What do you think?
Rate this book
Tutte le opere
Dante Tuttle le opere
1214 pages, Paperback
First published November 13, 2008
31 people are currently reading
177 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 8 of 8 reviews
July 10, 2022
Una buona opera da consultazione.
Non crediate che sia completa dei principali commentarii alle opere del grande Alighieri, ma nel complesso le note sono buone e nello scorso anno, 700nario della dipartita del nonno della lingua italiana (il padre è il Manzoni) mi è stata parecchio utile, anche per approfondire alcune citazioni durante le conferenze.
4 stelle secondo me il mammuth della Newton-Compton le merita.
Non crediate che sia completa dei principali commentarii alle opere del grande Alighieri, ma nel complesso le note sono buone e nello scorso anno, 700nario della dipartita del nonno della lingua italiana (il padre è il Manzoni) mi è stata parecchio utile, anche per approfondire alcune citazioni durante le conferenze.
4 stelle secondo me il mammuth della Newton-Compton le merita.
April 8, 2023
Djela 1
Vita Nuova
„Vita Nova“ odiše potpuno drugačijom atmosferom nego Komedija, i drugačija joj je namena, a opet je potonja u prvoj nagoveštena. U „Komediji“, bez obzira na njenu kompleksnost, fanatično uživam u svakom pevanju, sa svakim ponovnim čitanjem i primećujem i otkrivam nove stvari. Prosimetrum mi nije toliko bliska forma, jer sam poprilično neosvešćen za sonetičnu poeziju, ali budući da je sadržaj i način na koji ga je Dante doneo u „Vita Nova“ poprilično značajan kao autobiografski, potrudio sam se da pronađem sve prevode od 1965. kada je prvi put prevedena, pa do poslednjeg, 2006. Taj prvi, hrvatski prevod Gjorgja Ivankovića na ovim prostorima, za moj ukus je poprilično suv. Prevod Tonka Maroevića i Mirka Tomasovića, takođe hrvatski, u okviru Danteovih sabranih dela (Dante Djela 1) mi je poetičniji i milozvučniji, dok mi je ovaj poslednji, blaženopočivšeg našeg danteologa Kolje Mićevića negde između prva dva – s tom razlikom što je Mićević, budući da je i „Komediju“ prvi put kod nas preveo u skoro identičnoj metrici kao original, svoj prevod obogatio svežim komentarima i objašnjenima u fusnotama, kojih u prethodnim prevodima nije bilo u takvom kvalitetu. Sonete i prozu u „Vita Nova“, Dante je pisao i sakupljao otprilike jednu deceniju, tako da je delo objavljeno kad mu je bilo 27 godina (1292. godine). Kao i „Komedija“, pisano je na pučkom, ergo narodnom jeziku što je za to vreme bilo poprilično neobično, da se neko usudi da umesto na latinskom, piše govornim dijalektom. Metafora i alegorija je i u ovoj zbirci na pretek, kao i u „Komediji“, ali to je i tipično za bilo koje srednjovekovno delo. Beatriče (jedan od hrvatskih prevoda transkribuje njeno ime u Blaženka, a drugi daje objašnjenje o značenju imena) je upoznao kad mu je bilo devet godina i prošlo je još toliko dok nisu ostvarili neki zapaženiji kontakt. Poetične su njegove ljubavne patnje i emotivno sazrevanje koje iznosi u svojim sonetima, a više nego interesantne njegove metaforične poveznice sa Amorom, kojeg pušta da mu bude gospodar i da ga vodi zaslepljenog kroz maštanja o Beatriče. Nema mnogo detalja o njihovoj interakciji (niti bih to očekivao u ovakvom delu), ali je svaki emotivni naboj hiperbolisan višestruko. Smrt Beatričinog oca i njene družbenice, a nakon toga njegovo snoviđenje i predskazanje njene smrti posebno jak su deo zbirke. Kao i mala filozofska rasprava o jeziku na kome treba da se književnost stvara. Takođe, specifičan je i način na koji Dante žali Beatriče (slikajući anđeoska lica u pesku) i stepen uzvišenosti njegove ljubavi koju prema njoj oseća, čak i kada, pred kraj zbirke, upoznaje svoju buduću suprugu koja će mu podariti tri sina. Poslednji segment zbirke jeste Danteov oproštajni zavet u kome predskazuje rađanje njegovog najuzvišenijeg dela – „Komedije“, koju će početi da piše par godina kasnije:
„I tako, ako bude volja onoga po kojemu sve stvari žive da moj život potraje još nekoliko godina, nadam se da ću o njoj kazati što nikad ni o jednoj drugoj ženi nije bilo rečeno. A onda, neka po milosti onoga što je gospodar plemenitosti moja duša otiđe da vidi slavu svoje gospe, to jest one blagoslovljene Beatrice, koja u slavi gleda lice onoga qui est per omnia secula benedictus“ (prevod Gjorgja Ivanovića, 1965.).
„... tako da se nadam, ako se svidi onomu od kojega sve stvari proistječu, da mi život potraje još nekoliko godina, da ću reći o njoj što nikada ni o jednoj nije bilo izrečeno. Neka mi, zatim, podade onaj što je kralj milosti da se moja duša preseli gledati slavu svoje gospoje, to jest blagoslovljene Beatrice, koja u vječnoj slavi gleda lice onoga qui est per omnia secula benedictus“ (prevod Tonka Maroevića i Mirka Tomasovića, 1976.).
„I tako, ukoliko to bude hteo Onaj po kome žive sve stvari, da moj život potraje još koje leto, nadam se reći o njoj ono što nije rečeno o nijednoj drugoj. A nakon toga, ako takva bude volja Onoga koji je gospodar sve čestitosti, neka se moja duša vine da posmatra slavu svoje gospe, što znači te blažene Beatriče, koja u velikoj slavi posmatra lik Onoga qui est per omnia secula benedictus“ (prevod Kolje Mićevića, 2006.).
Rime
Nisam baš sklon da o ljubavnoj poeziji kontempliram. Ali, kada je ona ovako obojena lapidarnim, sepulhralnim ehom – to dobija sasvim drugu težinu u mojim očima.
Drugo: Danteov kanconijer „Rime“ su svojevrsni dodatak semiautobiografskom delu Vita Nuova
Treće: među njima su sadržana i neka natpevavanja, odnosno, jedan vid stihovnih pisama koja je Dante, u skladu sa tadašnjim običajima, razmenjivao sa svojim prijateljima pesnicima – Gvidom Kavalkantijem, Forezeom Donatijem, Ćinom iz Pistoje i učiteljem Brunetom Latinijem a u kojima su izneseni još neki biografski podaci, kojih nema ni u Vita Nuovi ni u Komediji.
Naravno, i ovoga puta nisam se ograničio samo na jedan prepev. Budući da su „Rime“ na ovim prostorima prevođene samo jednom, 1976. u izdanju Matice Hrvatske, i da je na tim prepevima radio trojac: Frano Čale, Mate Maras i Pavao Pavličić, bilo je interesantno uporediti Koljine, sa originalom striktno ujednačene, jezičke vratolomije i prepeve njegovih hrvatskih kolega u okviru kapitalnog izdanja Dante Djela 1, koje je obuhvatilo još dosta kancona koje Koljino izdanje ne nudi.
Gozba
Ako se uzme u obzir da je u Vita Nuova Dante posvetio četiri glave gospi koja stoji na prozoru i svaki put kada on prođe pored ona složi tužno lice, a za koju jedni tumači tvrde da je njegova buduća žena Đema Donati sa kojom će dobiti tri sina, a drugi tumači kažu da je to metafora za filozofiju, onda je „Gozba“, može se reći, logični nastavak „Vita Nuove“, te ako je prva knjiga o mladićkoj ljubavi i patnji, druga, pisana desetak godina kasnije, je odraz zrelog doba i oda bestelesnoj ljubavi prema mudrosti.
“Kanim načiniti veliku gozbu. I ovo je ta gozba, s tim dostojnim kruhom, s tim jestivom za koje bih želio da nije uzalud posluženo. Ali, neka joj se ne prikučuje onaj kome udovi nisu za to podobni, jer ni zuba ni jezika nema, ni nepca; i neka joj ne prilazi nijedan sljedbenik poroka, jer je njegova utroba prepuna štetnih otrovnih sastojina, tako da ne bi podnio hranu. Nego, neka amo priđe svatko tko je zbog obiteljskih ili javnih poslova trpio ljudsku glad, i neka za trpezu sjedne zajedno s drugim prikraćenima; a do njihovih nogu neka se smjeste oni koji su bili lijeni, jer višega mjesta nisu dostojni: i jedni i drugi neka moju hranu jedu s kruhom koji će im pomoći da u njoj uživaju i da je probave.“ Tako govori Dante u poobimnom, alegorijom opervaženom uvodu, gde objašnjava razlog nastanka ovog dela, njegovu strukturu (najavivši da će biti 14 kancona, od kojih je samo tri zapisao, pre nego što je napustio dalji rad na tekstu) i obrazloživši zbog čega će i ono, kao i „Vita Nuova“ biti pisano na narodnom a ne latinskom (gramatičkom) jeziku (te će hleb na njegovoj gozbi biti raženi a ne pšenični). Koncept „Gozbe“ je, dakle, skoro identičan kao u „Vita Nuova“, gde će Dante prvo izložiti kancone, a potom ih minuciozno analizirati iz dva ugla: „doslovnog – a to je onaj koji se ne proteže dalje od slova praznih riječi i – alegorijskog, a to je onaj smisao koji se skriva pod plaštom tih priča, i to je istina skrivena iza lijepe laži...“.
U prvoj kanconi govori o ulasku filozofije u njegov vidokrug i ljubavi prema njoj na prvi pogled, čime je delimično skrajnuta opsesija Beatričom i fokus misli se preselio sa platonskog na meditativni aspekt. Međutim, u obrazloženju kancone sadržan je čitav jedan segment koji će kasnije biti objašnjen i u Raju. Reč je o ustrojstvu i poretku nebesa, kao i o starešinstvu anđela i njihovim gradacijama. Naravno, u tim se obrazloženjima Dante poziva na Aristotelova dela (O nebu, O duši, O životinjama, Metafizika itd.), Bibliju i Tomu Akvinskog. Od svih segmenata, ovo mi je, možda, najupečatljiviji i najzanimljiviji deo, budući da je jasan uvod u razumevanje osnovnog koncepta „Raja“ koji u knjizi podrazumevano ne objašnjava u ovoliko detalja.
U drugoj kanconi Dante kontemplira o ljubavi prema filozofiji i citirajući ponovo Aristotela, obrazlaže kako za njeno pravo spoznavanje neće biti dovoljni novac i bogatstvo ukoliko u umu ne postoji posejano zrno koje konstantno žudi za mudrošću i koje materijalni svet ne zanima.
Nakon treće kancone sledi njena analiza koja obimom skoro da se izjednačava sa prvom polovinom „Gozbe“. Možda i sa razlogom. U trećoj kanconi Dante razmatra o plemenitosti i o uzrocima i prilikama koji je kvare, upozoravajući, pre svega na pohlepu kojoj je sklon ljudski rod, i upozoravajući da „cuod licet Iovi non licet bovi“, te, s toga – plemenitost može biti uzvišena, ali uzvišenost per se ne mora da bude i plemenita ukoliko se iza nje krije pohlepa. Jedan od pasusa koji govori i o danas sveprisutnim entitetima, a koji Dante citira iz knjige Toma Akvinskog jeste ovaj: „Ima mnogo ljudi koji su toliko preuzetni sa svojega uma, da vjeruju kako svojim intelektom mogu izmjeriti sve stvari, držeći da je istinito sve ono što se 'njima svidi, a lažno sve ono što im se ne svidi“. A iz toga proizilazi da oni nikada ne stižu do učenosti; držeći da su sami po sebi dovoljno učeni, nikada ne pitaju, nikoga ne slušaju, čeznu da budu pitani i još prije no što im se pitanje postavi, pogrešno odgovaraju. A za takve veli Salomon u Mudrim izrekama: „Jesi li vidio čovjeka brza na riječima? I bezumnik ima više nade nego on.“
Budući da se ne upuštam često u koštac sa čitanjem filozofskih rasprava, a prijaju mi kao „mentalno razgibavanje“, prihvatio sam poziv iz predgovora da se prihvatim trpeze koju „Gozba“ nudi i da uživam u besedama domaćina Dantea, iz kojih sam pohvatao dosta korisnih referenci za dalju analizu.
O umijeću govorenja na pučkom jeziku
Prava je šteta što Dante nije dovršio ovu izuzetno zanimljivu etimološko-leksičku raspravu, te umesto da se proteže na četiri i više knjiga (kako je na par mesta napomenuo), ona zauzima tek nepune dve. Međutim, i tako nedovršena, značajan je dokument ranog XIV veka. Dante je uvideo kolika je važnost narodnog jezika u širenju kulture i književnosti s kraja na kraj zemlje, tako da je skoro sva dela (makar ona koja su danas najpoznatija) pisao, upravo, na pučkom jeziku, i zbog toga su i dan-danas noseći stub u književnosti.
Raspravu otvara kratkim pregledom istorije jezika i govora ljudskog roda, osvrnuvši se, pre svega, na knjigu Postanja i diskutujući kome je najpre božanska promisao dodelila moć govora – čoveku ili životinji. Navodeći osobine anđeoskih bića i poredeći ih sa nesavršenim ljudskim bićem, zaključuje sledeće: „Kako dakle čovjeka ne pokreće nagon naravi, nego razum, a taj se razum u svakoga razlikuje i u razaznavanju, i u sudu, i u izboru, i to toliko da gotovo svatko kao da uživa u značajkama svoje osobitosti, smatram da ni jedan čovjek ne razumije drugoga samo po njegovim činima i strastima kao što to biva kod nerazumnih životinja. Niti može, kao što je to kod anđela, jedan prožeti drugoga očima duše, jer dušu čovjekovu zaklanja stvarnost i neprozirnost smrtnoga tijela. Bilo je dakle nužno da ljudski rod za priopćavanje svojih misli bude proviđen kakvim znakom koji će biti i znak razuma i znak osjetila. Nužno znak razuma, jer mora od razuma proishoditi i razumu voditi; a kako se od razuma razumu ništa bez osjetila ne može prenositi, taj je znak nužno morao biti i znak osjetila. I stoga, da je samo razumski, ne bi mogao prelaziti od jednoga drugome; da je samo osjetilan, ne bi mogao od razuma primati ni razumu voditi“.
Dotakavši se vavilonske kule i pometnje koju je njena izgradnja donela, razgranavši, kako tvrdi, jezike na tri strane sveta tj. tri jezičke skupine: grčke, germanske i romanske, Dante prelazi na upoređivanje narečja od zapada do istoka Italije i na kraju severa i juga. Najpre objašnjava razliku između narodnog govora i tzv. gramatičkog, odnosno latinskog. Donosi, na kraju zaključak: „Kad sam tako dopro do onoga što sam tražio, tvrdim da u Italiji postoji pučki jezik koji je sjajan, stožeran, dvorski i saborski, kojega ima u svakom talijanskom gradu, a ni u jednom nije stalan. Prema tom se jeziku mjere i uspoređuju i određuju pučki govori talijanski.“ Najmilozvučniji mu je govor u okolini Bolonje, dok napuljsko narečje naziva grubim i razvučenim.
U drugoj knjizi dotakao se tri kategorije koju je srednjovekovna poetika poznavala: tragediju (zahteva uzvišeni jezik), komediju (zahteva prosečni jezik) i elegiju (zahteva skromni jezik). Nadalje objašnjava detaljno, sa primerima, svaku od te tri kategorije, i upliće ih gradacijski u objašnjavanje razlike između tri pesnička oblika: kancone, balade i soneta koji mu služe da napravi metričku gradaciju. Zaključuje, naposle, da je uzvišeni pučki govor, kakav zahteva tragedija, metrički jedino ostvariv u kanconi. U daljim poglavljima nagoveštava da će u sledećim knjigama (naročito IV) da se bavi objašnjenjima i savetima koje dobar, školovani pesnik mora da primeni kako bi napisao valjanu kanconu ili sonet, ali, nažalost, druga knjiga se prekida naglo, u polovini rečenice.
„De vulgari eloquentia“ možda nije obimom stranica impozantna, ali je sadržaj tih stranica toliko zgusnut, zahteva 200% pažnje čitaoca uz konstantno osvrtanje na tumač u fusnotama, da je, bar meni, bilo pravo uživanje da čitam ovako uobličene misli jednog blistavog uma, vraćam se nekoliko puta na pročitano i promišljam iznova o tome.
Monarhija
Od svih Danteovih filozofskih dela, „Monarhija“ mi je tematski najdalja. Prvo – jer mi, bivajući političkom, tema rasprave nije skoro uopšte bliska, i drugo – jer zbog toga mislim da je nisam baš shvatio do kraja. Jasno je da se rasprava deli u tri knjige, i da svaka od nih diskutuje po jedno pitanje koje Dante postavlja: prvo je - da li je svetovna monarhija, tj. carstvo zaista Svetu neophodno, zatim – da li je rimski narod s pravom stekao zadatak monarha i na kraju – da li vlast monarha zavisi posredno od Boga ili od nečega drugog, te na kraju svake knjige ili u toku trajanja rasprave Dante odgovara na postavljena pitanja.
Budući da je delo pisano u vremenu kada je Dante već skoro dve decenije bio u izgnanstvu i „Komediju“ privodio kraju, jasan je gnev koji provejava kroz rasprave i teška je zrelost koja te rečenice tvori tako komplikovanim stilom koji eklektično prisvaja biblijske i aristotelovske stavove. „Monarhija“ je i oštra osuda Crkve, budući da je Dante, dok je živeo u Firenci, bio pristalica Belih Gibelina, koji su podržavali papu, i kada su Gvelfi preuzeli vlast u Firenci, on je bio proteran a Crkva nije učinila ništa da ga zaštiti. Zbog toga je u jednom trenutku Crkva delo zabranila.
Poslanice
Pisma Firenticima su odlična. Ali, pismo Cangrandeu della Scali, u kojem detaljno objašnjava uvod u "Komediju" i još neke finese je kamen temeljac.
Ekloge
Čista fenomenalština po uzoru na svog učitelja Vergilija.
O položaju i obliku vode i zemlje
Jedno pooooooooooootpuno psihodelično srednjovekovno kontempliranje na temu večite Danteove opsesije - geografije. Pokušao je da objasni ustrojstvo između vode i zemlje, dva od četiri ključna elementa srednjovekovlja, kada se oni postave u različitim razmerama. Kad se detaljnije udubi u tekst, jasno su prisutni mikroelementi kosmogonije.
Djela 2
Pakao
https://www.goodreads.com/review/show...
Čistilište
https://www.goodreads.com/review/show...
Raj
https://www.goodreads.com/review/show...
Vita Nuova
„Vita Nova“ odiše potpuno drugačijom atmosferom nego Komedija, i drugačija joj je namena, a opet je potonja u prvoj nagoveštena. U „Komediji“, bez obzira na njenu kompleksnost, fanatično uživam u svakom pevanju, sa svakim ponovnim čitanjem i primećujem i otkrivam nove stvari. Prosimetrum mi nije toliko bliska forma, jer sam poprilično neosvešćen za sonetičnu poeziju, ali budući da je sadržaj i način na koji ga je Dante doneo u „Vita Nova“ poprilično značajan kao autobiografski, potrudio sam se da pronađem sve prevode od 1965. kada je prvi put prevedena, pa do poslednjeg, 2006. Taj prvi, hrvatski prevod Gjorgja Ivankovića na ovim prostorima, za moj ukus je poprilično suv. Prevod Tonka Maroevića i Mirka Tomasovića, takođe hrvatski, u okviru Danteovih sabranih dela (Dante Djela 1) mi je poetičniji i milozvučniji, dok mi je ovaj poslednji, blaženopočivšeg našeg danteologa Kolje Mićevića negde između prva dva – s tom razlikom što je Mićević, budući da je i „Komediju“ prvi put kod nas preveo u skoro identičnoj metrici kao original, svoj prevod obogatio svežim komentarima i objašnjenima u fusnotama, kojih u prethodnim prevodima nije bilo u takvom kvalitetu. Sonete i prozu u „Vita Nova“, Dante je pisao i sakupljao otprilike jednu deceniju, tako da je delo objavljeno kad mu je bilo 27 godina (1292. godine). Kao i „Komedija“, pisano je na pučkom, ergo narodnom jeziku što je za to vreme bilo poprilično neobično, da se neko usudi da umesto na latinskom, piše govornim dijalektom. Metafora i alegorija je i u ovoj zbirci na pretek, kao i u „Komediji“, ali to je i tipično za bilo koje srednjovekovno delo. Beatriče (jedan od hrvatskih prevoda transkribuje njeno ime u Blaženka, a drugi daje objašnjenje o značenju imena) je upoznao kad mu je bilo devet godina i prošlo je još toliko dok nisu ostvarili neki zapaženiji kontakt. Poetične su njegove ljubavne patnje i emotivno sazrevanje koje iznosi u svojim sonetima, a više nego interesantne njegove metaforične poveznice sa Amorom, kojeg pušta da mu bude gospodar i da ga vodi zaslepljenog kroz maštanja o Beatriče. Nema mnogo detalja o njihovoj interakciji (niti bih to očekivao u ovakvom delu), ali je svaki emotivni naboj hiperbolisan višestruko. Smrt Beatričinog oca i njene družbenice, a nakon toga njegovo snoviđenje i predskazanje njene smrti posebno jak su deo zbirke. Kao i mala filozofska rasprava o jeziku na kome treba da se književnost stvara. Takođe, specifičan je i način na koji Dante žali Beatriče (slikajući anđeoska lica u pesku) i stepen uzvišenosti njegove ljubavi koju prema njoj oseća, čak i kada, pred kraj zbirke, upoznaje svoju buduću suprugu koja će mu podariti tri sina. Poslednji segment zbirke jeste Danteov oproštajni zavet u kome predskazuje rađanje njegovog najuzvišenijeg dela – „Komedije“, koju će početi da piše par godina kasnije:
„I tako, ako bude volja onoga po kojemu sve stvari žive da moj život potraje još nekoliko godina, nadam se da ću o njoj kazati što nikad ni o jednoj drugoj ženi nije bilo rečeno. A onda, neka po milosti onoga što je gospodar plemenitosti moja duša otiđe da vidi slavu svoje gospe, to jest one blagoslovljene Beatrice, koja u slavi gleda lice onoga qui est per omnia secula benedictus“ (prevod Gjorgja Ivanovića, 1965.).
„... tako da se nadam, ako se svidi onomu od kojega sve stvari proistječu, da mi život potraje još nekoliko godina, da ću reći o njoj što nikada ni o jednoj nije bilo izrečeno. Neka mi, zatim, podade onaj što je kralj milosti da se moja duša preseli gledati slavu svoje gospoje, to jest blagoslovljene Beatrice, koja u vječnoj slavi gleda lice onoga qui est per omnia secula benedictus“ (prevod Tonka Maroevića i Mirka Tomasovića, 1976.).
„I tako, ukoliko to bude hteo Onaj po kome žive sve stvari, da moj život potraje još koje leto, nadam se reći o njoj ono što nije rečeno o nijednoj drugoj. A nakon toga, ako takva bude volja Onoga koji je gospodar sve čestitosti, neka se moja duša vine da posmatra slavu svoje gospe, što znači te blažene Beatriče, koja u velikoj slavi posmatra lik Onoga qui est per omnia secula benedictus“ (prevod Kolje Mićevića, 2006.).
Rime
Nisam baš sklon da o ljubavnoj poeziji kontempliram. Ali, kada je ona ovako obojena lapidarnim, sepulhralnim ehom – to dobija sasvim drugu težinu u mojim očima.
Drugo: Danteov kanconijer „Rime“ su svojevrsni dodatak semiautobiografskom delu Vita Nuova
Treće: među njima su sadržana i neka natpevavanja, odnosno, jedan vid stihovnih pisama koja je Dante, u skladu sa tadašnjim običajima, razmenjivao sa svojim prijateljima pesnicima – Gvidom Kavalkantijem, Forezeom Donatijem, Ćinom iz Pistoje i učiteljem Brunetom Latinijem a u kojima su izneseni još neki biografski podaci, kojih nema ni u Vita Nuovi ni u Komediji.
Naravno, i ovoga puta nisam se ograničio samo na jedan prepev. Budući da su „Rime“ na ovim prostorima prevođene samo jednom, 1976. u izdanju Matice Hrvatske, i da je na tim prepevima radio trojac: Frano Čale, Mate Maras i Pavao Pavličić, bilo je interesantno uporediti Koljine, sa originalom striktno ujednačene, jezičke vratolomije i prepeve njegovih hrvatskih kolega u okviru kapitalnog izdanja Dante Djela 1, koje je obuhvatilo još dosta kancona koje Koljino izdanje ne nudi.
Gozba
Ako se uzme u obzir da je u Vita Nuova Dante posvetio četiri glave gospi koja stoji na prozoru i svaki put kada on prođe pored ona složi tužno lice, a za koju jedni tumači tvrde da je njegova buduća žena Đema Donati sa kojom će dobiti tri sina, a drugi tumači kažu da je to metafora za filozofiju, onda je „Gozba“, može se reći, logični nastavak „Vita Nuove“, te ako je prva knjiga o mladićkoj ljubavi i patnji, druga, pisana desetak godina kasnije, je odraz zrelog doba i oda bestelesnoj ljubavi prema mudrosti.
“Kanim načiniti veliku gozbu. I ovo je ta gozba, s tim dostojnim kruhom, s tim jestivom za koje bih želio da nije uzalud posluženo. Ali, neka joj se ne prikučuje onaj kome udovi nisu za to podobni, jer ni zuba ni jezika nema, ni nepca; i neka joj ne prilazi nijedan sljedbenik poroka, jer je njegova utroba prepuna štetnih otrovnih sastojina, tako da ne bi podnio hranu. Nego, neka amo priđe svatko tko je zbog obiteljskih ili javnih poslova trpio ljudsku glad, i neka za trpezu sjedne zajedno s drugim prikraćenima; a do njihovih nogu neka se smjeste oni koji su bili lijeni, jer višega mjesta nisu dostojni: i jedni i drugi neka moju hranu jedu s kruhom koji će im pomoći da u njoj uživaju i da je probave.“ Tako govori Dante u poobimnom, alegorijom opervaženom uvodu, gde objašnjava razlog nastanka ovog dela, njegovu strukturu (najavivši da će biti 14 kancona, od kojih je samo tri zapisao, pre nego što je napustio dalji rad na tekstu) i obrazloživši zbog čega će i ono, kao i „Vita Nuova“ biti pisano na narodnom a ne latinskom (gramatičkom) jeziku (te će hleb na njegovoj gozbi biti raženi a ne pšenični). Koncept „Gozbe“ je, dakle, skoro identičan kao u „Vita Nuova“, gde će Dante prvo izložiti kancone, a potom ih minuciozno analizirati iz dva ugla: „doslovnog – a to je onaj koji se ne proteže dalje od slova praznih riječi i – alegorijskog, a to je onaj smisao koji se skriva pod plaštom tih priča, i to je istina skrivena iza lijepe laži...“.
U prvoj kanconi govori o ulasku filozofije u njegov vidokrug i ljubavi prema njoj na prvi pogled, čime je delimično skrajnuta opsesija Beatričom i fokus misli se preselio sa platonskog na meditativni aspekt. Međutim, u obrazloženju kancone sadržan je čitav jedan segment koji će kasnije biti objašnjen i u Raju. Reč je o ustrojstvu i poretku nebesa, kao i o starešinstvu anđela i njihovim gradacijama. Naravno, u tim se obrazloženjima Dante poziva na Aristotelova dela (O nebu, O duši, O životinjama, Metafizika itd.), Bibliju i Tomu Akvinskog. Od svih segmenata, ovo mi je, možda, najupečatljiviji i najzanimljiviji deo, budući da je jasan uvod u razumevanje osnovnog koncepta „Raja“ koji u knjizi podrazumevano ne objašnjava u ovoliko detalja.
U drugoj kanconi Dante kontemplira o ljubavi prema filozofiji i citirajući ponovo Aristotela, obrazlaže kako za njeno pravo spoznavanje neće biti dovoljni novac i bogatstvo ukoliko u umu ne postoji posejano zrno koje konstantno žudi za mudrošću i koje materijalni svet ne zanima.
Nakon treće kancone sledi njena analiza koja obimom skoro da se izjednačava sa prvom polovinom „Gozbe“. Možda i sa razlogom. U trećoj kanconi Dante razmatra o plemenitosti i o uzrocima i prilikama koji je kvare, upozoravajući, pre svega na pohlepu kojoj je sklon ljudski rod, i upozoravajući da „cuod licet Iovi non licet bovi“, te, s toga – plemenitost može biti uzvišena, ali uzvišenost per se ne mora da bude i plemenita ukoliko se iza nje krije pohlepa. Jedan od pasusa koji govori i o danas sveprisutnim entitetima, a koji Dante citira iz knjige Toma Akvinskog jeste ovaj: „Ima mnogo ljudi koji su toliko preuzetni sa svojega uma, da vjeruju kako svojim intelektom mogu izmjeriti sve stvari, držeći da je istinito sve ono što se 'njima svidi, a lažno sve ono što im se ne svidi“. A iz toga proizilazi da oni nikada ne stižu do učenosti; držeći da su sami po sebi dovoljno učeni, nikada ne pitaju, nikoga ne slušaju, čeznu da budu pitani i još prije no što im se pitanje postavi, pogrešno odgovaraju. A za takve veli Salomon u Mudrim izrekama: „Jesi li vidio čovjeka brza na riječima? I bezumnik ima više nade nego on.“
Budući da se ne upuštam često u koštac sa čitanjem filozofskih rasprava, a prijaju mi kao „mentalno razgibavanje“, prihvatio sam poziv iz predgovora da se prihvatim trpeze koju „Gozba“ nudi i da uživam u besedama domaćina Dantea, iz kojih sam pohvatao dosta korisnih referenci za dalju analizu.
O umijeću govorenja na pučkom jeziku
Prava je šteta što Dante nije dovršio ovu izuzetno zanimljivu etimološko-leksičku raspravu, te umesto da se proteže na četiri i više knjiga (kako je na par mesta napomenuo), ona zauzima tek nepune dve. Međutim, i tako nedovršena, značajan je dokument ranog XIV veka. Dante je uvideo kolika je važnost narodnog jezika u širenju kulture i književnosti s kraja na kraj zemlje, tako da je skoro sva dela (makar ona koja su danas najpoznatija) pisao, upravo, na pučkom jeziku, i zbog toga su i dan-danas noseći stub u književnosti.
Raspravu otvara kratkim pregledom istorije jezika i govora ljudskog roda, osvrnuvši se, pre svega, na knjigu Postanja i diskutujući kome je najpre božanska promisao dodelila moć govora – čoveku ili životinji. Navodeći osobine anđeoskih bića i poredeći ih sa nesavršenim ljudskim bićem, zaključuje sledeće: „Kako dakle čovjeka ne pokreće nagon naravi, nego razum, a taj se razum u svakoga razlikuje i u razaznavanju, i u sudu, i u izboru, i to toliko da gotovo svatko kao da uživa u značajkama svoje osobitosti, smatram da ni jedan čovjek ne razumije drugoga samo po njegovim činima i strastima kao što to biva kod nerazumnih životinja. Niti može, kao što je to kod anđela, jedan prožeti drugoga očima duše, jer dušu čovjekovu zaklanja stvarnost i neprozirnost smrtnoga tijela. Bilo je dakle nužno da ljudski rod za priopćavanje svojih misli bude proviđen kakvim znakom koji će biti i znak razuma i znak osjetila. Nužno znak razuma, jer mora od razuma proishoditi i razumu voditi; a kako se od razuma razumu ništa bez osjetila ne može prenositi, taj je znak nužno morao biti i znak osjetila. I stoga, da je samo razumski, ne bi mogao prelaziti od jednoga drugome; da je samo osjetilan, ne bi mogao od razuma primati ni razumu voditi“.
Dotakavši se vavilonske kule i pometnje koju je njena izgradnja donela, razgranavši, kako tvrdi, jezike na tri strane sveta tj. tri jezičke skupine: grčke, germanske i romanske, Dante prelazi na upoređivanje narečja od zapada do istoka Italije i na kraju severa i juga. Najpre objašnjava razliku između narodnog govora i tzv. gramatičkog, odnosno latinskog. Donosi, na kraju zaključak: „Kad sam tako dopro do onoga što sam tražio, tvrdim da u Italiji postoji pučki jezik koji je sjajan, stožeran, dvorski i saborski, kojega ima u svakom talijanskom gradu, a ni u jednom nije stalan. Prema tom se jeziku mjere i uspoređuju i određuju pučki govori talijanski.“ Najmilozvučniji mu je govor u okolini Bolonje, dok napuljsko narečje naziva grubim i razvučenim.
U drugoj knjizi dotakao se tri kategorije koju je srednjovekovna poetika poznavala: tragediju (zahteva uzvišeni jezik), komediju (zahteva prosečni jezik) i elegiju (zahteva skromni jezik). Nadalje objašnjava detaljno, sa primerima, svaku od te tri kategorije, i upliće ih gradacijski u objašnjavanje razlike između tri pesnička oblika: kancone, balade i soneta koji mu služe da napravi metričku gradaciju. Zaključuje, naposle, da je uzvišeni pučki govor, kakav zahteva tragedija, metrički jedino ostvariv u kanconi. U daljim poglavljima nagoveštava da će u sledećim knjigama (naročito IV) da se bavi objašnjenjima i savetima koje dobar, školovani pesnik mora da primeni kako bi napisao valjanu kanconu ili sonet, ali, nažalost, druga knjiga se prekida naglo, u polovini rečenice.
„De vulgari eloquentia“ možda nije obimom stranica impozantna, ali je sadržaj tih stranica toliko zgusnut, zahteva 200% pažnje čitaoca uz konstantno osvrtanje na tumač u fusnotama, da je, bar meni, bilo pravo uživanje da čitam ovako uobličene misli jednog blistavog uma, vraćam se nekoliko puta na pročitano i promišljam iznova o tome.
Monarhija
Od svih Danteovih filozofskih dela, „Monarhija“ mi je tematski najdalja. Prvo – jer mi, bivajući političkom, tema rasprave nije skoro uopšte bliska, i drugo – jer zbog toga mislim da je nisam baš shvatio do kraja. Jasno je da se rasprava deli u tri knjige, i da svaka od nih diskutuje po jedno pitanje koje Dante postavlja: prvo je - da li je svetovna monarhija, tj. carstvo zaista Svetu neophodno, zatim – da li je rimski narod s pravom stekao zadatak monarha i na kraju – da li vlast monarha zavisi posredno od Boga ili od nečega drugog, te na kraju svake knjige ili u toku trajanja rasprave Dante odgovara na postavljena pitanja.
Budući da je delo pisano u vremenu kada je Dante već skoro dve decenije bio u izgnanstvu i „Komediju“ privodio kraju, jasan je gnev koji provejava kroz rasprave i teška je zrelost koja te rečenice tvori tako komplikovanim stilom koji eklektično prisvaja biblijske i aristotelovske stavove. „Monarhija“ je i oštra osuda Crkve, budući da je Dante, dok je živeo u Firenci, bio pristalica Belih Gibelina, koji su podržavali papu, i kada su Gvelfi preuzeli vlast u Firenci, on je bio proteran a Crkva nije učinila ništa da ga zaštiti. Zbog toga je u jednom trenutku Crkva delo zabranila.
Poslanice
Pisma Firenticima su odlična. Ali, pismo Cangrandeu della Scali, u kojem detaljno objašnjava uvod u "Komediju" i još neke finese je kamen temeljac.
Ekloge
Čista fenomenalština po uzoru na svog učitelja Vergilija.
O položaju i obliku vode i zemlje
Jedno pooooooooooootpuno psihodelično srednjovekovno kontempliranje na temu večite Danteove opsesije - geografije. Pokušao je da objasni ustrojstvo između vode i zemlje, dva od četiri ključna elementa srednjovekovlja, kada se oni postave u različitim razmerama. Kad se detaljnije udubi u tekst, jasno su prisutni mikroelementi kosmogonije.
Djela 2
Pakao
https://www.goodreads.com/review/show...
Čistilište
https://www.goodreads.com/review/show...
Raj
https://www.goodreads.com/review/show...
October 2, 2022
Un tomo di spessore e ben curato che ogni ammiratore del sommo Poeta dovrebbe possedere per un approfondimento della letteratura dantestca. I commenti e le note sono sufficientemente sviluppati. È da sottolineare, inoltre, l’ottimo rapporto qualità-prezzo per un’opera così dettagliata e completa in termini di raccolta opere.
November 15, 2021
Consiglio questo libro per chi vuole approfondire il pensiero del Sommo Poeta, sia la parte religiosa che quella laica. Nonostante l'edizione non molto brillante, è da apprezzare la quantità di contenuto che si offre a un modico prezzo.
August 22, 2018
Completo e dettagliato!
January 18, 2021
Fue interesante conocer toda aquella filosofía y pensamientos envueltos en la época de Dante.
Sin embargo, en mis planes está leer algún día la Divina Comedia.
Diciembre del 2014.
Sin embargo, en mis planes está leer algún día la Divina Comedia.
Diciembre del 2014.
July 17, 2011
I LOVE IT!
July 11, 2014
Quel dommage que je ne lise pas l'italien! Je suis outré par le sort des grands hommes de l'antiquité imaginé par Dante.
Displaying 1 - 8 of 8 reviews