What do you think?
Rate this book
Besnilo – Atlantida – 1999 #2
Atlantida
Knjiga o tajanstvenom drevnom kontinetu za koji se jos uvek ne zna da li je mit ili stvarnost i nasoj otudjenoj civilaziciji.
"Duznost nam je da sledimo mastu bar koliko postujemo ociglednosti realnog sveta od kojih zivimo. Jer, istina ima najvise izgleda da bude negde gde se nasa masta i tudja realnost ukrstaju..." stoji na pocetku Pekicevog romana, eposa "Atlantida".
Zagonetkom postojanja Atlantide, neke bolje, naprednije civilizacije, Pekic isprva nije mislio da se ozbiljnije bavi. Napisao je esej o tome, a tek posto je usnio jedan san shvatio je da mora da napise i roman o Atlantidi.
"(Moje) ambicije su se odnosile na umetnicku analizu nase indomasinske civilizacije, koja mi se u mnogim aspektima... nije cinila ljudskom.... Zato je u ovoj knjizi zudnja za Atlantidom stvarna. Mozda je stvarna i Atlantida....", kaze Pekic i dodaje da je ideja Atlantide potekla iz potrebe za rajem, a "neporazumi oko nje bez sumnje ce se nastaviti sve dok traje nasa potreba za jednim boljim svetom. Ona ce postojati i nece postojati. Svi zelimo da nekog raja negde ima, makar osobno nikad do njega ne dospeli".
U romanu ima fantastike, kriminalnih zapleta, sukoba pravih ljudi i ljudi robota izmedju kojih, gotovo, da ne postoje razlike... Osim eseja i romana o Atlantidi, objavljena je i knjiga "Radjanje Atlantide" koja govori o piscevom dugotrajnom i iscrpnom radu na stvaranju ovog velikog dela.
"Duznost nam je da sledimo mastu bar koliko postujemo ociglednosti realnog sveta od kojih zivimo. Jer, istina ima najvise izgleda da bude negde gde se nasa masta i tudja realnost ukrstaju..." stoji na pocetku Pekicevog romana, eposa "Atlantida".
Zagonetkom postojanja Atlantide, neke bolje, naprednije civilizacije, Pekic isprva nije mislio da se ozbiljnije bavi. Napisao je esej o tome, a tek posto je usnio jedan san shvatio je da mora da napise i roman o Atlantidi.
"(Moje) ambicije su se odnosile na umetnicku analizu nase indomasinske civilizacije, koja mi se u mnogim aspektima... nije cinila ljudskom.... Zato je u ovoj knjizi zudnja za Atlantidom stvarna. Mozda je stvarna i Atlantida....", kaze Pekic i dodaje da je ideja Atlantide potekla iz potrebe za rajem, a "neporazumi oko nje bez sumnje ce se nastaviti sve dok traje nasa potreba za jednim boljim svetom. Ona ce postojati i nece postojati. Svi zelimo da nekog raja negde ima, makar osobno nikad do njega ne dospeli".
U romanu ima fantastike, kriminalnih zapleta, sukoba pravih ljudi i ljudi robota izmedju kojih, gotovo, da ne postoje razlike... Osim eseja i romana o Atlantidi, objavljena je i knjiga "Radjanje Atlantide" koja govori o piscevom dugotrajnom i iscrpnom radu na stvaranju ovog velikog dela.
495 pages, Paperback
First published January 1, 1988
47 people are currently reading
793 people want to read
About the author
Borislav Pekić
88 books304 followersBorislav Pekić was a Serbian/Montenegrin political activist and writer. He was born in 1930, to a prominent family in Montenegro, at that time part of the Kingdom of Yugoslavia. From 1945 until his immigration to London in 1971, he lived in Belgrade. A staunch anti-communist throughout his life, he was the founding member of the Democratic Party during the post-Tito era and is considered one of the greats of 20th century literature.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 50 reviews
September 28, 2015
Čitanje svake nove Pekićeve knjiga čovjeku pokazuje još jedan novi način, bez pretjerivanja, njegove genijalnosti.
Ovaj put to je kad on uzme u ruke žanrovski roman i šta od njega napravi. Tokom prve polovine knjige stalno mi se kroz glavu provlačila misao da Nic Pizzolato nije ni morao da smišlja scenario za prvu sezonu True Detective - dovoljno bi bilo da je ekranizovao "Atlantidu", jer sve je tu - ritualna ubistva, okultne organizacije, skrivena istorija svijeta, bezbroj literarnih i istorijskih referenci, ma čudo jedno.
Mogao bih sad ovdje da lupam o postmodernosti u ovom romanu, u povezivanju istorijskog i fikcijskog i o mnogo čemu drugom, ali nema smisla. Poenta je uvijek ista.
Čitajte Pekića.
Ovaj put to je kad on uzme u ruke žanrovski roman i šta od njega napravi. Tokom prve polovine knjige stalno mi se kroz glavu provlačila misao da Nic Pizzolato nije ni morao da smišlja scenario za prvu sezonu True Detective - dovoljno bi bilo da je ekranizovao "Atlantidu", jer sve je tu - ritualna ubistva, okultne organizacije, skrivena istorija svijeta, bezbroj literarnih i istorijskih referenci, ma čudo jedno.
Mogao bih sad ovdje da lupam o postmodernosti u ovom romanu, u povezivanju istorijskog i fikcijskog i o mnogo čemu drugom, ali nema smisla. Poenta je uvijek ista.
Čitajte Pekića.
Read
February 13, 2022Reče ovde neko da je Pekić bio vidovit... Ili to, ili je imao dobre dojave o tome šta će se sa čovečanstvom dešavati u narednih 30ak godina 😎.
Ukratko, ovo me nije toliko oduševilo kao Besnilo, beše na momente čak i dosadnjikavo, verovatno jer mi fali znanja iz pojedinih oblasti u koje pisac zalazi...znači, do mene je, očito.
Najjači utisak je upravo čitanje ovakvog štiva baš u ovo ludo vreme - s razlogom, naravno, jer slučajnosti ne postoje.
Jesmo li već roboti, ili smo na dobrom putu da to postanemo? Vidite li čoveka?
Vidite li psa? Mislite o tome. 😎
Reče ovde drugi neko - čitajte Pekića.
Podržavam.
Ukratko, ovo me nije toliko oduševilo kao Besnilo, beše na momente čak i dosadnjikavo, verovatno jer mi fali znanja iz pojedinih oblasti u koje pisac zalazi...znači, do mene je, očito.
Najjači utisak je upravo čitanje ovakvog štiva baš u ovo ludo vreme - s razlogom, naravno, jer slučajnosti ne postoje.
Jesmo li već roboti, ili smo na dobrom putu da to postanemo? Vidite li čoveka?
Vidite li psa? Mislite o tome. 😎
Reče ovde drugi neko - čitajte Pekića.
Podržavam.
December 14, 2024
Овај научно-фантастични роман садржи нешто ретро али и садашње у себи. Вероватно јер је отуђеност тема којом се бавимо деценијама, на различите начине. Пекић је тај проблем описао кроз легенду о Атлантиди, такође на свој, врло вешт и оригиналан начин. Уплео је у жанр научне фантастике и детективску причу, јурњаву, окултне радње и стварне историјске догађаје. Због тога је књига забавна и има укус свежине и пуноће док се чита. Опет морам да приметим и да се запитам (као и кад сам читала ,,Беснило"), зашто још увек нико није снимио филм по овом делу? Филмске адаптације у последње време иду на живце, али постоје књиге које су заслужиле да их и друге врсте уметности осветле и мислим да је ово једна од њих.
Признајем и то да роман није савршен и то изговарам једва, зато што ми је Пекић омиљени писац с ових простора, али шта је ту је. Не могу да му опростим псовке и усиљене разговоре његових ликова. Делују тако просто, тако американизовано и безвезно. Додуше, радња је смештена у Сједињеним Америчким Државама и ликови су Американци, тако да је то можда и с намером урађено тако. Не знам, али ме је нервирало. Такође, последњих сто страна одскаче од целе атмосфере дела јер писац залази у неки есејистички стил, као да разговара са самим собом и радња некако спласне уместо да доживи одређену страственост која се очекивала и наговештавала. Ипак, сам крај доноси једну меланхоличну поруку и општи утисак ми се на крају поправио.
Признајем и то да роман није савршен и то изговарам једва, зато што ми је Пекић омиљени писац с ових простора, али шта је ту је. Не могу да му опростим псовке и усиљене разговоре његових ликова. Делују тако просто, тако американизовано и безвезно. Додуше, радња је смештена у Сједињеним Америчким Државама и ликови су Американци, тако да је то можда и с намером урађено тако. Не знам, али ме је нервирало. Такође, последњих сто страна одскаче од целе атмосфере дела јер писац залази у неки есејистички стил, као да разговара са самим собом и радња некако спласне уместо да доживи одређену страственост која се очекивала и наговештавала. Ипак, сам крај доноси једну меланхоличну поруку и општи утисак ми се на крају поправио.
May 13, 2023
Saga o izgubljenom svetu pojavljuje se u mnogim kulturama i nije
inkorporirana u Pekićev roman Atlantida samo u vidu potrage za
činjenicama njegovog nestanka nego kao uvertira za dublju priču u vidu
antropološkog razmatranja. Zlatna vremena Atlantide su simbol
zaboravljenog raja i predstavljaju matricu nestanka jednog sveta.
Atlantida pokazuje da se ispod prašine po kojoj hodamo možda nalaze
diluvijalni slojevi ostataka mnogih drugih civilizacija, takođe sa
mehanizmom samouništenja u svom jezgru, iz čega proizlazi da će neke
buduće čekati svog Prometeja da ukrade vatru od bogova, započinjući
nov ciklus stvaranja i destrukcije.
Smeštena negde na hijazmi fikcije, mita i realnosti, Atlantida je
otisak prapočetka i večitog vraćanja na njega, podsećajući čoveka na
uzaludnost posla pravljenja civilizacije, a usput i božanski da se
naruga njegovim sizifovskim naporima.
Otelovljenje ničeanskog natčoveka u Velikom Vodoliji, paradigmi
ostvarenog ljudskog potencijala, upućuje nas na zaboravljene ideale i
mogućnosti naše vrste, koja robuje sopstvenim tvorevinama, a Argo
čovečanstva umesto ka zlatnom runu budućnosti, plovi civilizacijskim
stranputicama sopstvene nemogućnosti adaptacije tehničko-tehnološkom
progresu koji nije išao uporedo sa duhovnim razvojem, već ostao na
makijavelističkim principima u međusobnim odnosima.
Roboti, mašinski dvojnici čoveka, savršeni su na prvi pogled, ali
zapravo imaju iskrivljeni ljudski lik, i u njih je utkano sve što je antipod
humanom. Taj dualitet ukazuje na emanaciju koja se otela kontroli i
počela da ispoljava ono najgore od tvorca po čijem liku je napravljena.
Odmetnuti od svog izvora, počeli su da stvaraju novo okruženje u vidu
nakazne kopije raja iz koga su potekli – struktura sačinjena od živih, ali
rigidnih delova, gde postoji veliki stepen hijerarhije i automatizacije
funkcionisanja, u stvari je Mamfordov koncept megamašine, obrazac
koji prožima mnoge ljudske organizacione celine od Vavilona do
današnjih dana, a u kom je pojedinac samo zupčanik, komponenta
velikog, nevidljivog stroja. Potisnute individualnosti, jedinka se stapa u
monolitnu celinu koja degradira njenu samosvojnost radi postizanja
grandioznih, megalomanskih ciljeva.
Survan u bezdan alijenacije, moderan čovek je metafizički mučenik,
raspet između prirode i surogat stvarnosti koju je sam stvorio. Svojstven
mu je jak osećaj otuđenosti, pojačan stalnim bekstvom od sebe i
svog prirodnog okruženja. I tačno je Erih From primetio opisujući
kibernetski tip savremenih ljudi, da se pretvaraju u automat, lišen
empatije, usmeren samo na razmenu dobara i znanja.
Svojom mehanicisitičkom logikom uzdigli smo se do zvezdanih
prostranstava svemira, ali i potonuli do najtamnijih ambisa nemorala
odstranjujući vitalne delove svoje esencije nauštrb pretvaranja u biće čiji
je životni fokus usmeren na nežive tvari, a možda smo likaonskom
bezobzirnošću točak razvoja naše epohe doveli do nepovratnog ubrzanja
sa apokaliptičnim raspletom.
Obrisi autentičnog ljudskog bića nalaze se na razvalinama duha vremena
čije postojanje bledi, izgledajući tanko, poput skrame daha na ogledalu.
inkorporirana u Pekićev roman Atlantida samo u vidu potrage za
činjenicama njegovog nestanka nego kao uvertira za dublju priču u vidu
antropološkog razmatranja. Zlatna vremena Atlantide su simbol
zaboravljenog raja i predstavljaju matricu nestanka jednog sveta.
Atlantida pokazuje da se ispod prašine po kojoj hodamo možda nalaze
diluvijalni slojevi ostataka mnogih drugih civilizacija, takođe sa
mehanizmom samouništenja u svom jezgru, iz čega proizlazi da će neke
buduće čekati svog Prometeja da ukrade vatru od bogova, započinjući
nov ciklus stvaranja i destrukcije.
Smeštena negde na hijazmi fikcije, mita i realnosti, Atlantida je
otisak prapočetka i večitog vraćanja na njega, podsećajući čoveka na
uzaludnost posla pravljenja civilizacije, a usput i božanski da se
naruga njegovim sizifovskim naporima.
Otelovljenje ničeanskog natčoveka u Velikom Vodoliji, paradigmi
ostvarenog ljudskog potencijala, upućuje nas na zaboravljene ideale i
mogućnosti naše vrste, koja robuje sopstvenim tvorevinama, a Argo
čovečanstva umesto ka zlatnom runu budućnosti, plovi civilizacijskim
stranputicama sopstvene nemogućnosti adaptacije tehničko-tehnološkom
progresu koji nije išao uporedo sa duhovnim razvojem, već ostao na
makijavelističkim principima u međusobnim odnosima.
Roboti, mašinski dvojnici čoveka, savršeni su na prvi pogled, ali
zapravo imaju iskrivljeni ljudski lik, i u njih je utkano sve što je antipod
humanom. Taj dualitet ukazuje na emanaciju koja se otela kontroli i
počela da ispoljava ono najgore od tvorca po čijem liku je napravljena.
Odmetnuti od svog izvora, počeli su da stvaraju novo okruženje u vidu
nakazne kopije raja iz koga su potekli – struktura sačinjena od živih, ali
rigidnih delova, gde postoji veliki stepen hijerarhije i automatizacije
funkcionisanja, u stvari je Mamfordov koncept megamašine, obrazac
koji prožima mnoge ljudske organizacione celine od Vavilona do
današnjih dana, a u kom je pojedinac samo zupčanik, komponenta
velikog, nevidljivog stroja. Potisnute individualnosti, jedinka se stapa u
monolitnu celinu koja degradira njenu samosvojnost radi postizanja
grandioznih, megalomanskih ciljeva.
Survan u bezdan alijenacije, moderan čovek je metafizički mučenik,
raspet između prirode i surogat stvarnosti koju je sam stvorio. Svojstven
mu je jak osećaj otuđenosti, pojačan stalnim bekstvom od sebe i
svog prirodnog okruženja. I tačno je Erih From primetio opisujući
kibernetski tip savremenih ljudi, da se pretvaraju u automat, lišen
empatije, usmeren samo na razmenu dobara i znanja.
Svojom mehanicisitičkom logikom uzdigli smo se do zvezdanih
prostranstava svemira, ali i potonuli do najtamnijih ambisa nemorala
odstranjujući vitalne delove svoje esencije nauštrb pretvaranja u biće čiji
je životni fokus usmeren na nežive tvari, a možda smo likaonskom
bezobzirnošću točak razvoja naše epohe doveli do nepovratnog ubrzanja
sa apokaliptičnim raspletom.
Obrisi autentičnog ljudskog bića nalaze se na razvalinama duha vremena
čije postojanje bledi, izgledajući tanko, poput skrame daha na ogledalu.
January 19, 2022
Ako se ne varam u pitanju je metafora o otuđivanju ljudi. S obzirom da je pisana još tamo davne '88 godine apsolutno verujem da je Pekić bio vidovit 😊
Sa ovom knjigom izreka "čovek je čoveku vuk" dobija sasvim novo i zlosutno značenje.
Sa ovom knjigom izreka "čovek je čoveku vuk" dobija sasvim novo i zlosutno značenje.
July 15, 2020
Paralelna - tajna - istorija dovedena do ekstrema. Sve što znamo je netačno, čak su i popularne teorije zavere daleko od istine. Plus ekologija, ekonomija, duhovnost, ljudskost... povremeno usporena radnja i preopširnost nisu dovoljni za oduzimanje zvezdice.
December 7, 2023
dobar početak, ali mi je ipak besnilo bilo bolje
May 12, 2023
„Трагано је за изгубљеном Атлантидом на свим континентима, на дну свих океана. (...) И трагало се узалудно. Јер нико није слушао мудре египатске свештенике, који, читајући стубове храма богиње Нут, рекоше да је 'некада земљу наставала најплеменитија раса људи која је икада живела'. Рекоше земљу, а не овај или онај њен део, овај или онај континент, ово или оно острво.
Атлантида, дакле, беше- цео свет, а само је њена престолница Атлантис била острво у Атлантику. (...) Оригинално име потицаше од 'Ат'- отац, 'Лан'- вода и 'Тида'- земља, што заједно означаваше Земљу оца вода, док је, јер реч 'је 'Тис' била за град, Атлантис био Град оца вода.“
Из Пекићевог океана изрониће два човека, као два света, две стране историје, два лица једне истине, један златних, други гвоздених очију, један са мислима човека, други са мислима човека. Пекић нам приповеда историју о људима и Боговима, правој и лажној приповести људског рода, правим људима и онима који мисле да људи јесу, са мислима човека и мислима звери. Пекић нам презентује рат скривен изван поимања невиних дечјих погледа оних који мисле да су људи. Постоје ли вештице и да ли се у Салему водила битка против њих? Зашто се воде ратови вековима дуж Земље и шта је заправо Атлантида и где се налази? Историја свих народа обилује ратовима, освајањима и губицима, историја је један рат који се накратко прекида или премешта са локације на локацију. О миру историја се не пише, за историју мир није занимљив и мир на страницама историје представља само празан папир. Пише се о освајачима о биткама, покољима, зверствима и прекрајању граница, то је оно за чиме жуди људски ум. А Пекићеви ратови воде се за човека и против човека, јер крај човечанства је ближи него што се то нама чини и у том рату учествују људи и они који само мисле да су људи, андроиди, човеколики роботи, они које је лако жртвовати и који су подношљива колателарна штета ратова уколико смрт дочека бар један човек, бар један људски створ. Време хуманоидних робота преплавило је људе чије је крај близу и они одлазе у мит јер они и јесу Богови за роботе јер сами су их створили по свом лику, као што се човек створен по лику Богова. Човек постоји и у свом постојању трага изворима живота и изорима одласка и постојања душе након смрти. Човеку је потребан рај, човеку је потребна Атлантида, потребно је савршенство које води до благостања и лакшег живота. Зато служе машине и технологија, зато и бива уништен, зато се и воде ратови. Ратови за благостање, ратови за мир, ратови за храну, ратови чија су уста препуна мира и доброчинстава, ратови богатих против сиромаха, ратови андроида против робота, ратови у име човека који ће искоренити човека.
Фантастична књига у којој се мењају жанрови од социјалне драме, фантастике, историје људског рода, до једног моћног трилера који води и заводи. Пекић у свом, као и увек најбољем издању.
„Радикалан и неконтролисани развој науке, дебалансирање природе, злоупотреба њених ограничених извора, перверзија људске интелигенције, разарање духовних вредности и моралних стандарда, конфузија ума и душе, забуна у погледу сврхе и циља постојања, материјализација, механизација и најзад компјутеризација живота, тиранија великог броја и једнообразности, као и бесомучности индивидуализма, битка за превласт између страна које су из века у век, у жудњи за што лакшим тријумфом, упрошћавале људске видике, снижавале њихове вредности и елиминисале један по један обзир у њиховом постизању, довеле су најзад до опште катастрофе, у традицији запамћене као Потоп.“
Атлантида, дакле, беше- цео свет, а само је њена престолница Атлантис била острво у Атлантику. (...) Оригинално име потицаше од 'Ат'- отац, 'Лан'- вода и 'Тида'- земља, што заједно означаваше Земљу оца вода, док је, јер реч 'је 'Тис' била за град, Атлантис био Град оца вода.“
Из Пекићевог океана изрониће два човека, као два света, две стране историје, два лица једне истине, један златних, други гвоздених очију, један са мислима човека, други са мислима човека. Пекић нам приповеда историју о људима и Боговима, правој и лажној приповести људског рода, правим људима и онима који мисле да људи јесу, са мислима човека и мислима звери. Пекић нам презентује рат скривен изван поимања невиних дечјих погледа оних који мисле да су људи. Постоје ли вештице и да ли се у Салему водила битка против њих? Зашто се воде ратови вековима дуж Земље и шта је заправо Атлантида и где се налази? Историја свих народа обилује ратовима, освајањима и губицима, историја је један рат који се накратко прекида или премешта са локације на локацију. О миру историја се не пише, за историју мир није занимљив и мир на страницама историје представља само празан папир. Пише се о освајачима о биткама, покољима, зверствима и прекрајању граница, то је оно за чиме жуди људски ум. А Пекићеви ратови воде се за човека и против човека, јер крај човечанства је ближи него што се то нама чини и у том рату учествују људи и они који само мисле да су људи, андроиди, човеколики роботи, они које је лако жртвовати и који су подношљива колателарна штета ратова уколико смрт дочека бар један човек, бар један људски створ. Време хуманоидних робота преплавило је људе чије је крај близу и они одлазе у мит јер они и јесу Богови за роботе јер сами су их створили по свом лику, као што се човек створен по лику Богова. Човек постоји и у свом постојању трага изворима живота и изорима одласка и постојања душе након смрти. Човеку је потребан рај, човеку је потребна Атлантида, потребно је савршенство које води до благостања и лакшег живота. Зато служе машине и технологија, зато и бива уништен, зато се и воде ратови. Ратови за благостање, ратови за мир, ратови за храну, ратови чија су уста препуна мира и доброчинстава, ратови богатих против сиромаха, ратови андроида против робота, ратови у име човека који ће искоренити човека.
Фантастична књига у којој се мењају жанрови од социјалне драме, фантастике, историје људског рода, до једног моћног трилера који води и заводи. Пекић у свом, као и увек најбољем издању.
„Радикалан и неконтролисани развој науке, дебалансирање природе, злоупотреба њених ограничених извора, перверзија људске интелигенције, разарање духовних вредности и моралних стандарда, конфузија ума и душе, забуна у погледу сврхе и циља постојања, материјализација, механизација и најзад компјутеризација живота, тиранија великог броја и једнообразности, као и бесомучности индивидуализма, битка за превласт између страна које су из века у век, у жудњи за што лакшим тријумфом, упрошћавале људске видике, снижавале њихове вредности и елиминисале један по један обзир у њиховом постизању, довеле су најзад до опште катастрофе, у традицији запамћене као Потоп.“
August 8, 2021
Šta je to ljudskost – u savršenoj formi i uz savršen rasplet...
(uz brojne usputne asocijacije na Bladerunnera i Westworld... vredelo bi jednom napraviti neku uporednu studiju pojedinih ideja ;) )
(uz brojne usputne asocijacije na Bladerunnera i Westworld... vredelo bi jednom napraviti neku uporednu studiju pojedinih ideja ;) )
March 24, 2016
Ne znam ni kako bih počela. Toliku su brojne i složene misli koje je ovaj roman pobudio da mislim da bi bilo bolje da sam pisala teze dok sam čitala.
Pre svega, tema ovog romana me je podsetila na Sartrov predgovor romanu Portret nepoznatog od Natali Sarot, u kom on kaže kako je ona svetu pokazala jedan zid, a da iza tog zida nema nista drugo do čoveka običnog, čoveka poput svih drugih. Izuzetno ne postoji. Pekić je tu naravno uveo robote kao predstavnike tog neizuzetnog sveta i Atlantiđane, poslednje ljude. Optimizam Pekićevog stanovišta je samo prividan pošto kraj romana tragično prikazuje zavisnost ljudi od mehanizovanog sveta koji ih okružuje.
Zatim, čitava ontološka rasprava o čoveku (i čovekovoj duši) je toliko komplikovana da moram citirati Pekića kad kaže da je čovek - Zbir pitanja bez odgovora. Raskršće puteva bez smerova. Zagonetka.
Suprotnost materijalističkih (robotskih) i duhovnih (ljudskih) težnji kao i njihov sukob čini okosnicu ovog dela. Prve sputavaju čovekov (kako stvarnog tako i čoveka u ovom delu) duhovni razvitak, ali su danas postale toliko neodvojive od ljudskog bivstvovanja da je izrazito teško i zamisliti neki oblik čiste duhovnosti. Čovek je materijalno i duhovno biće i treba naći ravnotežu.
Takođe, kakve su to ideja za koje vredi žrtvovati ljude i koliko se treba žrtvovati? Do kraja? Čini mi se da pisac tako ne misli. Ideali nisu vredni žrtve koja bi zahtevala cenu većine čovečanstva. Barem ja tako to posmatram nekon čitanja ovog dela.
Zanimljivo je primetiti da je Pekić poglavlja ovog romana nazvao glavama, što samo po sebi ne bi bilo čudno da se ne zna kako završavaju pojedinci u ovom delu (htela sam napisati pojedini ljudi, pa sam se ispravila) i činjenice da se u drugim romanima poglavlja zovu poglavlja, pisma (barem u par romana koje ja imam), a ne glave. Pekić ništa ne prepušta slučaju. Sve je unapred promišljeno i sve je pažljivo sklopljeno.
Borislav Pekić je, po meni, ovim romanom pokazao svoju učenost, dubinu i širinu svoje misli kao i neverovatnu moć sinteze. Po mom mišljenju, on je jedan od velikana naše, ali i svetske književnosti.
Pre svega, tema ovog romana me je podsetila na Sartrov predgovor romanu Portret nepoznatog od Natali Sarot, u kom on kaže kako je ona svetu pokazala jedan zid, a da iza tog zida nema nista drugo do čoveka običnog, čoveka poput svih drugih. Izuzetno ne postoji. Pekić je tu naravno uveo robote kao predstavnike tog neizuzetnog sveta i Atlantiđane, poslednje ljude. Optimizam Pekićevog stanovišta je samo prividan pošto kraj romana tragično prikazuje zavisnost ljudi od mehanizovanog sveta koji ih okružuje.
Zatim, čitava ontološka rasprava o čoveku (i čovekovoj duši) je toliko komplikovana da moram citirati Pekića kad kaže da je čovek - Zbir pitanja bez odgovora. Raskršće puteva bez smerova. Zagonetka.
Suprotnost materijalističkih (robotskih) i duhovnih (ljudskih) težnji kao i njihov sukob čini okosnicu ovog dela. Prve sputavaju čovekov (kako stvarnog tako i čoveka u ovom delu) duhovni razvitak, ali su danas postale toliko neodvojive od ljudskog bivstvovanja da je izrazito teško i zamisliti neki oblik čiste duhovnosti. Čovek je materijalno i duhovno biće i treba naći ravnotežu.
Takođe, kakve su to ideja za koje vredi žrtvovati ljude i koliko se treba žrtvovati? Do kraja? Čini mi se da pisac tako ne misli. Ideali nisu vredni žrtve koja bi zahtevala cenu većine čovečanstva. Barem ja tako to posmatram nekon čitanja ovog dela.
Zanimljivo je primetiti da je Pekić poglavlja ovog romana nazvao glavama, što samo po sebi ne bi bilo čudno da se ne zna kako završavaju pojedinci u ovom delu (htela sam napisati pojedini ljudi, pa sam se ispravila) i činjenice da se u drugim romanima poglavlja zovu poglavlja, pisma (barem u par romana koje ja imam), a ne glave. Pekić ništa ne prepušta slučaju. Sve je unapred promišljeno i sve je pažljivo sklopljeno.
Borislav Pekić je, po meni, ovim romanom pokazao svoju učenost, dubinu i širinu svoje misli kao i neverovatnu moć sinteze. Po mom mišljenju, on je jedan od velikana naše, ali i svetske književnosti.
August 27, 2025
Ocena je 4,5 zvezdice, ali pošto ovde nema po pola, nešto mi je žao da joj dam četiri. Odlična, ali meni je Besnilo bolje, tako da ne mogu obe da budu pet, ako mi je jedna bolja.
https://youtu.be/3C3pzIO1fjw?si=Gykuo...
https://youtu.be/3C3pzIO1fjw?si=Gykuo...
June 14, 2017
Kakva ideja...
December 15, 2022
Pekić je još jednom dokazao koliko je jezivo prediktivan u proceni budućnosti čovečanstva. Atlantida je njegov osvrt na našu nepobitnu zavisnost od tehnologije koja iz godine u godinu, sa novijim generacijama postaje sve čvršća i obimnija. Svi su zavisni od tehnologije, niko nije spreman da se odrekne tehnologije, niko ne može bez tehnologije jer - skoro svi su tehnologija. Tehnologija je blagodat, ali i ropstvo. Da se kontrolisati, sve dok se ne otme kontroli. Rat koji se vodi iza kulisa, odlučiće sudbinu opstanka ljudske vrste.
U takvom svetu spas su samo Atlantiđani koji su simbol jedine nade za slobodu, nezavisnost, budućnost.
Toliko u ovom kratkom osvrtu, dok će mi za detaljniju analizu svakako biti potrebno još jedno, postepenije i posvećenije čitanje.
U takvom svetu spas su samo Atlantiđani koji su simbol jedine nade za slobodu, nezavisnost, budućnost.
Toliko u ovom kratkom osvrtu, dok će mi za detaljniju analizu svakako biti potrebno još jedno, postepenije i posvećenije čitanje.
April 4, 2023
Knjiga je veoma dobra, odlična, ali svršetak je malo zatajio, zato četvorka umesto petice.
March 20, 2022
ATLANTIDA-BORISLAV PEKIĆ
✒"I shvatio da nema ništa čovečnije od leta žive laste praznim nebom iznad plime mora u zlatne zore.
I ništa čarobnije od Tajne."
🌊Drugi deo trilogije Besnilo-Atlatida-1999
🌊Dok u Besnilu imamo robotski supervirus-mutanta ovde imamo ljude robote
🌊Delom triler delom antropološka studija delo nam otvara mnoga pitanja
🌊Da li ubistva iz 1687. u prvoj koloniji ljudi koji su sišli s Mayflowera na američko tlo i u americi 1988.povezije isti ubica?
🌊Da li su salemske veštice možda stvarno bile veštice?
🌊Ko odseca glave žrtvama iz 1988.i gde su glave?
🌊Da li tajni kult proriče budućnost ili prošlost?
🌊Da li je Atlantida čitav svet?
🌊Koja je razlika između ljudi i robota?
🌊Ko je bio Isus Hrist?
🌊Šta je i gde je duša?
🌊Teorije zavere i tajna društva?
🌊Ko se bori protiv koga i ako je ultimativno oružje Znanje gde se krije to oružje?
🌊Da li Sfinga zna odgovor?
🌊Osećate li se kao da ne pripadate u savremenom svetu,da li ste čudni,izuzetni,da li su vam ljudi koji vas okružuju stani?
🌊Pisano Pekićevim savršenim stilom,delo se zaista brzo čita,i pored obimnosti i gomile podataka koje možda i nećete razumeti,a možda ćete,kao ja,pokušati da istražite izvore
🌊Kad je Pekić u pitanju, od mene uvek velika preporuka
#7sensesofabook #bookstagram #knjige #literature #classicliterature #readingaddict
✒"I shvatio da nema ništa čovečnije od leta žive laste praznim nebom iznad plime mora u zlatne zore.
I ništa čarobnije od Tajne."
🌊Drugi deo trilogije Besnilo-Atlatida-1999
🌊Dok u Besnilu imamo robotski supervirus-mutanta ovde imamo ljude robote
🌊Delom triler delom antropološka studija delo nam otvara mnoga pitanja
🌊Da li ubistva iz 1687. u prvoj koloniji ljudi koji su sišli s Mayflowera na američko tlo i u americi 1988.povezije isti ubica?
🌊Da li su salemske veštice možda stvarno bile veštice?
🌊Ko odseca glave žrtvama iz 1988.i gde su glave?
🌊Da li tajni kult proriče budućnost ili prošlost?
🌊Da li je Atlantida čitav svet?
🌊Koja je razlika između ljudi i robota?
🌊Ko je bio Isus Hrist?
🌊Šta je i gde je duša?
🌊Teorije zavere i tajna društva?
🌊Ko se bori protiv koga i ako je ultimativno oružje Znanje gde se krije to oružje?
🌊Da li Sfinga zna odgovor?
🌊Osećate li se kao da ne pripadate u savremenom svetu,da li ste čudni,izuzetni,da li su vam ljudi koji vas okružuju stani?
🌊Pisano Pekićevim savršenim stilom,delo se zaista brzo čita,i pored obimnosti i gomile podataka koje možda i nećete razumeti,a možda ćete,kao ja,pokušati da istražite izvore
🌊Kad je Pekić u pitanju, od mene uvek velika preporuka
#7sensesofabook #bookstagram #knjige #literature #classicliterature #readingaddict
May 3, 2022
Najmanje sam očekivao da bi pisac Pekićevog kova mogao da iznedri ovakvu denbraunovštinu. Gotovo da nije bilo dela ni u prvoj ni u drugoj knjizi koji mi se toliko svideo da kažem da sam uživao čitajući. Sve, osim njegovog suvog, akademskog literarnog stila sa deskripcijom koje ima tačno koliko treba, sa likovima koji su više od papira i podižu se i spuštaju kako se završi njihova deonica, mi nije „leglo“. Ne volim trilere ni detektivske romane. Ne volim jurcanja sa kontinenta na kontinent i hronotopsku raspojasanost sa preplitanjima sadašnjosti i prošlosti. Niti su mi androidi-terminatori ikad bili zanimljivi. Ni neomitologizacija na savremen način kao što to danas čine razne Madeline Miller ili Džoane Haris. Sve to je Pekić usadio u „Atlantidu“ i radnju pretežno stacionirao u Americi, što mi je na samom početku bio još jedan motiv odbojnosti. Međutim, kako su stranice odmicale, sasvim je bilo jasno zbog čega se sve odvija BAŠ u Americi, i to je jedan od Pekićevskih bisera zbog kojeg vrlo volim i cenim njegov stil. Osim sjajnih antroploloških ogleda i, maltene, proročke opomene o posrnuću ljudske vrste i civilizacije i naginjanja (danas više nego ikada) androidizmu, ništa me u ovih skoro 550 strana nije preterano pomaklo, kao što su to učinili Besnilo ili Novi Jerusalim ili Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana. Iskustvo me naučilo da za Pekića uvek mora postojati specifično raspoloženje, ili u suprotnom postoji opasnost da se knjiga samo ostavi nedovršenom. Ovoga puta je pekićofilnog raspoloženja bilo poprilično, i knjiga je dovršena samo zbog uživanja u ledenom načinu pripovedanja bez preteranog osvrta na fenotip i habitus likova (taman koliko treba – samo poneka bitna karakteristika i to je sve), dok je metež koji je radnja iznedrila ostao u drugom planu.
September 5, 2024
jedinstven spoj distopijskog romana i naučne fantastike, prožet istorijskom fikcijom, a opet savršena harmonija svega navedenog. teško je poreći da je ovo remek-delo iako nikad ne mogu da ostanem imuna na Pekićevo odstupanje od fonetskog pravopisa i bukvalno prevodjenje psovki sa engleskog, što meni lično ostavlja utisak da je rukopis ispred mene nevešt i jeftin prevod nekog niskobudžetnog autora.
January 20, 2019
Neko je na Internetu već rekao sve što mislim o ovom delu, tako da ću samo da citiram:
"Atlantida je meni bila zanimljiva kao skup ideja i uopšte kao jako intelektualno nadahnut palp/ naučnofantastični roman, ali Pekić je, sa strane stila i uopšte uverljivog pripovedanja ovde za moj groš prilično slabo isporučio."
Da pojasnim:
-krajnje neuverljivi dijalozi sa jeftinim likovima
-veštačka i usiljena atmosfera
-katastrofalno loša deskripcija
(da nabrojim par...)
Ne mogu reći da je potpuni promašaj, ima i svetle tačke tu i tamo (poneka blistava misao ili čak dijalog), ali opšti utisak je ovakav i nisam uspeo da završim knjigu do kraja, koliko god voleo i cenio Pekića.
"Atlantida je meni bila zanimljiva kao skup ideja i uopšte kao jako intelektualno nadahnut palp/ naučnofantastični roman, ali Pekić je, sa strane stila i uopšte uverljivog pripovedanja ovde za moj groš prilično slabo isporučio."
Da pojasnim:
-krajnje neuverljivi dijalozi sa jeftinim likovima
-veštačka i usiljena atmosfera
-katastrofalno loša deskripcija
(da nabrojim par...)
Ne mogu reći da je potpuni promašaj, ima i svetle tačke tu i tamo (poneka blistava misao ili čak dijalog), ali opšti utisak je ovakav i nisam uspeo da završim knjigu do kraja, koliko god voleo i cenio Pekića.
November 10, 2014
A great piece of art, definitely my favorite book written by Borislav Pekić.
Book plot takes place in America, and does not have any connections with Balkans, as Pekic used to cover some more local themes in some of his other books.
Although it has some thriller/fantasy elements, book covers some non trivial philosophical questions. I have really enjoyed both fast paced plot and its background themes.
This book really made me think more about human nature.
A definite recommendation!
Book plot takes place in America, and does not have any connections with Balkans, as Pekic used to cover some more local themes in some of his other books.
Although it has some thriller/fantasy elements, book covers some non trivial philosophical questions. I have really enjoyed both fast paced plot and its background themes.
This book really made me think more about human nature.
A definite recommendation!
July 19, 2016
Pomalo izveštačen i usiljen prikaz reinkarnacije glavnih likova, ne baš interesantna radnja i eventualna preobimnost dela bez preterane nužde delimično kvare utisak izvanredne zamisli obnavljanja Atlantide u svetlu ponovnog uspostavljanja principa duhovnosti, u našem materijalističkom svetu znatno marginalizovanih. Verujem da bi mi se više svidela teoretska rasprava o Atlantidi kao otelotvorenju životvorne alternative humanizma.
December 19, 2020
Zanimljiva ideja... Ne bi bilo loše da je bilo malo više akcije, ali u redu je i ovako. Pekić kao da je znao šta nas čeka 2020. pa je pisao o ljudima-robotima. Znam bilo je tako i 90-tih ali sada su roboti svoju dominaciju nad ljudima podigli na viši stepen... zastrašujući stepen.
Izdvojiću jedan citat iz ove knjige:
"Šta je čovek? Zbir pitanja bez odgovora. Raskršće puteva bez smerova. Zagonetka."
Izdvojiću jedan citat iz ove knjige:
"Šta je čovek? Zbir pitanja bez odgovora. Raskršće puteva bez smerova. Zagonetka."
June 23, 2022
Борислав Пекич - Атлантида
Какво ли няма в тази книга... Някаква странна комбинация между хорър (все пак имаме рязане на глави със секири ) , фантастика ( Е,книгата се казва Атлантида,логично е да има нещо за този изгубен континент и за миговете около него ) и смесица между Матрицата и Терминатор (защото имаме хора и роботи ,които приличат на хора,както и история,която познаваме и история,която бива крита от нас ,за да живеем послушно ). И всичко това събрано в 535 стр .
Действието на книгата се развива първоначално през 1620г.и нататък в Кейп Код,където акостира кораба "Мейфлауър" ,с който пристигат първите заселници от Англия - пуритани,гонени от Англиканската църква . Започват отношения с индианците ,има и сблъсъци,в които умират хора,особено Джон Олдън и жена му. Явно убити от Джон Хаулънд.. Случват се и разни неща при самото пътуване и при престоя им в Америка до края на века,когато се случват и процесите срещу вещици в Салем .
Пренасяме се в 1988г.,където Джон Калвър , антрополог ,среща непознат нему любител на птици на брега и наблюдавайки как една птица се самоубива, осъществяват първия си контакт. Въпросният човек се казва Джон Олдън. Всъщност той е агент на ФБР , разследващ убийствата на три жени,заколени със секира. Джон Олдън знае кой е убиеца ,но дали знае всичко и каква е връзката с Атлантида и роботите...Ще трябва да разберете сами.
Какво ли няма в тази книга... Някаква странна комбинация между хорър (все пак имаме рязане на глави със секири ) , фантастика ( Е,книгата се казва Атлантида,логично е да има нещо за този изгубен континент и за миговете около него ) и смесица между Матрицата и Терминатор (защото имаме хора и роботи ,които приличат на хора,както и история,която познаваме и история,която бива крита от нас ,за да живеем послушно ). И всичко това събрано в 535 стр .
Действието на книгата се развива първоначално през 1620г.и нататък в Кейп Код,където акостира кораба "Мейфлауър" ,с който пристигат първите заселници от Англия - пуритани,гонени от Англиканската църква . Започват отношения с индианците ,има и сблъсъци,в които умират хора,особено Джон Олдън и жена му. Явно убити от Джон Хаулънд.. Случват се и разни неща при самото пътуване и при престоя им в Америка до края на века,когато се случват и процесите срещу вещици в Салем .
Пренасяме се в 1988г.,където Джон Калвър , антрополог ,среща непознат нему любител на птици на брега и наблюдавайки как една птица се самоубива, осъществяват първия си контакт. Въпросният човек се казва Джон Олдън. Всъщност той е агент на ФБР , разследващ убийствата на три жени,заколени със секира. Джон Олдън знае кой е убиеца ,но дали знае всичко и каква е връзката с Атлантида и роботите...Ще трябва да разберете сами.
December 6, 2012
Odličan roman. Druga polovina romana je 3 puta bolja od prve polovine. Kada radnja počne sa raspletom, tada kreće zabava.
July 2, 2023
Da. Da da da da da
Bolja nego Besnilo. O radu Borislava Pekića treba razgovarati, mnogo više nego što se to zapravo radi. Svetovi koji se kriju u njegovim redovima su fenomenalni, antropološki, androidski, čudesni, promenljivi. Zamislite poslednju reč u italicu.
Stilski, roman (ili epos, istorijski udžbenik, tajna civilizacije, kako god) je savršen. U to sam se odavno uverio, ovaj čovek (?) ništa nije radio polovično.
Znate kao, jebote? Šta sam ja pročitao? Teško mi pada, uprkos mračnom kraju i svim grotesknim čovekovim (?) momentima u delu, teško mi je da prihvatim da je ovo samo fikcija. Šta više, želim da je Pekić u pravu. Ko smo mi? I šta je sve ovo oko nas? Čovek (?)
Ili ipak samo androidski prikaz (?!)
Upleo mi je u tok misli nešto gotovo posprdno, a u isto vreme bitno. sve mi se čini da su njegove knjige proročke, da je, uistinu, bio mesija jedne nove ere i da ćemo prekasno to shvatiti.
Kada androidi pobede.
#nobadbooksthisyear
Bolja nego Besnilo. O radu Borislava Pekića treba razgovarati, mnogo više nego što se to zapravo radi. Svetovi koji se kriju u njegovim redovima su fenomenalni, antropološki, androidski, čudesni, promenljivi. Zamislite poslednju reč u italicu.
Stilski, roman (ili epos, istorijski udžbenik, tajna civilizacije, kako god) je savršen. U to sam se odavno uverio, ovaj čovek (?) ništa nije radio polovično.
Znate kao, jebote? Šta sam ja pročitao? Teško mi pada, uprkos mračnom kraju i svim grotesknim čovekovim (?) momentima u delu, teško mi je da prihvatim da je ovo samo fikcija. Šta više, želim da je Pekić u pravu. Ko smo mi? I šta je sve ovo oko nas? Čovek (?)
Ili ipak samo androidski prikaz (?!)
Upleo mi je u tok misli nešto gotovo posprdno, a u isto vreme bitno. sve mi se čini da su njegove knjige proročke, da je, uistinu, bio mesija jedne nove ere i da ćemo prekasno to shvatiti.
Kada androidi pobede.
#nobadbooksthisyear
July 4, 2019
4 za stil i na mahove preopširna objašnjenja koja kao da ne žele da prepuste slučaju naše razumevanje ispričanog, već bi da se postaraju da ih razumemo tačno onako kako pisac želi, ali 5 za ideju, maestralan zaplet, još maestralniji rasplet, odličnu kombinaciju ogromnog broja najrazličitijih istorijskih/socijalnih/kulturoloških činjenica i uopšte za neprikosnovenog Pekića.
August 20, 2025
Moj drugi Pekić. I dalje sam u pozitivnom šoku. Može se reći da je manje beletristika, fikcija, SF, što već, a više intelektualno razgibavanje i čeprkanje po kolektivnom sjećanju i zaboravu čovječanstva. Ali koji um. Kapa dole i naklon do poda.
March 1, 2022
the KNJIGA
July 22, 2025
Очекивао сам да ће ово бити дело које стоји раме уз раме са осталим великим делима Пекића, уместо тога Пекић нам је понудио нетфликс серију пре него што су исте биле у плану, нешто што у свом темељу више личи на амерички роман. И то не онај најбољи, него један од оних претрпаних жанровских текстова који мешају историју, митологију без уметничке дисциплине. Да ми неко није рекао да је ово Пекић, мислио бих да је из пера Џорџа Мартина, Стивена Кинга или Кормака Мекартија изашло овакво писаније.
Главна линија приче у првом делу књиге Карверова потрага за сопственим идентитетом и Алденова потрага за њим нема драматичну нужност. Радња се развлачи, гуши сама себе и губи се у есејистичким уметцима који често звуче као академска предавања. Читави пасуси о колонизацији Америке, о параисторијским митологијама и расправе о цивилизацијама делују као да су уметнути из друге књиге, као баласт који не гради већ разара причу. Надао сам се да ће бар завршница бити концентрисана, али ни ту није било ослобођења од сувишних и непотребних информација.
Појављују се и призори који делују као празни жанровски трикови: председник САД који лети на јарболу по Каиру или оживљавање Алдена после лоботомије, моменти који не носе никакву смисаону тежину већ личе на ефектне сцене из лоше телевизијске адаптације. Иако сам љубитељ епске и научне фантастике, овакви призори су чак и за мене превише.
Но, кад Пекић каже да се човек данас може проучавати само у прашумама јер га на улицама више нема, или кад проговори о насушној људској потреби за митовима, види се онај Пекић кога знам и ценим из његових предходних књига. Његови увиди у опасности технолошке цивилизације од ропства материји до ропства роботима делују пророчки. Он је много пре свих на нашим просторима а и шире видео куда клизи свет у којем интелигентни производи почињу да владају својим творцима. У том смислу, Атлантида остаје драгоцена као визионарски текст једног мислиоца који је умео да гледа даље од свог доба и то прилично даље.
Атлантида је, дакле, дело пуно бљескова, али у целини претрпано, разуђено и књижевно далеко од врхунца Пекићевих списатељских моћи. Читање је било напорно, понекад на ивици досаде, али управо због тих ретких пророчких тренутака не могу да кажем да је лоше, негде је на средини по мом читалачком укусу
Главна линија приче у првом делу књиге Карверова потрага за сопственим идентитетом и Алденова потрага за њим нема драматичну нужност. Радња се развлачи, гуши сама себе и губи се у есејистичким уметцима који често звуче као академска предавања. Читави пасуси о колонизацији Америке, о параисторијским митологијама и расправе о цивилизацијама делују као да су уметнути из друге књиге, као баласт који не гради већ разара причу. Надао сам се да ће бар завршница бити концентрисана, али ни ту није било ослобођења од сувишних и непотребних информација.
Појављују се и призори који делују као празни жанровски трикови: председник САД који лети на јарболу по Каиру или оживљавање Алдена после лоботомије, моменти који не носе никакву смисаону тежину већ личе на ефектне сцене из лоше телевизијске адаптације. Иако сам љубитељ епске и научне фантастике, овакви призори су чак и за мене превише.
Но, кад Пекић каже да се човек данас може проучавати само у прашумама јер га на улицама више нема, или кад проговори о насушној људској потреби за митовима, види се онај Пекић кога знам и ценим из његових предходних књига. Његови увиди у опасности технолошке цивилизације од ропства материји до ропства роботима делују пророчки. Он је много пре свих на нашим просторима а и шире видео куда клизи свет у којем интелигентни производи почињу да владају својим творцима. У том смислу, Атлантида остаје драгоцена као визионарски текст једног мислиоца који је умео да гледа даље од свог доба и то прилично даље.
Атлантида је, дакле, дело пуно бљескова, али у целини претрпано, разуђено и књижевно далеко од врхунца Пекићевих списатељских моћи. Читање је било напорно, понекад на ивици досаде, али управо због тих ретких пророчких тренутака не могу да кажем да је лоше, негде је на средини по мом читалачком укусу
This entire review has been hidden because of spoilers.
June 18, 2016
Najviše mi se dopala upotreba obrazaca žanrovske literature, što je dosta hrabro, u kontekstu naše književnosti, ali i inteligentno, s obzirom na suštinsku temu knjige. Takođe, taj filozofski i sociološki motiv je cjelovito pokrio, bez repova i nedorečenosti. U tom smislu, zanimljivo bi bilo pročitati Rađanje Atlantide, gdje piše šta je čitao i o čemu je razmišljao za vrijeme pisanja.
Druga je stvar što mene čitava rasprava o idealističko-materijalističkom dualitetu čovjekove prirode, o pomirenju kroz neku vrstu socijalne entropije, o nasilju kao konstanti, zapravo ne interesuje naročito, i nije nešto što tražim od književnosti. Ali dobro, to je moj problem.
Osim toga, treba biti pošten i reći da je Pekić bio relativno slab stilista. Povremeno vješto koristi neke jezičke finese (anglicizmi, psovke), ali nema kod njega muzike riječi. On je bio čovjek ideje, više nego umjetnosti.
Druga je stvar što mene čitava rasprava o idealističko-materijalističkom dualitetu čovjekove prirode, o pomirenju kroz neku vrstu socijalne entropije, o nasilju kao konstanti, zapravo ne interesuje naročito, i nije nešto što tražim od književnosti. Ali dobro, to je moj problem.
Osim toga, treba biti pošten i reći da je Pekić bio relativno slab stilista. Povremeno vješto koristi neke jezičke finese (anglicizmi, psovke), ali nema kod njega muzike riječi. On je bio čovjek ideje, više nego umjetnosti.
Displaying 1 - 30 of 50 reviews