Kino Lika

by Damir Karakaš

Knjiga priča KINO LIKA jedna je od onih koje idu do kraja. Nekima se, bojim se, neće svidjeti Karakaševa radikalnost i njegovo stalno vibriranje na oštrici između jako žalosnog i jako smješnog. KINO LIKA - baš kao i istoimeno zagrebačko kino - nije nikakav glamour.

Genres: Short Stories

93 pages, Paperback

First published January 1, 2008

About the author

Rođen 1967. u selu Plašćica kod Brinja u Lici. U Zagrebu je studirao agronomiju, pravo, novinarstvo, a nekoliko godina radio je i kao novinar Crne kronike Večernjeg lista, u Splitu. Od 2001. živi u Bordeauxu u Francuskoj, a od 2002. do 2007. u Parizu gdje se uzdržava sviranjem harmonike. U Parizu na Novoj Sorboni studira i francuski jezik, izvodi performanse, te izlaže konceptualne radove. Još kao tinajdžer objavljuje karikature i crteže u mnogobrojnim novinama u bivšoj Jugoslaviji, i dobio je nekoliko nagrada za karikaturu. Objavio je knjigu putopisa „Bosanci su dobri ljudi“ (1999), roman „Kombetari“ (2000), zbirku priča „Kino Lika“ (2001), roman „Kako sam ušao u Europu“ (2004) zbirku priča „Eskimi“ (2007), roman „Sjajno mjesto za nesreću“ (2009), zbirku priča „Pukovnik Beethoven“ (2012), te roman „Blue Moon“ (2014). Po knjizi „Kino Lika“ redatelj Dalibor Matanić snimio je istoimeni film, višestruko nagrađivan u Hrvatskoj i inozemstvu. Dramu „Skoro nikad ne zaključavamo“ u sklopu predstave „Zagrebački pentagram“ na scenu ZKM-a postavio redatelj Paolo Magelli (2009). Po romanu „Sjajno mjesto za nesreću“, u režiji Dalibora Matanića, na sceni Hrvatskog narodnog kazališta u Rijeci, postavljena je i istoimena drama (2010). Dramu „Snajper“ na scenu ZKM-a postavila je redateljica Franka Perković (2013), a u Abidjanu u Obali Bjelokosti redatelj Ivica Buljan (2013) Prevođen je na desetak jezika.

Reviews

[Vanja Šušnjar Čanković · Rating 3 out of 5]

Uh, šta ovo bi? Samo ću reći da sam jedva čekala da završim ovu zbirku i da mi je drago što se nisam putem nje prvi put susrela sa Karakašem kao piscem jer ne vjerujem da bih nakon ovih priča poželjela uskoro da pročitam bilo šta iz pera ovog osebujnog pisca. Nemojte me shvatiti pogrešno, ovo je toliko dobro i kvalitetno, pojedine pripovijetke bi, da se ja pitam, trebale biti uvršćene u čitanke, stil je toliko autentičan, sadržaj i govor protagonista vjerodostojan, ali teme su sve crnja od crnje i prosto nisu za svačiji želudac. Ostavljaju bljutav ukus u ustima. I kako stoji na posljednjoj stranici knjige (citiraću zapažanja samo nekih autora): "Pisac takve ekspresije, da se smrzneš..." "Ove priče možete obožavati ili mrziti jer vas gotovo fizički bole,.." "U izuzetno dojmljivim slikama jači i od Tarantina,.." "Hard core i akcija iz pera ličkog Marqueza; knjiga koja ide do kraja; kamen temeljac za hrvatski seoski underground; tma i tmuša neprebolna; Upozorenje: držati izvan domašaja djece i malograđana."

[Pavel · Rating 5 out of 5]

S gledališta češkog čitaoca kojemu fali iskustvo poznavanja određenih krajeva Hrvatske, mogao bih knjigu baciti u smeće jer nema šanse da shvatim najmanju mrvicu njenog teksta. No, budući da osobno poznajem Damira Karakaša te da sam barem malo školovan u književnosti dvaju naroda (češke i hrvatske), moram reći da sam totalno oduševljen ovom zbirkom.

Ono što netko zove pretjerivanjem, ja zovem žestokim humorom. Ono što netko zove naravi Ličana, ja zovem čovjekovom naravi. Čitajući o apsurdnim i sve u svemu tužnim događajima, prisjetio sam se prizora s moga rodnog sela, a moram reći da da nisu naše planine Beskidi nego Velebit, skroz bih mogao misliti da je pisac "naš".

Sjećam se priča u kojim su neki alkići po*ebali kravu u njenim govnima, kako je neki tip oživio u pogrebnom poduzeću te svih onih ćoravih i ružnih cura čija je jedina strast bila što prije roditi bebu i to bilo s kim. Karakaš opisuje na žestok način ove pojave koje su na, recimo slavenskom, selu veoma česte i potpuno obične. Razlika je u tome što Karakaš ističe ovu razinu koju je nama veoma teško progutati, a kamoli probaviti. Stoga su reakcije (uglanom ako se radi o poznatoj sceni s prascem) veoma različite, iako ima dosta onih koji stoje "između", ja se moram osloniti na onom kraju ljestvice koji pokazuje pet zvijedzica. Jednostavno zato što imam osjećaj da je Damir Karakaš opisao svu bljutavu tugu koju srećem svaki put kad se vraćam baki na selo. I to je to.

[Palindrome · Rating 4 out of 5]

Mračno, duboko i na momente ubojito. Nije za nespremne na težak mrak, čemer i bedu.

[Vanja · Rating 3 out of 5]

Okeeeej, ovo je bio totalni crnjak.
Dopalo mi se...i nije. Mislim da je nekome iz grada teško shvatiti da svijet i ljudi koje je Karakaš nastanio u ovom kinu zbilja postoje i da ovakve priče nisu ništa čudno u tom okruženju. I sjajno je to prenio – dijalekt, stanje svijesti i situacije zbog kojih sam se nekoliko puta zapitala – u kojem je stoljeću smještena radnja ovoga što čitam?
Od šest priča, najbolje su mi bile Harmonika i, posebice upečatljiva, Voda. U njima se najbolje ocrtavaju grubost, očaj, sirovost, neimaština i ponos Karakaševe Liku. Nema tu ničeg lijepog, osim možda prirode.

[Vice · Rating 1 out of 5]

Bio sam darezljiv...

[Valentina · Rating 1 out of 5]

Knjiga Kino Lika - meni necitljiva. Surova realnost, grubost ogoljenih ljudi, opisani su toliko dobro da jedini poriv koji imam - je baciti knjigu kroz prozor! Moze i zatvoreni.

[Lucija L. · Rating 5 out of 5]

Po osjećaju bijede, siromaštva, bespomoćnosti, učmalosti sredine, neobrazovanosti likova, njihove nehotične a svakodnevne grubosti, Kino Lika podsjeća me na pripovjetke Vjenceslava Novaka “Iz velegradskog podzemlja / Nezasitnost i bijeda / U glib”. Sve je začinjeno i podvučeno crnim, crnim humorom.

[Božidarka · Rating 2 out of 5]

Ovo mi je baš bilo too much za progutati i to ne samo radi teških tema koje se izmjenjuju; smučilo mi se od količine psovki. Iako su one u funkciji verbalne agresije koju je autor htio slikovito prikazati, previše dira u Isusa, Boga i mater. Iako u zadnje vrijeme više prostora posvećujem domaćim autorima, sumnjam da ću uskoro uzeti neko drugo njegovo štivo u ruke.

[Katarina Stankovic · Rating 3 out of 5]

Surovo, sirovo, muški

[Tina Smalcelj · Rating 3 out of 5]

Interesantna knjiga, iako ne vrhunsko štivo. U grubim, jako slikovitim, crticama opisuje karakter Ličana koristeći se njihovim dijalektom, naizgled jako precizno. (imajući u vidu da u Lici nikad nisam bila ne mogu garantirati ni da je to zaista karakter Ličana, niti njihov dijalekt, ali djeluje vjerodostojno :) ) Interesantan spoj minimalističkog stila i ekspresionističkog pristupa pričanju priče. Na momente zanimljiva, na momente pretjerana, pomalo odvratna, ova zbirka priča je u svakom slučaju na spisku moderne hrvatske literature koju je dobro pročitati.

[Sanja_Sanjalica · Rating 3 out of 5]

Film mi je čak i bolji...Odličan crni humor u ponekim pričama, kao i dobro ocrtavanje pojedinih likova, u nekima čisto pretjerivanje i nimalo smiješan, čak jadan pokušaj crnog humora. Solidna trojka.

[Ivana]

Nisam očekivala ovako nisku ocenu na GR. Ovo mi je tek druga Karakaševa knjiga, i čitam (nažalost?) Lomovo izdanje, koje sam uzela preko reda baš zbog nečega što sam pročitala ovde. U prvom delu, baš Kino Lika (od tri: Kino Lika, Eskimi i Pukovnik Betoven), priče mi se baš i sviđaju po redu kojim su date: Harmonika školski primer kratke priče, iako su mi neki delovi previše, Olga isto, Devet i Voda ništa specijalno.

Drago mi je što nisam počela od ove knjige, volim osećajnijeg (?) i nežnijeg Karakaša.

Edit nakon Eskima: Prezadovoljna sam pričom Kad god tebi odgovara, psovke koje su me uneprijaćivale svedene na apsolutni minimum, ali opet mi je ekstremno neprijatno.

[Vesna Radman · Rating 1 out of 5]

Karakteri koji se profilisu kroz seksualnu frustraciju - pa knjizevnost je mnogo vise od toga. I Lika je mnogo vise od toga. Odlika naroda jeste da razmislja o hrani i seksu, instinkt za prezivljavanje je vitalisticki princip ali ovde ispade naopako. Zao mi je sto knjizevnost poseze za makterinskim temama kao sto je seks i sekualna izopacenost, zao mi je sto se poseze za alatima iz pozorista Krvi, spreme i pucnjave koji su davno prevazidjeni. Nemotivisano i jednostavno glupo.

[Ivan · Rating 2 out of 5]

Ima tu dobrih slika, sjajnih čak, no ukupan dojam mi nije nešto. Nedostaje mi tkiva koje povezuje, ponekad i dubljeg smisla koje se kroz pojedine dijelove nazire.

[Alan Ramić · Rating 1 out of 5]

“Porezala je palac i HLAPLJIVO sisala krv.”

Ako vas zanima još jedna knjiga o provinciji u Hrvata, koja je priprosto, prosto i nepismeno napisana… samo dajte.

Ja dalje od ovoga ne idem.

[Saša Pavlaković · Rating 1 out of 5]

Zapitas se zasto sam uzeo ovu knjigu u ruku uopce. Vrijednost nepoznata, osim specificnog jezika. Nečitljivo i besmisleno surovo.

[Dejan Dukovski · Rating 3 out of 5]

Interesantan, malo drugačiji nego sve ono što sam čitao kad su priče u pitanju (a nisam fan priča, a nisam ni puno pročitao).

[Miša Milosavljević · Rating 4 out of 5]

DAMIR KARAKAŠ, KINO LIKA, LOM, 2023.
Ili Lička/jugoslovenska/balkanska trilogija

„Baka mi je jednom šaptom rekla: “Ča će ti knjige, one ti nećedu dat jist… a moreš od nji i poludit…a more ti i otac saznat. Ti znaš kakav je on kad poludi.”
Damir Karakaš, Kako sam ušao u Europu

U ovom izdanju nalaze se tri zbirke pripovedaka koje je Karakaš objavio od 2001. do 2012. godine. Reč je o knjigama Kino Lika, Eskimi i Pukovnik Betoven, a zahvaljujući kući LOM imamo priliku da na jednom mestu pratimo razvoj Karakaševe kratke priče.

Prva asocijacija na kino Lika jeste upravo bioskop Lika, koji se nalazio u Zagrebu, koliko se sećam, negde na početku Ilice. Uljuljkan sećanjima na jedan od povlašćenih prostora bezbrižnog detinjstva (mislim na bioskope/kina uopšte) otpočeo sam čitanje istoimene knjige. S Karakaševim delima susretao sam se ranije, pročitao dobar deo njegovog dosadašnjeg opusa, mislio da znam šta me očekuje kada uzmem u ruke zbirku Kino Lika - ali nakon čitanja ostajem zatečen.

U četiri pripovetke, koje se odigravaju u piščevom zavičaju, u zabitima Like, mahom pre događaja iz 1991. godine, opisuje se ne/život i bolna svakidašnjica nesrećnih ljudi. U ovim pričama govori se o onome o čemu se inače glasno ne govori, možda samo šapuće, o neverovatnim, ali mogućim situacijama, o nepojmljivo gadljivim, zaumnim i besprizornim, ali verovatnim događajima, o tužnim, ali i smešnim scenama iz života ne/običnih ljudi.

U istoimenom filmu Dalibora Matanića (glumi i Karakaš, sa sve harmonikom) objedinjene su tri najbolje pripovetke iz knjige („Olga”, „Voda” i „Devet”). Interesovalo me je kako su pojedine šokantne scene prenete u drugi medij, a reč je o situacijama kada Olga iz istoimene pripovetke završava valjajući se po blatnjavom svinjcu tražeći ljubav i poštovanje, junaci priče „Devet“ doslovno lete u vazduh, dok se oni iz „Vode“ guše u pogrešnim izborima. Matanić se uglavnom držao književnog predloška, iako su pojedina piščeva rešenja ne/očekivano „ublažena”. Ostaje žal što je ponajbolja pripovetka „Voda” najviše „oštećena”, kao da je ostala u senci prethodne dve, iako je glumački besprekorno izvedena (sjajni Ivo Gregurević kao otac i Jasna Žalica kao majka). U pripoveci se govori o siromašnoj porodici koju čine bandoglavi otac, mučena mati i mali sin koji ima neobjašnjivi poremećaj te stalno pije vodu, u trenucima kada je bunar presušio, a kiša nikako da padne. Otac ne želi pomoć drugih (tasta, na prvom mestu), sve vreme govori kako nema vode da napoji krave, kako će bez njih svi pocrkati. Uz salve najpogrdnijih psovki upućenih ženi, sinu, tastu, komšijama, bogu i kome sve ne, uporan je u svojoj gluposti i zatucanosti, i, kada na kraju pripovetke bira da li će vodu dati žednom detetu ili napojiti krave, on se odlučuje za drugo i vodi porodicu u propast. U filmu je to jedina priča koja ima „srećan” kraj, kada dolazi do potpune katarze kod zadrtog i grubog oca; porodica se okuplja, gresi se praštaju, a suze mešaju s kišom koja je konačno pala. Nakon odgledanog filma ostaje mučan utisak, gotovo identičan onom koji se javio nakon pročitanog dela, iako je režiser izbacio ili izmenio „problematične” delove iz knjige.

Likovi u zbirci Eskimi ne nalaze se više u svojim selima; sada su u gradovima, žele da idu dalje, u inostranstvo, u bolji i dostojniji život, ali u glavama ostaju uzglobljeni u nekim, pre svega idealizovanim, ali lažno srećnim i lepšim vremenima. Oni se više ne nalaze u Lici, ali tamo gde su došli/pobegli, ne menjaju navike i ponašanje, ostaju i dalje grubi, nasilni i duboko nesrećni.
„Ovo ni život… Ovo, ovo je zatvor… Ovo je gore nego zatvor… Vrati me nazad… U moje… Tamo, tamo sam bil čovik… Ni vratit se više od sramote ne mogu, nit se sa čim imam vratit…“ (80-81).
„…htjela bih da budemo sretni… Ne odlazimo valjda iz ovih govana da budemo nesretni.“ (147)

U Pukovniku Betovenu, kao i u Eskimima, nema toliko šokantnih scena, bizarnih i morbidnih situacija kao u Kino Lici. Priče su stilski ujednačenije, pronađena je prava mera u pripovedanju, bez suvišnih opisa, s više dijaloga. Pukovnik Betoven predstavlja sjajan završetak „kratkopričaške trilogije” i upravo se u ovoj zbirci nalaze najbolje Karakaševe pripovetke kao što su „Psi laju kroz zidove” i „Ja sam”.

Koliko god pokušavali da pobegnu iz Like u druge gradove, države ili preko okeana, likovi iz Karakaševih kratkih priča ne mogu da pobegnu od sebe, od belega porodice, tradicije i okruženja. Oni traže sreću, bolji život za sebe i porodicu, ali na kraju, nakon silne borbe s unutrašnjim demonima, neretko i sa zlom kojim ih vekovima hrani „črna mati zemlja” (Kristian Novak), završavaju u kaljuzi, svinjcu, šupama i štalama, razneseni bombama, s uholažama u dečjim ušima, ubijajući svoje žene, braću i same sebe.

Neće Karakaš ni kasnije ostavljati svoj rodni kraj; s junacima iz Like družimo se u romanima Sjećanje šume, Proslava i Potop. Naravno, opisujući Liku, Karakaš opisuje čitavu Hrvatsku, sve zemlje Jugoslavije i čitav Balkan.

[Laoirse · Rating 3 out of 5]

raw.

[Pečivo · Rating 4 out of 5]

Bohužel mi přímá řeč v hlavě pořád zněla jako ruda z ostravy, což je značně rušivý element.

[Sara · Rating 3 out of 5]

Nije me lako šokirati, ne radi se o tome. Valjda sam samo imala previsoka očekivanja.

[Svjetlana Ex Čuka]

Maknuto, s osebujnim likovima