Mir i mir

by Mirjana Novaković

Od studentskih dana bili su najbolji prijatelji, a onda, pošto ih je neko potkazao DB-u, počeli su da se međusobno optužuju, svađaju, rastaju i na kraju preziru. Trideset i pet godina kasnije ubijen je jedan od njih, nekadašnji kolega a sada tajkun.

Ko je potkazao? Ko je ubio tajkuna? Ko je imao razloga za osvetu?

Kroz mir osamdesetih godina XX veka i mir dvadesetih godina ovog veka pratimo grupu nekada dobrih drugova, njihove odnose, ljubavi i međusobna ogrešenja. I dok se u pozadini osamdesetih godina pripremaju ratovi, u kotlu sadašnjeg vremena tranzicija neumoljivo guta sve vidove nekadašnje uzajamne naklonosti, empatije i odanosti većine junaka ovog romana, otkrivajući uzroke njihovih nesporazuma i razilaženja pod senkom jedne zagonetne mladalačke izdaje...

„Sve ono što poštovaoci Mirjane Novaković vole u njenim delima naći će i u romanu Mir i mir, koji bi mogao biti najbolje i najzrelije delo ove izuzetne autorke. U besprekorno izvedenoj kompoziciji ovoga romana ukrštaju se dve uzbudljive krimi storije. Jedna seže u ne tako daleku prošlost, u čijoj osnovi stoji pitanje ko je Službi bezbednosti prijavio buntovničke mladalačke razgovore socijalno, intelektualno i psihološki raznolike grupe prijatelja, i tako obeležio njihovu budućnost neizbrisivim žigom. Druga se odvija u neposrednoj sadašnjosti romana i plete se oko ubistva tajkuna Zorana Vidića. Uporedo sa ovim uzbudljivim i pitkim zapletima, u potki svog dela autorka razmatra prirodu umetnosti, načine na koje ona ostvaruje svoju referencijalnost, ali i potencijalnu svevremenost.

Sve pripovedne niti ovog romana maestralno se zapliću i, što je mnogo teže, raspliću efektno i ubedljivo, gradeći slojevito, značenjima bogato, istovremeno duhovito i istinski potresno delo, u kojem se zrcali tragikomični koloplet naše tranzicijske stvarnosti.“
– Ljiljana Pešikan Ljuštanović

Genres: Serbian Literature

520 pages, Paperback

Published November 29, 2022

About the author

U prozi Mirjane Novaković prepliću se sadašnjost i prošlost, fantastika i realizam. Likovi su zanimljivi, zapleti neočekivani, prepliću se elementi krimića, horora, mitskog i naučne fantastike. Njena proza je privlačna, i običnom i zahtevnom čitaocu, a pripovedački stil je ironičan, sa puno duha i šarma.

Mirjana Novaković je debitovala 1996. godine zbirkom Dunavski apokrifi, u izdanju Narodne knjige. U toj zbirci su se našle dve novele: Gromovska Legija i Jevanđelje po žednoj. 2016. godine objavila je zbirku Tajne priče, u kojoj su pored ove dve novele sabrane i priče koje je devedesetih godina XX veka objavljivala po književnim časopisima.
Bila je i koscenaristkinja tv serije Grupa (2019).

Napisala je sledeće romane: Strah i njegov sluga (1999, nagrada „Isidora Sekulić“, najuži izbor za Ninovu nagradu), Johann’s 501 (2005, najuži izbor za Ninovu nagradu), Tito je umro (2011, uži izbor za Ninovu nagradu) i Mir i mir (Laguna, 2022, uži izbor za Ninovu nagradu).

Reviews

[Bepina Vragec · Rating 4 out of 5]

Odlična Mirjana Novaković.

Tijana će ovde, verujem, ostaviti reprezentativan review. Svakako je prilježniji poznavalac dosadašnjeg stvaralaštva Mirjane Novaković od mene.

Mir i mir je jedan izvanredan, angažovan, društveni roman. Epski u zahvatu. Ozbiljan trud za više čitanja koji je nezahvalno i ocenjivati na prvu ruku. U samom naslovu romana krije se asocijacija na Tolstojev Rati i mir, a Mirjana piše o periodima dva mira koji su uokvirili ratove devedesetih. Miru, s petokrakom, pre raspada Jugoslavije i post-Miloševićevskom, tranzicijskom miru 2000-tih. Junaci su Mirjanina generacija, rođeni sredinom šezdesetih, što na ovim prostorima znači da su im mladost i ranu zrelost (25-35) obeležili ratovi, raspad ideala, smena setovanog sistema vrednosti i proklamovane ideologije. Koristeći se raznim žanrovskim konvencijama (krimić, triler, nisko dozirana fantastika) i referirajući na klasičnu književnosti (Antigona et al.), Mirjana Novaković teži da oslika detaljan višedecenijski prikaz Srbije. Ovo je roman o prijateljstvu, ljubavi, izdaji; o tome kako kontekst, ugao gledanje i tajming utiče na naše sagledavanje stvari, ali i na docniju procenu prošlosti; koliko se menjamo ili ne, da li nam je umetnost važna, treba li da bude ... ujedno i roman o, moglo bi se reći, očekivanim izazovima koje život, trajanjem samim, postavlja (u svim vremenima). Roman o tome koliko, po pravilu, naposletku i ne bude važno ko je kriv - niko nije kriv, a zapravo jesmo svi krivi. I naročito, ovo je roman o tragičnom nepostojanju tzv. vertikalne pokretljivosti u srpskom društvu - ko se u imovinskom i obrazovnom smislu gde rodio, tamo će, kako sad stvari stoje, dok mu je veka, najverovatnije i ostati.

Iako obiman (518 strana), Mir i mir je konstruisan umešno, čita se brzo, ali je toliko višeslojan da ga, za potpun doživljaj, VALJA usporavati i ponovo iščitavati. Epizodni likovi (babe) su neodoljivi.

Ninov žiri na sledećoj dodeli da se izvini Mirjani Novaković za propust prethodnog, što nije bila uvrštena u najuži izbor (od 6), več samo u uži (među 13).

[Tijana]

Najpre jedan mali flešbek. Kad se pojavio roman „Tito je umro“, dočekan je uz neprikriveno razočaranje. Ljudi (ili bolje rečeno, čitaoci, a najbolje rečeno – kritičari) su priželjkivali ili nadali se ili, opet najpribližnije, OČEKIVALI su kao da na to imaju pravo – još jedan roman u kome će se književni uticaji videti kao s pobodenim putokazima tipa „Pinčon u ovom smeru, 2 km“, istorijsku pozornicu i već malo umoran ali neosporno literarni postmodernizam. Dobili su klot realistični savremeni triler bez velikih literarnih pretenzija, uz vrlo aktuelnu društvenu kritiku (ime po ime) i strašno su se razočarali.
Iz današnje perspektive, „Tito je umro“ bio je neka vrsta generalne probe za „Mir i mir“. I ovaj roman je smešten u sadašnjicu (konkretnije, dosta svežu jučerašnjicu, 2016. godinu), izgrađen na premisi trilera ili kriminalističkog romana i nudi izvesnu društvenu kritiku. I tu počinju razlike koje „Mir i mir“ čine ne samo značajno boljim romanom u odnosu na „Tita…“ već i na solidan deo naše aktuelne produkcije, ne da je to teško.
Naime: ovde Mirjana Novaković uredno zaobilazi očekivanja koja smo mogli izgraditi na prethodnom romanu. Iako počinje ubistvom javne ličnosti po imenu Zoran, na tom namigivanju imenovanjem završavaju se analogije s ubistvom Đinđića: pokojni tajkun je pre neko u stilu Miškovića ili Kostića nego „našeg ZoranaTM“. Zapravo, može se povući još jedna analogija, ali ona zalazi u domen spojlera ili čak ponajpre interpretacije kraja, pa ću je ovde izostaviti. Nema ni aluzija na aktuelnu političku situaciju koje će prekosutra već biti totalno passé. Stanje društva… pa, takvo je kakvo nam je. Ovde se više ide na poopštavanje i izvođenje trajno važećih zaključaka među kojima neočekivano iskače onaj koji je Bepina ovde na GR sažela kao „tragično nepostojanje vertikalne pokretljivosti u srpskom društvu“: fenomen usuda dece iz dobrih kuća i nas ostalih. Čini mi se da je i ta svest, ali i jedan novi nivo empatije, važna razlika u odnosu na prethodna dela Mirjane Novaković. Ovde prvi put srećemo lik koji je po svemu antipatičan, iskompleksiran džiber, i čak nije ni antiheroj nego prosto… bednik, pa ipak, kocku po kocku mozaika, ona uspeva da nam ga približi taman toliko da čak i njemu priznamo ljudskost i da ga malo požalimo. (S đavolom u „Strahu i njegovom slugi“ posao joj je bio daleko lakši.)
Ali ovo je možda i manje zanimljiva strana romana, baš kao što je priča o raspadu Jugoslavije prisutna, ali vidljivo sporedna u odnosu na priču o raspadu jednog malog studentskog društva iz polovine osamdesetih godina. Rekla bih čak da je, nasuprot većini savremenih romana koji jugoslovenske ratove tematizuju, „Mir i mir“ raspad zemlje iskoristio kao postvarenu metaforu za raspad te mikrozajednice.
Ono u čemu ova knjiga briljira jeste vođenje dva uporedna zapleta s istom grupom protagonista kroz dve epohe: osamdesete (otprilike godina ili dve, 1986-7) i nekoliko meseci u savremenom trenutku. Sekvence su brižljivo konstruisane i raspoređene tako da i bez štrčećih vremenskih naznaka „nekad/sad“ prepoznajemo kad se šta dešava, s diskretno uklopljenim markerima koji mogu a ne moraju da budu bitni, s motivima i scenama koje se uspešno dozivaju i udvajaju. Svako od nekadašnjih omladinaca koje pratimo u sadašnjici je tužan, ogorčen, nezadovoljan i neostvaren na nešto drugačiji način, i krivicu za to pripisuje drugima, najčešće upravo ostalima iz grupe.
Lajtmotiv i intertekst celog romana jeste Sofoklova Antigona, i ovde takođe moram da naglasim koliko mi se sviđa što zaplet Antigone nije preslikan 1:1, već se zapodeva trajna igra u kojoj likovi nagađaju i traže svoj ekvivalent u Sofoklovoj drami, usput prezrivo komentarišući „tuđe“ likove, čime se možda još više otkrivaju nego prostom identifikacijom. Kao što svako poglavlje otvara podesan citat iz drame koji se u daljem tekstu najčešće ironično prelama. Od Pinčona je ovde ostao taj daleki odjek: ironija; i mnogo bliži: žestoka, autentična paranoja. Za mene je mnogo vidnija paralela (ne mislim da je reč o neposrednom uticaju, nego upravo o paralelnom razvoju tranzicione i posttranzicione književnosti) sa Peljevinovim negovanim cinizmom i njegovim fantazmagoričnim epizodnim likovima koji nam usred neke banalne, prostačke scene iznude, nasilja, jeftinog seksa, iznenada odškrinu vrata prema nekom suludo uverljivom čitanju, recimo, Ničea, ili se na kraju kafkijanski zamršenog spleta hodnika nađemo u kancelariji gde zle sekretarice uporedo otvaraju tarot i oduševljeno prepričavaju NKVD anegdote. I tu se slažem s opštim oduševljenjem (ok, dvoje od troje GR prikazivača) likovima baba. Divne su, užasne i lude i možda se u iščitavanju njihovih zagonetnih iskaza krije najvažnija tajna ovog romana.
Šta još? Ono što je znatno manje uspelo: diferenciranje glasova pripovedača. Iako svako od njih ima drugačije zaleđe, drugačiji ukus, stavove i viđenje događaja u kojima učestvuje – sami glasovi, ritam i tok pripovedanja (baš tok, rečenice su duge i slivene kao i u „Johan’s 501!), varljivo su međusobno slični, potrebno je možda da se prođe cela trećina ovog solidno dugog romana pa da se sasvim izdiferenciraju. Način na koji im se ulančavaju misli, digresivno i iznenađujuće zaključivanje, takođe su previše slični kad se ima u vidu koliko su raznorodne ličnosti u pitanju. I najslabiji aspekt, baš kao u „Johan’s“: stihovi. Ubačeni segmenti pisani slobodnim stihom imaju, doduše, mnogo narativnog smisla, u krajnje promišljenoj strukturi romana su maltene neizostavni, ali svejedno se mora reći da ne valjaju na onom najosnovnijem formalnom nivou.
I još: kraj. Rasplet možda neće zadovoljiti osobu koja se bila napela da ovaj roman čita baš kao triler, ali iskreno, svaka joj čast ako je u tome ustrajala posle prvih sedamdesetak strana. Dotle je postalo sasvim jasno da je ovde cilj u samom putovanju a ne u, jelte, stizanju na odredište.
I sve u svemu: pred čitanje sam malo puhnula na endrjuovu tvrdnju da je Mirjana Novaković pokradena za NIN-ovu nagradu, sad mogu da potvrdim da bogami jeste pokradena i to već drugi put. Ok, možda bi me neka od knjiga iz užeg kruga za prošlu godinu razuverila kao mnogo bolja i od „Mira i mira“ i od Danice Vukićević?... čisto sumnjam?... u svakom slučaju ajde da se nadamo da ćemo imati prilike da proverimo još ponekad da li je svaki NIN-ov žiri alergičan na Mirjanine knjige.

PS baš sam dosta za vreme čitanja razmišljala o generacijskom identitetu ove knjige i šta bi koja generacija čitalaca iz nje dobila odnosno propustila, ali i ovako sam prekardašila sa dužinom a i realno OTKUD JA ZNAM ŠTA MLADI LJUDI MISLE (samo sam oduševljeno groknula na okupljanje mladih predstavnika srbstva u Kinoteci).

[endrju · Rating 5 out of 5]

Mirjana Novaković je pokradena za NIN-ovu nagradu. I to, ako ni zbog čega drugog, zbog sporednih likova baba - od one koja je vezla zastavu za političku stranku pa navezla Betovena jer je tu mustru imala, preko madam koja nanovo prevodi Ničea jer postojeći prevodi ništa ne valjaju, pa do one sa sačmarom koja je nedeljom jahala belog konja niz navodno rimski put a ka Rimu jer je ostalim danima bila zauzeta. Dodatna zvezdica za, prustovski rečeno, ponovo nađeno lezbejstvo.

[Đorđe Bajić]

Puna decenija je prošla od prethodnog romana Mirjane Novaković, autorke koja se na prelazu vekova proslavila voljenim i nagrađivanim romanom "Strah i njegov sluga“, delom koji je izdržalo test vremena i koje se od pre nekoliko godina, sasvim zasluženo, nalazi i u izbornoj ponudi lektire za drugi razred srednje škole. Autorka je svojim prvencem, kao i romanima koji su usledili, a to su "Johann’s 501“ (2005) i "Tito je umro“ (2011), stekla verne poklonike, čitaoce vrbovane iz redova onih koji vole kvalitetnu modernu prozu napisanu bez kompromisa i povlađivanja publici. Iako je tokom svoje sada već četvrt veka duge književne karijere često i uspešno koketirala sa raznim žanrovima, Mirjana Novaković nikada nije kompromitovala svoju autorsku viziju. Njena dela su za onu najširu publiku previše komplikovana i ambiciozna, i teško da možemo očekivati da će se ikada probiti među najprodavanije i postati bestseler senzacije, ali kada govorimo o kvalitetu i umetničkom postignuću, njeno pero je svakako među najboljim na našoj aktuelnoj sceni – a to je nešto što valja prepoznati i ceniti.

"Mir i mir“ smo zaista dugo, dugo čekali, pa je samim tim još važnije što se sve to čekanje isplatilo. Da li je ovo najbolji roman Mirjane Novaković? Sasvim moguće da jeste. "Strah“ je po mnogo čemu poseban, ali je "Mir“, što i ne treba da čudi imajući u vidu godinu nastanka, delo jednog zrelijeg autora. Pred nama je roman epskog zahvata, na preko 500 stranica zbijenog teksta, napisan izuzetno vešto i nadahnuto, sa finesom koja se od Mirjane Novaković i očekuje. To je jedna razmahana društvena hronika sa sveobuhvatnim presekom srpske svakodnevnice od osamdesetih godina prošlog veka do danas, razgranata priča data iz čak pet pripovedačkih perspektiva, od kojih je svaka na svoj način bitna, kako bi se dobila kompletna slika o slomu ideala i protraćenim životima.

Kompletan prikaz pročitajte na sajtu nedeljnika "Vreme": https://www.vreme.com/kultura/razmaha...

[lykophron · Rating 4 out of 5]

4,7☆