What do you think?
Rate this book
Dovoljno je malo sunca
dovoljno je samo malo sunca
i uhvati me to
da moram da budem dobra
svima da budem dobra
bolesnom da kažem ozdravićeš
slabom ojačaćeš
ljutom proći će
povređenom zaceliće
uhvati me to do suza
da svima kažem
nije bitno
ima nešto izvan svega
podigni glavu umorni svete
sunce je opet zasijalo
a to znači
sve uvek može ispočetka
jer ako može sunce
ponovo kroz mrak
možemo i mi
to je dokaz.
Vitomirka Trebovac rođena je 1980. u Novom Sadu.
Jedna je od najistaknutijih ličnosti naše poetske scene.
Objavila je četiri zbirke pesama:
Plavo u boji (škart, Beograd, 2012)
Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni (LOM, Beograd, 2017)
Dani punog meseca (LOM, Beograd, 2020)
Dovoljno je malo sunca (LOM, Beograd, 2023)
i uhvati me to
da moram da budem dobra
svima da budem dobra
bolesnom da kažem ozdravićeš
slabom ojačaćeš
ljutom proći će
povređenom zaceliće
uhvati me to do suza
da svima kažem
nije bitno
ima nešto izvan svega
podigni glavu umorni svete
sunce je opet zasijalo
a to znači
sve uvek može ispočetka
jer ako može sunce
ponovo kroz mrak
možemo i mi
to je dokaz.
Vitomirka Trebovac rođena je 1980. u Novom Sadu.
Jedna je od najistaknutijih ličnosti naše poetske scene.
Objavila je četiri zbirke pesama:
Plavo u boji (škart, Beograd, 2012)
Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni (LOM, Beograd, 2017)
Dani punog meseca (LOM, Beograd, 2020)
Dovoljno je malo sunca (LOM, Beograd, 2023)
- GenresPoetrySerbian Literature
97 pages, Unknown Binding
Published January 1, 2023
7 people are currently reading
148 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 31 reviews
April 11, 2023
5⭐️, jer na dobrim ljudima i pjesnikinjama kao što je Vitomirka, stoji cijeli ovaj svijet 💛!
February 6, 2023
od života hoću samo jedno
da me iznenadi
a to može
kad se dugo voziš u krug
Volim ❤️ i nestrpljivo čekam novu zbirku
da me iznenadi
a to može
kad se dugo voziš u krug
Volim ❤️ i nestrpljivo čekam novu zbirku
February 2, 2023
"vidiš recimo kako je neki korov
našao put kroz kamen do svetla
i misliš to nije bitno
a onda jednom shvatiš
da je to najbitnije
što si video na celoj planeti
isto kao ljubazan čovek
koji ništa neće od tebe
samo je dobar
izgleda
kao da to nisu značajne stvari
ali na njima stoji ceo ovaj svet."
našao put kroz kamen do svetla
i misliš to nije bitno
a onda jednom shvatiš
da je to najbitnije
što si video na celoj planeti
isto kao ljubazan čovek
koji ništa neće od tebe
samo je dobar
izgleda
kao da to nisu značajne stvari
ali na njima stoji ceo ovaj svet."
February 14, 2023
"Dunav je uvek mutan
širok i nepromenljiv
svaki dan drugo
to me uznemirava
treba mi bar nešto
za šta mogu da se uhvatim
mogu sve a ne moram ništa
to je stara zamka
i ja sam danas posle jake kiše
kao ova nabujala reka
što usred grada
hoće da izađe iz svog korita. "
širok i nepromenljiv
svaki dan drugo
to me uznemirava
treba mi bar nešto
za šta mogu da se uhvatim
mogu sve a ne moram ništa
to je stara zamka
i ja sam danas posle jake kiše
kao ova nabujala reka
što usred grada
hoće da izađe iz svog korita. "
February 25, 2023
zvala sam te
zvala sam te
samo da ti kažem
da je dan lep
i da je to dovoljno
pa sam se setila
da ima ljudi sa tužnim očima
i da je vulgarno govoriti
dan je lep i to je dovoljno
jer nije sve kako se meni čini
a i to mi se samo čini
već sutra ću se smejati
ovom optimizmu
zvala sam te
samo da ti kažem
da je dan lep
i da je to dovoljno
da ispuni tu prazninu
koja raste među nama
ali sam se setila ljudi
sa tužnim očima
pa sam prekinula vezu.
uloga moje porodice u svakodnevnom životu
nekad sednemo za sto
i ja kažem
zamislite
svima nama su otvarali stomake
a sad sedimo ovde
kao da ništa nije bilo
tata kaže ko da je to nešto
ima i gorih stvari
mama kaže nema gore od bolesti
brat kaže aj da jedemo
meni je sve smešno i lepo
ustanem od stola
pogledam kroz prozor
a tamo se sunce
probija kroz krošnju
iznenada me obuzme zahvalnost
i u sebi kažem hvala
biti živ
to je najveće iskustvo.
svetli grobovi
na svom putu jutros
srela sam mnogo meduza
plutaju mrtve u plićaku
skuvalo ih
tako su mi pričali
da suša pomori stoku
u našim krajevima
koji su daleko odavde
kad skočim u more
kažem bože hvala ti
što postoji more
i što sam baš ja unutra
čime sam to zaslužila
moja baba je bila
mnogo bolja od mene
a nikad nije videla more
kažem opet hvala ti
što sam na svom putu
ja videla i meduze i ostalo
a ne samo krave i ovce
kao moji
koji su svi bili na zemlji
da bih ja na kraju bila u moru.
zvala sam te
samo da ti kažem
da je dan lep
i da je to dovoljno
pa sam se setila
da ima ljudi sa tužnim očima
i da je vulgarno govoriti
dan je lep i to je dovoljno
jer nije sve kako se meni čini
a i to mi se samo čini
već sutra ću se smejati
ovom optimizmu
zvala sam te
samo da ti kažem
da je dan lep
i da je to dovoljno
da ispuni tu prazninu
koja raste među nama
ali sam se setila ljudi
sa tužnim očima
pa sam prekinula vezu.
uloga moje porodice u svakodnevnom životu
nekad sednemo za sto
i ja kažem
zamislite
svima nama su otvarali stomake
a sad sedimo ovde
kao da ništa nije bilo
tata kaže ko da je to nešto
ima i gorih stvari
mama kaže nema gore od bolesti
brat kaže aj da jedemo
meni je sve smešno i lepo
ustanem od stola
pogledam kroz prozor
a tamo se sunce
probija kroz krošnju
iznenada me obuzme zahvalnost
i u sebi kažem hvala
biti živ
to je najveće iskustvo.
svetli grobovi
na svom putu jutros
srela sam mnogo meduza
plutaju mrtve u plićaku
skuvalo ih
tako su mi pričali
da suša pomori stoku
u našim krajevima
koji su daleko odavde
kad skočim u more
kažem bože hvala ti
što postoji more
i što sam baš ja unutra
čime sam to zaslužila
moja baba je bila
mnogo bolja od mene
a nikad nije videla more
kažem opet hvala ti
što sam na svom putu
ja videla i meduze i ostalo
a ne samo krave i ovce
kao moji
koji su svi bili na zemlji
da bih ja na kraju bila u moru.
February 15, 2023
vidiš recimo kako je neki korov
našao put kroz kamen do svetla
i misliš to nije bitno
a onda jednom shvatiš
da je to najbitnije
što si video na celoj planeti
isto kao ljubazan čovek
koji ništa neće od tebe
samo je dobar
izgleda
kao da to nisu značajne stvari
ali na njima stoji ceo ovaj svet
Kao prvi vijesnik proljeća stigla nam je nova zbirka pjesama Vitomirke Trebovac, nazvana po istoimenoj pjesmi, ''dovoljno je malo sunca'' koja se nalazi na njenom samom kraju.
Tematski za nijansu drugačija od njenih prethodnih zbirki, ali po senzibilitetu, atmosferi i jeziku izrazito prepoznatljiva, ova zbirka bavi se pogledom u prošlost - na pretke, na zavičaj, na selo, na gradove koje ostavljamo za sobom.
moja baba je bila
mnogo bolja od mene
a nikad nije videla more
kažem opet hvala ti
što sam na svom putu
ja videla meduze i ostalo
a ne samo krave i ovce
kao moji
koji su svi bili na zemlji
da bih ja na kraju bila u moru
U ovim pjesmama autorka se bavi introspekcijom, u kojoj je vidljiva želja za osamom, tišinom, njeni stihovi oslikavaju probuđenu želju za povratkom u neko prošlo vrijeme, u smiraj ljetne večeri na selu, u zelene bašte, i obale rijeke na kojoj je provela djetinjstvo.
Natuknuvši svoju odlučnost i zrelost u prihvatanju sebe i onoga kako se osjeća u društvu današnjice, Vitomirka Trebovac je predstavila svoj lični rast, koji svakako nije ostao bez prirodne lepršavosti, jednostavnosti i prepoznavanja ljepote kojom nas život obasipa za vrijeme sunčanih dana, ali i onih obavijenih setom.
eto na primer
meni je u gužvi dosadno
i ja sam drugima dosadna
osećam snažno
da ne pripadam nigde
možda jedino
u to zadnje dvorište
gde sam gledala život
kako se rađa pa gasi
eto na primer ja
nisam uspela daleko da odem
našao put kroz kamen do svetla
i misliš to nije bitno
a onda jednom shvatiš
da je to najbitnije
što si video na celoj planeti
isto kao ljubazan čovek
koji ništa neće od tebe
samo je dobar
izgleda
kao da to nisu značajne stvari
ali na njima stoji ceo ovaj svet
Kao prvi vijesnik proljeća stigla nam je nova zbirka pjesama Vitomirke Trebovac, nazvana po istoimenoj pjesmi, ''dovoljno je malo sunca'' koja se nalazi na njenom samom kraju.
Tematski za nijansu drugačija od njenih prethodnih zbirki, ali po senzibilitetu, atmosferi i jeziku izrazito prepoznatljiva, ova zbirka bavi se pogledom u prošlost - na pretke, na zavičaj, na selo, na gradove koje ostavljamo za sobom.
moja baba je bila
mnogo bolja od mene
a nikad nije videla more
kažem opet hvala ti
što sam na svom putu
ja videla meduze i ostalo
a ne samo krave i ovce
kao moji
koji su svi bili na zemlji
da bih ja na kraju bila u moru
U ovim pjesmama autorka se bavi introspekcijom, u kojoj je vidljiva želja za osamom, tišinom, njeni stihovi oslikavaju probuđenu želju za povratkom u neko prošlo vrijeme, u smiraj ljetne večeri na selu, u zelene bašte, i obale rijeke na kojoj je provela djetinjstvo.
Natuknuvši svoju odlučnost i zrelost u prihvatanju sebe i onoga kako se osjeća u društvu današnjice, Vitomirka Trebovac je predstavila svoj lični rast, koji svakako nije ostao bez prirodne lepršavosti, jednostavnosti i prepoznavanja ljepote kojom nas život obasipa za vrijeme sunčanih dana, ali i onih obavijenih setom.
eto na primer
meni je u gužvi dosadno
i ja sam drugima dosadna
osećam snažno
da ne pripadam nigde
možda jedino
u to zadnje dvorište
gde sam gledala život
kako se rađa pa gasi
eto na primer ja
nisam uspela daleko da odem
February 16, 2023
"život je teška dirljiva stvar
a to se vidi ovako usput
na putovanju kad si sam
i slučajno uđeš kroz neka vrata
osetiš duboko u sebi
ima nešto i daje ti takt."
a to se vidi ovako usput
na putovanju kad si sam
i slučajno uđeš kroz neka vrata
osetiš duboko u sebi
ima nešto i daje ti takt."
May 5, 2025
01/03/23
4.5
09/04/25
5
4.5
09/04/25
5
November 12, 2023
Dovoljno je malo sunca - Vitomirka Trebovac
(pre nego išta dopišem, ovo je zbirka iz koje je nemoguće izvući birano, štaviše, preneo bih je celu)
...
kad izađem napolje
od života hoću samo jedno
da me iznenadi
...
noć pamti
da smo voleli da igramo
...
kad skočim u more
kažem bože hvala ti
što postoji more
i što sam baš ja unutra
čime sam to zaslužila
...
ali jaše uspravna
jer ona zna sve će doći
...
svi su naši živeli uspravno
a ti gledaj kako ćeš
...
pre zore
probudila me keruša
lajala je celu noć
odneli joj decu
...
mirna reka
hoće da joj se predam
...
sešću sa dedom nasred dvorišta
dok muve sleću na nas
i on će mi pričati
kako je iščupao dva jagnjeta
a mati umrla
ušla u noć al nije izašla
pa im sad daje na cuclu
...
nahodala sam se ja do sebe
dosta mi je deda moj
...
moja prva otadžbina
to je mama
...
mislim se nešto
što više stvari propustim
to bolje
...
penjem se na vrh
sa kog se na kraju
ne vidi ništa
...
tiho je ovde
i mirno je u meni
...
oni što su orali
pomrli su
...
ali te noći pripadaju
nekim drugim ljudima
...
bitno mi je da imam prozor
...
hodam i osmehujem se
beskućnicima
neki me znaju
...
deca moje braće
trče oko grobova i smeju se
...
i vetar raznosi beli cvet
po crnoj zemlji
...
kad je stao da ja prođem
nasmejali smo se
...
setila sam se
kako smo nekad
svi bili normalni
...
gledam reku i mislim
nisam još spremna za zimu
a pored toga
ne znam ni šta ću sa životom
uopšte
...
a iza je brdo
po kom se deca
valjaju kao kifle
...
sve će se to uskoro srušiti
od ljudi ili od sebe
i neću više moći
...
volim da putujem
al svaki put pomislim
šta mi je ovo trebalo
...
mogla sam samo
leći pod neko drvo
i gledati kako se oblaci
menjaju lako
kako ljudi ne znaju
...
eto na primer ja
nisam uspela daleko da odem
...
spuštene glave
samo gledam
gde da nađem svoj mir
...
ja sam kao dete
...
mešaju se semafori
farovi reklame
i moja osećanja
...
jedino što me može spasti
to je jedno dete
...
uglavnom mnogo knjiga
i ljudi malo usamljeni
...
jer takva je moja estetika
najlepši su mu oni
koji se najmanje trude
...
a muzika je u duši
gde i treba da bude
...
život je teško dirljiva stvar
a to se vidi ovako usput
...
rusi su ušli u harkov
ja u šumu
...
dole u stomaku
ima nešto o čemu neću
...
život je kratak
da bi mi smetalo blato
...
na kraju sam i ja
završila tu
...
tu su ulice
kroz koje više ne prolazim
...
i pitali smo se
ko može da živi ovde
a kad smo se vratili kući
shvatili smo
samo oni što su rođeni tu
...
celo leto sam nosila
istu crnu suknju
jer sam se borila za život
...
i to je došlo brzo
napravilo u meni rupu
...
postoje stvari
za koje više nema vremena
i ne treba žaliti zbog toga
...
a svaka luda
ima svoje veselje
...
hoda kroz grad
i dobacuje ljudima
ono što neće da čuju
...
to je onaj čovek
koji živi u svakom od nas
...
na kraju sam digla
noge na stolicu
i stvarno je bilo lepo
...
deca se isprate u život
bez žaljenja
...
dosadno mi je sve to
usput kupim kolače
...
i stalno menja boju
a ja nisam navikla na to
...
svaki dan drugo
to me uznemirava
treba mi bar nešto
za šta mogu da se uhvatim
...
u mojim sobama
uvek su otvoreni prozori
...
zaletim se u krevet
i uronim glavu u hladnu posteljinu
napokon dokolica
...
nema ničeg na celom svetu
što mi nedostaje
...
noću se vide
siluete što se grle
...
ja nekad dođem
bez razloga
...
dve su se mušice
udavile u rakiji
sve to pokazuje
ono što me čeka
...
i sve duže gleda kroz prozor
da je neko spase
...
postoje stepenice
koje ne vode nikuda
...
s ove strane ja
s one strane život
...
dovoljno je malo sunca
(pre nego išta dopišem, ovo je zbirka iz koje je nemoguće izvući birano, štaviše, preneo bih je celu)
...
kad izađem napolje
od života hoću samo jedno
da me iznenadi
...
noć pamti
da smo voleli da igramo
...
kad skočim u more
kažem bože hvala ti
što postoji more
i što sam baš ja unutra
čime sam to zaslužila
...
ali jaše uspravna
jer ona zna sve će doći
...
svi su naši živeli uspravno
a ti gledaj kako ćeš
...
pre zore
probudila me keruša
lajala je celu noć
odneli joj decu
...
mirna reka
hoće da joj se predam
...
sešću sa dedom nasred dvorišta
dok muve sleću na nas
i on će mi pričati
kako je iščupao dva jagnjeta
a mati umrla
ušla u noć al nije izašla
pa im sad daje na cuclu
...
nahodala sam se ja do sebe
dosta mi je deda moj
...
moja prva otadžbina
to je mama
...
mislim se nešto
što više stvari propustim
to bolje
...
penjem se na vrh
sa kog se na kraju
ne vidi ništa
...
tiho je ovde
i mirno je u meni
...
oni što su orali
pomrli su
...
ali te noći pripadaju
nekim drugim ljudima
...
bitno mi je da imam prozor
...
hodam i osmehujem se
beskućnicima
neki me znaju
...
deca moje braće
trče oko grobova i smeju se
...
i vetar raznosi beli cvet
po crnoj zemlji
...
kad je stao da ja prođem
nasmejali smo se
...
setila sam se
kako smo nekad
svi bili normalni
...
gledam reku i mislim
nisam još spremna za zimu
a pored toga
ne znam ni šta ću sa životom
uopšte
...
a iza je brdo
po kom se deca
valjaju kao kifle
...
sve će se to uskoro srušiti
od ljudi ili od sebe
i neću više moći
...
volim da putujem
al svaki put pomislim
šta mi je ovo trebalo
...
mogla sam samo
leći pod neko drvo
i gledati kako se oblaci
menjaju lako
kako ljudi ne znaju
...
eto na primer ja
nisam uspela daleko da odem
...
spuštene glave
samo gledam
gde da nađem svoj mir
...
ja sam kao dete
...
mešaju se semafori
farovi reklame
i moja osećanja
...
jedino što me može spasti
to je jedno dete
...
uglavnom mnogo knjiga
i ljudi malo usamljeni
...
jer takva je moja estetika
najlepši su mu oni
koji se najmanje trude
...
a muzika je u duši
gde i treba da bude
...
život je teško dirljiva stvar
a to se vidi ovako usput
...
rusi su ušli u harkov
ja u šumu
...
dole u stomaku
ima nešto o čemu neću
...
život je kratak
da bi mi smetalo blato
...
na kraju sam i ja
završila tu
...
tu su ulice
kroz koje više ne prolazim
...
i pitali smo se
ko može da živi ovde
a kad smo se vratili kući
shvatili smo
samo oni što su rođeni tu
...
celo leto sam nosila
istu crnu suknju
jer sam se borila za život
...
i to je došlo brzo
napravilo u meni rupu
...
postoje stvari
za koje više nema vremena
i ne treba žaliti zbog toga
...
a svaka luda
ima svoje veselje
...
hoda kroz grad
i dobacuje ljudima
ono što neće da čuju
...
to je onaj čovek
koji živi u svakom od nas
...
na kraju sam digla
noge na stolicu
i stvarno je bilo lepo
...
deca se isprate u život
bez žaljenja
...
dosadno mi je sve to
usput kupim kolače
...
i stalno menja boju
a ja nisam navikla na to
...
svaki dan drugo
to me uznemirava
treba mi bar nešto
za šta mogu da se uhvatim
...
u mojim sobama
uvek su otvoreni prozori
...
zaletim se u krevet
i uronim glavu u hladnu posteljinu
napokon dokolica
...
nema ničeg na celom svetu
što mi nedostaje
...
noću se vide
siluete što se grle
...
ja nekad dođem
bez razloga
...
dve su se mušice
udavile u rakiji
sve to pokazuje
ono što me čeka
...
i sve duže gleda kroz prozor
da je neko spase
...
postoje stepenice
koje ne vode nikuda
...
s ove strane ja
s one strane život
...
dovoljno je malo sunca
January 21, 2023
tražim tražim tražim ovu zbirku, od kako sam videla da je izašla ohh vito samo o njoj sam razmišljala! prvo u knjižari kažu rasprodala se istog dana kada je i stigla - divno je da to čujem ali dovoljno sam sebična da mi bude i malo žao, ma to je još jedan dan sam daleko od poezije uz koju plačem, dirljive i iskrene. ovde nema pretencioznosti, a čini mi se da je vitomirka odličan primer da mi sruši hipotezu o tome kako su prve zbirke najbolje zbirke, mene oduševljava tek od treće i ove četvrte. iskreno i nežno (ne prema sebi)
razgovori
mi danas hodamo
i razgovaramo
nismo to dugo radili
pitaš me sve što znaš
pričam ti sve što znaš
mi danas samo hodamo
i razgovaramo
naša bliskost
okreće se protiv nas
okoloprolaze ljudi
zvoni crkva iz daljine
mutni dunav
to je moja reka
mi razgovaramo iako znamo
sve će opet biti isto
gore kod mene u šumi
postoje stepenice
koje ne vode nikuda
i ja sam tu lekciju
još kao dete naučila.
razgovori
mi danas hodamo
i razgovaramo
nismo to dugo radili
pitaš me sve što znaš
pričam ti sve što znaš
mi danas samo hodamo
i razgovaramo
naša bliskost
okreće se protiv nas
okoloprolaze ljudi
zvoni crkva iz daljine
mutni dunav
to je moja reka
mi razgovaramo iako znamo
sve će opet biti isto
gore kod mene u šumi
postoje stepenice
koje ne vode nikuda
i ja sam tu lekciju
još kao dete naučila.
February 27, 2023
Predivno. ❤️
5/5
“podigni glavu umorni svete
sunce je opet zasijalo
a to znači
sve uvek može ispočetka
jer ako može sunce
ponovo kroz mrak
možemo i mi
to je dokaz.”
“osećam da moramo
da pricamo o neuhvatljivom
o letnjoi večeri
o reci
o planini
o drugoj strani.”
“kazem bože hvala ti
što postoji more
i što sam baš ja unutra
čime sam to zaslužila”
“ovde ima mnogo ljudi
i svako ima svoju sudbinu
jer tako je ovde
zbog toga neki pobegnu daleko
a neki baš zbog toga ostanu tu.”
“a ti drugi su putnici
vagabundi zavodnici
lažovi ljubavnici
sve uzbudljivo”
“jer takva je moja estetika
najlepši su mi oni
koji se najmanje trude.”
“iznenada me obuzme zahvalnost i u sebi kažem hvala
biti živ
to je najveće iskustvo.”
5/5
“podigni glavu umorni svete
sunce je opet zasijalo
a to znači
sve uvek može ispočetka
jer ako može sunce
ponovo kroz mrak
možemo i mi
to je dokaz.”
“osećam da moramo
da pricamo o neuhvatljivom
o letnjoi večeri
o reci
o planini
o drugoj strani.”
“kazem bože hvala ti
što postoji more
i što sam baš ja unutra
čime sam to zaslužila”
“ovde ima mnogo ljudi
i svako ima svoju sudbinu
jer tako je ovde
zbog toga neki pobegnu daleko
a neki baš zbog toga ostanu tu.”
“a ti drugi su putnici
vagabundi zavodnici
lažovi ljubavnici
sve uzbudljivo”
“jer takva je moja estetika
najlepši su mi oni
koji se najmanje trude.”
“iznenada me obuzme zahvalnost i u sebi kažem hvala
biti živ
to je najveće iskustvo.”
January 17, 2023
'eto na primer
meni je u gužvi dosadno
i ja sam drugima dosadna
osećam snažno
da ne pripadam nigde
možda jedino
u to zadnje dvorište
gde sam gledala život
kako se rađa pa gasi
eto na primer ja
nisam uspela daleko da odem.'
'iznenada me obuzima zahvalnost
i u sebi kažem hvala
biti živ
to je najveće iskustvo.' 🩷
meni je u gužvi dosadno
i ja sam drugima dosadna
osećam snažno
da ne pripadam nigde
možda jedino
u to zadnje dvorište
gde sam gledala život
kako se rađa pa gasi
eto na primer ja
nisam uspela daleko da odem.'
'iznenada me obuzima zahvalnost
i u sebi kažem hvala
biti živ
to je najveće iskustvo.' 🩷
March 3, 2023
без речи
December 31, 2024
...𝑜𝒹 𝓂𝓃𝑜𝑔𝑜 𝒽𝑜𝒹𝒶𝓃𝒿𝒶 𝓈𝒶𝓂 𝓃𝒶𝓊č𝒾𝓁𝒶
𝒿𝑒𝒹𝒾𝓃𝑜 𝑔𝒹𝑒 𝓈𝑒 𝓂𝑜ž𝑒 𝓈𝓉𝒾ć𝒾
𝓉𝑜 𝒿𝑒 𝓊 𝓈𝑒𝒷𝒾. 🫶
𝒿𝑒𝒹𝒾𝓃𝑜 𝑔𝒹𝑒 𝓈𝑒 𝓂𝑜ž𝑒 𝓈𝓉𝒾ć𝒾
𝓉𝑜 𝒿𝑒 𝓊 𝓈𝑒𝒷𝒾. 🫶
September 1, 2025
Predivna zbirka. Vitomirka nas podseća na bitnost prirode, posmatranja, zapažanja i na jednostavnost života i uživanje u sitnim, svakodnevnim zadovoljstvima. Definitivno ću se vraćati ovoj zbirci i čitati je iznova i iznova.
January 30, 2023
☀️
"sve uvek može ispočetka
jer ako može sunce
ponovo kroz mrak
možemo i mi
to je dokaz"
"sve uvek može ispočetka
jer ako može sunce
ponovo kroz mrak
možemo i mi
to je dokaz"
February 20, 2023
Jedan motiv u 55 pesama.
May 17, 2025
eto na primer ja
volim da putujem
al svaki put pomislim
šta mi je ovo trebalo
mogla sam samo leći pod neko drvo
i gledati kako se oblaci
menjaju lako
kako ljudi ne znaju
•
postoje stvari
postoje stvari
za koje više nema vremena
i to je došlo brzo
napravilo u meni rupu
kao kad zemlja pukne posle suše
pa seljaci guraju štap i kažu
nema kraja
postoje stvari
a sve stvari
počinju i završavaju
negde mimo nas
i mi ništa ne znamo o tome
nešto nas nakratko osvetli
i pokaže da postojimo
pa nas opet baci u mrak
postoje stvari
za koje više nema vremena
i ne treba žaliti zbog toga.
volim da putujem
al svaki put pomislim
šta mi je ovo trebalo
mogla sam samo leći pod neko drvo
i gledati kako se oblaci
menjaju lako
kako ljudi ne znaju
•
postoje stvari
postoje stvari
za koje više nema vremena
i to je došlo brzo
napravilo u meni rupu
kao kad zemlja pukne posle suše
pa seljaci guraju štap i kažu
nema kraja
postoje stvari
a sve stvari
počinju i završavaju
negde mimo nas
i mi ništa ne znamo o tome
nešto nas nakratko osvetli
i pokaže da postojimo
pa nas opet baci u mrak
postoje stvari
za koje više nema vremena
i ne treba žaliti zbog toga.
April 28, 2024
Dovoljno je malo sunca - Vitomirka Trebovac
...
volim da se vozim u krug
a i besciljno
...
miriše jorgovan
...
kad izađem napolje
od života hoću samo jedno
da me iznenadi
...
noć pamti
da smo voleli da se igramo
...
napustila sam detinjstvo
i ušla u mladost
...
kad skočim u more
kažem bože hvala ti
što postoji more
i što sam baš ja unutra
čime sam to zaslužila
...
sve je u septembru
i prvi septembar
i najlepše boje
i najmilije sunce
...
u toru među ovcama
svi su naši živeli uspravno
a ti gledaj kako ćeš
...
i meni je mnogo trebalo da vidim
da je najteže u životu
živeti uspravno
zato se svi saginju
...
velika zemlja nigde ljudi
...
sve što me okružuje
velika je radost
...
možda zvučim depresivno
ali ipak sam zadovoljna životom
...
ipak je preživela
i gore stvari
od vrelog letnjeg dana
...
neću da znam sve
i da se bavim svetom
koji već gori u paklu
a ništa ga ne peče
...
jer to su reči koje hoću da slušam
a koje više niko ne govori
...
a dobre su krize znaš
da nema kriza
čovek ne bi došo do sebe
...
moja prva otadžbina
to je mama
u koju sam se uselila
i koja me je posle dala svetu
...
pa odem u šumu
penjem se na vrh
sa kog se na kraju
ne vidi ništa
...
jer u životu ima mnogo toga
za čim mogu da trčim
ali ja u stvari
tražim nešto treće
...
tiho je ovde
i mirno je u meni
...
sunce mi sija
nad glavom
...
sada je skroz jasno
da je najbolje vreme
već prošlo
i da ja to vidim
...
bitno mi je da imam prozor
i da negde gledam
...
vidiš recimo kako je neki korov
našao put kroz kamen do svetla
i misliš to nije bitno
...
isto kao ljubazan čovek
koji ništa neće od tebe
samo je dobar
...
izgleda
kao da to nisu značajne stvari
ali na njima stoji ceo ovaj svet
...
i kao proleće
strpljivo čeka svoj red
...
hodale smo kroz suvu travu
i ja sam maštala
da će me život odvesti daleko
...
vidim da je stigla tamo
gde joj je mesto
...
i oči joj se smeju
...
i svako ima svoju sudbinu
jer tako je ovde
zbog toga neki pobegnu daleko
a neki baš zbog toga ostanu tu
...
hodam i ogledam se
u prolaznicima
oči su im mutne
...
da je malo potrebno
za kraj
a do kraja
može svašta da se desi
mali mi je ovaj grad
tesan mi je ovaj život
...
došlo je proleće
i vetar raznosi beli cvet
po crnoj zemlji
...
ceo ovaj dan se smeje
govori nam
u životu vam ne treba
ništa veće od ovoga
...
kao da sam se čitav život
negde penjala
da bih stigla ovde
...
a čovek ako se dobro zagleda
u zemlju
videće da je i on deo te zemlje
...
kad je stao da ja prođem
nasmejali smo se
jedno drugom
običan, pomalo vedar susret
od kog me uhvatila tuga
...
kad prođe leto
više nikog nema na reci
ali voda je i dalje lepa i ravna
kao da je svi gledaju
...
eto na primer ja
nisam za stan ni za kuću
već sam za dvorište
...
žurim da se provučem
kroz zgusnuta tela
spuštene glave
samo gledam
gde da nađem svoj mir
...
ne dotiče me tuđa grubost
i nastavljam da idem
mada ne vidim daleko
...
sve pre mene sve posle mene
sve je to jedna ista velika reka
isto dete istina
...
i ljudi malo usamljeni
svašta znaju
al su daleko od života
...
jer takva je moja estetika
najlepši su mi oni
koji se najmanje trude
...
ovde je u sredini
veliki crni klavir
a muzika je u duši
gde i treba da bude
...
kod nas se zna
da ti nešto fali
ako šetaš sam po selu
...
hoću da živim
makar
kao stara romantičarka
boli me svet
...
samo je nedeljom posle kiše
lepo hodati kroz grad
inače se u gužvi
osećam kao u ratu
...
tu su ulice
kroz koje više ne prolazim
neke koje ne prepoznajem
i one zbog kojih volim
da se vratim izdaleka
...
imam pitomo lice
planina je onakva
kako sam je zamišljala
...
ko može da živi ovde
a kad smo se vratili kući
shvatili smo
samo oni što su rođeni tu
...
divlji vrt u čoveku jedino vredi
odatle dolazi borba
a možda i ljubav za ceo svet
...
samo iz divljeg vrta
koji prihvata svaki korov
jer baš korov cveta
lepim rozim cvetom
u februaru
pre svih drugih
...
tu na železničkoj
sat stoji na dva
već godinama
jer nama nije bitno vreme
mi smo svi digli ruke
i znamo da nigde nećemo stići
...
od mnogo hodanja sam naučila
jedino gde se može stići
to je u sebi
...
postoje stvari
a sve stvari
počinju i završavaju
negde mimo nas
...
postoje stvari
za koje više nema vremena
i ne treba žaliti zbog toga
...
gradska luda
to je onaj čovek
koji živi u svakom od nas
...
loša sam s vremenom
ali omeđim život
nekim događajima
knjigama i ljudima
...
zvala sam te
samo da ti kažem
da je dan lep
i da je to dovoljno
da ispuni tu prazninu
koja raste među nama
...
i mnogo toga se prenese u rukama
deca se isprate u život
bez žaljenja
...
u nebo se gleda radoznalo
u pod se gleda postiđeno
...
kome nije dovoljno malo
ništa mu neće biti dosta
...
reka je uska brza
stalno menja boju
a ja nisam navikla na to
...
mogu sve a ne moram ništa
to je stara zamka
...
u mojim sobama
uvek su otvoreni prozori
...
jedan ceo mesec
prošao je u tišini
i gledanju u daleka brda
iza kojih sunce
svaki dan drugačije zalazi
...
samo hoću da kažem
svima koji dolaze
ja imam sve u životu
a nisam zgrabila ništa
...
i onda dugo gleda u nebo
kao da tamo nečeg ima
...
i ruže su ocvale
u mojoj bašti
sve to pokazuje
ono što me čeka
...
s ove strane ja
s one strane život
pa ko prvi potegne
...
ali danas mi je jasno
da sva moja snaga
leži tamo u bliskosti
koju sam dobila kao dete
...
ona je mala
ali shvatiće uskoro
samo pod opterećenjem
čovek može da postane jak
...
mi danas samo hodamo
i razgovaramo
i naša bliskost
okreće se protiv nas
...
gore kod mene u šumi
postoje stepenice
koje ne vode nikuda
i ja sam tu lekciju
još kao dete naučila
...
sad idem nazad
i bole me kolena
zaboravila sam
da je silazak
uvek teži od penjanja
...
meni je sve smešno
ustanem od stola
pogledam kroz prozor
a tamo se sunce
probija kroz krošnju
iznenada me obuzme zahvalnost
i u sebi kažem hvala
biti živ
to je najveće iskustvo
...
dovoljno je samo malo sunca
...
ima nešto izvan svega
podigni glavu umorni svete
sunce je opet zasijalo
...
sve uvek može iz početka
jer ako može sunce
ponovo kroz mrak
možemo i mi
to je dokaz.
...
volim da se vozim u krug
a i besciljno
...
miriše jorgovan
...
kad izađem napolje
od života hoću samo jedno
da me iznenadi
...
noć pamti
da smo voleli da se igramo
...
napustila sam detinjstvo
i ušla u mladost
...
kad skočim u more
kažem bože hvala ti
što postoji more
i što sam baš ja unutra
čime sam to zaslužila
...
sve je u septembru
i prvi septembar
i najlepše boje
i najmilije sunce
...
u toru među ovcama
svi su naši živeli uspravno
a ti gledaj kako ćeš
...
i meni je mnogo trebalo da vidim
da je najteže u životu
živeti uspravno
zato se svi saginju
...
velika zemlja nigde ljudi
...
sve što me okružuje
velika je radost
...
možda zvučim depresivno
ali ipak sam zadovoljna životom
...
ipak je preživela
i gore stvari
od vrelog letnjeg dana
...
neću da znam sve
i da se bavim svetom
koji već gori u paklu
a ništa ga ne peče
...
jer to su reči koje hoću da slušam
a koje više niko ne govori
...
a dobre su krize znaš
da nema kriza
čovek ne bi došo do sebe
...
moja prva otadžbina
to je mama
u koju sam se uselila
i koja me je posle dala svetu
...
pa odem u šumu
penjem se na vrh
sa kog se na kraju
ne vidi ništa
...
jer u životu ima mnogo toga
za čim mogu da trčim
ali ja u stvari
tražim nešto treće
...
tiho je ovde
i mirno je u meni
...
sunce mi sija
nad glavom
...
sada je skroz jasno
da je najbolje vreme
već prošlo
i da ja to vidim
...
bitno mi je da imam prozor
i da negde gledam
...
vidiš recimo kako je neki korov
našao put kroz kamen do svetla
i misliš to nije bitno
...
isto kao ljubazan čovek
koji ništa neće od tebe
samo je dobar
...
izgleda
kao da to nisu značajne stvari
ali na njima stoji ceo ovaj svet
...
i kao proleće
strpljivo čeka svoj red
...
hodale smo kroz suvu travu
i ja sam maštala
da će me život odvesti daleko
...
vidim da je stigla tamo
gde joj je mesto
...
i oči joj se smeju
...
i svako ima svoju sudbinu
jer tako je ovde
zbog toga neki pobegnu daleko
a neki baš zbog toga ostanu tu
...
hodam i ogledam se
u prolaznicima
oči su im mutne
...
da je malo potrebno
za kraj
a do kraja
može svašta da se desi
mali mi je ovaj grad
tesan mi je ovaj život
...
došlo je proleće
i vetar raznosi beli cvet
po crnoj zemlji
...
ceo ovaj dan se smeje
govori nam
u životu vam ne treba
ništa veće od ovoga
...
kao da sam se čitav život
negde penjala
da bih stigla ovde
...
a čovek ako se dobro zagleda
u zemlju
videće da je i on deo te zemlje
...
kad je stao da ja prođem
nasmejali smo se
jedno drugom
običan, pomalo vedar susret
od kog me uhvatila tuga
...
kad prođe leto
više nikog nema na reci
ali voda je i dalje lepa i ravna
kao da je svi gledaju
...
eto na primer ja
nisam za stan ni za kuću
već sam za dvorište
...
žurim da se provučem
kroz zgusnuta tela
spuštene glave
samo gledam
gde da nađem svoj mir
...
ne dotiče me tuđa grubost
i nastavljam da idem
mada ne vidim daleko
...
sve pre mene sve posle mene
sve je to jedna ista velika reka
isto dete istina
...
i ljudi malo usamljeni
svašta znaju
al su daleko od života
...
jer takva je moja estetika
najlepši su mi oni
koji se najmanje trude
...
ovde je u sredini
veliki crni klavir
a muzika je u duši
gde i treba da bude
...
kod nas se zna
da ti nešto fali
ako šetaš sam po selu
...
hoću da živim
makar
kao stara romantičarka
boli me svet
...
samo je nedeljom posle kiše
lepo hodati kroz grad
inače se u gužvi
osećam kao u ratu
...
tu su ulice
kroz koje više ne prolazim
neke koje ne prepoznajem
i one zbog kojih volim
da se vratim izdaleka
...
imam pitomo lice
planina je onakva
kako sam je zamišljala
...
ko može da živi ovde
a kad smo se vratili kući
shvatili smo
samo oni što su rođeni tu
...
divlji vrt u čoveku jedino vredi
odatle dolazi borba
a možda i ljubav za ceo svet
...
samo iz divljeg vrta
koji prihvata svaki korov
jer baš korov cveta
lepim rozim cvetom
u februaru
pre svih drugih
...
tu na železničkoj
sat stoji na dva
već godinama
jer nama nije bitno vreme
mi smo svi digli ruke
i znamo da nigde nećemo stići
...
od mnogo hodanja sam naučila
jedino gde se može stići
to je u sebi
...
postoje stvari
a sve stvari
počinju i završavaju
negde mimo nas
...
postoje stvari
za koje više nema vremena
i ne treba žaliti zbog toga
...
gradska luda
to je onaj čovek
koji živi u svakom od nas
...
loša sam s vremenom
ali omeđim život
nekim događajima
knjigama i ljudima
...
zvala sam te
samo da ti kažem
da je dan lep
i da je to dovoljno
da ispuni tu prazninu
koja raste među nama
...
i mnogo toga se prenese u rukama
deca se isprate u život
bez žaljenja
...
u nebo se gleda radoznalo
u pod se gleda postiđeno
...
kome nije dovoljno malo
ništa mu neće biti dosta
...
reka je uska brza
stalno menja boju
a ja nisam navikla na to
...
mogu sve a ne moram ništa
to je stara zamka
...
u mojim sobama
uvek su otvoreni prozori
...
jedan ceo mesec
prošao je u tišini
i gledanju u daleka brda
iza kojih sunce
svaki dan drugačije zalazi
...
samo hoću da kažem
svima koji dolaze
ja imam sve u životu
a nisam zgrabila ništa
...
i onda dugo gleda u nebo
kao da tamo nečeg ima
...
i ruže su ocvale
u mojoj bašti
sve to pokazuje
ono što me čeka
...
s ove strane ja
s one strane život
pa ko prvi potegne
...
ali danas mi je jasno
da sva moja snaga
leži tamo u bliskosti
koju sam dobila kao dete
...
ona je mala
ali shvatiće uskoro
samo pod opterećenjem
čovek može da postane jak
...
mi danas samo hodamo
i razgovaramo
i naša bliskost
okreće se protiv nas
...
gore kod mene u šumi
postoje stepenice
koje ne vode nikuda
i ja sam tu lekciju
još kao dete naučila
...
sad idem nazad
i bole me kolena
zaboravila sam
da je silazak
uvek teži od penjanja
...
meni je sve smešno
ustanem od stola
pogledam kroz prozor
a tamo se sunce
probija kroz krošnju
iznenada me obuzme zahvalnost
i u sebi kažem hvala
biti živ
to je najveće iskustvo
...
dovoljno je samo malo sunca
...
ima nešto izvan svega
podigni glavu umorni svete
sunce je opet zasijalo
...
sve uvek može iz početka
jer ako može sunce
ponovo kroz mrak
možemo i mi
to je dokaz.
February 12, 2023
deda je jednom rekao
u toru među ovcama
svi su naši živeli uspravno
a ti gledaj kako ćeš
mnogo je prošlo od tada
i meni je mnogo trebalo da vidim
da je najteže u životu
živeti uspravno
zato se svi saginju
✨
u toru među ovcama
svi su naši živeli uspravno
a ti gledaj kako ćeš
mnogo je prošlo od tada
i meni je mnogo trebalo da vidim
da je najteže u životu
živeti uspravno
zato se svi saginju
✨
November 27, 2023
Od mnoštva pesama o starom zavičaju, precima i osami na selu, uspela sam da obeležim svega nekoliko stihova, i jedino je poslednja pesma uspela bar donekle da mi pruži ono što su mi dale prethodne dve zbirke.
November 29, 2025
3.5⭐
"... nisam još spremna za zimu
a pored toga
ne znam ni šta ću sa životom
uopšte."
"... nisam još spremna za zimu
a pored toga
ne znam ni šta ću sa životom
uopšte."
January 16, 2023
𝒋𝒂 𝒕𝒖 𝒔𝒕𝒐𝒋𝒊𝒎 𝒌𝒂𝒐 𝒍𝒐𝒗𝒂𝒄
𝒔 𝒐𝒌𝒐𝒎 𝒏𝒂 𝒏𝒊𝒔̌𝒂𝒏𝒖
𝒊 𝒄̌𝒆𝒌𝒂𝒎
𝒂𝒍𝒊 𝒏𝒊𝒔̌𝒕𝒂 𝒔𝒆 𝒏𝒆 𝒅𝒆𝒔̌𝒂𝒗𝒂
𝒐𝒏𝒂𝒋 𝒅𝒓𝒖𝒈𝒊 𝒛̌𝒊𝒗𝒐𝒕
𝒊𝒛𝒗𝒂𝒏 𝒎𝒆𝒏𝒆
𝒔𝒂𝒌𝒓𝒊𝒐 𝒔𝒆 𝒏𝒆𝒈𝒅𝒆 𝒖 𝒑𝒓𝒊𝒌𝒓𝒂𝒋𝒌𝒖.
Jedva sam došla do svog primerka u ovom gradu pomahnitalih kupaca i duša me boli što mi nije dala ono što sam mislila da hoće. Prethodne Vitomirkine zbirke su me grlile i tešile, a ova mi se nekako, baš kao što kaže u prvoj pesmi, vrtela u krug, ali bez iznenađenja. Nekad o ravnici i njivama prosto kažeš sve što imaš.
𝒔 𝒐𝒌𝒐𝒎 𝒏𝒂 𝒏𝒊𝒔̌𝒂𝒏𝒖
𝒊 𝒄̌𝒆𝒌𝒂𝒎
𝒂𝒍𝒊 𝒏𝒊𝒔̌𝒕𝒂 𝒔𝒆 𝒏𝒆 𝒅𝒆𝒔̌𝒂𝒗𝒂
𝒐𝒏𝒂𝒋 𝒅𝒓𝒖𝒈𝒊 𝒛̌𝒊𝒗𝒐𝒕
𝒊𝒛𝒗𝒂𝒏 𝒎𝒆𝒏𝒆
𝒔𝒂𝒌𝒓𝒊𝒐 𝒔𝒆 𝒏𝒆𝒈𝒅𝒆 𝒖 𝒑𝒓𝒊𝒌𝒓𝒂𝒋𝒌𝒖.
Jedva sam došla do svog primerka u ovom gradu pomahnitalih kupaca i duša me boli što mi nije dala ono što sam mislila da hoće. Prethodne Vitomirkine zbirke su me grlile i tešile, a ova mi se nekako, baš kao što kaže u prvoj pesmi, vrtela u krug, ali bez iznenađenja. Nekad o ravnici i njivama prosto kažeš sve što imaš.
Read
July 12, 2024"Duša može da izađe
i tokom života
a kad izađe duša
kod careva prosjaka i svih ljudi
kad izađe duša
ostane samo hladno telo
kod svih je tako".
"Hoću da živim
makar
kao stara romantičarka
boli me svet
i ubiću se šumom".
pesma "Divlji vrt" <3
i tokom života
a kad izađe duša
kod careva prosjaka i svih ljudi
kad izađe duša
ostane samo hladno telo
kod svih je tako".
"Hoću da živim
makar
kao stara romantičarka
boli me svet
i ubiću se šumom".
pesma "Divlji vrt" <3
February 23, 2023
Dovoljno je samo malo Vitomirke na dan
October 19, 2023
sve uvek može ispočetka
jer ako može sunce
ponovo kroz mrak
možemo i mi
to je dokaz.
jer ako može sunce
ponovo kroz mrak
možemo i mi
to je dokaz.
October 22, 2023
mislim se nešto
što više stvari propustim
to bolje
jer u životu ima mnogo toga
za čim mogu da trčim
ali ja u stvari
tražim nešto treće
što više stvari propustim
to bolje
jer u životu ima mnogo toga
za čim mogu da trčim
ali ja u stvari
tražim nešto treće
May 4, 2024
Ova zbirka mi je bila zagrljaj.
May 10, 2024
прелепо.
August 1, 2025
"...
kažem opet hvala ti
što sam na svom putu
ja videla i meduze i ostalo
a ne samo krave i ovce
kao moji
koji su svi bili na zemlji
da bih ja na kraju bila u moru"
kažem opet hvala ti
što sam na svom putu
ja videla i meduze i ostalo
a ne samo krave i ovce
kao moji
koji su svi bili na zemlji
da bih ja na kraju bila u moru"
Displaying 1 - 30 of 31 reviews