Много статии и книги са изписани за един от вече "безспорните големи" писатели на XX век Милорад Павич. Или, както го нарича един от критиците, той е писател на XXI век. След появата на български език на шедьовъра на Павич, Хазарски речник, българският читател има възможност да се наслади не неговите разкази в Стъкленият охлюв. Писани за Интернет, те са нова среща с Милорад Павич, брилянтен, както винаги, този път в късия разказ.
В книгата е включена и неговата Автобиография, публикувана и в Интернет.
Милорад Павич (1929) е професор по история на сръбската литература и история на културата в Белградския университет. Още с първия си роман Хазарски речник (1984) се превръща в световна знаменитост. Автор е на Пейзаж, рисуван с чай (1988), Вътрешната страна на вятъра, или роман за Хера и Леандър (1991), Последна любов в Цариград (1994) и др. "За мое удивление - казва Павич - книгите ми са преведени 66 пъти на различни езици. Накратко, аз нямам биография. Имам само библиография."
Milorad Pavić was a Serbian poet, prose writer, translator, and literary historian.
Pavić wrote five novels which were translated into English: Dictionary of the Khazars: A Lexicon Novel, Landscape Painted With Tea, Inner Side of the Wind, Last Love in Constantinople and Unique Item as well as many short stories not in English translation.
Mozda ne i najsrecniji odabir za upoznavanje s Pavicem, ali razumijem zbog cega je stekao popularnost i opravdano zvanje pisca novog vijeka. Price sa dva pocetka i sa dva kraja, igranje s vremenom, nesvakidasnji zapleti i motivi. Generalno nesto na sta citaoci nisu navikli ni kroz formu ni kroz samu tematiku. Ima par djelova koji mi suvisni ili neprikladno i van datog stila napisani. Sve u svemu, ko voli Pavica nek procita, oni koji ga nisu citali nek ne pocinju od ovog djela, meni je licno bilo zanimljivo ali ne po mom ukusu
Поредната приятна изненада от балканската литература. Особен стил и необичайни истории, които гъделичкат приятно литературната страст на всеки читател.
"Cras, eras, semper cras…" Красив, типичен Павич, но може би трябваше, за да го оценя повече, да го чета в най-дълбокото на нощта, а не в най-светлата част на деня, когато силата на Слънцето е измила дори последните следи на мечтанието на съня.
Невероятно переоцененный сербский писатель. Даже чем-то оригинальная форма повествования никак не вытягивает содержание Улитки, которое, по всей видимости, отсутствует.