[Note to the writer and publishers: centipedes are not insects, please correct this on page 4, ISBN 978-1-84465-272-3. Тако бива кад се лекар хвата биологије.]
Људи воле једноставне одговоре, а социобиологија и еволуциона психологија (ЕП) их штедро обезбеђују, нарочито у подружју са помамом за неуронаукама – неуроманијом. Дарвинизам као универзална киселина која разједа сваки концепт и преобликује мисаони крајолик, како је то чувено и сликовито рекао Денет, тако постаје бољка – дарвинитис – на коју ни он сам није имун. Алудирајући на Волтерову пародију Лајбница (Кандид) кроз лик др Панглоса који види овај свет као најбољи од свих светова, у коме све има сврху, па тако и нос који постоји да би носио наочаре, Гулд и Луонтин објављују рад Спандрели светог марка или панглосијанска парадигма: критика адаптационистичког програма, острвљујући се на тенденцију да се свака (тренутно) адаптивна карактеристика сматра адаптацијом, што се поткрепљује непроверљивим ad hoc објашњењима (just so stories) – отуда панадаптационизам/панглосијанизам. Оно што се чини адаптацијом може бити спандрел, нуспродукт адаптационих процеса кооптиран за биолошку функцију, попут шупљине у љуштури (umbilicus) коју неки пужеви користе за инкубацију јаја. Као што спандрел у архитектури није настао да би носио фреске, тако ни ова шупљина није селектована збо�� јаја – она није селектована уопште. (Ексаптација, за разлику од спандрела, јесте адаптација која је променила функцију, нпр. перје – од терморегулационе до летачке ф-је.) Природа и еволуција нису сврховити и не постоји план или циљ на основу кога еволуциони механизми делују. Телеолошко и креационистичко разумевање природе су највећа срамота за биолога.
ЕП дарвинитисти, Козмидес и компанија, формулишу тезу о модуларном уму која је панглосијанска, непроверљива и редукционистичка, атомизује мозак по моделу рачунара или швајцарског ножића, са наводно аутоматским функционалним целинама, модулима, еволутивним наслеђем/пртљагом наших предака из каменог доба. На трагу социобиолога, они тврде да ове адаптације која наш мозак вуче из прошлости у савременој средини могу бити маладаптивне. Њихове причице су заводљиве и логичне, али не пружају адекватне евиденције. Људско понашање је биологизовано и сагледава се геноцентрично, у светлу Докинсовог себичног гена као наводне јединице селекције. Човек је тобоже програмиран, често се понаша импулсивно, инстинктивно и ирационално, јер га је природна селекција обликовала тако да тежи да осигура опстанак својих гена повећањем фитнеса – фертилитета и вијабилитета. Мушкарци су зато склони неверству, силовање је природно, а ту је и модул за љубомору, подлога за Хјумову зверску природу човека у чијем друштву доминирају компетитивни, антагонистички односи. Биологизам и социјални дарвинизам in a nutshell.
Истина, као што сам то више пута овде провриштао, јесте да је дихотомија урођено/стечено лажна, да се средином сматра и молекулски миље у коме се гени експримирају још током развића и да човек није преформиран (хомункулус) у гаметима; да инстинктивно понашање захтева адекватан средински стимулус (видети огледе Лермана на пацовима и Гетлиба на пачићима) и да је човек производ садејства, а не сукоба природе и културе, да постоји прожимање између гена и средине, биокултурни процес (а питање у којој мери и коеволуција између гена и културе – види пример са лактазом).
Потребно је стално наглашавати ову критику јер су биологизми у тренду, а новинари нарочито вољни да од ионако самопромовишућег научног резултата направе сензацију. Универзална киселина или зараза лабораторијским мантилом, како каже Талис, проширила се на готово све академске сфере. Књижевни дарвинисти, не увиђајући да бављење књижевношћу није наследно и стога не може бити адаптација, држе га за исто, уз објашњење да оно повећава фитнес и настаје као последица сексуалне селекције, иако се не може рећи да писци слове за плодне полигамисте са гомилом деце (приметити мизогину компоненту у фиксацији на мушке писце-заводнике). Штавише, ова причица, погађате, сеже до људи из каменог доба, о чијем језику и наративима не знамо ништа. Ту је и евокритика да тумачи ликове, лица и лирске субјекте из текстова рђавим алатима социобиолога и ЕП-фрикова. Узјахивањем можданих скенера од стране филолога (какав интердисциплинарни луксуз!), добијамо
neuro-lit-crit
небулозу где се доживљај текста не артикулише речима, већ скеновима, и не само то: “The authors go on to explain that “when moving his right hand, an actor playing Macbeth would activate the right cerebellar hemisphere and the left primary cortex, as shown in figure 14” (indeed, as we do when we scratch our noses). This, as Massey points out, helps us neither to understand Shakespeare nor to advance our understanding of neurology.”
Од Докинсове погрешне аналогије мема, културно преносивих образаца/идеја, и гена, проистиче културна еволуција, биологизација културних промена, чиме се атомизује људско друштво, занемарују се његова емергентна и контингентна својства, историјски аспект, а у корист наводно трансисторијских законитости (културна промена као порекло са модификацијама). Истина, културна дешавања и превирања, за разлику од природне еволуције, нису утемељена на физичким носачима варијабилности (какви су гени), културна разноликост не мора настати насумично (попут биолошке варијабилности), може бити дизајнирана, диригована и сврховита, за разлику од еволуционих механизама који делују ненасумично (селекција, асортативно укрштање) или насумично (мутација, дрифт, проток гена), али без циља. “Линеарна објашњења довољно блиска историји омогућавају удаљеном посматрачу да види каузалност уместо проксималности. Ове аналитичке трасе су заправо лажне тангенте – накратко блиске, али никад у сусрету, контуре историје.”* Рејмонд Талис се залаже за људску изузетност инсистирајући на ономе што нас од осталих животиња разликује. Овде је кардинално питање животињске културе која (не) постоји у зависности од биолошке врсте и дефиниције културе. Једино људи поседују симболичку културу.
Проблем свести: насупрот картезијанском дуализму ума (свести) и тела (мозга), између њих се ставља знак једнакости. Талис пита како мозак може истовремено да буде и узрок свести и сама свест, тј. како узрок може бити истовремено и последица. Ако је мозак неопходан узрочник, да ли је истовремено и довољан? Мисаони опит мозак у бачви се наводно урушава јер захтева свесне екстерне посматраче мозга у бачви.
Талис сматра да свест није идентична неуронској активности и не види како је утеловљена, било на основу функционалне локализације, било на бази различитих образаца неуронске активности. Акциони потенцијали, њихова просторна и временска сумација, синаптичко потенцирање, ритам окидања, ексцитабилност…све то је у основи свести, али како знати шта је свест тачно? Сумација? – Каква? Сâмо путовање импулса? – Куда, како?
Свест супервенира на неуробиолошким процесима (а ови на хемијским и физичким) и не може се на њих свести. Другим речима, свест је емергентна јер није прост збир својих делова, тачније, поседује одлике које феномени у њеној основи немају. Ово није разлог да се тврди како је свест мистерија, али можда никада неће постојати некакав краниоскоп који ће моћи да пружи слику свих неуробиолошких дешавања у основи свести и препише је на језик хемије и физике на чије законе се ова ослања. Живи системи су најсложенији познати системи у васиони, а људски мозак је можда најсложенији орган од свих, и стога ово не треба да чуди. Повлачење каузалног ланца од великог праска до (по)мисли је излишно и погрешно. Срећом, Талис је атеиста и изричито против било каквих натприродних објашњења, попут духова или хомункулуса у лобањи.
Друга мистерија за Талиса јесте интенционалност – како наша перцепција објекта може бити и мишљење тог објекта, како се нервна активност узрокована перцепираним објектом усмерава натраг на тај објекат. Овде бих дописао нашу способност да вољно активирамо своју мождану активност, промишљамо, маштамо…
fMRI – ограничења (Рејмонд Талис + Хелена Лонгино):
• промене у протоку крви могу бити последица (пре)усмеравања кисеоника у више од једне области неуронске активности;
• мале структуре са великим утицајем на фукнционисање нервног система се не виде на скену због малог протока крви;
• последична активност мозга одражава искуство, емоцију или диспозицију, али није поистоветљива са њима;
• супстракција – опсервира се додатна активност ионако заузетог мозга;
• варијације у одговору на сукцесивне стимулусе су испеглане;
• из коваријансе понашајних диспозиција и (активности) опсервираних структура извлаче се каузални закључци и претпоставља се функционална улога ових структура у понашању, као и заједнички узрочник мождане активности и когнитивних перформанси;
• претпоставља се и да су сурогати за понашање довољно корелисани са понашањем од интереса
• погрешна статистика преувеличава корелације**;
• однос структуре и функције није један кроз један; више фукнција може одговарати једном региону мозга, и обрнуто;
• “The apparent fact that the same brain areas are activated when we listen to pleasurable music and during sex confirms how uninformative imaging is. Techniques that cannot distinguish between hearing an organ played and having one’s organs played with tell us little about them.”
“Did she envisage a generation of white-coated critics, dissecting rat brains with one hand and texts with the other, and congresses on experimental neuro aesthetics?” Следе примери неуроманије.
•
Неуро-естетика:
бављење уметношћу последица сексуалне селекције – укуси зацементирани код наших предака из саване.
•
Неуро-право:
квазиаргумент криминалаца – то нисам ја, то је мој мозак, он ме је натерао на непочинство.
• Неуро-економија: “Our decisions are snap and the snap snapped shut a long time ago, perhaps as far back as the Pleistocene era.”
•
Неуро-теологија:
вера у натприродно је наводно адаптација – промовише кооперацију и солидарност, а тиме и репликацију гена; тобоже постоје ген и мождана структура за бога (грешка генетичке каузалности – не постоји ген за нешто).
Longino, Helen E. "Studying human behavior.". University of Chicago Press, 2013.
** Vul, Edward, Christine Harris, Piotr Winkielman, and Harold Pashler. "Puzzlingly high correlations in fMRI studies of emotion, personality, and social cognition." Perspectives on psychological science 4, no. 3 (2009): 274-290.
*Fracchia, Joseph, and Richard C. Lewontin. "Does culture evolve?." History and theory 38, no. 4 (1999): 52-78.
Недостаје ми бриткост код Талиса, Ниче ме звао јутрос да оштримо бритве...