What do you think?
Rate this book
Opis smrti
Pripovetke sabrane u zbirku Opis smrti istrazuju pricu, komentarisu njene postupke, nacine nastajanja i delovanja, prirodu literarne stvarnosti, njenu relativnost i relevantnost naspram onoga sto u ljudskom postojanju odista jeste, ili uopste moze biti realno i zasnovano.
- GenresSerbian Literature
198 pages, Hardcover
First published January 1, 1982
1 person is currently reading
75 people want to read
About the author
David Albahari
115 books133 followersDavid Albahari (Serbian Cyrillic: Давид Албахари, pronounced [dǎv̞id albaxǎːriː] was a Serbian writer. Albahari wrote mainly novels and short stories. He was also a highly accomplished translator from English into Serbian.
Albahari was awarded the prestigious NIN Award for the best novel of 1996 for Mamac (Bait). He was a member of SANU (Serbian Academy Of Sciences And Arts).
Albahari was awarded the prestigious NIN Award for the best novel of 1996 for Mamac (Bait). He was a member of SANU (Serbian Academy Of Sciences And Arts).
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 of 1 review
June 30, 2020
"Ne videti nikoga nikad više; to je jedini pravi opis smrti."
Albaharijeva rana knjiga priča - ako sam dobro shvatio moje izdanje, neke od ovih pripovedaka je napisao baš mlad, sa dvadeset i nešto godina. U prvom i najvećem delu knjige, koji je pisan iz prvog lica, pripovedač je mlad Zemunac, pisac, a tu su i isti prateći likovi - njegova porodica i porodični prijatelj Ruben Rubenović.
Sad, da li je narator pisac, piščev alter-ego, ili nema nikakve veze sa piscem? Znate kako je to, večita pitanja nas čitalaca... a i Albaharija izgleda.
"... Kako može majka da grli i miluje oca kada otac stoji i razgovara s vama (s piscem, prim. pisca)? Neko, kažete, neko u ovoj priči laže. Ali to znači da i vi priznajete postojanje priče, vi još više zamršujete pitanje stvarnosti, sve nas dovodite u još veću nedoumicu. Pitanje, stoga, ne glasi: šta je stvarnost? već: da li postoji stvarnost? Ko je ovde pisac, ko čitalac, ko junaci priče? S kakvim pravom može bilo ko od nas da tvrdi da je uloga koja mu je do sada bila dodeljivana upravo njegova? Čitalac je pisac; pisac je glavni junak; junaci su čitaoci, pisci i nedužni posmatrači. Previše ima pitanja u ovom odeljku, premalo odgovora: niko nije zadovoljan."
Zemun i Dunav su teme. Rano detinjstvo proveo sam u Zemunu, a razgovori poput ovog podsetili su me na mog starog, rođenog Zemunca.
"U kom gradu? upita otac.
U Beogradu.
Ovo je Zemun, reče otac.
Periferija, reče majka.
Kako? Upita Ruben Rubenović.
Periferija, ponovi majka.
Šta je onda Novi Beograd? reče Daniel.
Otac se zagleda u njega. U kom smislu?
Ako je Zemun, sa tolikom istorijom iza sebe, periferija - kao što mama kaže, šta je onda Novi Beograd, taj grad strave i užasa?"
Odnosi unutar porodice su stalna tema, ali i jevrejski identitet tih ljudi. Stalno imaš osećaj da žive život autsajdera u širem društvu. Koliko vera utiče na pripovedača? Rekao bih, poprilično. I naravno, smrt je tu, pored ovakvog naziva zbirke glupo bi bilo da je nema. Međutim, starenje i fizičko propadanje, na priči njegovih (piščevih? pripovedačevih?) roditelja je i češće.
Nije ovo nešto što mi je promenilo život, a i neke pripovetke nisam razumeo, malo su mi čudne, zvučalo je doduše kao da nije ni potrebno da ih shvatiš. Svejedno, sve zajedno, jako simpatično.
Albaharijeva rana knjiga priča - ako sam dobro shvatio moje izdanje, neke od ovih pripovedaka je napisao baš mlad, sa dvadeset i nešto godina. U prvom i najvećem delu knjige, koji je pisan iz prvog lica, pripovedač je mlad Zemunac, pisac, a tu su i isti prateći likovi - njegova porodica i porodični prijatelj Ruben Rubenović.
Sad, da li je narator pisac, piščev alter-ego, ili nema nikakve veze sa piscem? Znate kako je to, večita pitanja nas čitalaca... a i Albaharija izgleda.
"... Kako može majka da grli i miluje oca kada otac stoji i razgovara s vama (s piscem, prim. pisca)? Neko, kažete, neko u ovoj priči laže. Ali to znači da i vi priznajete postojanje priče, vi još više zamršujete pitanje stvarnosti, sve nas dovodite u još veću nedoumicu. Pitanje, stoga, ne glasi: šta je stvarnost? već: da li postoji stvarnost? Ko je ovde pisac, ko čitalac, ko junaci priče? S kakvim pravom može bilo ko od nas da tvrdi da je uloga koja mu je do sada bila dodeljivana upravo njegova? Čitalac je pisac; pisac je glavni junak; junaci su čitaoci, pisci i nedužni posmatrači. Previše ima pitanja u ovom odeljku, premalo odgovora: niko nije zadovoljan."
Zemun i Dunav su teme. Rano detinjstvo proveo sam u Zemunu, a razgovori poput ovog podsetili su me na mog starog, rođenog Zemunca.
"U kom gradu? upita otac.
U Beogradu.
Ovo je Zemun, reče otac.
Periferija, reče majka.
Kako? Upita Ruben Rubenović.
Periferija, ponovi majka.
Šta je onda Novi Beograd? reče Daniel.
Otac se zagleda u njega. U kom smislu?
Ako je Zemun, sa tolikom istorijom iza sebe, periferija - kao što mama kaže, šta je onda Novi Beograd, taj grad strave i užasa?"
Odnosi unutar porodice su stalna tema, ali i jevrejski identitet tih ljudi. Stalno imaš osećaj da žive život autsajdera u širem društvu. Koliko vera utiče na pripovedača? Rekao bih, poprilično. I naravno, smrt je tu, pored ovakvog naziva zbirke glupo bi bilo da je nema. Međutim, starenje i fizičko propadanje, na priči njegovih (piščevih? pripovedačevih?) roditelja je i češće.
Nije ovo nešto što mi je promenilo život, a i neke pripovetke nisam razumeo, malo su mi čudne, zvučalo je doduše kao da nije ni potrebno da ih shvatiš. Svejedno, sve zajedno, jako simpatično.
Displaying 1 of 1 review