What do you think?
Uzalud je budim
- GenresPoetrySerbian Literature
205 pages
First published January 1, 2005
About the author
Branko Miljković
42 books65 followersBranko Miljković was an iconic Serbian poet. He was best known across Yugoslavia and the Soviet bloc for his influential writings. He died prematurely in 1961 at the age of 27, found hanging from a tree in Zagreb. This controversial incident was officially recorded as a suicide. In his one-line poem "Epitaph," he writes "Ubi me prejaka reč" ("I was killed by too strong a word") almost sensing his premature end of life.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 6 of 6 reviews
January 29, 2021
"Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini.”
Pesnik koga je ubila prejaka reč. Pesnik koji je još za života dobio titulu „princ srpske poezije“. Pesnik koji je sam sebi odredio životni put rekavši: „Moja tragična krivica biće strasno bavljenje poezijom!“
Branko Miljković, čovek koga nijedan drugi pesnik nikada neće uspeti da zameni u toj njegovoj autonomnosti u stvaralaštvu, u njegovom savremenom umetničkom modelu koji je sve samo ne avangardan – jer, pesma se ne piše, ona se živi! Pesnik, zbog koga sam se i ja osilila da prenesem svoje misli na papir, jedna velika i neprežaljena ljubav, Branko, rođen je na ovaj dan, 1934. godine u Nišu. Još u detinjstvu, njegovi roditelji su prepoznali ogromnu sklonost ka pisanju pa su mu, shodno tome da u ratno vreme nisu uspevali da nabave papir, često dopremali kolica puna peska kako bi mlađani Miljković mogao da zapisuje svoje misli.
Za vreme gimnazijskih dana, puštao je kosu, ugledavši se na Balzaka, Šekspira, Puškina i mnoge druge velikane, zbog kojih je i zaplovio u svet pisane reči. Zbog toga su ga neretko zadirkivali (ah, ti klinački umovi) nadenuvši mu ime Tarzan. Ipak, britak um i jezik Brankov, izborio se za jedan, prilično „moćan“ nadimak – Balzak – shodno tome što je umeo da i po nekoliko sati sa oduševljenjem priča o Balzaku. Iako je i sam bio klinac, umeo je sa tolikom umešnošću da opiše ljubav kao sveopšti pokretač i motiv umetničkog stvaralaštva, da je to meni, i danas, nepojmljivo. Usled te klinačke nesigurnosti, svoja prva pisma izvesnoj Ljiljani Ilić, šesnaestogodišnjakinji, njegovoj platonskoj ljubavi, potpisivao je pseudonimom Damerti.
„Kada bi je video Rafaelo, on bi zacelo pomislio da je to neka njegova mlada madona koja se iskrala sa platna. Ali, kada bi se u to razuverio, pohlepno bi požurio da je ukrade i zatvori u neki ram.“
Studirao je (gle, čuda) na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za filozofiju, gde se i danas izučava njegova poezija koja na jedan, sasvim drugačiji način, otkriva odnos prema pesničkoj, naučnoj, kulturnoj tradiciji. Njegov stvaralački opus broji zbirke: „Uzalud je budim“, „Poreklo nade“, „Vatra i ništa“ i „Krv koja svetli“ i jednu knjigu rodoljubivih pesama „Smrću protiv smrti“.
Ono što ostaje misterija, jeste način na koji je njegov dvadesetsedmogodišnji život bio okončan. Mnogi su se pitali šta je zapravo ubilo Branka Miljkovića – reč, sopstvo ili neko treći. To izgleda nikada nećemo saznati. Zvanično, pesnik je pronađen na periferiji Zagreba, obešen o granu drveta, o kojoj su se razne priče ispredale (jer, beše to slabašna grana, a on je tada imao 110 kg, pa je razumljivo da ničeg logičnog nema u priči koju nam je bliska istorija predstavila). No, to sada nije ni važno, jer, jednog tako blistavog uma više nema, a nama ostaju reči, toliko veličanstvene da mi je pokatkad mučno da ih izgovaram naglas, bojeći se da ih nisam dostojna.
Neponovljiva zbirka „Uzalud je budim“ koja je i njegova prva pesnička knjiga, objavljena je pri časopisu „Delo“, ne tako davne 1957. godine. Njome je uspeo da zaintrigira javnost jer je njegovo pisanije izgledalo kao jedno ogromno osveženje i veoma originalna pojava. Najpoznatija pesma iz ove zbirke pesama jeste upravo pesma „Uzalud je budim“ u kojoj se pojavljuje motiv mrtve drage. Ipak, iako je posvećeno ženi, on se u svojim stihovima ponajviše okreće čestoj temi njegove poezije, smrti. Na samom početku, simbolično predstavlja svoje viđenje života i smrti, time što pokazuje svoju nemogućnost da probudi mrtvu dragu. Sa druge strane, tu su motivi prolaznosti, sveopšteg urušavanja u tamu, smrti i on je svestan da ne može da probudi mrtvu dragu „sa rukama deteta“. O pomenutom, postojala su različita mišljenja. Neki su govorili da je bio ispirisan životnom tragedijom Ruže u koju je Branko Miljković bio zaljubljen kao dete. Naime, ona je, prilikom bombardovanja Niša za vreme Drugog svetskog rata bila ranjenja, a veoma brzo do Miljkovića stiže vest da se lepotica Ruža „neće probuditi“. Tek nakon mnogo godina, u nekom tekstu bio je objavljen intervju sa Miljkovićem u kome on kaže:
"Kao gimnazijalac, kod jedne svoje susetke, jednog dana sam video sliku njene umrle kćerke. Zaljubio sam se u tu sliku. Zaljubio sam se u mrtvu devojku. Celu tu prvu knjigu napisao sam pod tom nezdravom temperaturom, i samu knjigu nazvao Uzalud je budim, to je bila moja prva ljubav."
Odgovore na pitanja kako je zaista zbirka nastala, čime je mladi pesnik bio inspirisan i mnoga druga, ostaće samo trag u pesku, istom onom, u kom je kao dete, zapisivao svoje stihove. Pesnik, koga su sopstvene reči ubile, a opet, koga su iste te reči nadživele.
O Miljkoviću bih naširoko mogla da govorim, ali se nadam da sam i ovim uspela da dočaram svoju zaljubljenost u dotičnog gospodina, koja nikada neće nestati.
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini.”
Pesnik koga je ubila prejaka reč. Pesnik koji je još za života dobio titulu „princ srpske poezije“. Pesnik koji je sam sebi odredio životni put rekavši: „Moja tragična krivica biće strasno bavljenje poezijom!“
Branko Miljković, čovek koga nijedan drugi pesnik nikada neće uspeti da zameni u toj njegovoj autonomnosti u stvaralaštvu, u njegovom savremenom umetničkom modelu koji je sve samo ne avangardan – jer, pesma se ne piše, ona se živi! Pesnik, zbog koga sam se i ja osilila da prenesem svoje misli na papir, jedna velika i neprežaljena ljubav, Branko, rođen je na ovaj dan, 1934. godine u Nišu. Još u detinjstvu, njegovi roditelji su prepoznali ogromnu sklonost ka pisanju pa su mu, shodno tome da u ratno vreme nisu uspevali da nabave papir, često dopremali kolica puna peska kako bi mlađani Miljković mogao da zapisuje svoje misli.
Za vreme gimnazijskih dana, puštao je kosu, ugledavši se na Balzaka, Šekspira, Puškina i mnoge druge velikane, zbog kojih je i zaplovio u svet pisane reči. Zbog toga su ga neretko zadirkivali (ah, ti klinački umovi) nadenuvši mu ime Tarzan. Ipak, britak um i jezik Brankov, izborio se za jedan, prilično „moćan“ nadimak – Balzak – shodno tome što je umeo da i po nekoliko sati sa oduševljenjem priča o Balzaku. Iako je i sam bio klinac, umeo je sa tolikom umešnošću da opiše ljubav kao sveopšti pokretač i motiv umetničkog stvaralaštva, da je to meni, i danas, nepojmljivo. Usled te klinačke nesigurnosti, svoja prva pisma izvesnoj Ljiljani Ilić, šesnaestogodišnjakinji, njegovoj platonskoj ljubavi, potpisivao je pseudonimom Damerti.
„Kada bi je video Rafaelo, on bi zacelo pomislio da je to neka njegova mlada madona koja se iskrala sa platna. Ali, kada bi se u to razuverio, pohlepno bi požurio da je ukrade i zatvori u neki ram.“
Studirao je (gle, čuda) na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za filozofiju, gde se i danas izučava njegova poezija koja na jedan, sasvim drugačiji način, otkriva odnos prema pesničkoj, naučnoj, kulturnoj tradiciji. Njegov stvaralački opus broji zbirke: „Uzalud je budim“, „Poreklo nade“, „Vatra i ništa“ i „Krv koja svetli“ i jednu knjigu rodoljubivih pesama „Smrću protiv smrti“.
Ono što ostaje misterija, jeste način na koji je njegov dvadesetsedmogodišnji život bio okončan. Mnogi su se pitali šta je zapravo ubilo Branka Miljkovića – reč, sopstvo ili neko treći. To izgleda nikada nećemo saznati. Zvanično, pesnik je pronađen na periferiji Zagreba, obešen o granu drveta, o kojoj su se razne priče ispredale (jer, beše to slabašna grana, a on je tada imao 110 kg, pa je razumljivo da ničeg logičnog nema u priči koju nam je bliska istorija predstavila). No, to sada nije ni važno, jer, jednog tako blistavog uma više nema, a nama ostaju reči, toliko veličanstvene da mi je pokatkad mučno da ih izgovaram naglas, bojeći se da ih nisam dostojna.
Neponovljiva zbirka „Uzalud je budim“ koja je i njegova prva pesnička knjiga, objavljena je pri časopisu „Delo“, ne tako davne 1957. godine. Njome je uspeo da zaintrigira javnost jer je njegovo pisanije izgledalo kao jedno ogromno osveženje i veoma originalna pojava. Najpoznatija pesma iz ove zbirke pesama jeste upravo pesma „Uzalud je budim“ u kojoj se pojavljuje motiv mrtve drage. Ipak, iako je posvećeno ženi, on se u svojim stihovima ponajviše okreće čestoj temi njegove poezije, smrti. Na samom početku, simbolično predstavlja svoje viđenje života i smrti, time što pokazuje svoju nemogućnost da probudi mrtvu dragu. Sa druge strane, tu su motivi prolaznosti, sveopšteg urušavanja u tamu, smrti i on je svestan da ne može da probudi mrtvu dragu „sa rukama deteta“. O pomenutom, postojala su različita mišljenja. Neki su govorili da je bio ispirisan životnom tragedijom Ruže u koju je Branko Miljković bio zaljubljen kao dete. Naime, ona je, prilikom bombardovanja Niša za vreme Drugog svetskog rata bila ranjenja, a veoma brzo do Miljkovića stiže vest da se lepotica Ruža „neće probuditi“. Tek nakon mnogo godina, u nekom tekstu bio je objavljen intervju sa Miljkovićem u kome on kaže:
"Kao gimnazijalac, kod jedne svoje susetke, jednog dana sam video sliku njene umrle kćerke. Zaljubio sam se u tu sliku. Zaljubio sam se u mrtvu devojku. Celu tu prvu knjigu napisao sam pod tom nezdravom temperaturom, i samu knjigu nazvao Uzalud je budim, to je bila moja prva ljubav."
Odgovore na pitanja kako je zaista zbirka nastala, čime je mladi pesnik bio inspirisan i mnoga druga, ostaće samo trag u pesku, istom onom, u kom je kao dete, zapisivao svoje stihove. Pesnik, koga su sopstvene reči ubile, a opet, koga su iste te reči nadživele.
O Miljkoviću bih naširoko mogla da govorim, ali se nadam da sam i ovim uspela da dočaram svoju zaljubljenost u dotičnog gospodina, koja nikada neće nestati.
August 6, 2013
Miljkoviću se uvek treba vraćati, kao reči koju pokušavamo da iskašljemo ali nam stalno uporno grebe grlo.
August 30, 2018
Neslobodni stih i Branko Miljković se baš i ne mirišu.
November 13, 2019
Ubi me prejaka reč.
August 3, 2022
"Neki će svemir ponovo da nas stvori,
Makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori"
Hoće li neki svemir ikada ponovo stvoriti nekog Branka Miljkovića? I da li će on biti tako genijalan kao što je ovaj čovek bio? Zbirka pesama "Uzalud je budim" je nešto mnogo više i mnogo jače od umetnosti, nešto što mnogi ne mogu da razumeju.
Makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori"
Hoće li neki svemir ikada ponovo stvoriti nekog Branka Miljkovića? I da li će on biti tako genijalan kao što je ovaj čovek bio? Zbirka pesama "Uzalud je budim" je nešto mnogo više i mnogo jače od umetnosti, nešto što mnogi ne mogu da razumeju.
July 16, 2026
5 zvezdica ako imaš 17 godina, niko te ne razume i drugačiji si od drugih. Neironično, takve knjige su potrebne, čak i kad ne dotiču kasnije.
Displaying 1 - 6 of 6 reviews