What do you think?
Rate this book
Nebeska dvorišta: Žive slike
Iz vazduha Bosna izgleda onakva kakva bi bila samo da nije nas. Odozgo se ne vidi zlo koje gamiže po zemlji, već samo njena nevina i na mahove divlja ljepota.
Odricanje je zapravo potvrđivanje da odlaziš od nekoga ili od nečega da bi sačuvao ono dobro u sebi i da bi drugoga ili drugo sačuvao od sebe.
Te sam večeri shvatio da će i moj zavičaj, i planina, i potoci, i šume, i proplanci, kao i lice moje majke, odsad za mene biti uspomena. Sve iz mog zavičaja postaće uspomena i to ne samo zato što idem u manastir, već i zbog toga što ne znam hoću li ikad više moći tamo da kročim.
Proleće 1992. u Beogradu. Grad je uzavreo, košmar promena u svetu došao je na ulice, studenti protestuju dok figure nadolazećeg rata postaju opipljive. Naš junak, student teologije, čas je sam na obali razgoropađene reke, čas za govornicom s koje sve više odzvanja jeka umesto poruka. Zatečen glasovima o ratnom obruču koji se steže oko male, nekada skladne zajednice u planinskoj osami iz koje potiče, pokušava priskočiti u pomoć, da bi s preprekama na koje nailazi i sam rastao, čvrsto se držeći izbora manastirskog dvorišta, ne kao uzmaka iz sveta koliko dodira među svetovima: malim i velikim, ličnim i zajedničkim, zemaljskim i nebeskim.
Snažna i potresna, ova se priča o životu, lepoti i stradanju drži vrednosti o kojima njen autor vladika Grigorije govori kada god uzme reč. Precizno i odmereno, škrtim a poetičnim slogom sročio je fragmentarnu sagu o maloj ali hrabroj zajednici koja brani svoje vekovno ognjište, alegoriju o malom čoveku na udaru pošasti rata koja se kristalizirala u odu Planinici, predelu nestvarne lepote, i čovekoj spremnosti na velike odluke i dela – u roman Nebeska dvorišta.
Odricanje je zapravo potvrđivanje da odlaziš od nekoga ili od nečega da bi sačuvao ono dobro u sebi i da bi drugoga ili drugo sačuvao od sebe.
Te sam večeri shvatio da će i moj zavičaj, i planina, i potoci, i šume, i proplanci, kao i lice moje majke, odsad za mene biti uspomena. Sve iz mog zavičaja postaće uspomena i to ne samo zato što idem u manastir, već i zbog toga što ne znam hoću li ikad više moći tamo da kročim.
Proleće 1992. u Beogradu. Grad je uzavreo, košmar promena u svetu došao je na ulice, studenti protestuju dok figure nadolazećeg rata postaju opipljive. Naš junak, student teologije, čas je sam na obali razgoropađene reke, čas za govornicom s koje sve više odzvanja jeka umesto poruka. Zatečen glasovima o ratnom obruču koji se steže oko male, nekada skladne zajednice u planinskoj osami iz koje potiče, pokušava priskočiti u pomoć, da bi s preprekama na koje nailazi i sam rastao, čvrsto se držeći izbora manastirskog dvorišta, ne kao uzmaka iz sveta koliko dodira među svetovima: malim i velikim, ličnim i zajedničkim, zemaljskim i nebeskim.
Snažna i potresna, ova se priča o životu, lepoti i stradanju drži vrednosti o kojima njen autor vladika Grigorije govori kada god uzme reč. Precizno i odmereno, škrtim a poetičnim slogom sročio je fragmentarnu sagu o maloj ali hrabroj zajednici koja brani svoje vekovno ognjište, alegoriju o malom čoveku na udaru pošasti rata koja se kristalizirala u odu Planinici, predelu nestvarne lepote, i čovekoj spremnosti na velike odluke i dela – u roman Nebeska dvorišta.
232 pages, Paperback
Published June 17, 2022
7 people are currently reading
46 people want to read
About the author
Vladika Grigorije
8 books16 followersGrigorije (svetovno Mladen Durić; Vareš, 17. decembar 1967) episkop je diseldorfski i njemački. Bivši je episkop zahumsko-hercegovački i primorski (1999—2018) i vikarni episkop humski (1999).
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 5 of 5 reviews
December 15, 2022
"Приче које причамо, а и ово је једна од њих, наша је потрага."
Тако испричане приче у књижевности халапљиво грабимо и ишчитавамо, ми читаоци, жељни умног уздизања, из потпуно исте потребе. Тражимо се.
Ово је баш једна од таквих књига у којој можемо да се нађемо, без обзира да ли били верујући или не, да ли смо ове или оне вероисповести,... без обзира на све наше различитости.
Сви смо у овој причи, јер то је прича о животу, о сваком тренутку живљења, мисаоном, искустврном...
И тако је свеједно којој страни припадамо све док битишемо и радимо на себи, на нашем духовном уздизању.
Није ова књига само свештенички позив са правилима како треба живети, ово је најљудскији зов да се окренемо најчаснијим људским вредностима.
"Хришћанска ме је теологија учила управо супротно, да у сваком човеку видим не само брата, већ себе. Стога сам одлучио да се свом снагом борим против сваког искушења да људе посматрам идеолошки."
Наратор је у овој књизи сам аутор и ово је прича о старим временима, али и њиховој нераскидивој вези са овим данас.
Оно што смо данас је управо продукт нас јуче. И дефинитивно сутра и данас не постоји без јуче.
" Традиција је неизмерно важна, али старо се може сачувати само новим. "
Кроз цртице из његовог живота не могу а да се не запитам да ли смо се ми људи померили са тачке од пре тридесет и више година! Управо догађаји с пролећа 1992.године су обележили како ауторову младост, тако и нас.
Чак можда тај Београд у који је он доспео деведесетих година је и био ближи престоници него данас. После у друштву ничу разне идеологије, као одговор оној која нас је довела у мрак.
Једно је сигурно, да иза парола одбране националног интереса сви нешто мешетаре. Национални интерес је управо оно што нас издваја у посебности и владика Григорије је то дивно описао у овој књизи.
Патриотизам није само бусење у груди, то је сваки делић нас. Патриотизам је кад пригрлимо рођено дете, али и кад пружимо руку другом детету из његове школске клупе, патриотизам је кад не бацимо дрвље и камење по некоме ко је наш колега, комшија, пролазник који у нечему погреши...
Патриотизам је математичком рачуницом једино једнак љубави и доброти.
"Кажу, нема већег злочина од оног када неко мајци из наручја отргне дете, али није ни мали злочин ако покушају некоме из душе отргнути завичај или град који му је прирастао за срце. У античко доба једна од најтежих казни била је прогонство из града - државе, суровија од самог погубљења. "
Уживала сам у овој књизи и од мене огромна препорука ❤️
Тако испричане приче у књижевности халапљиво грабимо и ишчитавамо, ми читаоци, жељни умног уздизања, из потпуно исте потребе. Тражимо се.
Ово је баш једна од таквих књига у којој можемо да се нађемо, без обзира да ли били верујући или не, да ли смо ове или оне вероисповести,... без обзира на све наше различитости.
Сви смо у овој причи, јер то је прича о животу, о сваком тренутку живљења, мисаоном, искустврном...
И тако је свеједно којој страни припадамо све док битишемо и радимо на себи, на нашем духовном уздизању.
Није ова књига само свештенички позив са правилима како треба живети, ово је најљудскији зов да се окренемо најчаснијим људским вредностима.
"Хришћанска ме је теологија учила управо супротно, да у сваком човеку видим не само брата, већ себе. Стога сам одлучио да се свом снагом борим против сваког искушења да људе посматрам идеолошки."
Наратор је у овој књизи сам аутор и ово је прича о старим временима, али и њиховој нераскидивој вези са овим данас.
Оно што смо данас је управо продукт нас јуче. И дефинитивно сутра и данас не постоји без јуче.
" Традиција је неизмерно важна, али старо се може сачувати само новим. "
Кроз цртице из његовог живота не могу а да се не запитам да ли смо се ми људи померили са тачке од пре тридесет и више година! Управо догађаји с пролећа 1992.године су обележили како ауторову младост, тако и нас.
Чак можда тај Београд у који је он доспео деведесетих година је и био ближи престоници него данас. После у друштву ничу разне идеологије, као одговор оној која нас је довела у мрак.
Једно је сигурно, да иза парола одбране националног интереса сви нешто мешетаре. Национални интерес је управо оно што нас издваја у посебности и владика Григорије је то дивно описао у овој књизи.
Патриотизам није само бусење у груди, то је сваки делић нас. Патриотизам је кад пригрлимо рођено дете, али и кад пружимо руку другом детету из његове школске клупе, патриотизам је кад не бацимо дрвље и камење по некоме ко је наш колега, комшија, пролазник који у нечему погреши...
Патриотизам је математичком рачуницом једино једнак љубави и доброти.
"Кажу, нема већег злочина од оног када неко мајци из наручја отргне дете, али није ни мали злочин ако покушају некоме из душе отргнути завичај или град који му је прирастао за срце. У античко доба једна од најтежих казни била је прогонство из града - државе, суровија од самог погубљења. "
Уживала сам у овој књизи и од мене огромна препорука ❤️
February 9, 2023
"Neki prostori ožive u nama jače i snažnije tek kada ih napustimo."
🌫 Knjiga "Nebeska dvorišta" vladike Grigorija je putokaz koji vodi u mir sa sobom i sa drugima. On predstavlja glas razuma, pitomog pastira čija je dužnost da vodi svoje stado. U njemu odiše jevanđeljski duh, prisutna je žudnja za verom, za Hristom, za liturgijskim doživljajem Boga i božje tvorevine, odnosno želja da se ode u manastir. Sve što se dešava u ovoj knjizi je priprema za taj odlazak, i vladika se priseća događaja koji su mu prethodili.
"Nisu sve bitke u životu izgubljene sve dok ih ne predaš."
🌫 Jako lep i prijatan stil pisanja, tečan, pitak. Slika opise svog zavičaja, Planinice, koja oživljava pred očima čitalaca. U opisima svoje rodne grude, majke, brata, oseti se ogromna emocija.
On ljubi sve ljude ovog sveta, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Operisan je od nacionalizma, ne vibrira na toj žici. Boli ga početak raspada jedne države i bratoubilački rat, ima tendenciju da menja svet. Dopadaju mi se male životne mudrosti koje su nalaze između redova; vraćaju veru u čoveka, nadahnjuju novu snagu, ulivaju nadu u bolje sutra.
"Obuzela me je milina kada mi je pred oči izašao njen lik. Njene riječi i njen lik polako su za mene postajali uspomene. Uspomene u koje tonem kao u jastuk. Uspomene koje mi pomažu da dišem. Uspomene koje me hrabre da idem dalje. Da li su uspomene samo uspomene ili su nešto mnogo više? Da li nas one vraćaju u prošlost i tako je oživljavaju, ili su možda jedina stvarna sadašnjost i budućnost? Da li, u stvari, sve ono što nije uspomena, što nije uspijelo da preraste u uspomenu, uopšte vrijedi?"
"Ipak, nisam se mogao osloboditi svoje slabosti da se iznenađujem svaki put kada vidim dokle sve može otići ljudska zloba."
🌫 Najviše su mi se dopali kratki monolozi u kojima se sagleda njegova unutarnja borba. Hamletovsko pitanje je utkano u roman; otići u manastir i podrediti svoj život carstvu nebeskom, ili pak ostati uz svoje najbliže, i boriti se protiv vekovnog zla. Život ga stavlja na najveće iskušenje.
"Nisam ja samo igrač na žici
pod čudnim šatorom ovoga sveta,
dok dole gledam sličan sam ptici
i nimalo se ne bojim leta."
🌫 Radnja se veoma sporo odvija, što dosta utiče na brzinu sa kojom se knjiga čita. Jedinu zamerku koju sam imao je to da mi se nije dopalo što je knjiga malo više politički obojena. Iako delimo iste stavove, ne volim dokumentarizovanu prozu. To mi je prihvatljivo ako čitam neki novinski članak ili kolumnu u Politici. Baš me briga i za Miloševića, Šešelja, Draškovića. Preko glave mi je politike, nacionalizma, širenja verske mržnje, zapaljive retorike, netrpeljivosti, da bih još čitao o tome. Suviše dobro i sami znamo šta se zbivalo na ovim prostorima, golgotu kroz koju smo prošli, nema potrebe da se provlači i naglašava više puta. Međutim, kada sam roman pročitao do kraja, i kada su mi se slegli utisci shvatio sam zbog čega je to bilo neophodno. U kolektivnoj svesti naroda sa ovih prostora još uvek živi jedan oblik nacionalizma koji se manifestuje kroz netrpeljivost i mržnju jednih prema drugima.
Ovo delo treba da shvatimo kao opomenu, da pogledamo istini u oči i jednom zauvek raskrstimo sa dečjim bolestima.
🌫 U ovom mozaiku sastavljenom od sećanja svako od nas ugledaće sopstveni lik. Bez obzira da li je verujuć ili ne, pronaći će se između redova tople ljudske priče. U njoj je data dijagnoza naše tragedije, propasti jednog društva. Naučićemo najvažniju lekciju, da ljudska zloba uvek dolazi od nemoći. Knjiga koja nas leči od nacionalizma, i opominje da budemo bolji i čovečniji.
Što bi rekao blagopočivši patrijarh Pavle: "Nikad nije bilo lako biti čovek među ljudima."
“Te moje večeri u kojoj sam se opraštao nisam se samo sjećao, prizivao uspomene, nego sam jasno i čisto vidio živu sliku svog zavičaja, svoje otadžbine koju sad, kad je više nemam, u stvari prvi put imam, sasvim i zauvijek… A najjasnija mi postaje istina da nešto, a možda čak i neko, postaje naš tek kada ga napuštamo, ostavljamo ili gubimo. Otuda je odricanje, u stvari, smisleno, duboko smisleno. Odricanje je zapravo potvrđivanje da odlaziš od nekoga ili od nečega da bi sačuvao ono dobro u sebi i da bi drugoga ili drugo sačuvao od sebe.”
🌫 Knjiga "Nebeska dvorišta" vladike Grigorija je putokaz koji vodi u mir sa sobom i sa drugima. On predstavlja glas razuma, pitomog pastira čija je dužnost da vodi svoje stado. U njemu odiše jevanđeljski duh, prisutna je žudnja za verom, za Hristom, za liturgijskim doživljajem Boga i božje tvorevine, odnosno želja da se ode u manastir. Sve što se dešava u ovoj knjizi je priprema za taj odlazak, i vladika se priseća događaja koji su mu prethodili.
"Nisu sve bitke u životu izgubljene sve dok ih ne predaš."
🌫 Jako lep i prijatan stil pisanja, tečan, pitak. Slika opise svog zavičaja, Planinice, koja oživljava pred očima čitalaca. U opisima svoje rodne grude, majke, brata, oseti se ogromna emocija.
On ljubi sve ljude ovog sveta, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Operisan je od nacionalizma, ne vibrira na toj žici. Boli ga početak raspada jedne države i bratoubilački rat, ima tendenciju da menja svet. Dopadaju mi se male životne mudrosti koje su nalaze između redova; vraćaju veru u čoveka, nadahnjuju novu snagu, ulivaju nadu u bolje sutra.
"Obuzela me je milina kada mi je pred oči izašao njen lik. Njene riječi i njen lik polako su za mene postajali uspomene. Uspomene u koje tonem kao u jastuk. Uspomene koje mi pomažu da dišem. Uspomene koje me hrabre da idem dalje. Da li su uspomene samo uspomene ili su nešto mnogo više? Da li nas one vraćaju u prošlost i tako je oživljavaju, ili su možda jedina stvarna sadašnjost i budućnost? Da li, u stvari, sve ono što nije uspomena, što nije uspijelo da preraste u uspomenu, uopšte vrijedi?"
"Ipak, nisam se mogao osloboditi svoje slabosti da se iznenađujem svaki put kada vidim dokle sve može otići ljudska zloba."
🌫 Najviše su mi se dopali kratki monolozi u kojima se sagleda njegova unutarnja borba. Hamletovsko pitanje je utkano u roman; otići u manastir i podrediti svoj život carstvu nebeskom, ili pak ostati uz svoje najbliže, i boriti se protiv vekovnog zla. Život ga stavlja na najveće iskušenje.
"Nisam ja samo igrač na žici
pod čudnim šatorom ovoga sveta,
dok dole gledam sličan sam ptici
i nimalo se ne bojim leta."
🌫 Radnja se veoma sporo odvija, što dosta utiče na brzinu sa kojom se knjiga čita. Jedinu zamerku koju sam imao je to da mi se nije dopalo što je knjiga malo više politički obojena. Iako delimo iste stavove, ne volim dokumentarizovanu prozu. To mi je prihvatljivo ako čitam neki novinski članak ili kolumnu u Politici. Baš me briga i za Miloševića, Šešelja, Draškovića. Preko glave mi je politike, nacionalizma, širenja verske mržnje, zapaljive retorike, netrpeljivosti, da bih još čitao o tome. Suviše dobro i sami znamo šta se zbivalo na ovim prostorima, golgotu kroz koju smo prošli, nema potrebe da se provlači i naglašava više puta. Međutim, kada sam roman pročitao do kraja, i kada su mi se slegli utisci shvatio sam zbog čega je to bilo neophodno. U kolektivnoj svesti naroda sa ovih prostora još uvek živi jedan oblik nacionalizma koji se manifestuje kroz netrpeljivost i mržnju jednih prema drugima.
Ovo delo treba da shvatimo kao opomenu, da pogledamo istini u oči i jednom zauvek raskrstimo sa dečjim bolestima.
🌫 U ovom mozaiku sastavljenom od sećanja svako od nas ugledaće sopstveni lik. Bez obzira da li je verujuć ili ne, pronaći će se između redova tople ljudske priče. U njoj je data dijagnoza naše tragedije, propasti jednog društva. Naučićemo najvažniju lekciju, da ljudska zloba uvek dolazi od nemoći. Knjiga koja nas leči od nacionalizma, i opominje da budemo bolji i čovečniji.
Što bi rekao blagopočivši patrijarh Pavle: "Nikad nije bilo lako biti čovek među ljudima."
“Te moje večeri u kojoj sam se opraštao nisam se samo sjećao, prizivao uspomene, nego sam jasno i čisto vidio živu sliku svog zavičaja, svoje otadžbine koju sad, kad je više nemam, u stvari prvi put imam, sasvim i zauvijek… A najjasnija mi postaje istina da nešto, a možda čak i neko, postaje naš tek kada ga napuštamo, ostavljamo ili gubimo. Otuda je odricanje, u stvari, smisleno, duboko smisleno. Odricanje je zapravo potvrđivanje da odlaziš od nekoga ili od nečega da bi sačuvao ono dobro u sebi i da bi drugoga ili drugo sačuvao od sebe.”
March 18, 2023
U knjizi
Nebeska dvorišta
vladika Grigorije piše o traženju svog puta i težnji za mirom. Bez ikakvog okolišanja piše kako je došao na put koji mu je predodređen i kako je konačno zakoračio monaškom stazom.
Vladika Grigorije pripovjeda o ratu i davnoj 1992. godini, kako o svim zabludama nacije, tako i o svojoj ličnoj. Priču dopunjavama sjećanjima na djetinstvo u Planinici, o majci heroju i tome šta je ona značila njemu i bratu, kako je uvijek (sa razlogom) vjerovao da ona MOŽE da ga zaštiti od svega, da sve što je postao, nosi iz kući, te da nas period djetinstva i priče koje upijamo (svjesno i nesvjesno) u velikoj mjeri oblikuju i žive u nama bez obzira na to kuda smo otišli.
„Neki prostori ožive u nama jače i snažnije tek kada ih napustimo."
"Pred knjigom, a pogotovo pred bibliotekom, uvijek sam stajao kao pred tajnom. Ova biblioteka je bila tim čudnija što je bila do temelja srušena, a ja sam uvijek mogao, stojeći pored te ruševine zamisliti i lijepe knjige u njoj. Mogao sam zamisliti kako, dok gore knjige, u nekom smislu gore i pisci, ali i oni koji su u njima opisani."
"Uvijek sam smatrao da za mene vrijedi sve ili ništa. I želio sam da odem iz svijeta jer sam strahovao da će me zlo u koje on tone progutati."
"Iz vazduha Bosna izgleda onakva kakva bi bila samo da nije nas. Odozgo se ne vidi zlo koje gamiže po zemlji, već samo njena nevina i na mahove divlja ljepota."
"Tada još uvijek nisam znao da je vremenu svojstveno da razdvaja i da je ono, koliko god bilo moćno u spajanju, još moćnije u razdvajanju."
"Svjestan si da je zlo vrijeme nastupilo, da ništa tu nije kako bi trebalo biti, da u ratu nema junaštva i čojstva, ali nemaš izbora, moraš biti njegovim dijelom. Ali u ratu imaš izbor, i u ratu, kao i u miru, možeš biti dobar ili loš. Štaviše, rat pojačava te krajnosti u čovjeku."
"Te moje večeri u kojoj sam se opraštao nisam se samo sjećao, prizivao uspomene, nego sam jasno i čisto vidio živu sliku svog zavičaja, svoje otadžbine koju sad, kad je više nemam, u stvari prvi put imam, sasvim i zauvijek… A najjasnija mi postaje istina da nešto, a možda čak i neko, postaje naš tek kada ga napuštamo, ostavljamo ili gubimo. Otuda je odricanje, u stvari, smisleno, duboko smisleno. Odricanje je zapravo potvrđivanje da odlaziš od nekoga ili od nečega da bi sačuvao ono dobro u sebi i da bi drugoga ili drugo sačuvao od sebe.“
Vladika Grigorije pripovjeda o ratu i davnoj 1992. godini, kako o svim zabludama nacije, tako i o svojoj ličnoj. Priču dopunjavama sjećanjima na djetinstvo u Planinici, o majci heroju i tome šta je ona značila njemu i bratu, kako je uvijek (sa razlogom) vjerovao da ona MOŽE da ga zaštiti od svega, da sve što je postao, nosi iz kući, te da nas period djetinstva i priče koje upijamo (svjesno i nesvjesno) u velikoj mjeri oblikuju i žive u nama bez obzira na to kuda smo otišli.
„Neki prostori ožive u nama jače i snažnije tek kada ih napustimo."
"Pred knjigom, a pogotovo pred bibliotekom, uvijek sam stajao kao pred tajnom. Ova biblioteka je bila tim čudnija što je bila do temelja srušena, a ja sam uvijek mogao, stojeći pored te ruševine zamisliti i lijepe knjige u njoj. Mogao sam zamisliti kako, dok gore knjige, u nekom smislu gore i pisci, ali i oni koji su u njima opisani."
"Uvijek sam smatrao da za mene vrijedi sve ili ništa. I želio sam da odem iz svijeta jer sam strahovao da će me zlo u koje on tone progutati."
"Iz vazduha Bosna izgleda onakva kakva bi bila samo da nije nas. Odozgo se ne vidi zlo koje gamiže po zemlji, već samo njena nevina i na mahove divlja ljepota."
"Tada još uvijek nisam znao da je vremenu svojstveno da razdvaja i da je ono, koliko god bilo moćno u spajanju, još moćnije u razdvajanju."
"Svjestan si da je zlo vrijeme nastupilo, da ništa tu nije kako bi trebalo biti, da u ratu nema junaštva i čojstva, ali nemaš izbora, moraš biti njegovim dijelom. Ali u ratu imaš izbor, i u ratu, kao i u miru, možeš biti dobar ili loš. Štaviše, rat pojačava te krajnosti u čovjeku."
"Te moje večeri u kojoj sam se opraštao nisam se samo sjećao, prizivao uspomene, nego sam jasno i čisto vidio živu sliku svog zavičaja, svoje otadžbine koju sad, kad je više nemam, u stvari prvi put imam, sasvim i zauvijek… A najjasnija mi postaje istina da nešto, a možda čak i neko, postaje naš tek kada ga napuštamo, ostavljamo ili gubimo. Otuda je odricanje, u stvari, smisleno, duboko smisleno. Odricanje je zapravo potvrđivanje da odlaziš od nekoga ili od nečega da bi sačuvao ono dobro u sebi i da bi drugoga ili drugo sačuvao od sebe.“
January 26, 2023
Dirljiva prica puna isprepletanih emocija onih dubokih i iskrenih pred kojima se ne moze ostati ravnodusan.
Pocetak rata u bivsoj Jugoslaviji i nevolje mjestana jednog sela u Bosni je zivotna prica koju treba svi da procitaju da pogledaju i tu stranu rata.
Pocetak rata u bivsoj Jugoslaviji i nevolje mjestana jednog sela u Bosni je zivotna prica koju treba svi da procitaju da pogledaju i tu stranu rata.
March 15, 2024
Небеска Дворишта: Живе Слике је књига која нас учи смирењу и стрпљењу, где полазимо на пут заједно са писцем.
Displaying 1 - 5 of 5 reviews