Como. 30 Tage.

by Srdan Valjarevic

Aus einer Schnapslaune heraus bewirbt sich ein junger Belgrader Autor um ein Rockefeller-Stipendium. Wenig später verlässt er seine zerstörte, desillusionierte Heimat, um in einer luxuriösen Villa am Comer See an seinem Roman zu arbeiten.
Angekommen in der harmonischen Umgebung, inmitten einer illustren Gesellschaft internationaler Wissenschaftler und umsorgt von Dienstpersonal, stellt er jedoch fest, dass er unfähig ist, auch nur einen Satz zu Papier zu bringen. Stattdessen genießt er die Ruhe, die Schönheit und den Überfluss - und die reichhaltige Bar des Hauses.
Dreißig Tage lang erkundet er die Umgebung, neugierig und ohne Vorbehalte, schließt Freundschaften und erlebt Staunenswertes, das den meisten anderen Stipendiaten in ihrem Elfenbeinturm entgeht.

Genres: Fiction, Serbian Literature, Literature, Novels, The World, Italy, Audiobook

Paperback

First published January 1, 2006

Reviews

[Bezimena knjizevna zadruga · Rating 5 out of 5]

Volim pisce poput Valjarevića, zato što volim kad je u stanju da na pitanje u intervjuu o tome kakva je knjiga da ovakav odgovor: „To ti je kao neki roman. Dnevničke beleške od kojih sam napravio roman. Proveo sam neko vreme u Italiji, pa sam, eto, pisao. Intimne beleške o planinarenju, mom prvom u životu. Tralala… Pa, onda malo priroda, pa se onda smuvaš s nekom ribom, pa tako… Pojedeš dobru klopu, popiješ dobro vino i onda napraviš roman. Ma super.“

Volim kad je pisac u stanju da ni iz čega napravi priču ili knjigu. Volim kad takve priče putuju lagano, na momente duhovito, tečno. Volim kad su prepune opisa naizgled sitnih ili nebitnih stvari, volim kad su ti opisi precizni, živi, i dovoljno krakti. Volim ovu knjigu u svoj njenoj dosadi. Baš.

https://bezimenaknjizevnazadruga.word...

[Uroš Đurković · Rating 4 out of 5]

Komo je jezero. I to mnogi znaju. Jezero je lepo. Rečenice jednostavne. Uglavnom kratke. I to je to. Ništa posebno. Na Komu je bio program razmene. Bili su pisci širom sveta. I junak romana je bio tamo. Junak je dosta pio. I bilo je lepo. Posebno lepe bile su ptice. Bilo je tu i zanimljivih ljudi. Ali i onih koji nerviraju. Bila je pijaca i kafići. Bilo je brdo i veliki zlatni orao. Brdo se zove Tragedija. To je smešno i tužno. Ovim ljudima je lepo. U Srbiji je loše. Mnogo loše. Jedna žena je odsvirala melodiju koja podseća na zemlju u raspadu. Bilo je i nekih ljubavi. Par. A onda se vratio.

Srđan Valjarević dokaz je da pisci ne moraju da budu pričljivci. Štaviše, sam Valjarević je u jednom intervjuu rekao kako mu je u književnoj karijeri, najbolje išlo ćutanje. Tako je i „Komo” ćutljiv, ali nikako nemušti roman.Nema velikih reči, nema mudrovanja – ali ima nečeg izuzetno ubedljivog i autentičnog. Nečeg što bi, na primer, Džarmuš voleo da čita. Život sam.

I čitajući roman, prizvao sam svoja dva omiljena dela koja se bave jezerima – Toroov „Valden” i „Ljudi govore” Rastka Petrovića u kome imamo jezero i ostrvo na njemu. Toro od svog života pravi poduhat – pokazuje kako je moguće samostalno živeti u skladu sa prirodom i zbog toga obrazuje sopstvenu izolaciju. To izmeštenje zajedničko je i Valjareviću, samo što njegov lik umesto prirode, odlazi u društvo – u luksuznu vilu punu umetnika, akademika i preljubaznih domaćina. I jasno je da tom svetu ne pripada, iako uspeva da se poveže s njim. I jasno je, takođe, da najveći smisao pronalazi u šetnjama, u bivanju sa običnim svetom, u tišini i sitnicama, u osami. A sličan tok postoji kod Rastka – upijanje sveta kulture biva poraženo ekstazom fabrike prirode na kraju dela. Samo Valjarević nije ekspresionista – ovde nema nikakvih naglosti – uzleta, usklika. Samo bivanje – i na kraju, zatvoren krug.

Ovo je važna knjiga. Nipošto savršena, ali važna. I, ko želi, može da je čita kao stidljivi lirski roman. Možda je to i najbolji ključ.

[verbava · Rating 1 out of 5]

апдейт із березня 2022 року:

я нарешті зловила ще одну річ, яка мені про цю книжку муляла, але тікала від вербалізації. тепер у мене є аналогія.

сербський російський письменник після балканських воєн війни в україні приїздить на літературну резиденцію в італії, місяць там живе як жертва війни й безпросвітної дупи і наполегливо нічого про війну не пише. і його всі гладять по голові як бідолашку, якій дісталося від режиму і натівських санкцій, і ніхто не питає, срджане, чиє косово васю, чий крим і де ти був усі ті роки, бо неввічливо питати про таке людину, яка, може, колись складала паперових журавликів і вірші проти влади.

курва, а скільки ж такого лайна скоро понавилазить. і його будуть перекладати, і називати прекрасними зразками психологічної прози, і давати йому міжнародні премії, і на гудрідсі ставити п'ятірочки. пфуй.

оригінальний відгук 2016 року, бо нехай теж буде:

"комо" – місцями непоганий текст, але андрій любка, перекладач, написав у післямові дурницю, а потім цю дурницю потягли в анотацію, тож читачі отримали безпідставну обіцянку книжки "з найкращих зразків психологічної воєнної прози". не вірте анотаціям. тобто якби йшлося про війну з алкоголем, ця фраза ще була б якимось боком доречна. але пост-югославські події тут відіграють таку малу роль, що згадувати про них для реклами – нечесний піар-хід.

звісно, головний герой, письменник і пияк, який завдяки літературній стипендії проводить місяць над озером комо і нічого там не пише, походить із сербії. але так само він міг би мешкати в будь-якому іншому проблемному місці (в україні початку двотисячних, наприклад): його національність – то привід для байдикування, споживання різноманітних алкоголів і фраз типу "о так, у вас там повна срака". очікування, що ця срака відізветься в тексті якось особливо, несхоже на інші можливі сраки, результату не приносять. так, абстраговуватися треба, іноді це допомагає вижити, і герой саші станішича в "як солдат ремонтує грамофон" теж у якийсь момент вирішує, що цього вечора не згадуватиме нічого, що відбулося понад три години тому, але чомусь він, хоч і зовсім юний хлопчисько, таки здатен на унікальні рефлексії, а відносно дорослому персонажові валяревича, та ще й письменникові, рефлексувати ніяк не вдається.

якщо забити на війну, залишаються замальовки з місяця на віллі, по розділу на день, описи пиятики й бодунів або їхньої відсутності, зустрічі з людьми, які здебільшого на одне обличчя (з пропрацьовуванням персонажів у валяревича приблизно так, як із пропрацьовуванням війни), та майже нерухомий сюжет. під кінець книжку стає навіть радісно читати, але це, підозрюю, через те, що сторіночок залишається все менше і нейромедіатори святкують у передчутті фіналу.

зате обкладинка чудесна, без сумніву.

[Pavle · Rating 4 out of 5]

Kad bi me fiktivni neko pitao kakav je to roman Komo, rekao bih da je to roman prepušten sam sebi. Bez rigidne konstrukcije, Valjarević namenski osiromašenim stilom (makar se nadam, jer u suprotnom rečenica “baš je bilo lepo” se graniči sa neoprostivim zločinom) pripoveda o mesec dana svog života provedenih u Italiji i malom seocetu na jezeru Komo. Počinje dosadno, ali sa pojavom nekih novih, veoma životnih likova, Komo dobija perspektivu i Valjarevićev ravnodušan pogled na svet poprima nijanse u odrazima drugih likova. Puno alkohola, nešto humora i simpatičnih susreta, i Komo se završi. I bez obzira koliko pizdeo na njegove petparačke rečenice, bi mi žao zbog toga.

4

[Ana Filipovic · Rating 5 out of 5]

Toliko sam pod utiskom, a ne znam ni zbog cega, ni kako ni zasto tacno. Ta jednostavnost i seta kojom je roman napisan te obuzme i ne moze da te pusti. Valjda zivot, posebno kad nisi pronasao svoje pravo okruzenje a bojis se da i ne postoji ( Njujork, Japan??!? Svejedno je, zar ne?). Sretnu se pravi ljudi, a sve ostalo deluje tudje i pozamljeno. I onda ti jedino preostaje da imas samog sebe. Najezila sam se od opisa velikog zlatnog orla i piscevog dozivljaja/secanja melodije sa Korcule. Hvala mu sto je uspeo to da stavi na papir i prenese dalje. Ovaj roman je dokaz neke korist od kapitalistickog nacina razmisljanja, organizovanja i umrezavanja, da te izoluju u obilju svega na jednom mestu na kome te sve podseca ( i uspesni ljudi koji dolaze i sam koncept tog mesta ) da treba da das jos jednu mrvicu sebe i da se dalje eksploatises, dok zivot prolazi mimo toga. Sreca pa je junak romana resio da ne pise, nego samo da oseca prostor, jezero, promene vremenskih prilika, planine, zivotinje, ljude a onda da sve to podeli sa nama.

Bas sam zbunjena i nemam neki konkretan komentar zasto treba procitati ovu knjigu, ali je zaista vredno provesti vreme sa ovim delom ( dok u pozadini ide pesma Lane Del Ray “Born to die”).

“Covece, pomislih, u kakvom sve uzasu covek moze da se nadje. Uzas koji covek priredi drugom coveku. Sedeo sam na obali jezera i citao o tome. Stigao sam tu iz sredine stalnih uzasa koji ljudi priredjuju drugim ljudima. Pun je svet tih vecitih uzasa. Pun je svet takvih sredina. Doba informacije. Doba govnarije. Prodaja sranja. Doba ravnodusnosti zauvek. Doba sitnodusnosti poslednjih nekoliko hiljada godina. Vetar koji je napolju sibao nije mi vise smetao. Izasao sam. “

“Shvatio sam samo da su oni lekari za drvece, i za biljke uopste, ali posebno za drvece. Pitao sam ih da li ce drvo morati da se posece, i rekli su mi da nisu sigurni, mozda jos uvek nece morati… Ostao sam jos malo pored tog drveta, uvek je tesko kada se razbolis i kada si sam. Trebalo bi da posade jos jedno drvo pored tog drveta, zbog drustva. Onda je mala senica sletela na granu, pa sam mogao da odem.”

[Olivera · Rating 4 out of 5]

Da me ubijete sad, ja ne bih umela da vam kažem zašto mi se ovo dopalo, ali nije i da mi se nije dopalo.

Komo je pre putopis nego što je roman, a pre je dnevnik nego što je putopis. Radnje nema ni da je nazreš negde na horizontu, a bilo kakvo iščitavanje dubljeg smisla između redova ide pre vama na dušu nego Valjareviću. On je prosto pisao o tome kako je gubio vreme u Italiji i trošio tuđe pare na alkohol.

[Amorfna · Rating 3 out of 5]

Stilski i vizuelno osiromašena besciljnost. Ja se ipak molim u crkvi lirskog minimalizma . Isti kvart, drugo skretanje.

Ne mogu da poreknem da knjiga uljuljkava, nakon prvobitne odbojnosti bivam upletena, brojim dane koji prolaze, gušim se u ravnodušnom dekonstruktivizmu. Ali samo zato što sam već izverzirana u tome.

Ovo je ili namerno' loša' knjiga ili je jednostavno loša knjiga. Miriši na ' ljudi vide ono čega nema samo da bi opravdali hajp' tip dela.

Nije moja šolja kafe.

[Nataša]

Razne sam recenzije pročitala, totalno oprečne.. od negativnih, do najviših ocena...i mogu reći da se umnogome sa svima slažem.
Ova knjiga, po mom mišljenju, nije bogznakakvo literarno dostignuće, dosta toga tu nedostaje, da bih je smatrala dostojnom epiteta lepe književnosti (iako je beletristika širok pojam).
Istovremeno, ajme meni al sam uživala. Baš mi je godilo da čitam i vizualizujem, uljuljkam se u sporu radnju (mnogi bi rekli u odsustvo iste), rečju, opuštam se. Pravi čitalački gušt, za mozak na pašu.

[Weltschmerz · Rating 2 out of 5]

Valjarevićev pokušaj da nas ubedi da je pravi pisac i da je to što on piše umetnost, a ne nuspojava svakodnevnog udisanja alkoholnih isparenja i preteranog boravka u zagušljivoj prostoriji. Ipak bih volela da je pročitam ponovo, možda me kao iskusnijeg čitaoca demantuje.

[Meseceva · Rating 4 out of 5]

Prijao mi je roman Komo, baš u ovom trenutku. Valjarević piše lagano, a višeslojno. Slavi život i njegove radosti, prihvata ih kao ono što jesu, jer razume neminovnost prolaznosti. Ovaj roman je kao vino, kojim su uz neka druga pića, natopljene njegove stranice. Kad se ostavi da se slegnu utisci posle poslednje rečenice, nedostaci blede i pojavi se pun buke.

[Sanja · Rating 3 out of 5]

Inače volim s vremena na vreme da čitam ovakve romane, dosadnjikave, nepretenciozne, lakočitljive, ali ovo mi je bilo poprilično isprazno. Ne dopada mi se ni Valjarevićev stil, siromašni rečnik, niti povremeni (i poprilično neuspeli) izleti u nekakvu filozofiju i meditaciju.

Trojka samo zato što sam bila pod temperaturom i prijalo mi je da čitam u datom trenutku. Inače, baš veliko razočaranje.

[Marko Veljković · Rating 5 out of 5]

Volim da uživam u jednostavnim stvarima, pa to je bio slučaj i sa ovom knjigom - mnogo mi se dopala. Iako sam uživao u jednostavnosti ovog putopisa, preda mnom je sada težak zadatak - da vam približim ovo delo, tako što ću vam predstaviti najveći i jedini kvalitet koji ono poseduje, a o čemu je malo teže pisati i govoriti. To je lep osećaj koji je ovaj jedinstveni roman probudio u meni - da se lepota življenja nalazi u sitnicama i jednostavnosti (znam, ovo je kliše, ali je neizbežan).

Valjarevićev "Komo" je najlakše definisati kao spoj "Tatarske pustinje" Dina Bucatija i "Tvoj sin Huckleberry Finn" Bekima Sejranovića: knjiga u kojoj ne postoji radnja, ništa uzbudljivo se ne dešava, već se sve zasniva na opisivanju prirode, druženju sa meštanima i konstantnom opijanju glavnog junaka, što ga povezuje sa Bekimovim junakom. Sve se iznova vrti u krug, ali je ipak svaki dan jedinstven zbog određenog razloga: zbližavanje pisca sa ljudima, njegovo otkriće neke nove prirodne lepote i degustacija nekog novog vina. Uzmite "Tatarsku pustinju", začinite je umerenim humorom, zatim joj dodajte ogromnu količinu alkohola, divne opise prirode i prijatne dijaloge, pa ćete odlučiti da li je ova knjiga za vas.

Pisac je dobio stipendiju od Rokfeler fondacije da bude gost u jednoj vili u mestu po imenu Belađo, gde će napisati svoj roman. Umesto pisanja romana, pisac vreme troši na drugačiji način: silazi u selo gde upoznaje simpatične likove i sa njima sklapa nova prijateljstva, uživa u šetnji prirodom i osvaja nove vrhove, a pored šetnje i druženja, redovno neguje svoj veliki porok, tako što isprobava raznorazna vina koja mu nabavljaju konobari sa kojima se takođe ubrzo sprijateljuje nakon dolaska u vilu. Iako se nalazi u društvu intelektualaca, lepše mu je ipak sa radničkom klasom, što jasno pokazuju njegove reakcije nakon pokušaja nekih profesora da sa njim uspostave komunikaciju. Ovo se sve dešava krajem devedesetih, kada je u Srbiji bio veoma težak period za život, pa se povremeno u naratorovom obraćanju oseća tuga i razočarenje zbog celokupne situacije u zemlji. Uvek je tužan osećaj kad vidite da se mlada osoba razočarala u svoju zemlju, ali tokom čitanja ove knjige se to lakše podnosi, jer su poklanjanje pažnje sitnicama i smisao za humor piščevo glavno oružje protiv pesimizma, što se posebno može primetiti u jednoj sceni: uvaženi gost sedi za klavirom i izvodi pesmu u kojoj jedan mladić tuguje zbog napornog rada u fabrici, što ostale goste čini radosnima, jer su pobegli od tog teškog života, pa sada pesmom slave pobedu nad nemaštinom, dok je sa druge strane, glavni junak u tom trenutku shvatio da definitivno ne pripada njima, jer je zbog situacije u zemlji možda i on osuđen da uskoro radi u fabrici. Oni se iz luksuza ponovo vraćaju luksuzu, dok se on vraća siromaštvu.

Ako vas sve ovo nije privuklo da pročitate "Komo", slobodno ga preskočite. Ima sigurno kvalitetnijih i poučnijih knjiga. Ako pak smatrate da vam prija ravna linija sa neumerenom dozom alkohola i umerenom dozom humora, onda nabavite ovu knjigu, jer je, sasvim sigurno, najjednostavnija i najlepša avantura koju ćete pročitati.

[Milica Stojiljkovic · Rating 4 out of 5]

Iskreno, nisam najsigurnija zbog čega mi se ova knjiga dopala jer se ništa specijalno ne dešava u njoj. Pratimo glavnog junaka koji je dobio stipendiju da neko vreme provede u vili u Italiji, koja je mesto odsedanja naučnika, poznatih i velikih ljudi. Kroz knjigu upoznajemo njega, došao je iz Jugoslavije, ambicije su mu poprilično male i nije siguran šta želi od života, vreme u vili provodi odmarajući i opijajući se, s druge strane vidimo i njegovo mišljenje o različitih tipovima intelektualaca u vili, kao i o drugim, običnim ljudima koje sreće usput.
Knjiga prati samo njegov boravak i završava se njegovim vraćanjem u Beograd. Poprilično liči na putopis i, iako nema mnogo radnje, govori o svakodnevnim dešavanjima, meni je toliko prijala, zaista sam uživala u njoj. Slušala sam je u vidu audio knjige i planiram da čitam još neko Srđanovo delo.

[Boško · Rating 4 out of 5]

Čitajući recenzije ovde, bio sam ubeđen da mi se Komo neće svideti. Pišu ljudi nema radnje. Radnje neke lude stvarno i nema, ali je napisano i spakovano veoma simpatično, pomalo sladunjavo. Ništa komplikovano, ništa ludo, samo opušteno i mirno.

Komo je jezero, pored jezera je brdo Tragedija i na brdu kuća u koju dolazi autor. U toj kući je još raznih umetnika, intelektualaca, ali oni autoru nisu preterano interesantni, nemaju zajedničkog. Zanimljviji je konobar koji ga uslužuje, radnik u jednom kafeu ili devojka u drugom. U Srbiji je loše, zemlja se raspala, ostala su sećanja na neko prošlo vreme i neku davnu zemlju u koju autor mora nazad.

I da, more alkohola, da ne kažem jezero.

Neki ljudi stručniji od mene kažu da ima neke veze i sa Crnjanskim i Sumatrom. Ne znam, verovatno. Samo još da volim i da sam čitao Crnjanskog....

[Bojana · Rating 2 out of 5]

Uz dužno poštovanje Valjarevićevom stvaralaštvu, ali ova knjiga je bila gubljenje vremena.
I on sad malo putuje do Italije, i on kao tamo mora sad nešto da stvara, ali to je pobogu preveliki napor za njega, pa on kao ide svaki dan da pije i pije i pije i pije... svih 200 stranica čitamo o njegovoj beskrajnoj konzumaciji alkohola, jer je on kao blentavi gost, i on je preživeo i proživeo mnogo s**nja u životu, pa on opet ide malo da pije i pije i pije... i sve ga smara, i svi ga smaraju jer pobogu on ne zna zašto je došao na to prelepo, osamljeno italijansko ostrvo, ali nema veze jer će po cele dane lamentirati nad svojom sudbinom.

Za razliku od njegovog romana "Dnevnika druge zime" u kom sam brate mili znala šta čitam i zbog čega čitam, ova knjiga mi je bila od početka do kraja jedan veliki besmisao.

[Stefan Gašić · Rating 4 out of 5]

Činjenica je da od ovog romana nisam mnogo očekivao, i da je sve ukazivalo na to da mi se neće dopasti. Od Valjarevićevog, blago rečeno, svedenog stila (koji se u poeziji još i mogao tolerisati), do još jednom prežvakane teme pisca i pisanja (slabije čitam domaće autore, ali posle Laninog Zeca, evo nas ponovo).
I najverovatnije bi krajnji utisak bio mlak - da sam ga čitao pre godinu dana.
Now it hits hard.
I to upravo zbog teme promene sredine, kratkotrajnog napuštanja svoje domovine, putovanja - koja je kad malo bolje razmislim - zaista odlično obrađena. Gorko-slatki prikazi idile koju nudi jedan takav izlet, beg od ovog "Beograda u kojem je sranje, i ko zna da li će ikad prestati sranje" poklapaju se sa svakim mojim begom. I ta neizvesnost svakog narednog koraka, prepuštenost sudbini koja nas poput onog orla motri, nikad ne odmara, i sve druge ptice utihnu kad ona odluči da pomoli svoj kljun.
Zapravo sam se nadao da će naš pijani junak na kraju ipak naći mogućnost da ostane u svojoj idili udaljenih brda i jezera... ali, ne zbog njega samog, već zbog mene.
Ali neke želje su i za fikciju previše nerealne.

[Ivana · Rating 3 out of 5]

,,Kasno je, Brenda Flanders, odjednom je za mene sve postalo baš mnogo kasno."
Na trenutke me roman podsetio na turistički vodič ili meni u nekom restoranu, a na trenutke me narator svojom rezigniranošću i letargijom podsetio na Kamijevog Stranca.

[Strasna Mera · Rating 5 out of 5]

Ova knjiga je ljubav, u svim svojim oblicima, i kao takva našla je pravi trenutak da dođe do mene.
Ovo je za mene bio jedan divan dan - dan u kom sam se smejala, i plakala, i navijala za neke simpatije i neka prijateljstva. Dan u kom sam osetila kako je moćno kada te nadleti ogromni soko kliktavac. Dan u kom sam uživala u sutonima i noćima u Belađu. Dan u kom sam proživela 30 dana jedne divne duše. Dan kada sam 1.put čitala Valjarevića.
Zaljubiška sam, ofkors ;)

[Amer · Rating 4 out of 5]

Neverovatno mi se svideo stil, lagan i ujednačen tempo pisanja od prve do poslednje stranice.

[Bara · Rating 4 out of 5]

4+

[Sandra · Rating 4 out of 5]

Da počnem 🌻.Pisac koji je iz Beograda dobija stipendiju Rokfeler fondacije i odlazi u Italiju u vilu Marineze koja se nalazi na brdu :Tragedija: u blizini jezera Komo. U vili su se okupili naučnici iz raznih delova sveta, pišu svoje radove, istražuju i uživaju uveče uz večeru, koncerte i razna dešavanja. Protagonista bira da tih mesec dana posveti isključivo uživanju, spušta se sa brda dole u selo Belađo, upoznaje sa meštanima i provodi dane u dokolici i sanjarenju.Meni se lično dopala jer je stil jednostavan i koliko god možda delovalo monotono, opisi njegove svakodnevnice, prelepi prizori jezera, šetnje, planinarenje i istraživanje vrsta ptica na molbu jednog od profesora iz vile, taj deo mi je posebno simpatičan, razgovori sa ljudima, čine atmosfera romana takvom da te jednostavno uvlači u svet protagoniste. Možda bi neko rekao da je roman siromašan stilski ali meni se dopao ovaj pristup. Tempo je spor, možda bi nekome na momente bilo dosadno ali ovo je dnevnik odmora, i ovaj tempo je sasvim prihvatljiv. Naravno ubačeni su momenti gde na trenutke protagonista kroz svakodnevne razgovore priča o stanju u Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, Italiji u II svetskom ratu, ali i pored toga opet se zadržava atmosfera opšteg mira, tako da od pet dajem četiri zvezdice, jer ovo je nešto što možete da pročitate pored reke, na moru, dok ležite i posmatrate oblake, ovaj roman je baš za takvu priliku. Pozz 🌻

[Tudor · Rating 4 out of 5]

Aiming to get the local nuance of one of my journey destination by reading an autochtonous author, I´ve been surprised to read a book stressing the shaping of identity, but in another country. So you get to know about Serbia in a novel whose action happens in Italy and you get to accompany a hero that is constructing his serbian identity surrounded by so many other nationalities.
The tone and the vocabulary are so natural that everything seems so real so you get to empathize with the characters and even smile at the language games.

[Kora]

Ne znam da li sam ja imala prevelika očekivanja od ove knjige jer se digao ogroman "hajp" tokom godina ali epitet najboljeg savremenog srpskog romana uopšte nije opravdan. Toliko se mučim sa ovom knjigom i nadam se da će druga polovina tako da me oduva i iznenadi jer ako ostane ovako - mlako.

[kp_readss · Rating 3 out of 5]

2.5

Bilo je nekih lepih momenata, ali bas ne volim bukovski big lebovski i takvi fazoni price i stil zivota. Pored toga Valjarevic pise vrlo prosecno i generalno ne dobijam neki prekrasan utisak od njega. Mislim da se ovde oprastam od njegovih dela, eventualno mozda nekad nesto ali sumnjam

[Vanja Šušnjar Čanković · Rating 3 out of 5]

Komo je jednostavan, iskren, nepretenciozan roman, na momente duhovit i zabavan, sa pokojom zanimljivom i ozbiljnom opaskom o izgubljenoj generaciji, ali ne mnogo više od toga. Glavni junak dobija književnu stipendiju i odlazi mjesec dana u bogatu vilu u prelijepom okruženju jezera Komo gdje doslovno planduje, uživa u prekomjernim količinama alkohola, bogatoj trpezi, prelijepoj prirodi, upoznaje različite ljude, naučnike koji su, kao i on, Rokfelerovi stipendisti, gleda fudbalske utakmice, šeta, planinari, obilazi barove, spava, crta sa konobaricom, ima aferu sa udatom mladom umjetnicom,..

U suštini, radi sve osim onoga zbog čega je tu, a to je da napiše roman. Sam negdje kaže nešto poput: Nije baš da ništa ne radim, učim engleski, a i nikad bolje nisam crtao. Sve u svemu, solidno, pitko štivo, autobiografskih elemenata, fine atmosfere koje me je, iz nekog razloga, podsjetilo na film Dan mrmota, kao da pisac svaki dan proživljava isti dan iznova. Poslije nekoliko poglavlja sam čak pomislila da se radi o nekoj zavjeri, eksperimentu izdržljivosti, kao da se neko urotio protiv čitaoca i odlučio da vidi nakon kojeg poglavlja će shvatiti da ga neko kvalitetno zeza i konačno prestati s čitanjem.

Pokušala sam knjigu da svedem na samo jedno poglavlje koje bi otprilike izgledalo ovako (u drugom bi se, od uobičajenih i značajnijih događaja, mogao spomenuti njegov susret sa veličanstvenim zlatnim orlom iznad Monte San Prima, njegovo prijateljstvo sa braćom Augustom i Luiđijem koji, dok razgovaraju, pričaju suviše glasno i uvijek djeluje kao da se neprestano svađaju (što me podsjetilo na mog bivšeg poslodavca, Amerikanca Toma koji je isto to uvijek mislio o mojoj radnoj kolegici i meni kad bi slušao kako jedna drugoj, na srpskom, brzo referišemo značajne dnevne događaje), kada su ga ugostili na večeri u svom domu i kada je on njih, zajedno s Aldom i njenom majkom, ugostio u vili, njegovo oduševljenje korčulanskom katedralom koju je na klaviru odsvirala gospođa Bar i podsjećanje na neka davna dobra vremena, te neku od oproštajnih večera priređenih u čast gostiju koji odlaze i njihovi govori i povremene komične situacije):

“Spavao sam dugo, do deset sati. Doručak se služio do devet sati, i već tada sam zaključio da sigurno neću da se budim da bih doručkovao, tih mesec dana, jer sam imao sve uslove da ne ustajem rano. Otvorio sam prozor i odatle sam gledao na veliko, ali sada plavo jezero i na ogroman zeleni park "Vile Serbeloni", i u pozadini bele vrhove sivih planina, ispresecane gustim tamnim oblacima. Bilo je prepuno boja. Sobarica je pričala nešto sama sa sobom kad je upala u sobu, valjda je bila sigurna da sam je već napustio. Prestravila se, uplašila, ispale su joj krpe iz ruke. Onda se izvinjavala, malo na engleskom, više na italijanskom.
“Sačekaću napolju, izvinite, ne morate uopšte nigde da žurite”, rekla je i izašla iz sobe.
Nisam znao zbog čega sam tako dugo spavao, ali polako sam se navikavao na to. Valjda zato što je sve bilo toliko tiho, i mirno. Potpuni mir. To me je uspavljivalo, to, i vino, naravno, i život bez ikakvih obaveza. Ništa nisam morao, osim onoga što sam želeo.
Požurio sam napolje. Krenuo sam ka selu. Belađo je lepo, malo mesto ispod Alpa, i baš mediteranski ispresecano uskim ulicama, koje se brzo obiđu, za pola sata. Video sam skupe radnje, lepo obučene ljude, luksuzne automobile, i shvatio sam da to nije obično selo, već mesto gde žive bogati ljudi. Zadržao sam se ispred jedne vinarije, tu se nalazilo ono što me je zaista zanimalo i imalo veze s mojim životom, vino: italijanska vina iz raznih regiona, ali i francuska, čileanska, kalifornijska, nemačka, australijanska, portugalska vina... To me je zanimalo. Želeo sam da probam sva ta vina. Onda sam se vratio u vilu, jer je bilo vreme za ručak. I za vreme ručka, shvatio sam da se ističem u još jednoj stvari: mnogo sam brže jeo od svih drugih gostiju. I jedini sam podrigivao posle, ali da se ne vidi i ne čuje.
Za vreme ručka sedeo sam sa gos'n Sirisenom. Pričao mi je o Tamilskim tigrovima, gerilcima sa Šri Lanke. Pričao mi je o tim devojkama i mladićima, samoubicama, protiv kojih je nemoguće ratovati. Opisivao mi je razna ubistva. Pričao mi je sve vrlo detaljno i slikovito. Zvučalo je zaista jezivo.
"To nasilje košta, neko to plaća, to je nezamislivo, novac koji ide i troši se na nasilje, i tako se zarađuje", rekao je.
Ćutali smo posle toga. Nisam imao ništa da mu kažem.
Posle ručka sam se izvalio na klupu ispred vile, podigao sam noge na jedan kameni stub, nisam ni o čemu razmišljao, pazio sam da mi ništa ne promakne. Proveo sam tako celo popodne. A onda i večera. Bilo je tih momenata kada sam jedva čekao da vidim šta su ti dobro plaćeni kuvari spremili. I da, zaista, uvek je ta hrana bila dobra i jako ukusna. Večerali smo ribu, spanać i karfiol, i neki sos. Ja sam jeo i crni hleb. Gospođa Nina i ja smo pili vino. Raspoloženje mi se popravilo. Gospođa Kirskilova je tamanila grisine od pšenice koji su se nalazili na stolu, pored hleba, uz svaki obrok. Imala je i jedan zlatan zub, gornju trojku, video sam ga dok smo razgovarali. Rekao sam već, ona je iz Kirgistana. Ona lepa, mršava i ćutljiva crnkinja iz Gane, naučnik, neprestano je klimala glavom napred-nazad, lagano, u ritmu; supruga gospodina Menjudija ogovarala je konobare; konobari su se kreveljili i kolutali očima iza njenih leđa i, naravno, najsmešnije mi je bilo to što sam se sa svima našao ovde, ali, nažalost, sebe ipak nisam mogao da vidim.
I onda, to je uvek bilo jedino rešenje, da zbrišem na brdo, da se tamo mirno smeškam i pušim cigarete.
Moj najbolji prijatelj od svih konobara u vili bio je naravno konobar Gregorio. Kada je Mahatma bio u smeni, onda mi je on bio najbolji prijatelj. Kad su bili zajedno, nisam pravio razliku.
Mahatma mi je prišao i šapnuo da na televiziji za deset minuta počinje prenos fudbalske utakmice "Italija-Španija".
"Možeš li da mi središ da ponesem vino sa sobom?"
"Doneću ti ga ja", odgovorio je.
Sedeo sam u jednoj od Rokfelerovih fotelja, pio vino i gledao fudbalsku utakmicu. Ali, bila je loša, dosadna utakmica. Bilo je bolje piti vino za šankom, i crtati i gledati Aldu i biti s njom, i crtati s njom. Isključio sam TV i sjurio sam se do sela. Alda je stajala za šankom, sipala mi je vino, i spustila svesku. Nacrtao sam brdo Tragedija i nacrtao sam nju, pokazao rukom na sebe, hteo da joj objasnim da mogu da je odvedem na brdo, da vidi brdo ako želi. Rešio sam da pozovem Aldu i Augusta na brdo i u tu vilu, sve vreme mi je bilo neverovatno to da oni koji su iz tog mesta, tu rođeni, pod tim brdom, nikada nisu mogli da se popnu gore. Pio sam vino, Alda se baš rascrtala te noći. Nemam pojma ni kako, ni kada sam se vratio nazad, u svoj apartman.”

[Iryna Chernyshova · Rating 4 out of 5]

Мене звуть Ганс Касторп і я алкоголік.

А я от не знаю, як можна цей твір розглядати інакше ніж оммаж маннівській Зачарованій горі. Весь час внутрішньо реготала з тонкого стьобу над класикою.

І, звісно, до війни ця книга має дуже умовний стосунок, післямова Любки не переконала, бо так ми дійдемо до майбутніх або втрачених можливостей через війну в будь-якій книзі.

[Exitgirl05 · Rating 4 out of 5]

⭐️⭐️⭐️⭐️
Kažu da ne odabiramo mi knjige, već one biraju nas. E takav osećaj sam imala dok sam slušala Komo. Došla je u pravom momentu i uživala sam u svakoj rečenici. Lagana, a teška. Vesela, a tužna. Optimistična, a surovo realna. Jednom rečju, idealna za ovaj životni trenutak

[Prerazmišljavanje - Katarina Kostić · Rating 3 out of 5]

Ovo je jedan njah i tralala, ali čitala sam i gore. A možda sam samo od lektire za faks očekivala više.

Dobro su pokrivene okololiterarne stvari - politika, sport, klasne razlike, individualnost i opštost nostalgije (bilo da je nostalgija za Musolinijem ili Titom), društveni život lokalaca u turističkom mestu koje je i pogranično, imposter syndrome, alkoholizam, postjugoslavija...

Jezik je počesto neosnovano osiromašen, a ritam kao iz nerazrađenih beležaka. Klišei nisu ni pomaknuti iz koloseka, a mogli su biti. Volela bih da verujem da je prvi urednik prosto imao više poštovanja prema Valjareviću nego prema tekstu, pa je ostalo sve tako - njah.

Okej je knjiga, ali ne mnogo više od okej.

[Iva · Rating 5 out of 5]

"Komo" je roman za uživanje, meditaciju. Dok sam ga čitala, nisam skidala osmijeh s lica, ne zbog duhovitosti rečenica nego zbog sreće i zadovoljstva koje stvara kod čitatelja. I kada je se sjetim, tako je. Osmijeh na licu. Kao i s ljudima koji zrače dobrom energijom.
Valjarević je uspio na jednostavan način prenijeti emociju, uspio je održati pažnju naizgled pričom ni o čemu. Njegov jezik i stil su jednostavni, lišeni patetike, gomilanja, uljepšavanja... Podsjetio me na Karakaša i njegove opise Like.

[Srđan Vidrić · Rating 4 out of 5]

Neverovatno iskren, pošten i nepretenciozan roman! Najviše nalikuje dnevničkim zabeleškama sa putovanja. Iako ne obiluje događajima i jezičkim bravurama, jasno mi je zašto sada već ima kultni status u novijoj srpskoj književnosti.