Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo

by Mirjana Drljević

Prolaznici koji su se tog 9. maja 2019. godine zatekli na beogradskom Trgu republike videli su neobičan prizor: tri potpuno nage devojke koje leže nepomično u ograđenom prostoru. Policija i hitna pomoć su pozvane, a prisutni posmatrači shvataju da pred sobom imaju devojke čiji je nestanak bio glavna tema prethodnih nekoliko dana.

Ovako počinje debitantski roman Mirjane Drljević koji je bio apsolutno bez premca među 575 rukopisa pristiglih na naš prvi konkurs za neobjavljeni roman. Pred vama je izuzetno delo koje funkcioniše na mnogo nivoa, jer autorka suvereno vlada pravilima žanra i koristi ga kao osnovu na kojoj će izgraditi kompleksnu priču o nekoliko generacija, njihovim odnosima, prijateljstvu, ljubavi, roditeljstvu i zemlji koja se raspala u eksploziji čiji šrapneli čak i tri decenije kasnije pogađaju nedužne.

Brz, inteligentan, višeslojan i znalački vođen od početka do kraja, roman Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo predstavlja veliko književno otkriće i značajan dobitak za savremenu srpsku prozu.

Genres: Fiction, Mystery, Contemporary, Crime, Book Club, Serbian Literature, Novels

262 pages, Paperback

Published November 16, 2022

About the author

Mirjana Drljević, rođena 1971. u Beogradu, autorka je drame San o Svetom Petru Cetinjskom igrane u Crnogorskom narodnom pozorištu i javno čitane u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i drame Suncokreti izvođene u Narodnom pozorištu „Sterija“ u Vršcu.

Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo njen je debitantski roman.

Čita, piše, živi i radi u Beogradu.

Reviews

[Marijana☕✨ · Rating 5 out of 5]

Za početak bih citirala tekst jednog članka iz onih dana kada su mediji brujali o pobednici Bookinog konkursa: „Prve reči koje je Mirjana rekla izdavaču kada je pozvao da joj kaže da je pobedila su nešto što i mi možemo da kažemo njoj – pa gde ste do sad?”

Mirjana Drljević me ovog vikenda izbavila iz reading slump-a svojom postjugoslovenskom detektivskom pričom. Ljudi koji su odrastali u blokovima će sigurno mnogo više ceniti novobeogradsku nostalgiju koju je autorka probudila, a sa mnom će, osim toga, ostati i krajnje šarmantni (pre svega ženski) likovi i sentiment da je ovo roman jedne divne žene koja na pravi način oslikava žensku solidarnost, borbu, strahove, nadanja.
Inspektorka Lepa Vidić, Marta, Danica, Katarina, njihove ćerke i sve ostale žene sa kojima se susrećemo mogu biti svaka od nas. Doživela sam ovu knjigu i kao odu samohranim majkama i jednostavno svim majkama koje čine najbolje da vaspitaju svoju decu, mada to naravno ne uspeva svima.
„Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ se obraća različitim generacijama i spaja prošlo i sadašnje, uz kritiku društva i okolnosti u svakom trenutku, ne ulepšavajući preterano ono što je bilo pre. Možda sve staje u trenutak apsurda kada jedan starac izgovori: „Moj rat je bolji od tvog. Zato ja imam groblje, a ti nemaš.“

Što se tiče same misterije i detektivske priče, bila mi je dovoljno zanimljiva da gutam svaku stranicu (Mirjana bi mogla svačemu da nauči ove savremene skandi noar autore koje nam prodaju kao nešto nesvakidašnje 🥱). Postoji naravno momenat naive koji je svojstven domaćim romanima – nikad nisam znala to da opišem, prosto onaj trenutak kada zameramo našim autorima što nisu više „svetski“ – ali ovde mi je i to bilo šarmantno i nije mi smetalo. Odmah sam pogodila ko je krivac, ali ne govorim to kao minus, već ističem svoje FBI/Šerlok kvalitete. 🤭🤷‍♀️
Možda me najviše pogodio odnos koji Lepa ima sa svojim najmlađim sinom i zaista su sjajan detektivski duo (volela bih da pratim Lepu na razrešavanju još nekih misterija 💌).
Dopalo mi se što se na kraju provukla i mitologija tako da sam zaista uživala i moja ocena ovog romana je ogledalo toga.

[Miroslav Maričić · Rating 2 out of 5]

"Узмите децу и идите кући. Искључите телефоне. Отпутујте некуда. Разговарајте с њима. пеците им палачинке и чешљајте их. Покривајте их пре спавања. Певајте им успаванке. Пустите их да говоре. И испричајте што до сад нисте."

Опис на крају књиге сасвим задовољавајуће наговештава о каквој књизи се заправо ради. Три девојке потпуно голе, са зрнчићима нара у руци, леже непомично на Тргу републике, у ограђеном простору. Да ли је у питању уметнички перформанс, неки вид протеста невладине организације или јефтина реклама? Или су те три девојке заправо оне које су задњих неколико дана испуњавале ступце црне хронике под ознаком нестале? Реч је о крими причи, трилеру у којој се догађаји смењују као на траци. Нестанак Чарне покренуо је лавину нестанака, али и покренуо инспекторку Лепу да се увуче у историју три породице, да направи паралеле између мајки несталих породица и да нађе мотив за отмицу или нестанак. Све три мајке из војничких породица, одрасле заједно и све три одгајају децу без очева својих ћерки, а разлози су свакојаки. Прича о три пријатељице из детињства, заправо је прича која у својој сржи садржи и мит о Агамненону, Персефони, али и комунизам прошлих времена чије крајње коначиште гасне у згаришту последњег нам заједничког крвопролића. Чији очеви су били пријатељи, ко је жмурео на смрт на једно, а ко на оба ока и ко је заправо из рата дошао оштећен до сржи. И какве то све заправо има везе са Персефоном, а посебно са Агамненоном.
Генерално књига која је намењена за "брзо" читање, без претерано великих филозофских зачкољица, већ онако за чисто опуштање. Ликови су апсолутно лоше обрађени карактерно и они заправо и не служе ничему, већ само да буду пијуни који се крећу кроз радњу. Има ту ликова који мотив за своја дела апсолутно немају основа. Рецимо дечко Алекса (зашто?), да не помињем Огњена (мислим да стварно не могу да замислим таквог мушкарца који 20 година не зна да је отац, а онда напрасно седне на авион и из САД- а долети у Србију, секира се и вероватно остане заувек), па и та инспекторка Лепа, танко је све то. И наравно не могу да се отмем утиску да се у појединим издавачким кућама ствара толики маркетинг за увек просечне и испод просечне књиге, напросто реклама, реклама, реклама, и на крају оне вредне књиге попут Тирзе остану непогледане јер је поверење изгубљено.
Што се мене тиче ништа посебно, до местимично лоше.

[Tijana]

Ovo mi je sticajem okolnosti četvrta od trinaest knjiga koje su pre dve godine bile u užem izboru za NIN-a (čitam sporo ali uporno) i treća koja mi se više svidela od dobitničke, a isto tako treća koja je više roman od dobitničke, mada, okej, kako ko voli, ko sam ja da se mešam drugima u njihove tipologije književnih vrsta. Ali to na stranu.
Mirjana Drljević je u ovom prvencu napisala začuđujuće dobro sklopljen roman, elegantne kompozicije, sve je jasno postavljeno i odmereno. "Niko nije zaboravljen..." pritom se snažno oslanja na matricu detektivskog romana i odstupa od nje taman toliko da se svidi i ljudima koji ne čitaju krimiće. Autorka u tom modelu ukršta 1. jednostavno postavljene i blago stilizovane likove uz nijansu društvene kritike, idealne za detektivski serijal (ura za inspektorku Lepu i njene valunge), 2. pojedine mitološke aluzije koje su u prvom planu i one, važnije, koje su malo diskretnije provučene, i 3. još jednu priču o traumama devedesetih koje su sada prenete na iduću generaciju. I to sve zajedno funkcioniše i vrlo je pitko i zabavno, čitala bih još romana o Lepi i njenom pristupu policijskom poslu.
Mane romana nisu vidljive tokom čitanja nego tek kad se kasnije malo stiša adrenalin - i tu mislim uglavnom na objašnjenje inicijalne misterije. Uopšte je stanovište nestalih devojčica tek naznačeno spolja, a period njihovog boravka u HaduTM izveden postupkom [...] što je sasvim legitimno, ali eto, poželela sam malo više najmlađe generacije a malo manje najstarije (prikazom srednje generacije sam, naprotiv, vrlo zadovoljna, deca ranih sedamdesetih su fasovala u našoj književnosti bar koliko i u životu). Fantastični momenti takođe krše klasični zakonik dobrog krimića ali barem meni otvaraju prostor za neke vrlo zanimljive mogućnosti koje ovde nisu do kraja iskorišćene.
I moram da pomenem nešto što mi niko nije najavio, a to je koliko ovaj roman i "Mir i mir" Mirjane Novaković, objavljen jelte iste godine i zastupljen u istom užem ninovskom izboru, dele DNK: i antičku tragediju, i matrice detektivskog romana, i višegeneracijsko odvijanje zločina i kazne u srpskom društvu. Mnogo je interesantno koliko su od takvih sličnosti ove dve imenjakinje izgradile dva sasvim različita i na različite načine kvalitetna (ali i mestimično manjkava) romana.

[Jadranka · Rating 4 out of 5]

E pa, meni se dopala.
Pročitala sam je u jednom danu, delom zato što sam tako bila u mogućnosti (ajde bar neka korist od ovog neplaniranog bolovanja🤕) delom jer je tako i pisana, za čitanje u jednom dahu.

Roman pisan kroz više vremenskih tokova, pitkim stilom autorke, uspeo je da kod mene prizove atmosferu prošlih vremena.
Volela bih da ponovo sretnem likove inspektorke Lepe i njenog sina Fedora, možda u nekoj novoj priči koju bi nam ispričala Mirjana Drljević.

Već pretpostavljam da će roman da izazove ovakve i onakve komentare, kao i Milena Marković i njena Deca, ili Milica Vučković i Smrtni ishod atletskih povreda, ali kad malo bolje razmislite, nije li ipak sjajno što čitamo, i razmenjujemo doživljaje pročitanog, i razvijamo kritičku svest. Meni je to skroz ok, pa ne može se svaka knjiga svideti svima na isti način. To bi bilo baš dosadno, zar ne? 🤓

Ocena: 4.5⭐

[Puella Sole · Rating 4 out of 5]

Vrlo lijepo, pitko, atmosferično, razrađeno, bez potrebe za nepotrebnim pojašnjavanjem i suvišnim "pomaganjem" čitaocu da shvati šta to (treba da) čita, što posebno cijenim, zaista. Mislim da je i ovaj detektivski okvir zapravo dobro odabran i da je lijepo poslužio kao odgovarajuća baza za jednu mnogo dublju i kompleksniju priču.

[Vanja Šušnjar Čanković · Rating 4 out of 5]

Za detektivsku priču, sasvim korektno. Sviđa mi se što je "ženska". Vrlo filmična i pitka. Nisam inače neki ljubitelj žanra, pa mi nekako bude žao što autorka s ovakvim kapacitetom ne obrađuje "ozbiljnije" teme. Prekratila vrijeme tokom tri terapije infuzijom. 💪

[Nina · Rating 3 out of 5]

Svi u sebi nosimo tu mistiku Jugoslavije; nosimo to breme svojim rođenjem na ovim prostorima, hteli mi to ili ne, sećali se toga lično ili slušali samo priče -- to je nešto što će nas proganjati do kraja vremena.

I kao svakog od nas, postoji ta neka nit koja me vezuje za taj period, nešto što me žacne svaki put kad uronim u tu temu, bilo kroz brutalističku arhitekturu, nostalgične razglednice sa mora, ili fotografije koje oživljavaju na trenutak davno zaboravljene prizore. Romantizujem tadašnje svakidašnjice, a onda se setim i svih onih užasa koji su stavili tačku na tu specifičnu jugoslovensku bezbrižnost.

Ovaj roman mi je dao mrvicu tog osećaja, da sam bliska s tim prohujalim vremenima, da nosim tu zajedničku prošlost. I to je možda, po meni, najsnažniji adut ove priče -- sa lakoćom vas teleportuje u novobeogradske blokove kroz tri generacije.

A sad ono neizbežno "ali": volela bih da sam se više saživela sa likovima i sa glavnim tokom priče. Nekako su mi svi bili sporedni, nezanimljivi, i nisam toliko ni čekala to veliko otkriće na kraju, koliko sam samo želela više pozadinske priče i vraćanje u prošlost. Gvozden i Dobrivoje su me najviše fascinirali, od njihovog prijateljstva do tragičnih završetaka (svako na svoj način) -- što dovoljno govori o umeću autorke (jer je jedan toliko skrajnut, a drugi pokojni).

Odavno me neka knjiga nije ovako "provozala"; od mene svakako preporuka!

[Bojana · Rating 5 out of 5]

Peticija da Mirjana Drljević napiše još par knjiga i spasi nas čitalačke krize.
Detektivsko-fikcijski roman koji se ne ispušta iz ruku. Više je oda samohranim majkama, ženama-ratnicama spremnim da zaštite svoje mališane po bilo koju cenu.
Ovde se provlače i mitologija, srpska istorija, a i likovna umetnost sa dozom umerenog humora.
Preporuka za ovo štivo.

[Olivera · Rating 3 out of 5]

3.5/5🌟

nije loše, uz sufiks "za domaćeg autora"

[Milica Stojanović · Rating 2 out of 5]

2.5 ⭐️ rekla bih
Dosta naivno. 😏Likovi tu i tamo. Inspektorka Lepa mi i nije neki lik, a oseća se da se dosta radilo na tome da bude upečatljiva i faca. Isforsirana.
Priča mi na momente nije bila najjasnija, pa čak i kad se na kraju poslože kockice kao da mi izostaje neki jači motiv za zločin.
Ponekad su me izluđivala silna poređenja u tekstu. Zatvorio je vrata kao da… ok jednostavno ih je zatvorio.
Baš sam više očekivala.
Ako je ova priča pobedila na Bookinom konkursu za neobjavljeni roman i to među 500 i kusur rukopisa, pitam se kakvi su ti ostali rikopisi? 😅

[Hazel · Rating 5 out of 5]

Odusevljena sam svakom rečenicom ovoga romana, slikovitim opisom, sintagmom… Podseća me i na Bakmana, eto, kao da čitam srpskog Bakmana. Priča je okej, ali ono što me je fasciniralo je samo pisanje.

[Slobodan · Rating 3 out of 5]

Ne mogu reći da mi je baš legao ovaj detektivski, 'krimi-triler' roman, i nisam se baš toj priči nadao videvši 'zvučni' naslov romana i nakon njenog gostovanja na Krokodilu. Ali ok, čitljivo i preporuka za ljubitelje žanra.

[Biljana · Rating 3 out of 5]

Roman “Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo” autorke Mirjane Drljević, koji je pobjednički roman za najbolji neobjavljeni rukopis, prema izboru izdavačke kuće Booka, za mene je predstavljao izlazak iz čitalačke zone komfora.

Vješto izbjegavajući detaljnije opise radnje, pri tome znajući da se radi o trileru (između ostalog), bila sam pomalo skeptična, s obzirom da moje povjerenje kada su trileri u pitanju pripada skandinavskim autorima.

Ipak, blokovi Novog Beograda poslužiće svrsi u postavljanju pretežnog mjesta radnje i slučaja otmice tri tinejdžerke, čije su majke odrasle zajedno.

Na ovako postavljen temelj, autorka će centralnom žanru dodavati elemente istorijske (ne)fikcije, komedije, pa i magijskog realizma, u nastojanju da aktivna policijska istraga posegne u prošlost, tačnije sedamdesete godine XX vijeka, rat u Bosni (i dalje smatram da je ova tema već istrošena u našoj modernoj književnosti), stvorivši puni krug oko mnogobrojnih likova i njihove međusobne povezanosti, kako bi se riješio ovaj slučaj.

Iako ovaj roman, posebno negdje na sredini, gubi na svojoj snazi i dijalozi mu postaju banalni i neuvjerljivi, ne može mu se osporiti inovativnost u fuziji žanrova, i svježini likova poput inspektorke Lepe, otvarajući nove mogućnosti djelima poput ovog da pronađu svoj put do šire čitalačke publike.

[бетмен · Rating 3 out of 5]

питка прича и занимљив расплет испричан кроз прошлост мајки и девојчица које наизглед нису никако повезане нису оно што ми је било довољно да се потпуно уживим у роман. сметала су ми кратка поглавља где у сваком таман сазнамо нешто и онда се то заврши, као да се списатељица бојала да би нам која информација више разрешила злочин пре времена. такође, оно што ми смета у савременим да не кажем модерним домаћим романима, па и овом, јесте 1) провлачење суреалног и 2) овлаш помињање рата у босни који је заправо и основа за многе освете. не разумем убацивање ни једног ни другог у роман и верујем да би могао много јачи разлог за освету да се осмисли (или да се макар ликови боље разраде да нам њихово место у роману буде упечатљивије, овако ми је само мех).


капирам да би све могло да се сумира цитатом који неки од ликова изговара: мој рат је бољи од твог. зато ја имам гробље, а ти немаш. само бих волела да су ликови у роману више одговарали улогама које су им на крају додељене.

п.с. не смета ми ратна тематика генерално и разумем да је то генерацијска траума са којом свако покушава да се избори на неки свој начин само овде, кад смо већ дошли до расплета, сам била у фазону "пих *опет* рат".

[kvazimodla · Rating 5 out of 5]

Lepa, carice ❤️
Takodje, jako mi je drago što evo još jedne osobe kojoj diže pritisak ono kvazinovinarsko "šokantno i ledi krv u žilama" :)

Bez sve šale, višeslojno par excellence. Od žene, o ženama, bez ulepšavanja i bez izvinjavanja, s ljubavlju. Život, odrastanje, jugonostalgija (jugodepresija?), pad i raspad svega, posledice i dokle dosežu. Istrajavanje, bez pompe. Izmedju ostalog.

Prvi roman, neverovatno. Svaka čast.

[Bgcrtice · Rating 4 out of 5]

3.8⭐️

[Dimitrije Vojnov · Rating 4 out of 5]

NIKO NIJE ZABORAVLJEN I NIČEGA SE NE SEĆAMO je prvi pobednik konkursa koji su raspisale izdavačka kuća Booka i OTP Banka. Reč je o prvom romanu dramaturškinje Mirjane Drljević i kako sami izdavači kažu, ubedljivom pobedniku njihovog konkursa. Ovaj debitantski roman se u vreme kada zapisujem ove utiske našao i u užem izboru za NINovu nagradu, dakle možemo reći da je reč o jednoj veoma uspešnoj knjizi.
Istovremeno, reč je i o veoma uspeloj knjizi koja u svojim najsnažnijim deonicama doseže same vrhunce savremene srpske proze, i one čine većinu njenog obima. Pomalo je možda nezahvalno govoriti na takav način o knjizi - koliki je njen deo ovakav a koliki onakav i verovatno nije metodološki ispravno ali prosto sam tekst zahteva takav pristup jer naprosto nije u svakom pogledu ujednačen.
U pogledu stila, sam početak romana, uvodno poglavlje na bitno je nižem nivou od ostatka knjige. U njemu ima nekog neuspelog, prvoloptaškog humora sa namerom da se ilustruje mentalitet, to društvo u kome mi živimo i sl. i to je pogrešno na više nivoa. Nije dobro napisano i nije to situacija koja danas može adekvatno da se uzme kao predmet za seciranje i kroz "malu situaciju" opiše "širu situaciju". Čitalac će ubrzo, zaista samo par stranica kasnije naići na bolji, pa zatim i najbolji deo romana, i to će lako zaboraviti, ali ovakvi detalji sugerišu da je knjiga mogla biti rigoroznije urednički oblikovana. A isto važi i za samo izdanje koje je grafički dosta neugledno u pogledu korica i nekako potcenjuje u osnovi odličan tekst koji je upakovan u korice.
Potom, roman ima samo još dve instance u kojima odstupa od psihološki produbljenog, interesantnog postupka i veoma pitkog i efektnog stila, i zalazi u domen britanskog televizijskog procedurala a to su situacije sa glavnom detektivkom i njenim hendikepiranim sinom koji joj pomaže u rešavanju slučaja i samo razrešenje misterije koje je zbilja na jednom skromnom televizijskom nivou.
U te dve televizijske intervencije leži i jedan paradoks romana. Naime, glavna junakinja ima u sebi potencijal da se pretvori u nosioca serijala romana, i na kraju neki detalji je čine baš takvim likom i gotovo da naglašavaju takvu nameru. To je skroz legitimno i rado bih čitao dalje avanture ove junakinje ali je malo u nesaglasju sa snagom ostatka rukopisa gde imamo utisak da imamo roman koji je samostalan, obuhvata jednu priču i nijednu drugu i gradi jedan svet koji van njega neće postojati.
To su isto neke stvari koje su se urednički mogle doraditi, naročito samo razrešenje misterije koje je logično, iznenađujuće, proističe iz priče, potencijalno je produbljuje ali prosto ako se ovako izvede to je ipak samo televizijski nivo. Način na koji je priča dotle pisana iziskivalo je neko ideativnije razrešenje jer je tekst dotle bio upravo takav i slabo je trpeo takvu konkretizaciju i svođenje na ono što se eto, zbilo.
Naprosto, ponekad ono što se zbilo kad se konkretizuje nije dovoljno u odnosu na ono što je pre građeno, setimo se prve sezone serije TRUE DETECTIVE.
E sad, kad dođemo do onoga što je najuspelije u romanu na svu sreću po obimu zauzima dominantan deo romana i njegovog izraza. To je priča o prijateljstvu, detnjstvu, mladostima i razočaranjima tri žene i nestanku njihovih kćeri u sadašnjosti koji razotkriva njihove živote, kajanja, njihove grehe a samim tim i predačke itd.
Roman veoma sugestivno dočarava atmosferu, i sadašnjosti i raznih prošlosti koje su pohodile iste junakinje i ambijente, veoma zanimljivo tretirajući teme porodičnog nasilja, nesigurnosti, izdaje i tajni koje uništavaju one koji ih kriju.
Misterija je konstruisana i kao whodunit i kao whydunit i na oba nivoa funkcioniše. Naravno, whydunit momenat nekako lakše naslutimo, ali i dalje je veoma zanimljivo razrešenje, i rekao bih dosta sveže u pogledu toga šta je zaista motiv. Isto važi i za whodunit, uz sve one primedbe na konstrukciju i stilsko oblikovanje samog razrešenja.
Inspektorka koja istražuje slučaj svemu donosi jednu finu dozu ironije, duhovitosti i u sagledavanju sveta ali i u verbalnoj komunikaciji, dodajući samo jedan novi fini sloj svemu što je dotle izgrađeno.
Roman, stoga, nije savršen, ali ako je za utehu malo koji srpski roman jeste usled potpune devastacije cele izdavačke a pre svega uredničke infrastrukture. U tom smislu, možda ni nemamo pravo da tražimo više od ovoga od srpske proze u ovoj formi u ovom trenutku.
Kad je reč o srpskom kriminalističkom romanu gde je situacija još poraznija, NIKO NIJE ZABORAVLJEN I NIČEGA SE NE SEĆAMO doseže određene standarde koji daleko prevazilaze njegov rutinski nivo i u tom pogledu, ljubitelji žanra treba da ga pročitaju jer još dugo ovako nešto neće dobiti.
Mirjana Drljević je ovde blizu jednog besprekornog, konzistentnog teksta, nije ga dosegla, pa sam osetio potrebu da na to ukažem, i napravio sam drastičniju grešku nego ona - nesrazmerno veliki obim svojih utisaka sam utrošio na ono što mi je remetilo utisak nego na ono što je ovde uspešno izvedeno.
Ali, da sam drugačije pristupio, verovatno bih izneverio svoj utisak da se ovde nalazimo blizu nečega zaista dobrog, gde uvek postoji doza frustracije i doza uživanja. Uprkos tome što izgleda kao da je meni frustracija dominantan osećaj, uživanje je ipak bilo veće.

[Palindrome · Rating 2 out of 5]

Četiri žene koje govore istim glasom, a stil dosta pretenciozan za moj ukus. Da nije zagušena potrebom da knjiga bude "blistavo pametna", ova priča bi bila čak i korektna.

Ovako: 3- ili 2+.

[5rovsvet · Rating 4 out of 5]

Izdavačka kuća Booka je u toku prošle godine organizovala konkurs za najbolji neobjavljeni roman. Roman Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo je proglašen za najbolji od pet stotina sedamdeset pet pristiglih romana. Ujedno je i lepa vest što vidimo da ima ljudi koji stvaraju i pišu.

Za razliku od većine drugih romana (ako ne računam filmovane knjige) sa ovim romanom se desilo da sam prvo čuo diskusiju o njemu, a potom ga pročitao. Dobio sam poziv od veoma drage koleginice da prisustvujem jednom čitalačkom klubu i rado se odazvao. Neke delove tokom diskusije jesu otkrili, ali me to ni u jednom trenutku nije pokolebalo da odustanem od romana.

Prolog je vrlo interesantan i ostavlja nas u velikoj misteriji. U Beogradu su osvanule tri gole devojke koje su naizgled mrtve. Prolaznici koji su se tu našli su imali razne ideje odakle one tu, a klinac ošišan na keca me je oduševio. Iako su to jedine četiri reči kojim ga autorka opisuje, ona njegovim postupcima pokazuje da on nije baš baja bez ikakvog kodeksa i poštovanja. Posle toga nas autorka vraća šest dana ranije.

Tri devojke su nestale i inspektorka Lepa je zadužena da ih pronađe. Već od prvog susreta ova žena je meni super. Mirjana ju je na veoma zanimljiv način (bar za mene) dočarala da sam se radovao svih poglavljima sa njom. Neposredna, otvorena, zanimljiva, često kaže i nešto što ne bih od nje očekivao. U svakom slučaju ostavlja utisak. Dopada mi se što kroz ovaj roman nemamo nekih dosadnih opisa procedure, već samu srž istraživanja slučaja.

Kako su nestale tri devojke, tako su upletene i tri porodice. Ispostavlja se da su one međusobno povezane. Takođe se ispostavlja i da su još neki ljudi koje ćemo „sretati“ kroz roman, takođe, povezani sa ove tri porodice. Ti momenti povezanosti ko je sa kim i kako i šta su meni lično bili ponekad malo zbunjujući. Ipak, na kraju se sve shvati.

Druga stvar, koja je meni bila baš nerazumljiva, su momenti u simetričnim zgradama. Prosto ne želim više da otkrivam, ali oni koji su čitali će verovatno da se sete. Ne znam, ništa ja nisam razumeo šta je tu poenta i u šta to „gledam“. Delovalo mi je veoma strano, gotovo nadrealno. Možda to i jeste poenta, kao i sa zamišljanjem. Nije mi toliko kvarilo same utiske o romanu, ali mi je bilo nejasno.

Iako kroz priču pratimo tri vremenska toka – sadašnjost i prisećanje iz prošlosti u dva perioda, nije teško radnju ispratiti u tom smislu. Dopada mi se kako je autorka dočarala ta neka stara vremena. Ne previše, ali opet dovoljno. I same korice govore svoju priču o tom vremenu, tako da bih ovim putem pohvalio i autore korica.

Iako mi je u prvom delu roman Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo bio osrednji, tokom druge polovine romana brzo sam ga čitao, prosto sam upijao ono što piše i jedva čekao da vidim šta će još da se desi. Iako sam znao ko je bio otmičar ipak nisam znao sve okolnosti, tako da mi je bilo zanimljivo da otkrijem sve detalje i okolnosti koji su do toga doveli. I voleo bih da se sa Lepom sretnem u budućnosti.

Tužno i srećno srce ne kucaju isto.

Ne znam zašto nam je uz neke ljude lepše da postojimo.

★ Za izdvojene citate i više detalja posetite blog Petrov svet
★ Možete me pratiti i na Instagram stranici

[Sugar Pill · Rating 5 out of 5]

Naprosto ne znam koje su prave reči da se opiše ova knjiga. Činjenica da je ovo prvi roman Mirjane Drljević mi je neverovatna.

Priča počinje krajem - naga besvesna tela tri tinejdžerke pojavljuju se na Trgu republike, ograđena konopcem i predstavljena kao eksponati, dok se sa okolnih zvučnika čuje jezivo pojanje.

Od tog momenta pratimo više narativnih tokova. Vraćamo se u dane njihovog nestanka, ali i mladost i detinjstvo njihovih majki. Ono što povezuje sve tri devojčice je nedostatak očinske figure, ali to je samo ono što prvo vidimo i što je najlakše za primetiti. One su generacijski povezane na toliko načina da ih je nemoguće sve nabrojati.

Svaka priča iz njihovog života i života njihovih majki, ma koliko u trenutku čitanja delovala bezazleno i nebitno, ima svoje mesto u toku radnje. Svi likovi su na neki način povezani, životno ili pukom slučajnošću. I Mirjana Drljević ih sve, polako, deo po deo, uklapa kao veliku slagalicu. I ne samo likove, već svako sećanje, svaki predmet, miris, uspomenu.

Ušla sam u čitanje ove knjige misleći da je triler, ali ona je detektivska priča, noar, magijski realizam, psihološka misterija, priča o generacijskoj traumi, krivici, ideološkom nasleđu.

Toliko me je uvukla u priče tri porodice, da sam čuveno pitanje: "Ko je krivac?" potpuno zanemarila. A i da sam žarko želela da to odgonetnem, verujem da ne bih uspela.

Dve stvari moram posebno da napomenem:
1. Detektivka Lepa je ženski lik o kakvom želim da čitam.
2. Naslovnica koja aludira na Margitovu Glokondu, a tako se savršeno uklapa u priču o vojnim licima iz beogradskih blokova, kao i priča o njihovoj ličnoj verziji Glokondi je fantastična!

[Miljana · Rating 5 out of 5]

Autorka piše tako lepe rečenice, da sam sve vreme bila sa njima, osetila miris cveća, uletela u Ognjenov zagrljaj, odrastala u Bloku C. Velika preporuka.

[Mihajlo Vasiljević · Rating 4 out of 5]

S obzirom da je prvi roman, neke stvari se mogu oprostiti. Autorki. Urednicima ne. Što se tiče kraja romana, on je previše zbrzan, kao da ga je autorka završila jer je videla ovaj konkurs na osnovu kojeg je i objavljena knjiga. Sviđa mi se Lepa i njen odnos sa sinom i voleo bih da vidim Lepu u još nekim pustolovinama. Sam vrhunac radnje i drame mi nije jasan, nije dovoljno jak motiv. Ne mogu jasno da objasnim šta mi nedostaje, ali osetim da neka varnica fali. Mislim da je moglo ovo bolje, jer ideja kao ideja mi je odlična. Naslov i korice su upečatljivi. Ceo paket je dobar, zanimljivi dijalozi, pogotovo na početku romana. Nadam se da će sledeće delo biti kompletnije. Pored nedostataka koje sam naveo, ja ovu knjigu nisam mogao da ispustim iz ruke i preporučiću je sigurno drugima. Ovo nije vrhunski triler, ali je zanimljiv, lep, dobar triler u kom će mnogi sigurno uživati.

[Ivana]

Roman kreće kao detektivski (i ostaje detektivski, uz popriličnu nadogradnju). Na Trgu Republike prolaznici ugledaju naga tela tri devojke, i ponašaju se manje-više onako kako biste u ovo vreme i očekivali: gledaju, komentarišu, slikaju ih i slike dele po društvenim mrežama… Žive li su, mrtve li su, ne zna se. Sve izgleda uvrnuto. Neko prepozna da su to one devojke koje su nedavno nestale, u svim medijima je bilo o tome. Maloletne devojke. Ahem.

Da ne spojlujem dalje šta se na samom startu dešava, već u sledećem poglavlju se vraćamo nekoliko dana u prošlost, i pratimo klimakteričnu inspektorku koja istražuje slučaj nestalih devojaka dok je u svakom poglavlju muče valunzi (sjajan lik, zaista; i njen sin Fedor je divan). A onda malo-malo pa idemo još dalje u prošlost, što me je isprva zbunjivalo, dok nisam shvatila da su ti vremenski prelazi odlično osmišljeni i vrlo precizni; predstavljaju prisećanja likova od kojih polako sklapate kockice, i mada se dobar deo tih prisećanja dešava tokom devedesetih, kada nestale devojke nisu bile ni rođene, i te kako imaju veze sa ovim slučajem.

Jer su devedesete bile jedno čudno vreme sa kojim ni dan-danas nismo raščistili. Za autorkinu generaciju, bilo je to vreme kad su njihovi prijatelji odvođeni na ratište (a Srbija zvanično nije bila u ratu). Ja sam koju godinu mlađa, pa je za moju generaciju to bilo vreme kada su starija braća naših prijatelja slata na ratište, kada su se skrivali da ne budu regrutovani, kada su bežali iz zemlje da se ne vrate, kada su namerno padali godinu u srednjoj da ne bi bili poslati da ubijaju ili budu ubijeni…

A i danas su, u jednoj te istoj zemlji, jedni te isti ljudi, za neke ratni zločinci, a za druge heroji.

Svaki psiholog bi rekao da je ono kroz šta smo prošli traumatično iskustvo, a opet, neretko ispada da je sramota pominjati traumu ako niste bili na ratištu ili ako niste bili raseljeni (rođak jedne drugarice mi je svojevremeno rekao da ne znam kako je to kad te oteraju iz tvoje kuće i sa tvog imanja, i kažu ti da to sad više nije tvoje, i da nikad ne možeš da se vratiš; u to vreme sam najveći deo života provela kao podstanar, a i dan danas ne znam, za početak, ni kako je imati svoju kuću i imanje). Ako pominjete traumu i loša vremena, vi ste oni razmaženi koji se žale što nisu mogli da nađu šta hoće na rafovima, a ljudi su ginuli.

I te kako su ginuli. Uključujući i klince silom poslate u rat koji zvanično nije postojao. Neki su ginuli, neki se vraćali, zauvek izmenjeni, i u velikoj meri ignorisani. Svima je teško. Svi se nekako batrgamo. Daj da se nekako ide dalje.

I batrgali smo se, svi redom, i stigli dokle smo stigli.

Samo što, kada se neke stvari ne raščiste, to ne znači da neće biti posledica. Mogu stvari da se guraju pod tepih, i to dosta dugo. Može da se prećutkuje i ućutkuje.

Ali će posledica biti. Živimo ih.

Ovo je roman, između ostalog, i o tome, o ćutanju i prećutkivanju i nekakvom guranju dalje, nema veze što se rane nisu zacelile… A te rane sve vreme izjedaju. I to mora da pukne.

A kad pukne, nema nazad. Neki će, bez sumnje, za tri dana da zaborave celu stvar, bar dok nešto ne zvekne njih direktno. A neki, silom prilika, neće moći da zaborave, iako ništa nisu skrivili.

Posledice snosimo svi. Prihvatali mi to ili ne. A možemo da prihvatimo, i priznamo, možda nađemo i pomirenje. Možda nastavimo sa životom, iskreniji i mudriji.

A ova priča o odrastanju u novobeogradskim blokovima, prijateljstvima koja se održavaju celog života, odnosu između roditelja i dece, istrazi jednog slučaja koja mora da kopa decenijama u prošlost… Govori i o tome.

I vraški je dobra knjiga.

[Sara · Rating 3 out of 5]

Pa ne znam, bilo mi je zanimljivo dok se stvari nisu "razriješile". Razumijem motiv, ali izvedba mi se čini apsolutno besmislena. Također ima puno likova, a nitko nije pretjerano detaljno razrađen. Najintenzivniji mi je bio odnos i napetost između Gvozdena i Dobrivoja i bilo bi mi zanimljivije znati više o njima i o tome kakve veze sad tu zapravo ima zajebavanje njegove unuke i šta je to ikome ciljano napravilo. Ne mogu reći da mi je pretjerano jasan motiv i izbor žrtava. Od krimića generalno očekujem da su detalji izrazito dobro osmišljeni i povezani.

[Ksenija · Rating 5 out of 5]

Divan prvenac - spretan, brzog ritma i duhovit. Radujem se sledećoj knjizi autorke!

[Nevena · Rating 4 out of 5]

dobra!

možda na trenutke usiljena
ali mislila sam ceo dan o tome ko li je to kriv
da li je neko zaboravljen
čega li se sve (ne) sećamo

volela bih da su karakteri likova jasniji, to mi je nedostajalo


ali nisam se naljutila

:))

[Nadja · Rating 4 out of 5]

Za plažu 5+

[Tatjana Bordukalo Nikšić · Rating 3 out of 5]

Do srpske knjige u Hrvatskoj je nevjerojatno teško doći. U knjižnicama ih nema, u knjižarama također, a čak ni srpski izdavači na Interliberu, umjesto da nude recentne domaće naslove, radije prodaju prijevodnu prozu, što je apsurdno, jer su isti ti naslovi najčešće dostupni i u hrvatskom prijevodu. Tako da čitatelj, zainteresiran za suvremenu srpsku književnost, najčešće mora knjigu naručiti iz inozemstva. Na sreću, ima hrvatskih izdavača koji će vam ispuniti i tu želju.
Možda zbog ovih okolnosti, a i zbog visokih ocjena na Goodreadsu i sjajnih kritika, od ove sam knjige očekivala više, pa me donekle razočarala. Samo donekle - jer priča je intrigantna (kako krimić može ne biti intrigantan?). Ali nije mi dala ono što sam očekivala - prikaz suvremenog života u Beogradu, s aktualnim problemima, situacijama i frustracijama. Umjesto toga, dobila sam krimi-priču napisanu pomalo u maniri stranih romana, s doduše simpatičnom inspektorkom koja vješto rješava slučaj (koliko je njezin lik zaista realan?). Nadala sam se da će i činjenica da su očevi glavnih junakinja bili djelatna vojna lica dati malo više mesa, ali ništa od toga. I rat 90-tih je zapravo lukavo zaobiđen, iako je bio presudan moment u životu nekih od likova. O glavnim ženskim likovima – majkama nestalih djevojaka – u stvari doznajemo vrlo malo (šteta, Danica je baš zanimljiva), iako bi obiteljska i osobna priča svake od njih bili dobar materijal za još poneki roman. Ono što mi je najviše smetalo, a provlači se kroz cijeli roman, jest previše naglašena autoričina ideja – tj. previše je očito „što je pisac htio reći“. I s tim u vezi, promašen žanr romana, jer bi se bez krimi priče moglo više toga izreći o suvremenoj beogradskoj realnosti i utjecaju prošlosti koji se prešućuje, ali se ne može sakriti. Ovako smo dobili doduše napetu priču (jer svaka krimi-priča je napeta), ali mjestimično vrlo neuvjerljivu i pomalo šuplju.

[Anja Radonjić · Rating 3 out of 5]

3.5/5⭐

Ali autorka koja ni u jednom momentu ne propušta priliku da pomene kako je Lepa u menopauzi i ima valunge 💀

Sve u svemu 3.5 zvezdice, bilo je 4 dok nisam pročitala kraj. Ne znam, nekako mi je kraj baš zbrzan i nedostaje mi jači motiv za zločin...

[Tamara Mitov · Rating 3 out of 5]

Očekivala sam više od ove knjige s obzirom na to da je u pitanju "Pobednički rukopis". Mnogo toga je falilo ali sve u svemu solidne 3⭐. Nepopularno mišljenje-knjiga i nije nešto posebno! Možete ali i ne morate da je pročitate...