What do you think?
Rate this book
Teferič na Slaviji
Роман Сање Савић Милосављевић Теферич на Славији говори о граничном, суштом, радикалном, духовном, али на начин који поштује ритам живота, нашег крхког људског постојања у природи и историји, којим се у поетичком смислу од ликова не праве концепти, а од искустава и њиховог осмишљавања идеологеме. 7
Ликови су на први поглед случајно спојени, стицајем животних околности, уз озбиљно преиспитивање судбинске природе њихових сусрета и веза. Међутим, ликови сликарке и потоње монахиње и младог делинквента и занатлије повезани су личношћу (бившег) монаха Данила (Дејана), а пре свега духовном перспективом коју он, на различите начине, пред њима отвара. Та повезаност на тај начин надраста произвољност и ефемерност случајности колико и нужност судбинског, постављајући је на план духа, који не да не искључује него и подразумева слободу, па и слободу да се греши, пада, да се праве избори и да се преузима одговорност за своје поступке, какви год они били.
Владимир Коларић
Ликови су на први поглед случајно спојени, стицајем животних околности, уз озбиљно преиспитивање судбинске природе њихових сусрета и веза. Међутим, ликови сликарке и потоње монахиње и младог делинквента и занатлије повезани су личношћу (бившег) монаха Данила (Дејана), а пре свега духовном перспективом коју он, на различите начине, пред њима отвара. Та повезаност на тај начин надраста произвољност и ефемерност случајности колико и нужност судбинског, постављајући је на план духа, који не да не искључује него и подразумева слободу, па и слободу да се греши, пада, да се праве избори и да се преузима одговорност за своје поступке, какви год они били.
Владимир Коларић
Paperback
Published September 21, 2022
1 person is currently reading
31 people want to read
About the author
Sanja Savić Milosavljević
23 books34 followersSanja Savić Milosavljević is a Serbian screenwriter, film director, novelist, playwright and assistant professor at the Department of General Literature and Theatrology of the Philosophical Faculty at the University of East Sarajevo in Pale, Bosnia and Herzegovina.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 34 reviews
June 30, 2023
Uspeh „Teferiča na Slaviji” leži, između ostalog, u tome što je roman uspeo da obuhvati ključne stavke nenapisanog spiska čitalačkih očekivanja srpske sredine. Hoćete priču? Dobićete priču i to iz čak tri perspektive. Geografska raznolikost narativnih prostora – Pale, Novi Sad, Beograd... Tu su. Skaz – iluzija usmenosti – jezička izdiferenciranost junaka? Tu je. Likovi koji su nam bliski, prepoznatljivi. Tu su. Humor, „narodni melos” u detalju, ali i razumevanje malog čoveka? Evo ih! Brzo se čita i sa punom pažnjom, a nije žanrovski roman? Tako je. Granične situacije, samoubistvo, pravoslavlje, zabranjena ljubav, nacionalne teme i niz pitanja koja se mogu pronaći kako u klasicima ruskog realizma, tako i u savremenim vestima? Tu su. Sve je tu.
Sve je tu i još stegnuto dramaturškim kanapčićima, tako da mrdanja nema. Paket je upakovan, da teferič bude pravi: slavljenje i žal.
Sve je tu i još stegnuto dramaturškim kanapčićima, tako da mrdanja nema. Paket je upakovan, da teferič bude pravi: slavljenje i žal.
March 12, 2024
Pretpostavimo da svako vreme traži svoj veliki roman, jednu priču da nas sve ujedini i objedini. Na tom putu, tematika migracija između ex-yu republika, kao trend koji skoro nikoga nije zaobišao, bili na strani "starosedelaca" ili "došljaka", mora zauzeti jedno od centralnih mesta priče o nama.
Glavni adut "Teferiča na Slaviji" ležu u svesti autorke dokle treba u svojoj ideji da ide. Od Beograda do Višegrada, dobijamo dinamičnu životnu dramu kroz tri različita glasa oblikovana lokalitetom, vaspitanjem i obrazovanjem. Kontrolisanom naracijom, sa tačno dovoljno mesta za humor, spontanost i ostavljanje nedoumice kod čitaoca, više je nego jasno da gospođa Savić Milosavljević zna šta radi. Bez zanošenja, ne pokušava da ponudi nekakav književni "švedski sto" gde će svako naći šta mu treba. Sasvim suprotno, ona se drži onog što zna- geografija rodnog kraja i dijalekti se razlikuju, ali traume ostaju zajednički imenitelj, a razorena porodica, suštinski i/ili pravno, sve nas isto boli. Ton svakog od protagonista je delimično prenaglašen, što je logično. Nismo li svi, u prenošenju sopstvene životne priče, bar delimično karikature samih sebe?
Dok čekamo veliki srpski moderni roman, hajde da se pozabavimo ovim što imamo pred nama, onim što obećava, onim (vrlo) dobrim, što "Teferič na Slaviji" zasigurno jeste.
Glavni adut "Teferiča na Slaviji" ležu u svesti autorke dokle treba u svojoj ideji da ide. Od Beograda do Višegrada, dobijamo dinamičnu životnu dramu kroz tri različita glasa oblikovana lokalitetom, vaspitanjem i obrazovanjem. Kontrolisanom naracijom, sa tačno dovoljno mesta za humor, spontanost i ostavljanje nedoumice kod čitaoca, više je nego jasno da gospođa Savić Milosavljević zna šta radi. Bez zanošenja, ne pokušava da ponudi nekakav književni "švedski sto" gde će svako naći šta mu treba. Sasvim suprotno, ona se drži onog što zna- geografija rodnog kraja i dijalekti se razlikuju, ali traume ostaju zajednički imenitelj, a razorena porodica, suštinski i/ili pravno, sve nas isto boli. Ton svakog od protagonista je delimično prenaglašen, što je logično. Nismo li svi, u prenošenju sopstvene životne priče, bar delimično karikature samih sebe?
Dok čekamo veliki srpski moderni roman, hajde da se pozabavimo ovim što imamo pred nama, onim što obećava, onim (vrlo) dobrim, što "Teferič na Slaviji" zasigurno jeste.
November 29, 2023
„Tiho odlazi dobrota iz naših života, a praznina za njom boli kao najljuća rana.“
Stotinu sedamdeset i dve stranice čiste umetnosti! Sve vreme pokušavam da iskažem osećaje koji su i dalje prisutni, iako knjigu završih pre par dana, ali bojim se da ne umem. Maestralnost Sanjinog spisateljskog umeća ne može se opisati niti to ja mogu valjano predočiti u ovih par redaka.
Tako vešto, tako lagano, ona nas uvodi u priču, naizgled običnu, svakidašnju, onu kojoj prisustvujete vrlo često, a da možda ni ne obratite pažnju na njeno sakrivanje iza ugla.
Troglasjem pripovedana, ova knjiga odiše toplom ljudskom pričom, ogrnutom preobražajima duše. A duša ko duša, kod svih različita i samo naizgled nepromenljiva.
Jelena, devojka na čije je detinjstvo stavljena, danas sve češća, etiketa: dete razvedenih roditelja. Ona, kojoj buntovništvo nije strano, iako se opravdanja za to ne mogu naći. Ona koja je beogradsko dete. Ona, koja kistom oslikava svoj glas, mišljenje, iskušenje, bol.
Petar, dečak sa Pala, čija prošlost biva satkana strogoćom i siromaštvom, a odgoj obojen trošnim bojama rata.
Dejan, a meni jošte draži, monah Danilo – jedno (nekada) slabo detence, dečak napušten od svih. Onaj koji je umeo da rukovodi svojom slabošću te je, preobrazivši je, koristio kao ispomoć potonulima. Onaj koji se zalaže, molitvom leči i pomaže svim bolujućima. Svima osim sebi.
„Ne daj da se moji grijesi preliju s mene. Neka završi na meni sve njihovo: i sjeme i žila i plod i gorak ukus u ustima.“
Oh, kakva je to svetkovina duša ovde prisutna! Pravi jedan teferič! Svako od njih sa sobom nosi ono što mu savest pritiska i dušu mori. Svako se sa svojom pričom bori, a svojom granom, zalazi u dvorište onog drugog. I nastavlja da se grana. A svi obični u svojoj neobičnosti...
Kao kakva vezilja, Sanja radi na goblenu tradicije, predanja, identiteta, mentaliteta. I ponovo, svi oni različiti, a tako vešto prepleteni Sanjinim najjačim oruđem: jezikom. Ponaosob svaki detalj, izuzetno je upečatljiv, postojan, besprekoran.
„Sada me svaka tišina podsjeća na moj grijeh. Ne dozvoli, Gospode, da ga napunim bukom, pa dođem u iskušenje da ga drugim imenom nazovem. Daj mi snage da stojim iza svoje pogažene riječi.“
Ako, koji slučajem, niste uvideli koliko sam zanesena svakom rečju proizašlom iz pera ove divne, savremene spisateljice, a vi pročitajte još jednom prvu rečenicu. Jer, ova knjiga zaista jeste čista umetnost!
Stotinu sedamdeset i dve stranice čiste umetnosti! Sve vreme pokušavam da iskažem osećaje koji su i dalje prisutni, iako knjigu završih pre par dana, ali bojim se da ne umem. Maestralnost Sanjinog spisateljskog umeća ne može se opisati niti to ja mogu valjano predočiti u ovih par redaka.
Tako vešto, tako lagano, ona nas uvodi u priču, naizgled običnu, svakidašnju, onu kojoj prisustvujete vrlo često, a da možda ni ne obratite pažnju na njeno sakrivanje iza ugla.
Troglasjem pripovedana, ova knjiga odiše toplom ljudskom pričom, ogrnutom preobražajima duše. A duša ko duša, kod svih različita i samo naizgled nepromenljiva.
Jelena, devojka na čije je detinjstvo stavljena, danas sve češća, etiketa: dete razvedenih roditelja. Ona, kojoj buntovništvo nije strano, iako se opravdanja za to ne mogu naći. Ona koja je beogradsko dete. Ona, koja kistom oslikava svoj glas, mišljenje, iskušenje, bol.
Petar, dečak sa Pala, čija prošlost biva satkana strogoćom i siromaštvom, a odgoj obojen trošnim bojama rata.
Dejan, a meni jošte draži, monah Danilo – jedno (nekada) slabo detence, dečak napušten od svih. Onaj koji je umeo da rukovodi svojom slabošću te je, preobrazivši je, koristio kao ispomoć potonulima. Onaj koji se zalaže, molitvom leči i pomaže svim bolujućima. Svima osim sebi.
„Ne daj da se moji grijesi preliju s mene. Neka završi na meni sve njihovo: i sjeme i žila i plod i gorak ukus u ustima.“
Oh, kakva je to svetkovina duša ovde prisutna! Pravi jedan teferič! Svako od njih sa sobom nosi ono što mu savest pritiska i dušu mori. Svako se sa svojom pričom bori, a svojom granom, zalazi u dvorište onog drugog. I nastavlja da se grana. A svi obični u svojoj neobičnosti...
Kao kakva vezilja, Sanja radi na goblenu tradicije, predanja, identiteta, mentaliteta. I ponovo, svi oni različiti, a tako vešto prepleteni Sanjinim najjačim oruđem: jezikom. Ponaosob svaki detalj, izuzetno je upečatljiv, postojan, besprekoran.
„Sada me svaka tišina podsjeća na moj grijeh. Ne dozvoli, Gospode, da ga napunim bukom, pa dođem u iskušenje da ga drugim imenom nazovem. Daj mi snage da stojim iza svoje pogažene riječi.“
Ako, koji slučajem, niste uvideli koliko sam zanesena svakom rečju proizašlom iz pera ove divne, savremene spisateljice, a vi pročitajte još jednom prvu rečenicu. Jer, ova knjiga zaista jeste čista umetnost!
December 4, 2022
Jedan od najboljih napisanih romana Sanje Savić Milosavljević. Ovim delom je dokazala da i te kako opravdava svoju titulu kao jedne od najboljih autorki savremene domaće književnosti.
Rekao bih takođe i najemotivniji.
Do nekih novih redova i poglavlja koja će nas zamisliti, nasmejati i naterati na plač.
Sanja, maestralno!
Jedno veliko bravo, jedno veliko hvala.
Rekao bih takođe i najemotivniji.
Do nekih novih redova i poglavlja koja će nas zamisliti, nasmejati i naterati na plač.
Sanja, maestralno!
Jedno veliko bravo, jedno veliko hvala.
October 10, 2022
Knjiga koja će vas razgaliti, zbog koje ćete zasuziti, koja će vas nasmejati.....
Sanja Milosavljević je jedno prvenstveno osećajno biće. Ništa niko nema od visoke inteligencije ako mu je srce od leda. Osećajnost, instikt, je ono što u sprezi sa inteligncijom daje fantastične rezultate. Teferič na Slviji je jedan od takvih rezultata, on je stvoren rukom osećajnog i inteligentnog bića.
Čitajte ovo delo, jer ono će spadati u ona koja ćete pamtiti!
Prenosim ovom prilikom osvrt koji sam napisala za facebook književnu grupu Plavi krug književnosti (https://www.facebook.com/groups/29596...)
Sanja Savić Milosavljević
TEFERIČ NA SLAVIJI
Izdavač: BEDEM
Nakon čitanja ove priče, pitala sam se zbog čega me je opčinila od samog starta i zašto sam ostala nakon čitanja pod tako jakim utiskom?! Priča nije nesvakidašnja, radnja je nešto čega ima i u drugim knjigama. Koje je to osećanje koje me je obuzimalo tokom čitanja? Najtačniji izraz bi bio toplina. Ljudi se vezuju za nešto što se odnosi na njih same, na njihova osećanja, na njihovu ličnost ili razmišljanja. Vezano za JA. Svi smo sami sebi centar i kada se pronađemo u nečemu, to postane značajno za nas. Ja sam se pronašla u ovoj knjizi.
Pronašla sam se ne u jednom, već u sva tri glavna lika.
Ponekad sam tupava i nesmotrena, prolazim kroz život ko muva bez glave i pravim gluposti, na to se sve tupavo cerekam i okrećem na šegu. Poput Petra.
Često ne podnosim ljude ( konverzacija sa drugaricom iz inostranstva: Ona: Šta ima novo? Ja: Mrzim ljude! Ona: Pa pitala sam šta ima NOVO?), kako se ponašaju, kako je ovaj svet sazdan, čemu stremi, i često ne volim sopstveni položaj u njemu. Poput Jelene.
Na kraju opet ispade da takva kakva sam, osećam prirodu, živi svet koji me okružuje, dosta instiktivno reagujem na mnogo šta oko sebe, i trudim se da osetim čoveka, da osetim dobrotu u njemu. Volim mačke. Poput Danila.
Eto zbog toga sam razumela sasvim dobro sva tri lika u svim njihovim manama i vrlinama, glupostima i dobrim stranama. Neke stvari koje instiktivno i bez promišljanja radim u sebi, pročitala sam u molitvama koje Danilo izgovara.
Priču pričaju u prvom licu, čas jedno, čas drugo, čas treće. Nakon nekog vremena čitalac dobija uvid u vezu koja ih povezuje, polako se klupko odmotava.
Meni je fascinantan dijalekat koji Sanja Savić Milosavljević uspeva sa velikom preciznošću da iznese kod sve tri ličnosti. Petar sa izostavljanjem slova u izgovoru, Danilo koji je sa istog podneblja (Bosna i Hercegovina) ali priča književnim jezikom, i Jelena sa beogratskim slengom, punim žargona.
Petar je prepun humora, zezancije, i blage ironije. Jelena namrštena, puna unutrašnjeg nemira. Danilo oličenje blagosti i razumevanja.
Odlučila sam da u ovom osvrtu ne pričam o radnji, ne bih to umela dobro da uradim, a i želim da čitate knjigu i sami sve otkrivate. Ovu knjigu razumeju ljudi našeg podneblja, ljudi koji nisu živeli lako, obični ljudi (naizgled obični). Ova knjiga nema predrasude, nema zaključke, ova knjiga propoveda prihvatanje, traženje puta, onog dobrog za samog sebe, najboljeg koji možemo...
Što se citata tiče, nisam izdvojila citate koji predstavljaju velike mudrosti, kako to obično svi radimo, niti one koji predstavljaju veoma nadahnute opise. Izdvojila sam one koji su mene "bocnuli", koji su meni lično značili.
"...stanem na sred mosta pa gledam prema Kalemegdanu. Gledam onaj grad, ko da nema živa roba u njemu. Dalek mi i prazan, ko i otac što mi je bio.
A ako u njemu šta dobro i ima, za mene je zaključano."
" Ne pamtim da me neko toliko natenane izvrijeđao, a da sam mu sve učas oprostio i još ga izazivao da nastavi. Vrijeđao sam i ja njega,
ko da će nam obojici od tog ujedanja biti lakše."
" Jes', moj oče. I život ti onda dođe ko dobrunski jugo. Posuđen i more crć na najmanjoj uzbrdici."
" Zamolila sam vozača da zaustavi autobus da izađem u Višegradu. Kako sam naglo krenula, udarim glavom o izlazna vrata. Preko čitavog čela.
Godine su prošle, a ja nisam našla bolji primer za opis tamošnjeg života: nešto te klepi, a ti trpiš i ćutiš, jer te sramota da neko primeti."
"....kad na nekog navikneš posile misliš da na njega imaš pravo."
"...a ja se sažalih na to što je savremeni čovjek pristao na to da drugima bude nevažan."
" U svijetu , ništa ne boli toliko kao nesaznane istine."
" Gospode, ne daj mi ono što gordi nazivaju velikom iskrenošću. Šta je velika iskrenost? Reći nosatom čovjeku da ima veliki nos.
Iskrenost je strijela odapeta na nevino srce. Bože, kada iskrenost pokuca na moja vrata, daj mi snage da poćutim još malo."
" Tiho odlazi dobrota iz naših života, a praznina za njom boli kao najljuća rana."
Hvala Mladen Milosavljević na poklonu i Sanji na ovakvom pisanju.
Sanja me je već drugi put oduševila!
Moja velika preporuka!
Sanja Milosavljević je jedno prvenstveno osećajno biće. Ništa niko nema od visoke inteligencije ako mu je srce od leda. Osećajnost, instikt, je ono što u sprezi sa inteligncijom daje fantastične rezultate. Teferič na Slviji je jedan od takvih rezultata, on je stvoren rukom osećajnog i inteligentnog bića.
Čitajte ovo delo, jer ono će spadati u ona koja ćete pamtiti!
Prenosim ovom prilikom osvrt koji sam napisala za facebook književnu grupu Plavi krug književnosti (https://www.facebook.com/groups/29596...)
Sanja Savić Milosavljević
TEFERIČ NA SLAVIJI
Izdavač: BEDEM
Nakon čitanja ove priče, pitala sam se zbog čega me je opčinila od samog starta i zašto sam ostala nakon čitanja pod tako jakim utiskom?! Priča nije nesvakidašnja, radnja je nešto čega ima i u drugim knjigama. Koje je to osećanje koje me je obuzimalo tokom čitanja? Najtačniji izraz bi bio toplina. Ljudi se vezuju za nešto što se odnosi na njih same, na njihova osećanja, na njihovu ličnost ili razmišljanja. Vezano za JA. Svi smo sami sebi centar i kada se pronađemo u nečemu, to postane značajno za nas. Ja sam se pronašla u ovoj knjizi.
Pronašla sam se ne u jednom, već u sva tri glavna lika.
Ponekad sam tupava i nesmotrena, prolazim kroz život ko muva bez glave i pravim gluposti, na to se sve tupavo cerekam i okrećem na šegu. Poput Petra.
Često ne podnosim ljude ( konverzacija sa drugaricom iz inostranstva: Ona: Šta ima novo? Ja: Mrzim ljude! Ona: Pa pitala sam šta ima NOVO?), kako se ponašaju, kako je ovaj svet sazdan, čemu stremi, i često ne volim sopstveni položaj u njemu. Poput Jelene.
Na kraju opet ispade da takva kakva sam, osećam prirodu, živi svet koji me okružuje, dosta instiktivno reagujem na mnogo šta oko sebe, i trudim se da osetim čoveka, da osetim dobrotu u njemu. Volim mačke. Poput Danila.
Eto zbog toga sam razumela sasvim dobro sva tri lika u svim njihovim manama i vrlinama, glupostima i dobrim stranama. Neke stvari koje instiktivno i bez promišljanja radim u sebi, pročitala sam u molitvama koje Danilo izgovara.
Priču pričaju u prvom licu, čas jedno, čas drugo, čas treće. Nakon nekog vremena čitalac dobija uvid u vezu koja ih povezuje, polako se klupko odmotava.
Meni je fascinantan dijalekat koji Sanja Savić Milosavljević uspeva sa velikom preciznošću da iznese kod sve tri ličnosti. Petar sa izostavljanjem slova u izgovoru, Danilo koji je sa istog podneblja (Bosna i Hercegovina) ali priča književnim jezikom, i Jelena sa beogratskim slengom, punim žargona.
Petar je prepun humora, zezancije, i blage ironije. Jelena namrštena, puna unutrašnjeg nemira. Danilo oličenje blagosti i razumevanja.
Odlučila sam da u ovom osvrtu ne pričam o radnji, ne bih to umela dobro da uradim, a i želim da čitate knjigu i sami sve otkrivate. Ovu knjigu razumeju ljudi našeg podneblja, ljudi koji nisu živeli lako, obični ljudi (naizgled obični). Ova knjiga nema predrasude, nema zaključke, ova knjiga propoveda prihvatanje, traženje puta, onog dobrog za samog sebe, najboljeg koji možemo...
Što se citata tiče, nisam izdvojila citate koji predstavljaju velike mudrosti, kako to obično svi radimo, niti one koji predstavljaju veoma nadahnute opise. Izdvojila sam one koji su mene "bocnuli", koji su meni lično značili.
"...stanem na sred mosta pa gledam prema Kalemegdanu. Gledam onaj grad, ko da nema živa roba u njemu. Dalek mi i prazan, ko i otac što mi je bio.
A ako u njemu šta dobro i ima, za mene je zaključano."
" Ne pamtim da me neko toliko natenane izvrijeđao, a da sam mu sve učas oprostio i još ga izazivao da nastavi. Vrijeđao sam i ja njega,
ko da će nam obojici od tog ujedanja biti lakše."
" Jes', moj oče. I život ti onda dođe ko dobrunski jugo. Posuđen i more crć na najmanjoj uzbrdici."
" Zamolila sam vozača da zaustavi autobus da izađem u Višegradu. Kako sam naglo krenula, udarim glavom o izlazna vrata. Preko čitavog čela.
Godine su prošle, a ja nisam našla bolji primer za opis tamošnjeg života: nešto te klepi, a ti trpiš i ćutiš, jer te sramota da neko primeti."
"....kad na nekog navikneš posile misliš da na njega imaš pravo."
"...a ja se sažalih na to što je savremeni čovjek pristao na to da drugima bude nevažan."
" U svijetu , ništa ne boli toliko kao nesaznane istine."
" Gospode, ne daj mi ono što gordi nazivaju velikom iskrenošću. Šta je velika iskrenost? Reći nosatom čovjeku da ima veliki nos.
Iskrenost je strijela odapeta na nevino srce. Bože, kada iskrenost pokuca na moja vrata, daj mi snage da poćutim još malo."
" Tiho odlazi dobrota iz naših života, a praznina za njom boli kao najljuća rana."
Hvala Mladen Milosavljević na poklonu i Sanji na ovakvom pisanju.
Sanja me je već drugi put oduševila!
Moja velika preporuka!
January 12, 2023
"Tiho odlazi dobrota iz naših života, a praznina za njom boli kao najljuća rana."
🪅 Prvi susret sa Sanjinim književnim stvaralaštvom doneo je sa sobom veliko oduševljenje. Uspeo je da u meni probudi sijaset emocija, od smeha do suza. Naterao me je da se zamislim nad sudbinom likova koje život nije mazio.
🪅 Roman pratimo kroz tri narativna glasa: Petar bivši delikvent, koji govori narodskim jezikom, Danilo, mladić koji se privikava na monaški život, sa istog je podneblja ( Bosna i Hercegovina), kao i Petar, ali se za razliku od njega služi književnim jezikom, i Jelena umetnica koja nije pronašla svoj put sa beogradskim slengom koji je pun žargona. Tu dolazi do izražaja Sanjina moć transformacije i umeće da iznese različite dijalekte. Tri naizgled nepovezana lika čiji se životi i sudbine ukrštaju u manastiru u Republici Srpskoj. Tragajući za egzistencijalizmom, pronalaze duhovni mir i spas u veri.
🪅 Ovo je pripovest o ljubavima, gresima, ali i istinskom pokajanju i pronalaženju duhovnog u sebi. Sami smo krojači svoje sudbine, niko nam neće pomoći ukoliko to sami ne uradimo. Lep i emotivan roman o običnim ljudima koji se nalaze svuda oko nas. Pitanje je samo da li želimo da ih vidimo, ili pak sa prezirom okrećemo glavu na drugu stranu. Kada nam duša krvavi, oproštaj je jedini lek.
🪅 Prvi susret sa Sanjinim književnim stvaralaštvom doneo je sa sobom veliko oduševljenje. Uspeo je da u meni probudi sijaset emocija, od smeha do suza. Naterao me je da se zamislim nad sudbinom likova koje život nije mazio.
🪅 Roman pratimo kroz tri narativna glasa: Petar bivši delikvent, koji govori narodskim jezikom, Danilo, mladić koji se privikava na monaški život, sa istog je podneblja ( Bosna i Hercegovina), kao i Petar, ali se za razliku od njega služi književnim jezikom, i Jelena umetnica koja nije pronašla svoj put sa beogradskim slengom koji je pun žargona. Tu dolazi do izražaja Sanjina moć transformacije i umeće da iznese različite dijalekte. Tri naizgled nepovezana lika čiji se životi i sudbine ukrštaju u manastiru u Republici Srpskoj. Tragajući za egzistencijalizmom, pronalaze duhovni mir i spas u veri.
🪅 Ovo je pripovest o ljubavima, gresima, ali i istinskom pokajanju i pronalaženju duhovnog u sebi. Sami smo krojači svoje sudbine, niko nam neće pomoći ukoliko to sami ne uradimo. Lep i emotivan roman o običnim ljudima koji se nalaze svuda oko nas. Pitanje je samo da li želimo da ih vidimo, ili pak sa prezirom okrećemo glavu na drugu stranu. Kada nam duša krvavi, oproštaj je jedini lek.
December 14, 2022
Naizgled roman o običnim ljudima i neobičnim sudbinama koji svakoga od nas tera da živimo i cenimo svoje i tudje zivote, sa spajanjem nespojivog i večnim pitanjem koliko je stvar sudbine a koliko se mi zapravo pitamo oko toga u kom cemo smeru otići.
I u ovom romanu Sanja na suptilan i vest nacin nas upoznaje sa glavnim likovima i tera da se nekako poistuvecujemo sa njima u bezbroj obicnih i čudnih situacija.
"...Nasi ljudi se za svaku bolest boje da je prelazna. Isto tako i za grijeh. Ko na našim prostorima, po ovim teškim životima, kao u pojedinačnim zabitima koje se sudaraju, ima kad da razlučuje kakvom je grijehu potrebno da čuči sam da bi se izliječio, a kakvom da ga neko oprosti da bi se preobratio?..."
Svaka preporuka za čitanje, a ja sa nestrpljenjem očekujem nove romane i priče!
I u ovom romanu Sanja na suptilan i vest nacin nas upoznaje sa glavnim likovima i tera da se nekako poistuvecujemo sa njima u bezbroj obicnih i čudnih situacija.
"...Nasi ljudi se za svaku bolest boje da je prelazna. Isto tako i za grijeh. Ko na našim prostorima, po ovim teškim životima, kao u pojedinačnim zabitima koje se sudaraju, ima kad da razlučuje kakvom je grijehu potrebno da čuči sam da bi se izliječio, a kakvom da ga neko oprosti da bi se preobratio?..."
Svaka preporuka za čitanje, a ja sa nestrpljenjem očekujem nove romane i priče!
October 21, 2022
Kada sam uzela Sanjin novi roman u ruke, za mene njen prvi koji čitam, nisam ni mogla da pretpostavim šta me očekuje.
Sa obzirom na to da je junak prvog poglavlja Petar, Bosanac koji nam se obraća na savršeno autentičnom dijalektu, nekako sam očekivala da će ceo roman biti napisan na isti način.
Međutim, nakon toga, poglavlja su se preplitala između tri osobe naizgled nepovezive i samo sam čekala događaj ili više njih koji će ih napraviti celinom.
Monah Danilo je uspeo da poveže Petra, nekada sitnog lopova, a danas uspešnog zanatliju i beogradsku urbanu devojku, slikarku koja nikako ne uspeva da se pronađe u životu.
Ovo je roman o ljudima, običnim, iz svakodnevnog života. O njihovim izborima i posledicama koje oni nose sa sobom. Tako lepo napisan, da se kao i u životu u jednom momentu nasmejete, dok su vam već u narednom oči pune suza.
Roman koji ću dugo pamtiti i koji ću preporučivati svima bez obzira na to koji žanr vole da čitaju, jer život nema žanr, a odluke sa sobom povlače posledice.
Sa obzirom na to da je junak prvog poglavlja Petar, Bosanac koji nam se obraća na savršeno autentičnom dijalektu, nekako sam očekivala da će ceo roman biti napisan na isti način.
Međutim, nakon toga, poglavlja su se preplitala između tri osobe naizgled nepovezive i samo sam čekala događaj ili više njih koji će ih napraviti celinom.
Monah Danilo je uspeo da poveže Petra, nekada sitnog lopova, a danas uspešnog zanatliju i beogradsku urbanu devojku, slikarku koja nikako ne uspeva da se pronađe u životu.
Ovo je roman o ljudima, običnim, iz svakodnevnog života. O njihovim izborima i posledicama koje oni nose sa sobom. Tako lepo napisan, da se kao i u životu u jednom momentu nasmejete, dok su vam već u narednom oči pune suza.
Roman koji ću dugo pamtiti i koji ću preporučivati svima bez obzira na to koji žanr vole da čitaju, jer život nema žanr, a odluke sa sobom povlače posledice.
October 22, 2022
Роман који нам кроз своје ликове говори о борбама сваког човека са собом у потрази за путем у животу и снагом да се њиме корача кроз препреке. Начин приповедања у коме се смењују перспективе као и питања која ликови себи постављају остављају читаоца запитаним и над својим животом и другим људима у њему због чега овај роман оставља траг након читања што га чини великим романом.
January 15, 2023
Malo je pisaca koji imaju tu moć, da vas izmeste, povedu sa sobom u njihov svet, među svoje likove...Sanja to maestralno radi, nemametljivo, u svom maniru...dok čitate ovaj roman i plačete i smejete se...sudite, i opravdavate...preispitujete sebe...i neminovno je da sva ta stanja prolazite...jer Sanja piše kao scenarist filma, koji upravo režira sam život...hvala ti Sanja za svaki tvoj roman do sada, a posebno za Teferič na Slaviji.
April 21, 2024
Читајући роман ,,Теферич на Славији" Сање Савић Милосављевић пролазила сам кроз разне фазе, од тога да ми је ово било већ виђено, сретала сам их у Петој жици и Дистимији, Доротеју, до тога да сам се уморна у поноћ смештала да спавам и онда устајала да ипак прочитам још који ред...
Рекла бих да је 2022.година у књижевности била другачија од осталих, кaо позивница за преиспитивање.
Можда ја претерујем што судим на основу две књиге које бих издвојила, а то су баш ова и Дистимија Ненада Милкића, али ретко где сам осетила у савременој књижевности да писац нема намеру да нас научи или укаже на пропусте, већ нам даје могућност да се суочимо са собом и другима који су део иначе наших живота.
Ми сви имамо слабости и зашто не бисмо живели у складу са њима.
Тад смо прихваћени и од себе и од других.
Како каже један од протагониста у овом роману ,,...ја говорим Милени оно је моја родна кућа и ту ми она све одједном опрости."
Па и није тешко опростити некоме ко је сам себе прихватио, не живи у заносу неких имагинарних светова.
Али истина је да није тако лако прихватити себе у мору људских подела на овакве или онакве, на Београђане, Сарајлије, Рогатичане, избеглице, са ове стране или оне стране Дрине, провинцијалце или грађане...а, човек проклет он би баш да буде оно што није 😀
Иначе, ово је роман и о заблудама. Ми људи смо склони да осуђујемо.
Као што Нушићев Тома каже ,,Уђи свете у моју кућу" тако бисмо овде рекли ,,Уђите заблуде у моју кућу, ми не умемо без вас".
И тако у овом роману пратећи приповедање три централна лика, наизглед различита, из различитих друштвених слојева, географских одредница и начина живљења и васпитања, ми се сусрећемо са предрасудама и мислим најважнијим синдромом, осудама!
Кажу одело не чини човека, а Данила су гледали кроз јакну.
Зато упознајте Данила да бисте схватили какви сте.
Грешила сам кроз роман, називала сам Петра и Јелену себичним, Данило ми је био најсличнији Куцијевом Мајклу К...После сам се стидела, у исте сам замке упадала као ово двоје световних људи.
Данило је сувише самокритичан.
Четврти лик би могао да буде скуп свих секундарних ликова, а они су раја, друштво и као и обично не умеју да пруже руку подршке кад је потребно, већ гурају у жуч да ли кад причају или не причају...
И тако је Сања и мене у свој мојој слабости навела да ми је сцена у колиби између Данила и Јелене деловла пренаглашено, да клизи у патетику ...а онда преиспитивање ликова без Бога и са Богом навело да је по мом мишљењу у равни са Достојевским...
У исто време сам читала Последње лето у граду Ђанфранка Калигарића и Сањин Теферич на Славији и схватила да сва друштва имају своје вашаре и да увек треба прво задовољити духовност па културу, кад је другачије пут је тежак и трновит.
Наслутих из Сањиног пера да је тако.
Мислим да ова књига може да се сврста у
#SavremeniKlasici
јер Сања својим пером ће сигурно оставити траг у књижевности, ово је ванвременска прича.
Рекла бих да је 2022.година у књижевности била другачија од осталих, кaо позивница за преиспитивање.
Можда ја претерујем што судим на основу две књиге које бих издвојила, а то су баш ова и Дистимија Ненада Милкића, али ретко где сам осетила у савременој књижевности да писац нема намеру да нас научи или укаже на пропусте, већ нам даје могућност да се суочимо са собом и другима који су део иначе наших живота.
Ми сви имамо слабости и зашто не бисмо живели у складу са њима.
Тад смо прихваћени и од себе и од других.
Како каже један од протагониста у овом роману ,,...ја говорим Милени оно је моја родна кућа и ту ми она све одједном опрости."
Па и није тешко опростити некоме ко је сам себе прихватио, не живи у заносу неких имагинарних светова.
Али истина је да није тако лако прихватити себе у мору људских подела на овакве или онакве, на Београђане, Сарајлије, Рогатичане, избеглице, са ове стране или оне стране Дрине, провинцијалце или грађане...а, човек проклет он би баш да буде оно што није 😀
Иначе, ово је роман и о заблудама. Ми људи смо склони да осуђујемо.
Као што Нушићев Тома каже ,,Уђи свете у моју кућу" тако бисмо овде рекли ,,Уђите заблуде у моју кућу, ми не умемо без вас".
И тако у овом роману пратећи приповедање три централна лика, наизглед различита, из различитих друштвених слојева, географских одредница и начина живљења и васпитања, ми се сусрећемо са предрасудама и мислим најважнијим синдромом, осудама!
Кажу одело не чини човека, а Данила су гледали кроз јакну.
Зато упознајте Данила да бисте схватили какви сте.
Грешила сам кроз роман, називала сам Петра и Јелену себичним, Данило ми је био најсличнији Куцијевом Мајклу К...После сам се стидела, у исте сам замке упадала као ово двоје световних људи.
Данило је сувише самокритичан.
Четврти лик би могао да буде скуп свих секундарних ликова, а они су раја, друштво и као и обично не умеју да пруже руку подршке кад је потребно, већ гурају у жуч да ли кад причају или не причају...
И тако је Сања и мене у свој мојој слабости навела да ми је сцена у колиби између Данила и Јелене деловла пренаглашено, да клизи у патетику ...а онда преиспитивање ликова без Бога и са Богом навело да је по мом мишљењу у равни са Достојевским...
У исто време сам читала Последње лето у граду Ђанфранка Калигарића и Сањин Теферич на Славији и схватила да сва друштва имају своје вашаре и да увек треба прво задовољити духовност па културу, кад је другачије пут је тежак и трновит.
Наслутих из Сањиног пера да је тако.
Мислим да ова књига може да се сврста у
#SavremeniKlasici
јер Сања својим пером ће сигурно оставити траг у књижевности, ово је ванвременска прича.
Read
January 23, 2023Od Sanje Savić (Milosavljević) sam prethodno pročitala roman Tuđa kost, i dopao mi se.
Ovo je nešto drugo, osim što i ovde pratimo troje likova, no ovog puta su svi manje-više ista generacija.
Ista generacija, svi mladi, i potpuno različiti jedni od drugih.
Jedan je nekadašnji maloletni delinkvent sa Pala, Petar, odrastao u siromaštvu, dete rata, kasnije se preselio u Beograd, tu radi (uglavnom popravlja krovove), oženio se, pati zbog izgubljenog deteta… Njegova suprotnost je Jelena, slikarka, razmažena jedinica koja ne zna šta će sa sobom, a izgovore za sve nalazi u tome što je dete razvedenih roditelja (ispod čega zapravo stoji glad za ljubavlju koju nigde ne nalazi, ni u primarnoj porodici ni sa mnogobrojnim momcima).
A spaja ih monah Danilo (svetovno ime Dejan), nekadašnje napušteno dete koje je svoju bol uspelo da iskoristi kao snagu, i pokušava da pomogne svakome, da nađe opravdanje za svakog… I nikako ne uspeva da pomogne samom sebi.
Sudar ta tri sveta ne izlazi na dobro. Da je Danilo znatno stariji, iskusniji i mudriji, možda bi bolje ispalo. Ali i njega muči jad, i on ima svoje potrebe, koliko god niko o potrebama monaha ne razmišljao.
Ne zamera on ništa nikome. Ne ume. Nema tu nikakvog zgražavanja ni gnušanja. Ali se bolne situacije, pa onda i tragedije dešavaju.
A opet, dobrota jednog čoveka nalazi način da opstane, i da pomogne. Čak i…
Gde ćeš, mače.
Tužna je ovo knjiga. I dobra. Polako sklapate kockice, jer nailazite i na glasine koje izobličuju priču, glasine koje potiču od ljudi koji pojma nemaju. A opet, napisana je uz iskrenu ljubav, pa i poštovanje prema čoveku, malom i grešnom, što je danas prilična retkost kad smo svi tako pametni i svi znamo najbolje.
Preporuke. Već samo zbog te ljubavi.
Ovo je nešto drugo, osim što i ovde pratimo troje likova, no ovog puta su svi manje-više ista generacija.
Ista generacija, svi mladi, i potpuno različiti jedni od drugih.
Jedan je nekadašnji maloletni delinkvent sa Pala, Petar, odrastao u siromaštvu, dete rata, kasnije se preselio u Beograd, tu radi (uglavnom popravlja krovove), oženio se, pati zbog izgubljenog deteta… Njegova suprotnost je Jelena, slikarka, razmažena jedinica koja ne zna šta će sa sobom, a izgovore za sve nalazi u tome što je dete razvedenih roditelja (ispod čega zapravo stoji glad za ljubavlju koju nigde ne nalazi, ni u primarnoj porodici ni sa mnogobrojnim momcima).
A spaja ih monah Danilo (svetovno ime Dejan), nekadašnje napušteno dete koje je svoju bol uspelo da iskoristi kao snagu, i pokušava da pomogne svakome, da nađe opravdanje za svakog… I nikako ne uspeva da pomogne samom sebi.
Sudar ta tri sveta ne izlazi na dobro. Da je Danilo znatno stariji, iskusniji i mudriji, možda bi bolje ispalo. Ali i njega muči jad, i on ima svoje potrebe, koliko god niko o potrebama monaha ne razmišljao.
Ne zamera on ništa nikome. Ne ume. Nema tu nikakvog zgražavanja ni gnušanja. Ali se bolne situacije, pa onda i tragedije dešavaju.
A opet, dobrota jednog čoveka nalazi način da opstane, i da pomogne. Čak i…
Gde ćeš, mače.
Tužna je ovo knjiga. I dobra. Polako sklapate kockice, jer nailazite i na glasine koje izobličuju priču, glasine koje potiču od ljudi koji pojma nemaju. A opet, napisana je uz iskrenu ljubav, pa i poštovanje prema čoveku, malom i grešnom, što je danas prilična retkost kad smo svi tako pametni i svi znamo najbolje.
Preporuke. Već samo zbog te ljubavi.
November 16, 2024
Не сећам се да ме у последње време нека књига расплакала, ова је успела, код ове реченице : "... сутрадан после литургије срела сам Даниковог игумана. Заплакао се и помиловао ме по глави, као да нисам згрешила све што јесам."
Данило је монах.
Јелена- иконописац у настанку у потрази за собом.
Петар- младић у потрази за собом.
Наизменично се смењују поглавља које своју причу причају Петар и Јелена.
Петар одраста у ратно време на Палама. Током средње школе се дохвати лошег друштва и са непуних 18 године иза себе има одслужену затворску казну.
Константантан јаз између њега и родитеља продубљује се након свађе и туче са оцем.
Главом без обзира бежи у Београду као да ће бежећи са Пала побећи од себе, својих страхова, авети и грехова.
Јелена, дете разведених родитеља које је из те ситуације извлачило само корист израста у бунтовну, промискуитетну девојку. Без интересовања за нешто конкретно, једино што је успело да је привуче је сликање, а касније иконописање. Крочећи у духовни свет покушава да побегне од себе, својих страхова, авети и грехова.
Данило, магнет који привлачи изгубљене душе , светло у тами грешног посрнућа данашњих младих. Одгајен на селу, уз бабу и деду, рано одлучи да свој живот преда Богу, без загриза јабуке греха. Но, јабука падне кад-тад.
Феноменалан начин писања, реченице, стил, све ми се допада. Ово је тек прва Сањинс књига коју сам прочитала, сигурна сам да ће и наредне бити овако феноменалне. Хвала на препоруци за ову књигу.
"Не знам како свјетовни људи опстају са свим тим дилемама..... Ако пак не знаш гдје ћеш ногу на тврдо метнути, а гдје се тоне у живо блато, читав си живот осуђен на несигурност, лутање, другим ријечима, живиш као каква звјерчица у страху од свега."
"Али Бог ти да у конац оно што можеш да поднесе. "
Данило је монах.
Јелена- иконописац у настанку у потрази за собом.
Петар- младић у потрази за собом.
Наизменично се смењују поглавља које своју причу причају Петар и Јелена.
Петар одраста у ратно време на Палама. Током средње школе се дохвати лошег друштва и са непуних 18 године иза себе има одслужену затворску казну.
Константантан јаз између њега и родитеља продубљује се након свађе и туче са оцем.
Главом без обзира бежи у Београду као да ће бежећи са Пала побећи од себе, својих страхова, авети и грехова.
Јелена, дете разведених родитеља које је из те ситуације извлачило само корист израста у бунтовну, промискуитетну девојку. Без интересовања за нешто конкретно, једино што је успело да је привуче је сликање, а касније иконописање. Крочећи у духовни свет покушава да побегне од себе, својих страхова, авети и грехова.
Данило, магнет који привлачи изгубљене душе , светло у тами грешног посрнућа данашњих младих. Одгајен на селу, уз бабу и деду, рано одлучи да свој живот преда Богу, без загриза јабуке греха. Но, јабука падне кад-тад.
Феноменалан начин писања, реченице, стил, све ми се допада. Ово је тек прва Сањинс књига коју сам прочитала, сигурна сам да ће и наредне бити овако феноменалне. Хвала на препоруци за ову књигу.
"Не знам како свјетовни људи опстају са свим тим дилемама..... Ако пак не знаш гдје ћеш ногу на тврдо метнути, а гдје се тоне у живо блато, читав си живот осуђен на несигурност, лутање, другим ријечима, живиш као каква звјерчица у страху од свега."
"Али Бог ти да у конац оно што можеш да поднесе. "
This entire review has been hidden because of spoilers.
November 20, 2022
Petar, Jelena i Danilo (Dejan). Tri (ne)povezana lika, čija je tačka susreta manastir u Republici Srpskoj.
Petar bivški delikvent, Jelena umetnica koja nije pronašla sebe i Danilo, momak koji se privikava na monaški život. Svi su spas pronašli u manastiru. Na svakog je taj period života uticao drugačije i ostavio poseban trag sa dalekosežnim posledicama.
Roman me je na trenutke nasmejao, rastužio, naterao da razmišljam o likovima, da ih poredim sa sobom i tražim sličnosti.
Jako lep roman. Roman o običnim ljudima. O onima o kojima Sanja i najčešće piše.
I da, baš kada sam se pred sam kraj zapitala zašto ovakav naslov knjige, autorka kao da je izvela kontranapad. Petar, na samom kraju, kroz san, kroz teferič na Slaviji, proživljava neku vrstu katarze. Možda nije dobio oproštaj od svih, ali je makar mirnije savesti nastavio sa svojim životom.
Ova knjiga mi je još jednom pokazala da smo isključivo mi tvorci svoje sudbine. Mi držimo konce u svojim rukama i od nas zavisi kakav ćemo put izabrati kada se nađemo na raskrsnici.
Jedno veliko BRAVO za autorku! Svaki tvoj novi roman zreliji je od prethodnih.
Preporučujem.
Petar bivški delikvent, Jelena umetnica koja nije pronašla sebe i Danilo, momak koji se privikava na monaški život. Svi su spas pronašli u manastiru. Na svakog je taj period života uticao drugačije i ostavio poseban trag sa dalekosežnim posledicama.
Roman me je na trenutke nasmejao, rastužio, naterao da razmišljam o likovima, da ih poredim sa sobom i tražim sličnosti.
Jako lep roman. Roman o običnim ljudima. O onima o kojima Sanja i najčešće piše.
I da, baš kada sam se pred sam kraj zapitala zašto ovakav naslov knjige, autorka kao da je izvela kontranapad. Petar, na samom kraju, kroz san, kroz teferič na Slaviji, proživljava neku vrstu katarze. Možda nije dobio oproštaj od svih, ali je makar mirnije savesti nastavio sa svojim životom.
Ova knjiga mi je još jednom pokazala da smo isključivo mi tvorci svoje sudbine. Mi držimo konce u svojim rukama i od nas zavisi kakav ćemo put izabrati kada se nađemo na raskrsnici.
Jedno veliko BRAVO za autorku! Svaki tvoj novi roman zreliji je od prethodnih.
Preporučujem.
December 9, 2022
Prvi (knjiški) susret sa ovom spisateljicom. U prvi mah jedva sam se otrgao utisku da napišem kako me ova knjiga podseća na moju omiljenu knjigu - Dnevnik o Čarnojeviću, naime, iako bi se reklo da ove dve knjige po stilu i koječemu ne liče (što je dobro i za Sanju i za počivšeg Crnjanskog) ono što se nahodi ispod teksta, ta neka baršunasta sigurnost (uprkos svemu što se na stranicama dešava, jer tako i treba - izem ti sigurnost u sigurnim uslovima), da vas knjiga neće ispustiti dok je čitate, da je dobro što ste tu (dok ste tu) - postoji. Čitati barem jednom godišnje, preventivno, protiv prehlade duše.
January 15, 2023
Polifoni roman koji se čita u jednom dahu. Autorka izrazitog pripovedačkog dara. Sa lakoćom prelazi iz jednog u drugi registar. Knjiga o životu troje, naizgled različitih ljudi čiji se životi prepliću. Priča o posledicama devedesetih na odrastanje i na živote ljudi u regionu. Priča o ljubavi, opraštanju, veri...
December 5, 2022
Sjajan roman o životnim izazovima i sudbinama glavnih junaka, kao i dimanici života istočne Bosne. Sanjin roman se čita u dahu i to ja njena najbolja knjiga do sad.
January 15, 2023
Predobra knjiga! Sve pohvale! 😊
January 4, 2023
Dinamičan i emotivan roman koji podsjeća na ono što često olako zaboravimo - da u svakom čovjeku čuči priča vrijedna romana.
Read
October 30, 2022"Теферич на Славији" Сање Савић Милосављевић је прочитан. Читање је трајало 3 дана јер сам имао нека посла. Да нисам, прочитао бих за дан. Шта да кажем осим да прочитате. Богато језиком, атмосфером. Форма монолога главних јунака које је живот некако повезао па запетљао, па развезао и коначно завезао. О усуду или "ето, десило се", што принципијелно и није важно јер се десило. И увек се дешава јер смо такви људи па бар у себи у свему и свачему размишљамо иако ретко говоримо јер не знамо ко ће све то искористити нама на штету а штету трпимо и без тога сваког дана ,сувише дуго. А искористиће јер другачије и не може управо зато што и сам штету трпи. Три тачке одређују троугао, а око сваког троугла се може описати круг, а круг је затворен.Постоји оно унутар њега и ван њега и јасно су одвојени. Све бива складно само у сновима у овом народу. Тако се десило, шта ћеш? Осим пива, наравно.
November 20, 2022
Primetio sam da je za vreme beogradskog sajma knjiga, najveću pažnju na štandu Bedem knjige privlačio upravo ''Teferič na Slaviji''. Bezbroj posetilaca prilazilo nam je sa istovetnim pitanjem - ''Šta tačno označava naslov knjige"? Jedan od odgovora mogao bi da glasi i ovako - Teferič na Slaviji je pokušaj da se shvate, opišu i pomire dva, naizgled istovetna a zapravo jako raznolika mentaliteta, razdvojena ćutljivom i ćudljivom Drinom. Uostalom, nije li isto to pokušao i Andrić, uzimajući za naslov svog najpoznatijeg književnog dela stih narodne pesme, u kome se kao centralni simbol uzima ćuprija, simbol premošćavanja i prenebegavanja reka, prepreka i granica.
Uveren sam da je novi roman moje lepše, pametnije i bolje polovine, Sanje Savić Milosavljević, ujedno i njena najbolja knjiga do sada. Volim i voleću Sanjine zbirke priča i ranije romane, ali ''Teferič'' zaokružuje neke od njenih prethodnih tema a to su traganje za sobom, borba sa nerazumevanjem okoline i životnim nedaćama, prevazilaženje ličnih, kao i onih teskoba koje nastaju kao produkt drugačijeg podneblja itd (ima ih zaista podosta i verujem su neke od njih mnogi iskusili na svojoj koži).
Tri lika, tri priče, tri sudbine, koje se na krajnje nepredvidiv način ukrštaju, utičući na one druge i menjajući ih... Kako, saznaćete ako pročitate ''Teferič na Slaviji.", što vam od srca preporučujem.
Uveren sam da je novi roman moje lepše, pametnije i bolje polovine, Sanje Savić Milosavljević, ujedno i njena najbolja knjiga do sada. Volim i voleću Sanjine zbirke priča i ranije romane, ali ''Teferič'' zaokružuje neke od njenih prethodnih tema a to su traganje za sobom, borba sa nerazumevanjem okoline i životnim nedaćama, prevazilaženje ličnih, kao i onih teskoba koje nastaju kao produkt drugačijeg podneblja itd (ima ih zaista podosta i verujem su neke od njih mnogi iskusili na svojoj koži).
Tri lika, tri priče, tri sudbine, koje se na krajnje nepredvidiv način ukrštaju, utičući na one druge i menjajući ih... Kako, saznaćete ako pročitate ''Teferič na Slaviji.", što vam od srca preporučujem.
November 24, 2022
Савремена прича, роман о нама сада и овде, објављен 2022. године.
За мене први (а сигурна сам да неће остати последњи) непосредни сусрет са списатељским радом Сање Савић Милосављевић. Када је домаћа књига у питању, сјајно откриће и вероватно најбољи пазар на овогодишњем Сајму.
Наслов који буди мноштво чудних асоцијација. При крају се покаже да је одлично одабран. А испод наслова?
Трагична, тешка и уједно сасвим обична, топла људска прича о душевном преображају. Исприповедана је кроз три гласа. У дијалекту, сленгу и духу троје младих, на први поглед веома различитих људи, повезаних сусретима у манастиру у Републици Српској, о чијој се прошлости испредају најмање три легенде.
Петар је проблематични дечак са Пала, дете рата, одгојено у строгости, сиромаштву и излоацији, као ''бијесни кер на ланцу''. Јелена је проблематична девојчица из Београда, ''дете разведених родитеља''. Јединче које се пази и мази, бунтовница без ралога. Усамљена сиротица која добија све осим љубави.
Различито порекло, различит социјални и културни статус, веома различито окружење, а исти јад. Непоштовање живота, пизма на све и свакога, слабост пред искушењима.
Трећи, а рекла бих и главни јунак, онај који поменуто двоје везује, је монах Данило (Дејан). Напуштено дете. Дечак који своју слабост претвара у снагу и покушава да искупи најпре властиту породицу, а онда и свакога ко ми стане на пут, заборављајући да помогне само једној особи – самоме себи.
''Теферич на Славији'' је написан тако да се може прочитати брзо и лако, мада не без промишљања. Додирују се и разматрају ''вечна'' питања и то на жив, уметнички начин, а не са неке филозофске или идеолошке позицје, иако нам не остаје скривен ни ауторкин став. Ликови су људска бића, нису носиоци идеја, рецитатори мудрих мисли. На сто седамдесет страница нема реченице која би се могла окарактерисати као испразно умовање, поред све озиљности и дубина до којих сеже ова књига.
Уосталом, већ након првих реченица читалац увиђа да га води искусна рука мајстора. Лако је пртепустити се и уживати у приповедању три јунака у добром ритму и баспрекорној усклађености њихових гласова.
Из написаног је, верујем, јасно да ми се роман допао и да га препоручујем. Ипак, посебно желим да нагласим један квалтет који је код мене све више не цени.
Говорити отворено, искрено и без устезања, а не пасти у поноре гнушања и згражања над људским сада, у овом времену када се реч ''човек'' пише искључиво малим, најмањим словом и нимало гордо не звучи – то је већ необично. Задржати при томе поштовање и љубав – то представља подвиг због кога би вредело прочитати било коју књигу, чак и да није писана са занатском вештином која одликује ''Теферич на Славији''.
За мене први (а сигурна сам да неће остати последњи) непосредни сусрет са списатељским радом Сање Савић Милосављевић. Када је домаћа књига у питању, сјајно откриће и вероватно најбољи пазар на овогодишњем Сајму.
Наслов који буди мноштво чудних асоцијација. При крају се покаже да је одлично одабран. А испод наслова?
Трагична, тешка и уједно сасвим обична, топла људска прича о душевном преображају. Исприповедана је кроз три гласа. У дијалекту, сленгу и духу троје младих, на први поглед веома различитих људи, повезаних сусретима у манастиру у Републици Српској, о чијој се прошлости испредају најмање три легенде.
Петар је проблематични дечак са Пала, дете рата, одгојено у строгости, сиромаштву и излоацији, као ''бијесни кер на ланцу''. Јелена је проблематична девојчица из Београда, ''дете разведених родитеља''. Јединче које се пази и мази, бунтовница без ралога. Усамљена сиротица која добија све осим љубави.
Различито порекло, различит социјални и културни статус, веома различито окружење, а исти јад. Непоштовање живота, пизма на све и свакога, слабост пред искушењима.
Трећи, а рекла бих и главни јунак, онај који поменуто двоје везује, је монах Данило (Дејан). Напуштено дете. Дечак који своју слабост претвара у снагу и покушава да искупи најпре властиту породицу, а онда и свакога ко ми стане на пут, заборављајући да помогне само једној особи – самоме себи.
''Теферич на Славији'' је написан тако да се може прочитати брзо и лако, мада не без промишљања. Додирују се и разматрају ''вечна'' питања и то на жив, уметнички начин, а не са неке филозофске или идеолошке позицје, иако нам не остаје скривен ни ауторкин став. Ликови су људска бића, нису носиоци идеја, рецитатори мудрих мисли. На сто седамдесет страница нема реченице која би се могла окарактерисати као испразно умовање, поред све озиљности и дубина до којих сеже ова књига.
Уосталом, већ након првих реченица читалац увиђа да га води искусна рука мајстора. Лако је пртепустити се и уживати у приповедању три јунака у добром ритму и баспрекорној усклађености њихових гласова.
Из написаног је, верујем, јасно да ми се роман допао и да га препоручујем. Ипак, посебно желим да нагласим један квалтет који је код мене све више не цени.
Говорити отворено, искрено и без устезања, а не пасти у поноре гнушања и згражања над људским сада, у овом времену када се реч ''човек'' пише искључиво малим, најмањим словом и нимало гордо не звучи – то је већ необично. Задржати при томе поштовање и љубав – то представља подвиг због кога би вредело прочитати било коју књигу, чак и да није писана са занатском вештином која одликује ''Теферич на Славији''.
November 19, 2022
Сањино писање је интензивно, живо, духовито, емотивно и врцаво, богато говорним маниризмима којима се потврђује спонтаност изражавања, при чему неретко у први план избија хуморни потенцијал језика. Такав је и сам почетак романа: непретенциозан, непосредан и жив, и тим тоном ауторка до самог краја преплиће три различите перспективе, три наизглед потпуно различита јунака-наратора и њихове приче, којима се путеви укрштају на посве неочекиван начин. Свако од њих се носи са оним што има на савести, сви они имају „неке нераспетљане муке на души“, свако је носилац сопственог бремена, и потпуно спреман да храбро поднесе своју „казну“.
Ауторка у овом роману наставља да пише о обичним људима и њиховим дилемама, људима „са кривицом“, као и бремену са којим се носе, на аутентичан начин, а приче њених јунака су приче сваког од нас. Све су то неке вечне дилеме и избори представљени кроз индивидуалну призму јунака, обичних људи који греше и суочавају се са својим погрешкама.
Стереотипне слике, доживљаји места и градова, као и опозиција своје:туђе указују на јасно присутне имаголошке аспекте који израњају из готово сваке странице романа – кроз преплитање питања идентитета и менталитета.
Сањино приповедање није сасвим лишено ни традицијског, о ч��му најбоље сведочи освртање на поједина предања, као и завршна слика романа смештена у оквир сна једног од јунака.
У „Теферичу на Славији“ наратори нису само приповедачи, већ им је додељена и улога живих слушалаца, чиме се ауторкино писање потврђује као сјајно поигравање наративним позицијама и нивоима. Поред сјајне карактеризације ликова, главни адут Сањиног приповедања био је и остао – језик, а већег и бољег оруђа у свету писане речи нема.
Ауторка у овом роману наставља да пише о обичним људима и њиховим дилемама, људима „са кривицом“, као и бремену са којим се носе, на аутентичан начин, а приче њених јунака су приче сваког од нас. Све су то неке вечне дилеме и избори представљени кроз индивидуалну призму јунака, обичних људи који греше и суочавају се са својим погрешкама.
Стереотипне слике, доживљаји места и градова, као и опозиција своје:туђе указују на јасно присутне имаголошке аспекте који израњају из готово сваке странице романа – кроз преплитање питања идентитета и менталитета.
Сањино приповедање није сасвим лишено ни традицијског, о ч��му најбоље сведочи освртање на поједина предања, као и завршна слика романа смештена у оквир сна једног од јунака.
У „Теферичу на Славији“ наратори нису само приповедачи, већ им је додељена и улога живих слушалаца, чиме се ауторкино писање потврђује као сјајно поигравање наративним позицијама и нивоима. Поред сјајне карактеризације ликова, главни адут Сањиног приповедања био је и остао – језик, а већег и бољег оруђа у свету писане речи нема.
January 13, 2023
„Теферич на Славији” приповеда се из перспективе и језиком троје различитих људи, различитих погледа на свет, на живот, на љубав; различитих почетних (али и крајњих, на неки начин и замењених) позиција својих животних путева, који налазе тачке пресека, те се укрштају, преплићу, а једни друге и саплићу, прекидају, али и успостављају.
Након тих укрштања не остају исти ни путеви, али ни људи који њима корачају.
Прича је занимљива и динамична, ликови су пажљиво изнијансирани, језик беспрекоран, детаљи у приповедању упечатљиви и смислено постављени.
Након тих укрштања не остају исти ни путеви, али ни људи који њима корачају.
Прича је занимљива и динамична, ликови су пажљиво изнијансирани, језик беспрекоран, детаљи у приповедању упечатљиви и смислено постављени.
January 11, 2023
Odlicna knjiga , veoma mi se dopala . Moje preporuke .
December 20, 2022
Jedan od najboljih romana koji sam imao prilike da pročitam u ovoj godini i ranije. Jednostavno, savršeno. Slika i prilika kompletnog romana koji je u isto vreme i savremen i ukorenjen u tradiciji. Bravo.
March 4, 2023
Roman Sanje Savić Milosavljević (neobičnog naziva, koji će potencijalnog čitaoca naterati da se obrati gugl-pretrazi ukoliko nije odrastao u Bosni i Hercegovini) već prvim izgovorenim rečenicama odmah vezuje čitaočevu pažnju. Na internetu ćemo naći šture podatke o tome šta sama reč "teferič" znači: zabava, izlet u prirodu, uživanje u prirodi, opštenarodno veselje, možda blisko srpskoj reči vašar. Zašto je autorki onda bilo potrebno da uvodi reč koja nije u širokoj upotrebi u srpskom jeziku? Razlog po svoj prilici leži u nastojanju da se pokaže prožimanje kultura na čitavom regionalnom prostoru, kao i (plodonosni?) sukob starog i novog kome svedoči svaka generacija, pa tako i autorkina, osuđena na to da prisustvuje i nemilim događajima s kraja prošlog i na početku ovog veka.
Gotovo da (nevoljno) očekujemo da nam novija romaneskna produkcija koju pišu mladi autori donese već bezbroj puta ponovljenu priču o mladom piscu koji se (najčešće u beogradskom prostoru, sa obilnim korišćenjem naziva gradskih kvartova, ulica i autobusko/tramvajskih linija) bori za svoj prostor u književnom svetu (gde drugde?) trudeći se da napiše svoju (prvu ili neku sledeću) knjigu, razočaran, (samo)odbačen, opravdano ozlovoljen. Junak koji nam se obraća na prvim stranicama "Teferiča na Slaviji" sasvim je drugačiji, vodi borbu sa nekim drugim avetima i govori drugačijim jezikom.
On ipak nije jedini glas koji govori u ovoj knjizi (upravo je taj jedan glas u savremenoj literaturi ponekad kriv za određeno osiromašenje potencijalno zanimljivog teksta, jer nam ne dozvoljava da određene stvari i događaje osmotrimo i iz nekog drugog ugla). Polifonija glasova kao intencionalni postupak autora ostaje tekovina klasičnih romana sa kraja XIX i tokom većeg dela XX veka, dok nam XXI vek u većem obimu nudi “ja-perspektivu”, neobimno štivo, često i u jednom dahu ispričanu priču, zavodeći čitaoca sugestivnošću doživljaja naratora i lepotom poetizovanih rečenica. Neki od tih romana dostižu zavidan nivo, drugi razočaravaju utiskom “već viđeno”, pa se i jedan broj mladih kritičara već obraća domaćoj književnoj javnosti apelom: “samo ne još jedan roman o piscu”. Autorka izbegava ovu zamku uvodeći, nakon prvog, još dvoje naratora, koji ne samo što svoju priču sagledavaju svako sa svog stajališta, već je pričaju različitim jezicima (bez obzira na to što su u pitanju međusobno razumljivi jezici, ili po nekim shvatanjima samo osamostaljeni dijalekti jednog jezika), a da nam nijedan od tih glasova ne zvuči izveštačeno. Kada troje govore čak i o jednom potpuno istom događaju, čitaoci imaju pred sobom tri različite priče. Ovde je situacija nešto drugačija, jer junaci govore o sebi, o svojoj prošlosti i sopstvenom usudu, ali se njihove priče presecaju (kao tri skupa u matematici koja dobrim delom čine jedan presek skupova).
Ko su junaci? Ako ih posmatramo sa stanovišta arhetipskih figura, mogli bismo reći (ali dakako da je to veoma pojednostavljeno i pomalo nategnuto) – jedna “spasena grešnica”, jedan prestupnik koji je doživeo preobražaj (i koji je u više različitih faza svog života spreman na izvesno ispaštanje povinujući se narodnoj mudrosti koja ne dozvoljava preobražaj bez ispaštanja) i jedan raspop, raskoljnik (koji, naravno, mora biti i žrtva, jer – to nam potvrđuje i narodna mudrost i još drevnija mitologija, ali i religiozni obrasci kojima svedočimo – bez žrtve, i to žrtve najboljeg, najčistijeg, dakle nevinog, nema spasa za sve ostale). Priča je, bez obzira na ovako tumačene arhetipske obrasce, sasvim savremena i u njoj nalazimo mnogo od onoga što čini (opterećuje) stvarnost šireg, regionalnog prostora kojem pripadamo, dakle naše sada i ovde.
Odakle termin “spasena grešnica” u razmatranju jedne sasvim savremene priče? Termin potiče iz dugogodišnjeg iščitavanja Dostojevskog i literature koja se njime bavi. Već sam u raznim osvrtima pisala o tome da je knjiga koju sam najviše puta u životu pročitala – roman "Braća Karamazovi" ovog nenadmašnog maga. Ona je u izvesnom smislu moja Biblija (ovo poređenje se možda nekim vernicima neće dopasti, no ovo nije tekst koji problematizuje svete knjige, pa se ova rečenica odnosi samo na značaj jednog teksta za život njegovog čitaoca), ali to nije jedina njena funkcija u mom čitalačkom iskustvu. Jedna od njenih funkcija je i sravnavanje svakog drugog teksta uz ovaj roman. Druga, važnija, je i pružanje izvesnih alata za tumačenje svekolike književne baštine. Mislim da ima mnogo čitalaca koji osećaju isto, i da među piscima postoji dugačak spisak onih koji su delom Dostojevskog bili inspirisani, stvarajući na toj podlozi stilski i sadržajno sasvim drugačija dela. Možda je nekad bilo i pokušaja da se sam roman "Braća Karamazovi" nastavi onako kako je Dostojevski to zamislio, a što nam je poznato iz njegovih pisama (vredelo bi istražiti). Jedan od braće, najmlađi i najčistiji, čuveni Aleksej (Aljoša) Karamazov, u tom bi romanu dobio nove zadatke i nova iskušenja sa kojima bi morao da se nosi – a i mi zajedno sa njim, uveravajući se još jednom koliko je teško živeti među ljudima, a zadržati veru ne samo u Boga, nego u njegov svet, u ljude i njihovu dobronamernost, u smisao svega što čovečji život nudi. Koliko bi Aljoša izdržao na tom putu, a da mu duša ne postane korumpirana (svetom)? I zašto sad o tome razmišljam, dugo nakon što sam iz ruku ispustila roman "Teferič na Slaviji" Sanje Savić Milosavljević?
Ta mi se (možda sasvim neopravdana) veza nametnula još pri samom kraju čitanja romana, onda kad monah Danilo, tada već raščinjen i ponovo zvan svetovnim imenom – Dejan – prvi put dobija priliku da o događajima koji su čitaocu već poznati progovori svojim glasom. Glasom ne monaha već dobrog čoveka, čoveka koji daje sve od sebe da razume sve ostale ne bi li to bila njegova najvažnija odbrana od besmisla i jedini ispravan put ka Bogu (makar i bez monaške mantije). U jednom trenutku podvlačim deo rečenice: “koliko sam samo griješio misleći da svjetovni ljudi mogu da napuste patnju jednostavno je preskačući kao koru banane” i na margini zapisujem “eh, Aljoška, Aljoška…”.
Roman je, kao što rekoh, pisan u tri glasa (treći, Danilov/Dejanov pridružuje se tek u završnici). U priču nas uvodi Petar, koji svoju istoriju, svoje bosansko detinjstvo i mladost sa svim čudima i pokorama prepričava novopečenom beogradskom “jaranu”. Priča je u dijalektu, toliko prirodno da je gotovo začuđujuće (nije čudno što Sanja piše scenarije – ima neverovatan dar slikanja pravog života, sa svim nijansama i specifičnostima govora, kao i odnosa među ljudima, na način koji tekst majstorski pretvara u odličan predložak za film). Drugi glas pripada Jeleni, beogradskoj devojci sasvim suprotnoj po načinu na koji je njen život startovao (možda bi za tekst bilo podesnije reći – otpočeo – ali ne zaboravimo da je njen lik praćen i njenim govorom, opet autentičnim i uverljivim, pa je i reč “startovao” možda sasvim na mestu kad se o njoj govori). Ono što povezuje ova dva glasa je monah Danilo, jer se i Petar i Jelena u različitim momentima nalaze u manastiru u Dobrotiću. Njihova međusobna interakcija je prekretnica za svaki od ta tri života. Jedno od pitanja koje se ovde može postaviti jeste – koliko je moguće prevazići nametnuti obrazac koji proishodi iz zadatog početka, iz “starta”? Drugo bi moglo biti – da li je nešto u stanju da priguši egoizam, koji je možda samo drugo ime za vitalizam, za ništa drugo do pokušaj održanja životne iskre koja u sebi (ali ne uvek dovoljno vidljivo) nosi i određeni nagon za smislom? Gde je granica do koje se može doći ali koja se ne sme preći ukoliko čovek želi da nastavi smislen život i obezbedi isti takav mogućim potomcima? Ovi junaci počinju svojevrsnim bekstvom od roditelja i potrebom za životom koji bi se mogao imati (ali u nekom drugom vremenu, na nekom drugom mestu, ili u nekoj drugoj koži). Ono što je svetla tačka romana (života?) je mogućnost prekretnice (no, da li za sve junake?). Čovek je ambivalentno biće i mi do kraja romana (opet, života?) ne saznajemo da li mu pomaže neka nadređena svest ili je za njegovo preumljenje odgovorno izvesno intenzivno iskustvo (možda iskustvo zatvora, “mrtvog doma”, možda ratno iskustvo, gubitak dragog bića, ili – kao najbolja, a opet tako retka mogućnost – ljubav dovoljno jaka da izazove suštinske promene).
Ova se knjiga, kao ni ostale vrhunske knjige, ne čita prvenstveno zbog sadržaja. Može da se čita kao i "Braća Karamazovi" – više puta – bez straha da će poznavanje sadržaja smanjiti doživljaj. Naprotiv, tek će onda postati vidljiva sva prigušena sposobnost za činjenje dobra koju likovi nose, iako srljajući kroz život jedni druge povređuju. Tako je teško to izbeći; gotovo da se vraćamo na shvatanje poznato nam iz antičkih tragedija, da je nemoguće odoleti unapred postavljenoj zamci i da se jedino kroz stradanje najboljih (setimo se, recimo, Antigone) raspetljavaju komplikovane šeme koje akteri ne razumeju.
Sam teferič, koji se kao ideja pojavljuje na poslednjim stranicama knjiga, ima tu snagu da podigne intenzitet čitalačkog doživljaja, možda i do potresenosti, pa i suza – onda kad se shvati njegova ne samo verbalna dimenzija, kad nam postane jasno zašto je autorka izabrala ovu ne mnogo poznatu reč i tako rizikovala da to jednom delu čitalačke publike zvuči pomalo odbojno. Kao neko ko je godinama trenirao neplakanje došavši do titule velemajstora, neću se dati tako lako snovima preobraćenika kome autorka prepušta da se narodskim, prostodušnim predstavama približi onom najboljem u čitaocu. Opet, ne mogu da ne povežem ovu scenu sa još jednim preobraćenikom upravo iz romana "Braća Karamazovi" – Dmitrijem Karamazovim, koji u najtežim trenucima svog života, ali već spreman na preobražaj i ispaštanje, sanja čuveni san sa pogorelcima i detešcetom, iz kojeg mu po prvi put ljudska nesreća progovara i sprema ga za novi put. Ali ako kod mene čak i u toj kulminirajućoj sceni nije bilo spoljnog izliva emocija, dobila sam jedan osebujan čitalački doživljaj, jedno stilsko iznenađenje. Potvrdu toga da se radi o stilski neuobičajenom tekstu za današnji trenutak dobila sam čitajući (na sastanku Kluba “Prejaka reč” čiji su članovi mladi ljudi) početak Sanjinog romana kao protivtežu jednom modernom, potpuno ispraznom romanu. Potvrda je došla, naravno, od članova kluba kojima bi popularni roman o kome je reč, prepun termina vezanih za savremenu tehnologiju i društvene mreže, morao valjda biti bliži, ili bar tako veruje autor istog. Ono što i danas još može zadovoljiti čitaoca sa dugačkim čitalačkim stažom (a nadam se i mlađeg, mada uporno upućivanog na drugačije štivo) jeste izvesna katarza bez patetike. A u tom suvom plaču, u ljubavi kao mogućnosti preobraćanja, možda je i nagoveštaj Boga (smisao?) – ili ga nigde nema. Ni u crkvi, ni pod mantijom.
Knjiga je objavljena u izdavačkoj kući Bedem knjige. Preporučujem je kao iskorak iz savremene književne produkcije i kao tekst koji uspeva u najtežem izazovu koji stoji pred književnikom, a to je da podjednako zadovoljava i publiku i kritiku.
Gotovo da (nevoljno) očekujemo da nam novija romaneskna produkcija koju pišu mladi autori donese već bezbroj puta ponovljenu priču o mladom piscu koji se (najčešće u beogradskom prostoru, sa obilnim korišćenjem naziva gradskih kvartova, ulica i autobusko/tramvajskih linija) bori za svoj prostor u književnom svetu (gde drugde?) trudeći se da napiše svoju (prvu ili neku sledeću) knjigu, razočaran, (samo)odbačen, opravdano ozlovoljen. Junak koji nam se obraća na prvim stranicama "Teferiča na Slaviji" sasvim je drugačiji, vodi borbu sa nekim drugim avetima i govori drugačijim jezikom.
On ipak nije jedini glas koji govori u ovoj knjizi (upravo je taj jedan glas u savremenoj literaturi ponekad kriv za određeno osiromašenje potencijalno zanimljivog teksta, jer nam ne dozvoljava da određene stvari i događaje osmotrimo i iz nekog drugog ugla). Polifonija glasova kao intencionalni postupak autora ostaje tekovina klasičnih romana sa kraja XIX i tokom većeg dela XX veka, dok nam XXI vek u većem obimu nudi “ja-perspektivu”, neobimno štivo, često i u jednom dahu ispričanu priču, zavodeći čitaoca sugestivnošću doživljaja naratora i lepotom poetizovanih rečenica. Neki od tih romana dostižu zavidan nivo, drugi razočaravaju utiskom “već viđeno”, pa se i jedan broj mladih kritičara već obraća domaćoj književnoj javnosti apelom: “samo ne još jedan roman o piscu”. Autorka izbegava ovu zamku uvodeći, nakon prvog, još dvoje naratora, koji ne samo što svoju priču sagledavaju svako sa svog stajališta, već je pričaju različitim jezicima (bez obzira na to što su u pitanju međusobno razumljivi jezici, ili po nekim shvatanjima samo osamostaljeni dijalekti jednog jezika), a da nam nijedan od tih glasova ne zvuči izveštačeno. Kada troje govore čak i o jednom potpuno istom događaju, čitaoci imaju pred sobom tri različite priče. Ovde je situacija nešto drugačija, jer junaci govore o sebi, o svojoj prošlosti i sopstvenom usudu, ali se njihove priče presecaju (kao tri skupa u matematici koja dobrim delom čine jedan presek skupova).
Ko su junaci? Ako ih posmatramo sa stanovišta arhetipskih figura, mogli bismo reći (ali dakako da je to veoma pojednostavljeno i pomalo nategnuto) – jedna “spasena grešnica”, jedan prestupnik koji je doživeo preobražaj (i koji je u više različitih faza svog života spreman na izvesno ispaštanje povinujući se narodnoj mudrosti koja ne dozvoljava preobražaj bez ispaštanja) i jedan raspop, raskoljnik (koji, naravno, mora biti i žrtva, jer – to nam potvrđuje i narodna mudrost i još drevnija mitologija, ali i religiozni obrasci kojima svedočimo – bez žrtve, i to žrtve najboljeg, najčistijeg, dakle nevinog, nema spasa za sve ostale). Priča je, bez obzira na ovako tumačene arhetipske obrasce, sasvim savremena i u njoj nalazimo mnogo od onoga što čini (opterećuje) stvarnost šireg, regionalnog prostora kojem pripadamo, dakle naše sada i ovde.
Odakle termin “spasena grešnica” u razmatranju jedne sasvim savremene priče? Termin potiče iz dugogodišnjeg iščitavanja Dostojevskog i literature koja se njime bavi. Već sam u raznim osvrtima pisala o tome da je knjiga koju sam najviše puta u životu pročitala – roman "Braća Karamazovi" ovog nenadmašnog maga. Ona je u izvesnom smislu moja Biblija (ovo poređenje se možda nekim vernicima neće dopasti, no ovo nije tekst koji problematizuje svete knjige, pa se ova rečenica odnosi samo na značaj jednog teksta za život njegovog čitaoca), ali to nije jedina njena funkcija u mom čitalačkom iskustvu. Jedna od njenih funkcija je i sravnavanje svakog drugog teksta uz ovaj roman. Druga, važnija, je i pružanje izvesnih alata za tumačenje svekolike književne baštine. Mislim da ima mnogo čitalaca koji osećaju isto, i da među piscima postoji dugačak spisak onih koji su delom Dostojevskog bili inspirisani, stvarajući na toj podlozi stilski i sadržajno sasvim drugačija dela. Možda je nekad bilo i pokušaja da se sam roman "Braća Karamazovi" nastavi onako kako je Dostojevski to zamislio, a što nam je poznato iz njegovih pisama (vredelo bi istražiti). Jedan od braće, najmlađi i najčistiji, čuveni Aleksej (Aljoša) Karamazov, u tom bi romanu dobio nove zadatke i nova iskušenja sa kojima bi morao da se nosi – a i mi zajedno sa njim, uveravajući se još jednom koliko je teško živeti među ljudima, a zadržati veru ne samo u Boga, nego u njegov svet, u ljude i njihovu dobronamernost, u smisao svega što čovečji život nudi. Koliko bi Aljoša izdržao na tom putu, a da mu duša ne postane korumpirana (svetom)? I zašto sad o tome razmišljam, dugo nakon što sam iz ruku ispustila roman "Teferič na Slaviji" Sanje Savić Milosavljević?
Ta mi se (možda sasvim neopravdana) veza nametnula još pri samom kraju čitanja romana, onda kad monah Danilo, tada već raščinjen i ponovo zvan svetovnim imenom – Dejan – prvi put dobija priliku da o događajima koji su čitaocu već poznati progovori svojim glasom. Glasom ne monaha već dobrog čoveka, čoveka koji daje sve od sebe da razume sve ostale ne bi li to bila njegova najvažnija odbrana od besmisla i jedini ispravan put ka Bogu (makar i bez monaške mantije). U jednom trenutku podvlačim deo rečenice: “koliko sam samo griješio misleći da svjetovni ljudi mogu da napuste patnju jednostavno je preskačući kao koru banane” i na margini zapisujem “eh, Aljoška, Aljoška…”.
Roman je, kao što rekoh, pisan u tri glasa (treći, Danilov/Dejanov pridružuje se tek u završnici). U priču nas uvodi Petar, koji svoju istoriju, svoje bosansko detinjstvo i mladost sa svim čudima i pokorama prepričava novopečenom beogradskom “jaranu”. Priča je u dijalektu, toliko prirodno da je gotovo začuđujuće (nije čudno što Sanja piše scenarije – ima neverovatan dar slikanja pravog života, sa svim nijansama i specifičnostima govora, kao i odnosa među ljudima, na način koji tekst majstorski pretvara u odličan predložak za film). Drugi glas pripada Jeleni, beogradskoj devojci sasvim suprotnoj po načinu na koji je njen život startovao (možda bi za tekst bilo podesnije reći – otpočeo – ali ne zaboravimo da je njen lik praćen i njenim govorom, opet autentičnim i uverljivim, pa je i reč “startovao” možda sasvim na mestu kad se o njoj govori). Ono što povezuje ova dva glasa je monah Danilo, jer se i Petar i Jelena u različitim momentima nalaze u manastiru u Dobrotiću. Njihova međusobna interakcija je prekretnica za svaki od ta tri života. Jedno od pitanja koje se ovde može postaviti jeste – koliko je moguće prevazići nametnuti obrazac koji proishodi iz zadatog početka, iz “starta”? Drugo bi moglo biti – da li je nešto u stanju da priguši egoizam, koji je možda samo drugo ime za vitalizam, za ništa drugo do pokušaj održanja životne iskre koja u sebi (ali ne uvek dovoljno vidljivo) nosi i određeni nagon za smislom? Gde je granica do koje se može doći ali koja se ne sme preći ukoliko čovek želi da nastavi smislen život i obezbedi isti takav mogućim potomcima? Ovi junaci počinju svojevrsnim bekstvom od roditelja i potrebom za životom koji bi se mogao imati (ali u nekom drugom vremenu, na nekom drugom mestu, ili u nekoj drugoj koži). Ono što je svetla tačka romana (života?) je mogućnost prekretnice (no, da li za sve junake?). Čovek je ambivalentno biće i mi do kraja romana (opet, života?) ne saznajemo da li mu pomaže neka nadređena svest ili je za njegovo preumljenje odgovorno izvesno intenzivno iskustvo (možda iskustvo zatvora, “mrtvog doma”, možda ratno iskustvo, gubitak dragog bića, ili – kao najbolja, a opet tako retka mogućnost – ljubav dovoljno jaka da izazove suštinske promene).
Ova se knjiga, kao ni ostale vrhunske knjige, ne čita prvenstveno zbog sadržaja. Može da se čita kao i "Braća Karamazovi" – više puta – bez straha da će poznavanje sadržaja smanjiti doživljaj. Naprotiv, tek će onda postati vidljiva sva prigušena sposobnost za činjenje dobra koju likovi nose, iako srljajući kroz život jedni druge povređuju. Tako je teško to izbeći; gotovo da se vraćamo na shvatanje poznato nam iz antičkih tragedija, da je nemoguće odoleti unapred postavljenoj zamci i da se jedino kroz stradanje najboljih (setimo se, recimo, Antigone) raspetljavaju komplikovane šeme koje akteri ne razumeju.
Sam teferič, koji se kao ideja pojavljuje na poslednjim stranicama knjiga, ima tu snagu da podigne intenzitet čitalačkog doživljaja, možda i do potresenosti, pa i suza – onda kad se shvati njegova ne samo verbalna dimenzija, kad nam postane jasno zašto je autorka izabrala ovu ne mnogo poznatu reč i tako rizikovala da to jednom delu čitalačke publike zvuči pomalo odbojno. Kao neko ko je godinama trenirao neplakanje došavši do titule velemajstora, neću se dati tako lako snovima preobraćenika kome autorka prepušta da se narodskim, prostodušnim predstavama približi onom najboljem u čitaocu. Opet, ne mogu da ne povežem ovu scenu sa još jednim preobraćenikom upravo iz romana "Braća Karamazovi" – Dmitrijem Karamazovim, koji u najtežim trenucima svog života, ali već spreman na preobražaj i ispaštanje, sanja čuveni san sa pogorelcima i detešcetom, iz kojeg mu po prvi put ljudska nesreća progovara i sprema ga za novi put. Ali ako kod mene čak i u toj kulminirajućoj sceni nije bilo spoljnog izliva emocija, dobila sam jedan osebujan čitalački doživljaj, jedno stilsko iznenađenje. Potvrdu toga da se radi o stilski neuobičajenom tekstu za današnji trenutak dobila sam čitajući (na sastanku Kluba “Prejaka reč” čiji su članovi mladi ljudi) početak Sanjinog romana kao protivtežu jednom modernom, potpuno ispraznom romanu. Potvrda je došla, naravno, od članova kluba kojima bi popularni roman o kome je reč, prepun termina vezanih za savremenu tehnologiju i društvene mreže, morao valjda biti bliži, ili bar tako veruje autor istog. Ono što i danas još može zadovoljiti čitaoca sa dugačkim čitalačkim stažom (a nadam se i mlađeg, mada uporno upućivanog na drugačije štivo) jeste izvesna katarza bez patetike. A u tom suvom plaču, u ljubavi kao mogućnosti preobraćanja, možda je i nagoveštaj Boga (smisao?) – ili ga nigde nema. Ni u crkvi, ni pod mantijom.
Knjiga je objavljena u izdavačkoj kući Bedem knjige. Preporučujem je kao iskorak iz savremene književne produkcije i kao tekst koji uspeva u najtežem izazovu koji stoji pred književnikom, a to je da podjednako zadovoljava i publiku i kritiku.
March 10, 2023
Доста времена је прошло откако сам читао неку књигу Сање Савић Милосављевић-увек мало времена, не стигне се све купити, остави се за касније и време прође...прва њена књига коју сам прочитао биле су Неоштрине. Изашла је 2016. године, а ја сам је мислим прочитао 2017. године. Отада је прошло неколико година, Сања је у међувремену доста тога написала, а овај роман Теферич на Славији, дефинитивно ми је потврдио да је израсла у одличног, у себе сигурног писца, и да од ње још много тога квалитетног можемо да очекујемо.
Што не значи да су Неоштрине биле лоша књига, напротив. Имале су у себи неку лакоћу, комбинацију сете и ведрине, и необичну књижевну форму. Навео сам их ради поређења, јер Теферич на Славији је нешто сасвим, сасвим другачије.
Теферич на Славији је снажан роман, роман пун животне снаге, роман о истинском, сировом и суровом животу, без улепшавања, без околишања, реалистичан до коске, бескомпромисан. Јунаци овог романа лутају кроз живот, кроз своје породице, кроз врлине и пороке, кроз радост и тугу, кроз очај и бол, кроз практично и духовно. Условљени су својим пореклом и својим породицама, и ти темељи који треба да им буду основ за живот, како то често у животу и бива, можда и ненамерно су их заправо зазидали и скресали им животна крила. Сања то мајсторски приказује. Чак и у тренуцима кад пронађу своју срећу, готово у истом моменту почињу да се плаше и тугују. Као да тиме деле и усуд свог-нашег народа, с којим се историја, политика и географија сурово поиграл��. Јер ми као да не уживамо ни у срећи дуго, као да се плашимо да ћемо тиме изазвати судбину, па и срећу доживимо, тихо, ћутке...као да попут зеца стално спавамо отворених очију, увек спремни да пригрлимо стварну или замишљену пушку иза ормара, да одбранимо себе и своје од оних црних авети из Ћопићевог писма...
Тако и Сањини јунаци, вечито у грчу, разапети између жеља и могућности, срца и наметнутих очекивања, завичаја и велеграда. Ипак, чини ми се да од њих троје, једино Петар успева да поврати у потпуности контролу над својим животом. Иако је имао можда и најлошије основе од све троје, и прошао и мрачну страну живота, Петар показује ону животну виталност и снагу тако карактеристичну за динарски тип човека. Мени је остао најдражи лик у књизи, и неко око кога се све врти, иако би то формално требао бити Данило (Дејан).
Лик Петра је изванредно дочаран. Јеленин лик ми је такође врло симпатичан, и њен животни и мисаони ток убедљиво приказан. Немам неких примедби ни на Данилов лик.
Ако бих имао неку малу примедбу, а није ни примедба, чисто моје размишљање-волео бих да је мало више страница посвећено односу Данила и Јелене, чини ми се да је ту било простора да се мало више прикажу њихове мисли, жеље, стремљења, и некако ми се тај расплет пребрзо одиграо. Само тај део бих пожелео да је ту било још мало ,,меса''.
Али далеко од тога да ми је то нешто кварило утисак.
Сања одлично влада причом и структуром радње, различитим тачкама гледишта, локалним изговором и дијалектом, и јасно је да је у питању озбиљно дело озбиљног писца.
А и чињеница да сам књигу прочитао за свега четири дана, упркос гужви и обавезама, сајму књига који је у току у Новом Саду, довољно говоре.
Роман Теферич на Славији препоручио бих свим читаоцима и библиотекама.
Што не значи да су Неоштрине биле лоша књига, напротив. Имале су у себи неку лакоћу, комбинацију сете и ведрине, и необичну књижевну форму. Навео сам их ради поређења, јер Теферич на Славији је нешто сасвим, сасвим другачије.
Теферич на Славији је снажан роман, роман пун животне снаге, роман о истинском, сировом и суровом животу, без улепшавања, без околишања, реалистичан до коске, бескомпромисан. Јунаци овог романа лутају кроз живот, кроз своје породице, кроз врлине и пороке, кроз радост и тугу, кроз очај и бол, кроз практично и духовно. Условљени су својим пореклом и својим породицама, и ти темељи који треба да им буду основ за живот, како то често у животу и бива, можда и ненамерно су их заправо зазидали и скресали им животна крила. Сања то мајсторски приказује. Чак и у тренуцима кад пронађу своју срећу, готово у истом моменту почињу да се плаше и тугују. Као да тиме деле и усуд свог-нашег народа, с којим се историја, политика и географија сурово поиграл��. Јер ми као да не уживамо ни у срећи дуго, као да се плашимо да ћемо тиме изазвати судбину, па и срећу доживимо, тихо, ћутке...као да попут зеца стално спавамо отворених очију, увек спремни да пригрлимо стварну или замишљену пушку иза ормара, да одбранимо себе и своје од оних црних авети из Ћопићевог писма...
Тако и Сањини јунаци, вечито у грчу, разапети између жеља и могућности, срца и наметнутих очекивања, завичаја и велеграда. Ипак, чини ми се да од њих троје, једино Петар успева да поврати у потпуности контролу над својим животом. Иако је имао можда и најлошије основе од све троје, и прошао и мрачну страну живота, Петар показује ону животну виталност и снагу тако карактеристичну за динарски тип човека. Мени је остао најдражи лик у књизи, и неко око кога се све врти, иако би то формално требао бити Данило (Дејан).
Лик Петра је изванредно дочаран. Јеленин лик ми је такође врло симпатичан, и њен животни и мисаони ток убедљиво приказан. Немам неких примедби ни на Данилов лик.
Ако бих имао неку малу примедбу, а није ни примедба, чисто моје размишљање-волео бих да је мало више страница посвећено односу Данила и Јелене, чини ми се да је ту било простора да се мало више прикажу њихове мисли, жеље, стремљења, и некако ми се тај расплет пребрзо одиграо. Само тај део бих пожелео да је ту било још мало ,,меса''.
Али далеко од тога да ми је то нешто кварило утисак.
Сања одлично влада причом и структуром радње, различитим тачкама гледишта, локалним изговором и дијалектом, и јасно је да је у питању озбиљно дело озбиљног писца.
А и чињеница да сам књигу прочитао за свега четири дана, упркос гужви и обавезама, сајму књига који је у току у Новом Саду, довољно говоре.
Роман Теферич на Славији препоручио бих свим читаоцима и библиотекама.
June 9, 2023
Za mene, bez ikakve sumnje, domaći roman godine. Dirnuo me je način na koji autorka piše, kreira i sukobljava likove, a naročito to kako je uspela da u svom pisanju spoji najbolje od tradicionalnog i modernog pripovedanja. Ponesen kvalitetima, jezikom i višeglasjem "Teferiča na Slaviji", potrudio sam se da dođem i do ostalih Sanjinih knjiga, onoliko koliko sam mogao, i nisam se razočarao, naprotiv. Za mene jedna od najdražih domaćih autorki, ako ne i najdraža.
June 12, 2023
Teferic na Slaviji je knjiga koju sam procitala u jednom zanosu, kada je vreme stalo kako bih sve suze koje su istekle dovele do takvog mira da danima nisam mogla nista pametno i smisleno da kazem, ovo delo je za mene bila kao ispovest jer je svako poglavlje za mene bilo licno prezivljenje...ovo delo preporucujem svima koji misle da su kovaci svoje sudbine.
Displaying 1 - 30 of 34 reviews