What do you think?
Rate this book
Pisma iz Norveške
Pisma iz Norveške su putopis srpske književnice Isidore Sekulić prvi put objavlјen 1914. Knjiga je pisana kao plod impresija i razmišlјanja autorke tokom i neposredno nakon njenog putovanja u Norvešku 1913. U putopisu su izrazito zvučnim jezikom plastične lepote opisani predeli, godišnja doba, običaji, etički karakter naroda i istorijski tokovi u ovoj skandinavskoj zemlјi. Putopis karakteriše poetski ton i melanholičino raspoloženje koje se meša sa lirskim uzletom poštovanja i lјubavi prema Norvežanima i prirodi njihove zemlјe. Pojedini delovi se približavaju esejističkoj formi, ali i lirskom romanu.
Pisma iz Norveške, objavlјena u godini početka Prvog svetskog rata, u prvi mah nisu privukla veću pažnju javnosti. Vremenom su prepoznata kao jedno od najvažnijih proznih dela srpske moderne i kao jedan od najlepših putopisa srpske književnosti.
Pisma iz Norveške, objavlјena u godini početka Prvog svetskog rata, u prvi mah nisu privukla veću pažnju javnosti. Vremenom su prepoznata kao jedno od najvažnijih proznih dela srpske moderne i kao jedan od najlepših putopisa srpske književnosti.
175 pages
First published January 1, 1914
16 people are currently reading
390 people want to read
About the author
Isidora Sekulić
77 books47 followersIsidora Sekulić was a famous Serbian prose writer, novelist, essayist, adventurer, polyglot and art critic. Sekulić's lyrical, meditative, introspective and analytical writings come at the dawn of Serbian prose writing. Sekulić is concerned with the human condition of man in his new, thoroughly modern sensibility. In her main novel, The Chronicle of a Small Town Cemetery (Кроника паланачког гробља), she writes in opposition to the usual chronological development of events. Instead, each part of the book begins in the cemetery, eventually returning to the time of bustling life, with all its joys and tragedies. Characters such as Gospa Nola, are the first strong female characters in Serbian literature, painted in detail in all their courage, pride and determination.
http://ubsm.bg.ac.rs/engleski/zbirka/...
http://ubsm.bg.ac.rs/engleski/zbirka/...
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 24 of 24 reviews
November 16, 2020
Teška je Isidora. Višeslojna. Neprepričljiva. Sve je, samo ne lakonska. Nesaglediva u mislima koje su jasne i savršeno precizno posložene u redovima. Melanholična, ali ne u snobovskom maniru, već od prirode svoje. Što je i sama potvrdila u „Pismima“: „Volim muku i anatemu. Volim kad čoveka iz dana u dan glođe neki strah, a čovek se ume isceliti; kad mu aveti svaki dan nešto uzmu, a on se ume toga odreći. Volim onoga koji kamen ore, a ipak ima hleba...“ Ako bi trebalo da samo jednom rečju iskažem utiske o ovom putopisu, ta bi reč bila: raspamećenost. Jer, jeste me raspametilo ovo malo strana koliko putopis broji (svega dvestotinak), i gubio sam se u fenomenalnim opisima severa i opet izranjao na površinu i vraćao se da dočitam i ponovo pročitam neke redove. Isidora zaista koristi jezik kao oruđe, kao gradivni element, ne da bi njime zasenila prostotu ređajući atribute i priloge, nego ona njime zaista tvori jednu tvrđavu od misli i opisa na način koji sam sretao kod malog broja pisaca. Smatram da dobro pisanje mora da proistekne iz ličnog iskustva, preživljenog in situ, tako da se sva teskoba i radost, uz neophodno obrazovanje i umešnost, zapravo, i prenesu u redove, što je kod Isidore slučaj, jer, kao što rekoh – ona jezik koristi kao gradivni element.
Interesantan je motiv osporavanja ovog rukopisa od strane onovremenskih kritičara ( Skerlić, npr.) – uglavnom zbog netipičnosti Isidorine želje da poseti jednu takvu protestantsku, u to vreme (1913.) slabo razvijenu severnu zemlju gde večna zima vlada, umesto da je, kao što je Dučić kasnije uradio (Gradovi i himere), a, bogme, i Rastko Petrović (Putopisi) otišla u osunčane Italiju ili Grčku i prenela odatle, vrelim lahorom (i lepim ženama u Dučićevom slučaju) rasterećene misli. Jedino je Crnjanski prepoznao u Isidorinim nakanama i inspiracijama zrno i plamen koji će mu u mnogim delima, i u sveopštoj njegovoj književnoj filozofiji biti ideja vodilja (Kod Hiperborejaca I), sa jedinom razlikom što je On taj sever percipirao kao nešto uzvišeno, iluzivno, ljudima nedostojno, dok je Isidora, bivajući, reklo bi se, mazohistom, sever doživljavala kao perpetualnu muku i otimanje života od kamena i leda. Fascinantno i prelepo, ja kažem!
Druga bitna činjenica koju sam pukim slučajem spoznao jeste da je tekst ovog putopisa doživeo dve verzije u izdavaštvu: Prva verzija jeste ona koja je objavljena 1914. godine, i koju sam, zapravo, i počeo da čitam, da bih, poželevši (što je zaista retko u mom slučaju) da neke od pasusa, koji su mi se posebno dopali, označim olovkom, to uradio u drugom, lošije očuvanom izdanju iz 1964., kada me je dočekalo iznenađenje – mnogi pasusi u ovom drugom izdanju su promenjeni, mnogo činjenica je prepravljeno, mnogo stvari je razrađeno i dodato, i neki se delovi teksta potpuno razlikuju u odnosu na izdanje iz 1914. godine, kao i sam završetak. Potrudivši se da pronađem, u mahnitosti, uzrok tome (pomišljajući, pre svega, da je reč o nekom uredniku koji je, iz ko zna kojeg razloga, dobio naredbu da prekroji Isidorin rukopis), listajući određene udžbenike, našao sam podatak da drugo izdanje „Pisama iz Norveške“ nije ugledalo svetlost dana punih 37 godina od prvog izdanja. Dakle, 1951. godine izdavačko preduzeće „Prosveta“ štampa drugo, redigovano izdanje, sa predgovorom koji je napisala sama autorka, i gde obrazlaže činjenice zbog kojih je tekst prepravljala sve ove godine i osvrće se na Skerlićevu kritiku i zamerke. U nekim esejima, autori su postavljali pitanja: kome su ta pisma bila namenjena? Da li je Isidora pisala Skerliću?
Te razloge treba ostaviti po strani, i vratiti se sadržaju „Pisama“ koja, zapravo, samo metaforički imaju taj naziv, iako pripovedanje više nalikuje intimnoj, dnevničkoj formi, nego formalnom obraćanju u pismima. Isidora se te 1913. godine, krajem avgusta, otisnula na ekskurziju po Norveškoj, koja je počinjala iz Danske. Poslednje pismo je datirano na kraj novembra. „Pisma“ se bave različitim temama koje su okupirale mlad Isidorin um: divlja, neobuzdana, nemilosrdna priroda, ljudska usamljenost na severu i karakter ljudski koji iz toga proističe, upornost i istrajnost tih ljudi, samoća kao neizbežni način života i različite političke i kulturno-istorijske prilike onog vremena. Ona opisuje Norvešku s početka XX veka, koja se u odnosu na današnju Norvešku znatno razlikuje u pogledu razvića, nacionalnih pitanja i savremenih shvatanja. Iz Danske je voz, preko velike železničke skele prevezao u glavni grad Norveške, koji se tada zvao Kristijanija.
Pisma započinje vrlo simbolično, navodeći elemente i kosmogonijsku epizodu iz islandske prozne Ede Snorija Sturlusona (The Prose Edda), koja se smatra postulatom germanske (nordijske) mitologije, i te elemente rabi i u nekoliko narednih pisama, što je za mene bila prava milina da čitam u njenoj interpretaciji. U toku putovanja preko Danske ka Norveškoj, nju još tada počinju da more metafizičke i deontološke misli – šta je to kod severnih naroda što ih toliko tera da gaje i obožavaju cveće: „Da li je taj deo prirode u skandinavskom čoveku zaostatak varvarske naivnosti? Da li je to hrišćanska prefinjenost: da cvet bude lepši brat ili sestra ovih ne mnogo lepih ljudi? Da li je to, najzad, jedna od nemih filozofija i poezija usamljenih ljudi: da u gledanju cveta nalaze utehu i radost?“ Druga velika zadivljenost jeste četinarima: „Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi. Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju. Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali, kad uđeš u šumu, ti osetiš da se tlo pod tvojim korakom ugiba, i noga ti upada u nešto mekano i trulo. To su mirijade iglica koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale...“ Međutim, ono što će najviše da zaokupira njenu pažnju i čime će posvetiti nebrojeno mnogo redova opisujući atmosferu jesu fjordovi (ili, kako ih ona naziva u duhu svoje epohe – fjurovi). Sognefjur posebno: „Fjur je duga, manje ili više široka voda u kamenom ždrelu. Uvlači se u kopno i vijuga sasvim kao reka. Ali, na mnogim mestima je tako ogromno širok, da se ima impresija mora, a na drugim mestima ga stežu ukrug stene i ima se utisak jezera; i najzad, planinski venci mogu sasvim da se primaknu, te fjur dobija dve manje-više paralelne obale, i izgleda opet kao reka.“ Mogu samo da zamislim veličanstvenost koju je pred sobom iz voza, a potom i iz broda pred sobom imala Isidora plovivši fjordom. Retko bilo čemu ili kome zavidim, ali u ovom slučaju – da!
Na svom malom hodočašću, Isidora je odsedala u nekoliko privatnih kuća, što joj je omogućilo da stekne uvid u razlike u ponašanju, fizionomijama i habitusu ljudi koji obitavaju na jugu i zapadu Norveške i da ih uporedi sa onima na severu, budući da je iz Osla otputovala u Bergen a odatle u Trondgeim, pa u Mo, zatim Bodo, Tromso i na kraju Hammerfest. Ona stiče utisak da Norvežani (toga doba) nisu preterano lepi, da su mahom otuđeni usled klimatskih ograničenja, usamljeni u svom habitatu i da im se društveni život svodi na večernja čitanja uz vatru i pomalo sujeverna predskazanja vremenskih prilika na osnovu onomatopeje vetra ili životinjskih glasova koji se čuju u noći. Da su žene grube, jer tako priroda nalaže i da, ljudi, sveopšte, odaju utisak nezainteresovanosti za strance, baveći se svojim mučnim životima u priobalnim naseljima koja su većim delom godine pod snegom: „Norvežaninovo srce je uvučeno duboko ispred očiju radoznalosti i ponuda prijateljstva; a njegova zemlja je zemlja crnih stena i nemirnih voda, zemlja večite gladi za suncem i čežnje za čovekom, za prolaznikom. Daljine! Tu reč ne treba pred Norvežanima spomenuti. U njihovoj je zemlji sve daleko, jer nema ljudi...“ Naročiti osvrt je dala na život dvojice lekara (jedan na zapadu, drugi na krajnjem severu) i žrtvi i požrtvovanosti koju je ta profesija na početku XX veka u Norveškoj morala da trpi. Govorila je podosta i o razlikama u načinu života i rada ove dvojice kolega koji su živeli na dva kraja zemlje. No, i pored svega navedenog, Isidora nalazi da Norvežani iz te teskobe životne ipak imaju i darovite pisce i kompozitore, i vrlo je očigledna njena oduševljenost Henrikom Ibsenom, budući da ga je citirala nekoliko puta, asocirajući opise iz njegovih dela sa onim što se upravo ispred nje pomaljalo na putovanju.
Budući da je Isidora bila, u svojem vremenu, jedina žena-akademik, što je nailazilo na niz osporavanja, ona je često, a to se i u njenom književnom stilu vidi, spontano dokazivala da je ravna da stoji uz rame sa ostalim akademicima suprotnog pola. Podesilo se da je kroz Norvešku putovala baš u vreme kad se izgrađivala bernska podzemna železnica, te se u putopisu dotiče i fascinacijom i mučnom upornošću rudara i radnika koji su radili na tom projektu, da kamen kopaju i kamen iz kamena vade. Danas uz Isidorino ime često ide i epitet – feministkinja. Međutim, sve i da je bila feministkinja (budući da je bila vrlo strogo patrijahalno vaspitana), postulati tog feminizma sa današnjim, degenerisanim, nemaju mnogo dodirnih tačaka, i zapravo su zdravo propovedanje jedne dalekovidne, obrazovane žene. Tu činjenicu najbolje ilustruje ovaj pasus i autorkino obrazloženje koje je iz drugog, redigovanog izdanja „Pisama“: „... i kad se od raznih saputnika čuje kako se taj i taj, pa onaj tunel srušio i zatrpao mnogo radnika; i kako je na nekom peskovitom zemljištu Bernske železnice grunula poplava brdske reke, podavila ljude, raznela pesak, a prugu ostavila kao viseći most u vazduhu; i ako današnji čitaoci ove knjige nisu još zaboravili ono strahovito, neslavno i zato veliko herojsko umiranje iz istorije broda „Titanik“, koje filmovi i danas prikazuju, i kada je čovek došao iz zemlje u kojoj još živi užas i utvara krvavog rata – o Bože, teško je kazati neka bar malo tiše viču feministkinje: Iste nagrade i ista prava, jer su i dužnosti i dela ista. Danas, kad se ova knjiga posle mnogo godina preštampava, ima u tome, što rekosmo, zastarelosti, ali ima i večitog zamlađenja. Dosta je ženi muke sa pozivom koji ne može da modernizuje! A inače, bilo i ostalo i ostaće: muškarac je na najtežim radovima i dužnostima glavni, a po pravilu isključivi radnik. Rudnici, ratovi, bombarderi, kad bi od žena zavisili, umrli bi galopirajući. Kamo sreće da može da bude ovo poslednje.“
Dotakla se, Sekulićeva na svom putu i nacionalno-političkih pitanja tadašnje Norveške, njenog viševekovnog saveza sa Švedskom i Danskom, natuknula kroz to i savez zemalja kraljevine Jugoslavije i njihovo ustrojstvo, pomenula odnose Norveške sa Rusijom i osvrnula se na činjenicu zašto je dobro što Norvežani nisu dali Rusima da okupiraju njihovu zemlju i kako bi se to odrazilo na Rusko-Engleske odnose.
Što se više približavala samom severu, to su fascinacije fjordovima prešle u opčinjenost šerama (skjær), ledom okruženih i izdvojenih ostrvaca u samotnom Ledenom moru, ispod polarnog kruga, koja naročito svetlucaju pod polarnom svetlošću: „Tajanstveno je severno veče, jer je severna svetlost dan u noći, tajanstvena lepota. Mnogi misle, i vole da kažu: reč „tajanstveno“ je romantizam, ludost. Ne. Treba putovati, ne sa čulom ukusa i pipanja, nego vida i sluha, makar i po zemlji Srbiji, i znati onda da je romantizam, da je tajanstvenost suština svih pojava. Ako, dakle, nisi romantik, ostavi severnu svetlost drugima, a ti idi, večeraj, i spavaj.“
I svim ovim pitanjima, i još mnogo više, bavi se Isidora Sekulićeva u svome putopisu na jedva dvestotinak strana, a tako jezgrovito, slojevito, raščlanjeno i zainteresovano, da se ima utisak kao da knjiga broji bar 500 strana, ali utisak je ništa manji. U prvom izdanju, tekst se završava na krajnjem severu kada ekskurzija dođe do blizu Hammerfesta. U drugom, redigovanom izdanju, Isidora se, posredno, obraća čitaocu, upućujući ga na to da je tu došao kraj njenoj ekskurziji, te da se narednim brodom, a onda vozom vraća nazad u svoju Srbiju.
Utisci o ovoj lepoti od književnog dela nisu me pustili ni trećeg dana nakon pročitane knjige. Štaviše, teraju me da ono što sam označio prepišem i složim u svoju arhivu, kako bih mogao lako i uvek da se vratim ovom prelepom delu, ali i da nastavim sa čitanjem putopisa i drugih naših gorepomenutih pisaca.
Interesantan je motiv osporavanja ovog rukopisa od strane onovremenskih kritičara ( Skerlić, npr.) – uglavnom zbog netipičnosti Isidorine želje da poseti jednu takvu protestantsku, u to vreme (1913.) slabo razvijenu severnu zemlju gde večna zima vlada, umesto da je, kao što je Dučić kasnije uradio (Gradovi i himere), a, bogme, i Rastko Petrović (Putopisi) otišla u osunčane Italiju ili Grčku i prenela odatle, vrelim lahorom (i lepim ženama u Dučićevom slučaju) rasterećene misli. Jedino je Crnjanski prepoznao u Isidorinim nakanama i inspiracijama zrno i plamen koji će mu u mnogim delima, i u sveopštoj njegovoj književnoj filozofiji biti ideja vodilja (Kod Hiperborejaca I), sa jedinom razlikom što je On taj sever percipirao kao nešto uzvišeno, iluzivno, ljudima nedostojno, dok je Isidora, bivajući, reklo bi se, mazohistom, sever doživljavala kao perpetualnu muku i otimanje života od kamena i leda. Fascinantno i prelepo, ja kažem!
Druga bitna činjenica koju sam pukim slučajem spoznao jeste da je tekst ovog putopisa doživeo dve verzije u izdavaštvu: Prva verzija jeste ona koja je objavljena 1914. godine, i koju sam, zapravo, i počeo da čitam, da bih, poželevši (što je zaista retko u mom slučaju) da neke od pasusa, koji su mi se posebno dopali, označim olovkom, to uradio u drugom, lošije očuvanom izdanju iz 1964., kada me je dočekalo iznenađenje – mnogi pasusi u ovom drugom izdanju su promenjeni, mnogo činjenica je prepravljeno, mnogo stvari je razrađeno i dodato, i neki se delovi teksta potpuno razlikuju u odnosu na izdanje iz 1914. godine, kao i sam završetak. Potrudivši se da pronađem, u mahnitosti, uzrok tome (pomišljajući, pre svega, da je reč o nekom uredniku koji je, iz ko zna kojeg razloga, dobio naredbu da prekroji Isidorin rukopis), listajući određene udžbenike, našao sam podatak da drugo izdanje „Pisama iz Norveške“ nije ugledalo svetlost dana punih 37 godina od prvog izdanja. Dakle, 1951. godine izdavačko preduzeće „Prosveta“ štampa drugo, redigovano izdanje, sa predgovorom koji je napisala sama autorka, i gde obrazlaže činjenice zbog kojih je tekst prepravljala sve ove godine i osvrće se na Skerlićevu kritiku i zamerke. U nekim esejima, autori su postavljali pitanja: kome su ta pisma bila namenjena? Da li je Isidora pisala Skerliću?
Te razloge treba ostaviti po strani, i vratiti se sadržaju „Pisama“ koja, zapravo, samo metaforički imaju taj naziv, iako pripovedanje više nalikuje intimnoj, dnevničkoj formi, nego formalnom obraćanju u pismima. Isidora se te 1913. godine, krajem avgusta, otisnula na ekskurziju po Norveškoj, koja je počinjala iz Danske. Poslednje pismo je datirano na kraj novembra. „Pisma“ se bave različitim temama koje su okupirale mlad Isidorin um: divlja, neobuzdana, nemilosrdna priroda, ljudska usamljenost na severu i karakter ljudski koji iz toga proističe, upornost i istrajnost tih ljudi, samoća kao neizbežni način života i različite političke i kulturno-istorijske prilike onog vremena. Ona opisuje Norvešku s početka XX veka, koja se u odnosu na današnju Norvešku znatno razlikuje u pogledu razvića, nacionalnih pitanja i savremenih shvatanja. Iz Danske je voz, preko velike železničke skele prevezao u glavni grad Norveške, koji se tada zvao Kristijanija.
Pisma započinje vrlo simbolično, navodeći elemente i kosmogonijsku epizodu iz islandske prozne Ede Snorija Sturlusona (The Prose Edda), koja se smatra postulatom germanske (nordijske) mitologije, i te elemente rabi i u nekoliko narednih pisama, što je za mene bila prava milina da čitam u njenoj interpretaciji. U toku putovanja preko Danske ka Norveškoj, nju još tada počinju da more metafizičke i deontološke misli – šta je to kod severnih naroda što ih toliko tera da gaje i obožavaju cveće: „Da li je taj deo prirode u skandinavskom čoveku zaostatak varvarske naivnosti? Da li je to hrišćanska prefinjenost: da cvet bude lepši brat ili sestra ovih ne mnogo lepih ljudi? Da li je to, najzad, jedna od nemih filozofija i poezija usamljenih ljudi: da u gledanju cveta nalaze utehu i radost?“ Druga velika zadivljenost jeste četinarima: „Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi. Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju. Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali, kad uđeš u šumu, ti osetiš da se tlo pod tvojim korakom ugiba, i noga ti upada u nešto mekano i trulo. To su mirijade iglica koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale...“ Međutim, ono što će najviše da zaokupira njenu pažnju i čime će posvetiti nebrojeno mnogo redova opisujući atmosferu jesu fjordovi (ili, kako ih ona naziva u duhu svoje epohe – fjurovi). Sognefjur posebno: „Fjur je duga, manje ili više široka voda u kamenom ždrelu. Uvlači se u kopno i vijuga sasvim kao reka. Ali, na mnogim mestima je tako ogromno širok, da se ima impresija mora, a na drugim mestima ga stežu ukrug stene i ima se utisak jezera; i najzad, planinski venci mogu sasvim da se primaknu, te fjur dobija dve manje-više paralelne obale, i izgleda opet kao reka.“ Mogu samo da zamislim veličanstvenost koju je pred sobom iz voza, a potom i iz broda pred sobom imala Isidora plovivši fjordom. Retko bilo čemu ili kome zavidim, ali u ovom slučaju – da!
Na svom malom hodočašću, Isidora je odsedala u nekoliko privatnih kuća, što joj je omogućilo da stekne uvid u razlike u ponašanju, fizionomijama i habitusu ljudi koji obitavaju na jugu i zapadu Norveške i da ih uporedi sa onima na severu, budući da je iz Osla otputovala u Bergen a odatle u Trondgeim, pa u Mo, zatim Bodo, Tromso i na kraju Hammerfest. Ona stiče utisak da Norvežani (toga doba) nisu preterano lepi, da su mahom otuđeni usled klimatskih ograničenja, usamljeni u svom habitatu i da im se društveni život svodi na večernja čitanja uz vatru i pomalo sujeverna predskazanja vremenskih prilika na osnovu onomatopeje vetra ili životinjskih glasova koji se čuju u noći. Da su žene grube, jer tako priroda nalaže i da, ljudi, sveopšte, odaju utisak nezainteresovanosti za strance, baveći se svojim mučnim životima u priobalnim naseljima koja su većim delom godine pod snegom: „Norvežaninovo srce je uvučeno duboko ispred očiju radoznalosti i ponuda prijateljstva; a njegova zemlja je zemlja crnih stena i nemirnih voda, zemlja večite gladi za suncem i čežnje za čovekom, za prolaznikom. Daljine! Tu reč ne treba pred Norvežanima spomenuti. U njihovoj je zemlji sve daleko, jer nema ljudi...“ Naročiti osvrt je dala na život dvojice lekara (jedan na zapadu, drugi na krajnjem severu) i žrtvi i požrtvovanosti koju je ta profesija na početku XX veka u Norveškoj morala da trpi. Govorila je podosta i o razlikama u načinu života i rada ove dvojice kolega koji su živeli na dva kraja zemlje. No, i pored svega navedenog, Isidora nalazi da Norvežani iz te teskobe životne ipak imaju i darovite pisce i kompozitore, i vrlo je očigledna njena oduševljenost Henrikom Ibsenom, budući da ga je citirala nekoliko puta, asocirajući opise iz njegovih dela sa onim što se upravo ispred nje pomaljalo na putovanju.
Budući da je Isidora bila, u svojem vremenu, jedina žena-akademik, što je nailazilo na niz osporavanja, ona je često, a to se i u njenom književnom stilu vidi, spontano dokazivala da je ravna da stoji uz rame sa ostalim akademicima suprotnog pola. Podesilo se da je kroz Norvešku putovala baš u vreme kad se izgrađivala bernska podzemna železnica, te se u putopisu dotiče i fascinacijom i mučnom upornošću rudara i radnika koji su radili na tom projektu, da kamen kopaju i kamen iz kamena vade. Danas uz Isidorino ime često ide i epitet – feministkinja. Međutim, sve i da je bila feministkinja (budući da je bila vrlo strogo patrijahalno vaspitana), postulati tog feminizma sa današnjim, degenerisanim, nemaju mnogo dodirnih tačaka, i zapravo su zdravo propovedanje jedne dalekovidne, obrazovane žene. Tu činjenicu najbolje ilustruje ovaj pasus i autorkino obrazloženje koje je iz drugog, redigovanog izdanja „Pisama“: „... i kad se od raznih saputnika čuje kako se taj i taj, pa onaj tunel srušio i zatrpao mnogo radnika; i kako je na nekom peskovitom zemljištu Bernske železnice grunula poplava brdske reke, podavila ljude, raznela pesak, a prugu ostavila kao viseći most u vazduhu; i ako današnji čitaoci ove knjige nisu još zaboravili ono strahovito, neslavno i zato veliko herojsko umiranje iz istorije broda „Titanik“, koje filmovi i danas prikazuju, i kada je čovek došao iz zemlje u kojoj još živi užas i utvara krvavog rata – o Bože, teško je kazati neka bar malo tiše viču feministkinje: Iste nagrade i ista prava, jer su i dužnosti i dela ista. Danas, kad se ova knjiga posle mnogo godina preštampava, ima u tome, što rekosmo, zastarelosti, ali ima i večitog zamlađenja. Dosta je ženi muke sa pozivom koji ne može da modernizuje! A inače, bilo i ostalo i ostaće: muškarac je na najtežim radovima i dužnostima glavni, a po pravilu isključivi radnik. Rudnici, ratovi, bombarderi, kad bi od žena zavisili, umrli bi galopirajući. Kamo sreće da može da bude ovo poslednje.“
Dotakla se, Sekulićeva na svom putu i nacionalno-političkih pitanja tadašnje Norveške, njenog viševekovnog saveza sa Švedskom i Danskom, natuknula kroz to i savez zemalja kraljevine Jugoslavije i njihovo ustrojstvo, pomenula odnose Norveške sa Rusijom i osvrnula se na činjenicu zašto je dobro što Norvežani nisu dali Rusima da okupiraju njihovu zemlju i kako bi se to odrazilo na Rusko-Engleske odnose.
Što se više približavala samom severu, to su fascinacije fjordovima prešle u opčinjenost šerama (skjær), ledom okruženih i izdvojenih ostrvaca u samotnom Ledenom moru, ispod polarnog kruga, koja naročito svetlucaju pod polarnom svetlošću: „Tajanstveno je severno veče, jer je severna svetlost dan u noći, tajanstvena lepota. Mnogi misle, i vole da kažu: reč „tajanstveno“ je romantizam, ludost. Ne. Treba putovati, ne sa čulom ukusa i pipanja, nego vida i sluha, makar i po zemlji Srbiji, i znati onda da je romantizam, da je tajanstvenost suština svih pojava. Ako, dakle, nisi romantik, ostavi severnu svetlost drugima, a ti idi, večeraj, i spavaj.“
I svim ovim pitanjima, i još mnogo više, bavi se Isidora Sekulićeva u svome putopisu na jedva dvestotinak strana, a tako jezgrovito, slojevito, raščlanjeno i zainteresovano, da se ima utisak kao da knjiga broji bar 500 strana, ali utisak je ništa manji. U prvom izdanju, tekst se završava na krajnjem severu kada ekskurzija dođe do blizu Hammerfesta. U drugom, redigovanom izdanju, Isidora se, posredno, obraća čitaocu, upućujući ga na to da je tu došao kraj njenoj ekskurziji, te da se narednim brodom, a onda vozom vraća nazad u svoju Srbiju.
Utisci o ovoj lepoti od književnog dela nisu me pustili ni trećeg dana nakon pročitane knjige. Štaviše, teraju me da ono što sam označio prepišem i složim u svoju arhivu, kako bih mogao lako i uvek da se vratim ovom prelepom delu, ali i da nastavim sa čitanjem putopisa i drugih naših gorepomenutih pisaca.
December 6, 2019
Isidora i ja smo bili zajedno u Norveškoj. I samo na prvi pogled neistovremeno.
Dok se naglo penjemo na nekih 11 kilometara iznad tla, a promena pritiska mi pravi već poznati dar-mar u ušima, čineći da pravim kisele grimase, stoički otvaram Pisma. I tad je počelo zajedničko putovanje; ne puštam ja – ne pušta Isidora – i ne puštamo se tako gotovo ceo let. Raspamećuju me gotovo ekspresionistički opisi upakovani u misaono disciplinovanu formu, koja opet ne preza od asocijacija, a nizanje asocijacija jeste pravo putovanje – to je možda i jedini putopisni realizam – sama maršruta bez doživljaja nije ni skelet, ona je samo spisak obećanja. Tako Isidora putuje kao što i pripoveda, odnosno, pripoveda kao što i putuje, a ja ne mogu da se otmem utisku kako sam ovo svoje instant-putovanje obogatio jednim starovremenim tokom. Sve vreme mi bubnji u glavi kakva temeljno drukčija moraju biti naša putnička iskustva – priča je ustuknula nad savladavanjem brzine – sve mogućnosti izbrisane u nešto više od dva i po sata leta avionom. I kao da ne postoji daljina (o kojoj Isidora tako divno piše – za Norvešku, zbog razuđenosti, sve je daljina i sve „čezne za oblikom i glasom čoveka”) – već samo šum, krckanje i privilegovan pogled na osunčanu stranu oblaka.
Po sletanju u Oslo, promenio sam prevozno sredstvo, a krajolik je postao življi. Dišem svežiji vazduh. Već primećujem drukčije svetlo; kao što je Isidora i istakla, mrak nikad u Norveškoj nije sam, uvek nešto titra, gasi se, ali nikako da skroz zgasne. Čudi me kako su delovi puta neosvetljeni, ali saznajem da je to redovna pojava. I tu mi Isidora pomaže – jedna od najbogatijih zemalja danas i dalje je održala duh štedljivosti i svedenosti. I to je vidljivo na svakom koraku. Dok naš Beograd klase gigantske jelke, blešteći pokloni i svećice na steroidima, skoro svaku norvešku kuću krasi samo jedna jedina lampa u obliku zvezde (IKEA) vidljiva sa jednog od prozora. A zidovi tih kuća deluju kao papirni, u nekom besu lomljivi. Kako Isidora ističe, za Norvežane sve je kuća – surovosti klime primorale su ih da se posvete sebi. Odlazak u svet uvek je ne samo fizički beg, ali Norvežani, kao i mnogi severni narodi, često nisu mogli da imaju taj luskuz. I u suđenoj kućnoj introspekciji došli su do najvažnije skandinavske tekovine koja nije samo krilatica – društvo po meri čoveka. I sve je u današnjoj Norveškoj tako – od carinika koji se smeju od uha do uha, veselih konduktera – poštovanja ličnog prostora i neke, za nas, potpuno sumnjive dobronamernosti i pristojnosti. U Norveškoj se veruje ljudima, a verovalo se i u Isidorino vreme – što divno ilustruje epizoda sa preduzimljivom Ranhilom.
I svakog dana dešavali su se ti zanimljivi ukrštaji – sadašnjost pokazuje dužinu trajanja, a Isidora kako emocije imaju, ako ne temperaturu, onda boju. Mada mislim da imaju temperaturu. Ko mi ne veruje neka pročita uporedo nešto od Transtremera pa od Lorke. Led-plamen.
Najvrednije knjige su one koje nas čitaju. Ovo je jedna od njih.
I ne žurite sa njom, nađite dobar trenutak, neko putovanje.
P. S. Bilo mi je zabavno Isidorino simpatisanje finskog jezika kao i beleženje jedne finske narodne pesme. Na ćirilici, naravno, jer svaki glas, kao u srpskom, odgovara slovu. Norveški uopšte nije lepo prošao (po njoj drugi najgori nordijski jezik posle danskog – a za danski sam od obaveštenih ljudi i danas svašta čuo).
P. P. S. I obavezno izguglati islandske trbušaste konje! Ako ni zbog čega drugog, spominju ih Isidora, Crnjanski, a ako neko baš insistira i mnogo kasnije Veselin Marković i Ljiljana Maletin Vojvodić.
Dok se naglo penjemo na nekih 11 kilometara iznad tla, a promena pritiska mi pravi već poznati dar-mar u ušima, čineći da pravim kisele grimase, stoički otvaram Pisma. I tad je počelo zajedničko putovanje; ne puštam ja – ne pušta Isidora – i ne puštamo se tako gotovo ceo let. Raspamećuju me gotovo ekspresionistički opisi upakovani u misaono disciplinovanu formu, koja opet ne preza od asocijacija, a nizanje asocijacija jeste pravo putovanje – to je možda i jedini putopisni realizam – sama maršruta bez doživljaja nije ni skelet, ona je samo spisak obećanja. Tako Isidora putuje kao što i pripoveda, odnosno, pripoveda kao što i putuje, a ja ne mogu da se otmem utisku kako sam ovo svoje instant-putovanje obogatio jednim starovremenim tokom. Sve vreme mi bubnji u glavi kakva temeljno drukčija moraju biti naša putnička iskustva – priča je ustuknula nad savladavanjem brzine – sve mogućnosti izbrisane u nešto više od dva i po sata leta avionom. I kao da ne postoji daljina (o kojoj Isidora tako divno piše – za Norvešku, zbog razuđenosti, sve je daljina i sve „čezne za oblikom i glasom čoveka”) – već samo šum, krckanje i privilegovan pogled na osunčanu stranu oblaka.
Po sletanju u Oslo, promenio sam prevozno sredstvo, a krajolik je postao življi. Dišem svežiji vazduh. Već primećujem drukčije svetlo; kao što je Isidora i istakla, mrak nikad u Norveškoj nije sam, uvek nešto titra, gasi se, ali nikako da skroz zgasne. Čudi me kako su delovi puta neosvetljeni, ali saznajem da je to redovna pojava. I tu mi Isidora pomaže – jedna od najbogatijih zemalja danas i dalje je održala duh štedljivosti i svedenosti. I to je vidljivo na svakom koraku. Dok naš Beograd klase gigantske jelke, blešteći pokloni i svećice na steroidima, skoro svaku norvešku kuću krasi samo jedna jedina lampa u obliku zvezde (IKEA) vidljiva sa jednog od prozora. A zidovi tih kuća deluju kao papirni, u nekom besu lomljivi. Kako Isidora ističe, za Norvežane sve je kuća – surovosti klime primorale su ih da se posvete sebi. Odlazak u svet uvek je ne samo fizički beg, ali Norvežani, kao i mnogi severni narodi, često nisu mogli da imaju taj luskuz. I u suđenoj kućnoj introspekciji došli su do najvažnije skandinavske tekovine koja nije samo krilatica – društvo po meri čoveka. I sve je u današnjoj Norveškoj tako – od carinika koji se smeju od uha do uha, veselih konduktera – poštovanja ličnog prostora i neke, za nas, potpuno sumnjive dobronamernosti i pristojnosti. U Norveškoj se veruje ljudima, a verovalo se i u Isidorino vreme – što divno ilustruje epizoda sa preduzimljivom Ranhilom.
I svakog dana dešavali su se ti zanimljivi ukrštaji – sadašnjost pokazuje dužinu trajanja, a Isidora kako emocije imaju, ako ne temperaturu, onda boju. Mada mislim da imaju temperaturu. Ko mi ne veruje neka pročita uporedo nešto od Transtremera pa od Lorke. Led-plamen.
Najvrednije knjige su one koje nas čitaju. Ovo je jedna od njih.
I ne žurite sa njom, nađite dobar trenutak, neko putovanje.
P. S. Bilo mi je zabavno Isidorino simpatisanje finskog jezika kao i beleženje jedne finske narodne pesme. Na ćirilici, naravno, jer svaki glas, kao u srpskom, odgovara slovu. Norveški uopšte nije lepo prošao (po njoj drugi najgori nordijski jezik posle danskog – a za danski sam od obaveštenih ljudi i danas svašta čuo).
P. P. S. I obavezno izguglati islandske trbušaste konje! Ako ni zbog čega drugog, spominju ih Isidora, Crnjanski, a ako neko baš insistira i mnogo kasnije Veselin Marković i Ljiljana Maletin Vojvodić.
July 12, 2024
Једини рецепт за расхлађивање ових дана је читање о хладним пределима Норвешке, јер је Исидора своје утиске о 2-3 месеца боравка у тој земљи успела верно да пренесе читаоцу. Разумела је народ и саживела се с њим, а бити отвореног ума и жељан нових познанстава, знања и искустава није мала ствар. Леп сплет дескриптивних делова, дијалога, историјског и политичког оквира чини књигу занимљивом као да је у питању роман о некој бајковитој земљи, а не путопис. Свако спомињање ирваса, чудноватих птица и снежних белина, које представљају једну засебну личност, делује као сањива приказа. На крају тог тако стварног и богатог, али за читаоца ипак имагинарног путовања, осећање одушка и захвалности је ту због тога што, и поред неприлика у којима се ово дело нашло, ипак није пало у заборав.
January 9, 2023
Исидора умногоме реформише поетику путописа, иако су присутне одређене одлике овог жанра. Циљ путописа до тад био је да забави, поучи, покаже ауторову образованост, итд. Дакле, ради се о стварном путовању и описима стварног живота. Но, она од два "ниска", дифузна, периферна жанра (путопис и писма) ствара бисер модерне српске књижевности. "Писма из Норвешке" издата су недуго након "Сапутника". Критика у оба случаја препознаје модернистичко стремљење ка субјективности, стављање "Ја" у први план. Писма, тј. монолошки облик, јесте само форма: Исидора писма упућује себи, дакле, то је дијалог са самом собом. Валери једино у дијалогу препознаје истину:
"Мисао је унутрашњи разговор између два тајанствена саговорника."
На тај начин она је присвојила стварност. Основа њене поетике била је истина. А она постоји само у јединству субјективног и објективног. У нашој свијести се огледа свијет. Превазишавши сопствено ја, она, рембоовском пјесничком деперсонализацијом, постаје трансмитер, медијум који усаглашава супротстављене принципе општег и посебног, свега онога што је људско.
Аналогно са постојећом изложбом у МСУРС –"Колекција као огледало" – путопис као огледало појединца, народа, културе, историјских прилика... Он постаје колекција свега тога. Исидора као присталица коперниканске идеје историје Освалда Шпенглера "мрзи обожавање средишта" и прави отклон од европоцентризма. У томе се разобличава феномен "претјераног патриотизма":
"Уколико смо ми у свету, и свет је у нама, па самим тим и Европа је Србија и Србија је Европа."
(Исидорини ослонци, Слободанка Пековић)
Парадоксално, она се као противник Скерлићевог концепта по којем књижевност мора имати добробити за народ, приклања неком виду просветитељства. Као што опис главобоље "није патолошка потреба да се опише болесно стање, већ метафизички схваћена стварност", на том трагу треба ићи у анализирању описа природе. За њу религиозност није знак распознавања, него начина живота и мишљења. Сва ова "писма" су божији симболи и метафоре, а "Бог је поет".
"Мисао је унутрашњи разговор између два тајанствена саговорника."
На тај начин она је присвојила стварност. Основа њене поетике била је истина. А она постоји само у јединству субјективног и објективног. У нашој свијести се огледа свијет. Превазишавши сопствено ја, она, рембоовском пјесничком деперсонализацијом, постаје трансмитер, медијум који усаглашава супротстављене принципе општег и посебног, свега онога што је људско.
Аналогно са постојећом изложбом у МСУРС –"Колекција као огледало" – путопис као огледало појединца, народа, културе, историјских прилика... Он постаје колекција свега тога. Исидора као присталица коперниканске идеје историје Освалда Шпенглера "мрзи обожавање средишта" и прави отклон од европоцентризма. У томе се разобличава феномен "претјераног патриотизма":
"Уколико смо ми у свету, и свет је у нама, па самим тим и Европа је Србија и Србија је Европа."
(Исидорини ослонци, Слободанка Пековић)
Парадоксално, она се као противник Скерлићевог концепта по којем књижевност мора имати добробити за народ, приклања неком виду просветитељства. Као што опис главобоље "није патолошка потреба да се опише болесно стање, већ метафизички схваћена стварност", на том трагу треба ићи у анализирању описа природе. За њу религиозност није знак распознавања, него начина живота и мишљења. Сва ова "писма" су божији симболи и метафоре, а "Бог је поет".
September 26, 2025
Poetisch-philosophische Reisebeschreibungen von Norwegen.
February 1, 2025
Nešto najlepše što sam pročitao. Za žanr putopisa koji po svojoj prirodi ne ostavlja mnogo prostora uzbuđenju, Isidorina pisma ruše sve granice i transformišu prikaz jednog podneblja u velelepnu, poetičnu i vernu sliku naroda i zemlje čija je sudbina u rukama strahotne, magične prirode.
Kao što Isidora i sama kaže, mora se donekle biti romantik u duši da bi se zaista doživeo norveški sever i, verovatno, da bi se saživelo sa ovom knjigom.
Knjiga predstavlja beleške sa putovanja godine 1913. od Osla do ledenog severa Norveške - destinacije zbog koje je bila osuđivana od strane nacionalistički nastrojene književne zajednice.
U njoj se opisuje fasciniranost fjurovima (fjordovima), četinarskim šumama, ledom okovanim morima i nebom na kom se igra severna svetlost. Uz put susrećemo irvase i druge divlje životinje koje traže zaklon od mećave i tuge. I pre svega, čitamo o Norveškom čoveku - od onog koji veselo saonicama juri na posao kroz zaleđeni Oslo - do onih usamljenih i zamišljenih sa dalekog severa koji "večito gladuju za suncem i čeznu za prolaznikom". Jer sve je na severu tako daleko...
Jezikom gotovo zaboravljenim i stilom savršeno preciznim i romantično obojenim, Isidora konstruiše slike gotovo jednako žive kao da ste i sami doživeli tu zimu, tu lepotu i tu usamljenost.
4.75/5
Kao što Isidora i sama kaže, mora se donekle biti romantik u duši da bi se zaista doživeo norveški sever i, verovatno, da bi se saživelo sa ovom knjigom.
"Kada u sumrak, na divnoj livadi između Žiče i Mataruga svojim očima gledate kako se miču i zatvaraju milioni cvetova, a gusti bagrenjaci ih kade mirisom, to je onda ono što Njegoš kaže: "Bog je poet", i sve je zato simbol i metafora. Ako dakle, nisi i romantik, ostavi severnu svetlost drugima, a ti idi, večeraj, i spavaj."
Knjiga predstavlja beleške sa putovanja godine 1913. od Osla do ledenog severa Norveške - destinacije zbog koje je bila osuđivana od strane nacionalistički nastrojene književne zajednice.
U njoj se opisuje fasciniranost fjurovima (fjordovima), četinarskim šumama, ledom okovanim morima i nebom na kom se igra severna svetlost. Uz put susrećemo irvase i druge divlje životinje koje traže zaklon od mećave i tuge. I pre svega, čitamo o Norveškom čoveku - od onog koji veselo saonicama juri na posao kroz zaleđeni Oslo - do onih usamljenih i zamišljenih sa dalekog severa koji "večito gladuju za suncem i čeznu za prolaznikom". Jer sve je na severu tako daleko...
"Norveška je zemlja gde se čezne za oblikom i glasom čoveka, gde čitave pokrajine stotinama godina stoje puste jer ne mogu da dadu toliko toplote da postanu nečija kolevka, ni toliko hrane i odbrane da postanu nekom zavičaj."
Jezikom gotovo zaboravljenim i stilom savršeno preciznim i romantično obojenim, Isidora konstruiše slike gotovo jednako žive kao da ste i sami doživeli tu zimu, tu lepotu i tu usamljenost.
"Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi, Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali, kad uđeš u šumu, ti osetiš da se tle pod tvojim korakom ugiba, i noga ti upada u nešto mekano i trulo. To su mirijade iglica koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je preko noći, u času crnog mraka kad ni najbliži sused ne može da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo. A izjutra, kad probuđeni fjur potera stotinu vetrova na sve strane, dremljiva stabla se u nekoj vrtoglavoj liniji povedu za strujom, ali vrhovi njihovi su i tada budni i mirni kompasi u neke neslućene predele i daljine."
4.75/5
August 4, 2016
Вели народ, Срби до Црњанског нису видјели љепших путописа. Вели Јелена, не би Црњанског било да Исидора није ударила темеље авангардној омладини својим лиричним и интимистичким стилом.
Можда зато што и сама имам афинитет ка сјеверу и затвореним људима, Писма су ми сјела ко будали шамар што би се рекло.
Исидор је своју љубав ка сјеверу преточила кроз тако диван стил. толико топао колико је та земља хладна. немате осјећај да уопште читате путопис већ као да ви пролазите тим малим насељима, фјордовима...
Писма из Норвешке се не читају. Она се осјећају.
Можда зато што и сама имам афинитет ка сјеверу и затвореним људима, Писма су ми сјела ко будали шамар што би се рекло.
Исидор је своју љубав ка сјеверу преточила кроз тако диван стил. толико топао колико је та земља хладна. немате осјећај да уопште читате путопис већ као да ви пролазите тим малим насељима, фјордовима...
Писма из Норвешке се не читају. Она се осјећају.
December 2, 2024
Isidora Sekulić's impressions during her travels to Norway in 1913, she who reminds one of the great Akhmatova.
She is recognised as the most educated and intelligent Serbian woman of her time - she spoke and translated South Slavic literature in seven (!) languages for European readers.
"You will ask me: do I have a hard time in the land of stones, ice and poor people? You will ask me: why am I in the north again when there are places where flowers are trampled on, where the sun can burn the rock and shine right into the heart of a person!
Why!
Because I love torment and anathema. I love when hurdles need to be jumped for every bit of life and success. I love when a person is gnawed by some fear day after day, and the person knows how to heal; when ghosts take something from him every day, and he knows how to give it up. I love the one who plows a stone and still has bread. He who says that it is a shame to haul in a sail when the winds and barrels blow, and who with open eyes is allowed to watch the shipwreck roll in the foam of the waves.
Here there are strange conifers. God sends rain, but their leaves do not get wet. God sends the sun, and they do not rejoice. God sends the wind, and they do not sway. God sends sleep and death to the trees, and they grow green. But when you enter the forest, you feel that the ground bends under your step, and your foot falls into something soft and rotten. These are myriads of needles that, like the tears of a proud man, silently and invisibly fell. And you see the tiny dots of hardened resin that, overnight, in the hour of black darkness when not even the nearest neighbour can see, flowed from the heart that contracted in pain."
She is recognised as the most educated and intelligent Serbian woman of her time - she spoke and translated South Slavic literature in seven (!) languages for European readers.
"You will ask me: do I have a hard time in the land of stones, ice and poor people? You will ask me: why am I in the north again when there are places where flowers are trampled on, where the sun can burn the rock and shine right into the heart of a person!
Why!
Because I love torment and anathema. I love when hurdles need to be jumped for every bit of life and success. I love when a person is gnawed by some fear day after day, and the person knows how to heal; when ghosts take something from him every day, and he knows how to give it up. I love the one who plows a stone and still has bread. He who says that it is a shame to haul in a sail when the winds and barrels blow, and who with open eyes is allowed to watch the shipwreck roll in the foam of the waves.
Here there are strange conifers. God sends rain, but their leaves do not get wet. God sends the sun, and they do not rejoice. God sends the wind, and they do not sway. God sends sleep and death to the trees, and they grow green. But when you enter the forest, you feel that the ground bends under your step, and your foot falls into something soft and rotten. These are myriads of needles that, like the tears of a proud man, silently and invisibly fell. And you see the tiny dots of hardened resin that, overnight, in the hour of black darkness when not even the nearest neighbour can see, flowed from the heart that contracted in pain."
July 30, 2009
[*The Letters from Norway and Other Travel-Writings*:]
This woman is amazing! Why has it taken me this long to find out about her and her writings? Sekulić was an erudite, an ascetic, and a cosmopolitan. Unfortunately, she's not translated into English. Anyway, this book. Ah. She went to Norway, hung out with peasants in far-away frozen landscapes, got scared by galloping elks, discussed Ibsen and Bjernsen. This book is an implicit critique of Serbia of its time (just before WWI, 1914), which, alas, is in many aspects comparable to Serbia of today. Sekulić loves Norwegian modesty, high level of education, altruism, pacificism, willingness to make the best out of a tough situation, love for flowers and sunlight, tolerance of unmarried women. With the second printing of the book (from 1951), she included a preface in which she takes down the nationalist critic who excoriated her back in 1914 for, among other things, using the word "magla" (mist or fog).
"We do not live with nature powerfully or precisely. We do not know nature, we misconstrue the precise terms regarding nature. Fog, that is a mystification, that is extravagance! Extravagance for those who do not know that no property of nature is monotonous, or primitive, or extravagant. In Vojvodina, for example, when harvested wheat is laid on dry, hot earth, as long as it still on its stem and within its sheath, it continues to ripen, and for as long as that process lasts, good weather permitting, one sees a fine mist hovering over the wheat, the mist brought about the ripening process, the wheat breathing. That is heavenly, that is the genius laboratory of nature, not a mystification! When the mist vanishes, people from Bačka say: The wheat has cooled down, store it away quickly, and tie it up, the smallest rain can harm it now. -- In other parts of the world, the fog is considered a great painter (the Englishman Terner); in other parts of the world, a musician (the Finnish Sibelius); in other parts of the world, a killer (the swamps of Holland). Here it is a mystification, a foolishness of disjointed minds... What is sad is that thirty-six years later I still cringe at the word "fog," I see Skerlić [the nationalist critic:] and run."
This woman is amazing! Why has it taken me this long to find out about her and her writings? Sekulić was an erudite, an ascetic, and a cosmopolitan. Unfortunately, she's not translated into English. Anyway, this book. Ah. She went to Norway, hung out with peasants in far-away frozen landscapes, got scared by galloping elks, discussed Ibsen and Bjernsen. This book is an implicit critique of Serbia of its time (just before WWI, 1914), which, alas, is in many aspects comparable to Serbia of today. Sekulić loves Norwegian modesty, high level of education, altruism, pacificism, willingness to make the best out of a tough situation, love for flowers and sunlight, tolerance of unmarried women. With the second printing of the book (from 1951), she included a preface in which she takes down the nationalist critic who excoriated her back in 1914 for, among other things, using the word "magla" (mist or fog).
"We do not live with nature powerfully or precisely. We do not know nature, we misconstrue the precise terms regarding nature. Fog, that is a mystification, that is extravagance! Extravagance for those who do not know that no property of nature is monotonous, or primitive, or extravagant. In Vojvodina, for example, when harvested wheat is laid on dry, hot earth, as long as it still on its stem and within its sheath, it continues to ripen, and for as long as that process lasts, good weather permitting, one sees a fine mist hovering over the wheat, the mist brought about the ripening process, the wheat breathing. That is heavenly, that is the genius laboratory of nature, not a mystification! When the mist vanishes, people from Bačka say: The wheat has cooled down, store it away quickly, and tie it up, the smallest rain can harm it now. -- In other parts of the world, the fog is considered a great painter (the Englishman Terner); in other parts of the world, a musician (the Finnish Sibelius); in other parts of the world, a killer (the swamps of Holland). Here it is a mystification, a foolishness of disjointed minds... What is sad is that thirty-six years later I still cringe at the word "fog," I see Skerlić [the nationalist critic:] and run."
May 20, 2020
Човек је номад по срцу свом, по мисли својој, по идеалима својим. Он је номад по вољи Божјој, која га је ставила међу огромна пространства неба и земље. Давнашња и данашња страст, да се лети, путује без путања и станица и граница, то је пробој номадства човечје природе. Воља Божја, то су стазе и реке, и путовања и сретања, и низови живота и другова, а не државе и границе, коље, бајонети, паланке-тамнице, у којима слободног човека као миша дави господар, сусед, обичај, критика.💛
August 25, 2021
Pisma iz Norveške su jedan od prvih putopisa u srpskoj književnosti. Veoma poetilno napisano, kroz njih upoznajemo ne samo pejzaže Norveške, nego i njenu istoriju, mitologiju, ljude i tadašnju situaciju u zemlji. Odiše toplinom iako opisuje hladne optre predjele Norveške. Isidora nam još jednom, pokazuje svoju toplinu, brigu i dobrodušnost.
July 9, 2025
Može se reći, jedna divna studija ličnih iskustava na određenom mestu, sa odličnim iskazom o samom načinu postojanja ljudi, prirode i oba u specifičnom međuodnosu u Norveškoj.
(3.4/ 6; 0/ 6)
(3.17) ♡
(3.4/ 6; 0/ 6)
(3.17) ♡
May 6, 2024
На пут у Лондон понео сам први путопис у српској књижевности. Тако бар каже петоминутно гуглање овог дела. Оригинално издање је из 1914. и базира се на путовању (једном?) које је Исидора обавила годину дана раније у освит Првог светског рата.
По дневничким забелешкама делује да је то путовање трајало два-три месеца. Међутим по тону и по количини пређених километара све личи на то да је Исидора мало дуже боравила у Норвешкој те сваки викенд користила да оде у неко друго место (Путопис обухвата практично комплетну обалу Норвешке).
Материјалну срж ове књиге чине изузетно лепи и мајсторски исклесани описи норвешке географије. Од базичног инвентара градића, засеока, језера и фјордова до поетског скицирања геоморфологије, гласеологије, климе, ботанике и другог. Некакву суштинску суштину, чини ми се, ипак представља студија северно-протестантског човека и то у норвешкој редакцији. Иако верујем да један део овог ДНК постоји и у данашњем Норвежанину делује да су данашња слика Норвешке и оне коју је видела Исидора удаљене астрономски. Исидора слави малог, сиромашног и једноставног човека који представља неку врсту Херцеговца Скандинавије. Она воли њихову простодушност, уредност, меланхолију и отпорност.
Кроз ове две велике теме Исидора константно проштепава своје философске руминације на разне теме, од националних питања, омирисавања наступајућег рата, феминистичких гледишта али и пре свега разним уметничким анализама (анализа драмских уметника, композитора итд).
Нисам никада био превелики љубитељ путописа као форме али Исидора то ради веома добро и имајући у виду да је била пионир поменутог израза усуђујем се чак да кажен да је ово маестрално. Оно што ми фали је мало литерарног меса када је у питању сам мизансен њеног боравка тамо. Зашто је она тамо? Ко су људи са којима путује? Ко је водич који се тек као сенка ту и тамо појављује? Зашто нам на крају крајева ово пише?
Било би лепо отпутовати са Иси данас у Норвешку и видети да ли би јој спласла љубав према овим Хиперборејцима у светлу живота какав данас живе.
По дневничким забелешкама делује да је то путовање трајало два-три месеца. Међутим по тону и по количини пређених километара све личи на то да је Исидора мало дуже боравила у Норвешкој те сваки викенд користила да оде у неко друго место (Путопис обухвата практично комплетну обалу Норвешке).
Материјалну срж ове књиге чине изузетно лепи и мајсторски исклесани описи норвешке географије. Од базичног инвентара градића, засеока, језера и фјордова до поетског скицирања геоморфологије, гласеологије, климе, ботанике и другог. Некакву суштинску суштину, чини ми се, ипак представља студија северно-протестантског човека и то у норвешкој редакцији. Иако верујем да један део овог ДНК постоји и у данашњем Норвежанину делује да су данашња слика Норвешке и оне коју је видела Исидора удаљене астрономски. Исидора слави малог, сиромашног и једноставног човека који представља неку врсту Херцеговца Скандинавије. Она воли њихову простодушност, уредност, меланхолију и отпорност.
Кроз ове две велике теме Исидора константно проштепава своје философске руминације на разне теме, од националних питања, омирисавања наступајућег рата, феминистичких гледишта али и пре свега разним уметничким анализама (анализа драмских уметника, композитора итд).
Нисам никада био превелики љубитељ путописа као форме али Исидора то ради веома добро и имајући у виду да је била пионир поменутог израза усуђујем се чак да кажен да је ово маестрално. Оно што ми фали је мало литерарног меса када је у питању сам мизансен њеног боравка тамо. Зашто је она тамо? Ко су људи са којима путује? Ко је водич који се тек као сенка ту и тамо појављује? Зашто нам на крају крајева ово пише?
Било би лепо отпутовати са Иси данас у Норвешку и видети да ли би јој спласла љубав према овим Хиперборејцима у светлу живота какав данас живе.
November 8, 2019
Absolutely beautiful. Poetry in prose. I can't get over Isidora Sekulić's writing style. I have yet to find a more beautiful piece of writing than this:
Pitaćeš me: da li mi je teško u zemlji kamenja, leda i siromašnih ljudi? Pitaćes me: zašto sam opet na severu kad ima krajeva gde se gazi cveće, gde sunce i stenu moze da užari, i čoveku pravo u srce sija!
Zašto!
Zato što volim muku i anatemu. Volim kad uspropnice treba skakati za svaku mrvicu života i uspeha. Volim kad čoveka iz dana u dan glođe neki strah, a čovek se ume isceliti; kad mu aveti svaki dan nešto uzmu, a on se ume odreći. Volim onoga koji kamen ore a ipak ima hleba. Onoga koji kaže da je sramota uvući jedrilo kad zatrube vetrovi i bure, i koji otvorenih očiju sme da gleda kako u peni talasa kotrlja brodolom.
November 23, 2021
Wow what a Journey. For those who like to read historical books with a lot of amazing comments about the nature, the country's history, the society and the people there; this is the book for you.
Would recommend anytime.
Would recommend anytime.
August 15, 2024
Divan lirsko ispisan putpis koji je vremenom dobio na vrednosti, time sto sada ne opisuje samo zemlju i ljude Norveske, vec i jedno davno doba, u kom je covek bio mnogo surovije izlozen vremenskim uslovima ove zemlje.
May 27, 2021
"Počeće mračan dan iza svetle noći. Još jedan severni dan i noć, pa ćemo na brod, na jug, i kući"
Specifična je Isidora. Teška.
Specifična je Isidora. Teška.
August 7, 2022
Prelep komad srpske moderne književnosti, prefinjen jezički stil i opisi koji su veoma vešto napisani, šta drugo da se očekuje od velike Isidore Sekulić.
December 30, 2024
3.5, ne može, iznervirala sam se
June 7, 2025
,,Nigde se tako kao u norveškoj prirodi ne oseća da je samo u surovosti večnost.
Jer Norveška je zemlja u kojoj se sunce traži."
,,Dobro je rekao persijski pesnik Sadi da treba voleti samo neprolazne stvari. Gore je večita sila koja svaku svetlost može ugasiti, dole je večita sila koja svako biće može progutati, pa ipak, u haosu elementarnih sila nikad nema smrti. [...] Duh može da bude i pokojna snaga, a svaki atom materije je deo i kosmosa i haosa, i živi i ne pita šta Bog osuđuje a šta odobrava."
,,Sad će zaći. A s [mesečevim] zalaskom će se ugasiti i zvezde i snegovi i vode. Počeće mračan dan iza svetle noći, a mi ćemo se gledati čudnim pogledima i oslovljavati nerazumljivim rečima."
Jer Norveška je zemlja u kojoj se sunce traži."
,,Dobro je rekao persijski pesnik Sadi da treba voleti samo neprolazne stvari. Gore je večita sila koja svaku svetlost može ugasiti, dole je večita sila koja svako biće može progutati, pa ipak, u haosu elementarnih sila nikad nema smrti. [...] Duh može da bude i pokojna snaga, a svaki atom materije je deo i kosmosa i haosa, i živi i ne pita šta Bog osuđuje a šta odobrava."
,,Sad će zaći. A s [mesečevim] zalaskom će se ugasiti i zvezde i snegovi i vode. Počeće mračan dan iza svetle noći, a mi ćemo se gledati čudnim pogledima i oslovljavati nerazumljivim rečima."
June 12, 2023
Predeli dalekog severa još su dalji u mislima onih koji ih nikad nisu posetili, a pokušavaju da ih razumeju, naročito kao mistična prostranstva nepreglednih vetrovitih predela koja su nekada bila još neukrotivija, a danas su ipak poklekla pod pritiskom čovekovog traga. Takvi predeli ispunjavali su Isidorine oči dok je misleno skicirala opise koje će kasnije podeliti sa svima onima koji možda nisu imali privilegije da vide i shvate taj daleki sever. Važan deo Isidorinog promatranja su i ljudi koji nastanjuju te zastrašujuće lepe prostore, ispunjene fjurovima i fjelovima. Ona ih čitaocu prilježno opisuje. Lica ljudi čije oči traže sunce da ih ogreje i društvo da ih obodri ujedno stameno gledaju u daljinu i umno promišljaju o zaštiti od nadolazećih nepogoda. Priroda koja ih okružuje, poput pijanog čoveka, nepredvidiva je i često nemilosrdna, glasna i vrlo čulna u Isidorinim paralelama istinski intelektualnog karaktera. Celina predstavlja snažan podsetnik na to koliko je čovek jak, čak i onda kada mu kratkotrajno prisustvo sunca predstavlja jednu od najvećih radosti .
February 6, 2023
Исидорин стил више одговара краћој форми и есејистичко-филозофском штиву. Оваква баналност личи на Мир-Јам. Несклад између садржине и форме је главни разлог што бих овом "роману" дао двојку. Тројка је јер в��лим Исидору, много.
Displaying 1 - 24 of 24 reviews