and as if it's their fault that I'm calm and cheerful. And I am surprised that they waste time on unreasonableness, they would be better off living. But I don't tell them that, people don't like to be told the truth. And I pity them for burdening themselves with troubles they could do without. We've had enough of trouble we can't live without."

[Manja · Rating 5 out of 5]

apsolutno predivno

[Jadranka Ljubičić · Rating 5 out of 5]

Najbolja knjiga koju sam pročitala ove godine ❤️.