Селинџер је један од оних аутора који су писали мало, а рекли много, задивили многе и ушли у круг оних бесмртних у који мали број уђе. Помињање Ловца у Ражи углавном, као ваљда и свако уметничко дело, изазива опречне коментаре. Некима је Ловац изванредан, омиљен, док неки нису опчињени, не налазе разлог за одушевљење, али не постоји нико ко није чуо за Селинџера, његовог Ловца у житу и једног од познатијих књижевних јунака Холдена Колфилда. Холден је један од оних јунака који су свеприсутни међу нама, онај јунак са којим смо се борили у себи, са којим смо одрастали, прерастали и са којим смо делили мисли, жеље и заблуде. Али Холден није сам, није Холден једини који је изашао из Селинџерове главе, већ су ту и деца породице Глас, они који представљају јунаке свих осталих Селинџерових дела. Читајући биографију писца и уживајући у његовим делима, делује као да је, у бројним описима своји јунака, њиховим психолошким профилима и описаним догађајима, описивао себе и оне ситне унутрашње трептаје који нас одређују као личност. Један сам од оних којима је Ловац у житу једна од омиљених књига, а Холден један од ликова који се не заборављају и дуго је времена прошло док се нисам одлучио да прочитам још нешто од Селинџера. Френи и Зуи, Симор, Високо подигните кровне греде тесари, а некако између свих њих и За Есме, књигу од девет прича. За Есме је књига која је са мном ишла на посао, на излете, у шетње, посете оцу, она која је чула моје мисли и разонодила ме у тенуцима доколице, свуда је ишла, али у кућу није улазила. Присуствовали смо заједно паузама између новонасталих школских група намењених за дезинфекцију, разговорима других људи, малим одморима деце о којима и сама пише, њиховим осмесима, љубавима, школским успесима и стрепњама, заједно смо слушали блуз док су испијане кафе у омиљеном ми месту за медитацију, испуњавале је део намењен за најважнији део човека, слободно време. Приче и приповетке не читам често, и мали је број који ме је одушевио и остао у памћењу: Лазаревић, Глишић, Ишигуро и од скора Селинџер и његова дивна Есме.
За Есме: девет прича се састоји, као што и сам наслов каже, од девет прича: Перфектан дан за банане-рибе, Ујка Вигли у Конектикату, Пре почетка рата са Ескимима, Човек који се смеје, Доле код чамца, За Есме – С љубављу и мучнином, Лепа уста и зелене ми очи, Плави период De Daumier-Smita, Теди. У тим причама главни јунаци, протагонисти или бар споредни ликови су деца. Деца која су услед одређених дешавања, сопстевног стања ума и трен��тка у коме су се налазила представљена као особе далеко зрелије од доба у коме се налазе. Ипак она нису изгубила своју искреност, невиност, маштовитост, али и фантастичну способност перцепције и она нас управо, тим својим главним квалитетима, уче животу и како да се чистог срца односимо према свету који нас окружује. Под велом хумора, разиграности, безбрижних дијалога и дечјих, невиних мисли скривене су животне филозофије, смрт, ратне трауме, друштвени сукоби и религиозна стремљења, запажања и искуства. Дијалозима Селинџер фантастично описује стање ума својих јунака, приближавајући нам на тај начин њихов карактер, њихове симпатије и тегобе са којима се у току живота суочавају. Поред текста који нам остаје у власништво да га ишчитавамо колико год пута пожелимо, Селинџер нам је у наслеђе оставио и мисли које долазе накнадно после читања књиге. Оставио је Есме и њено жељено писмо, замишљене другаре који скидају своје чизмице, радознале банана рибе, свеприсутног Симора и Тедија поврх свега. Оног Тедија који нам говори да остатке јабуке логике морамо испљунути како бисмо прогледали и видели стваран свет око нас, како бисмо одгајили децу која нису клонови нас и наших предрасуда, како бисмо свету дали своју имагинацију и како не бисмо живели у Морфеусовом Матриксу, привиду среће и радости наших малих и бедних животића, док их иза магле незнања чека лепота Бога.
„¬'Сећате се оне јабуке коју је Адам појео у Еденском врту, о којој се прича у библији?' упитао је. 'Знате ли шта је било у тој јабуци? Логика и сав тај интелектуални сос. То је све што је било у њој. И тако- а то је суштина свега- шта треба да се уради, човек треба само да те ствари избаци из желуца ако жели да види свет онакав какав заиста јесте.' (...) 'Невоља је у томе', рекао је Теди, 'што већина људи не жели да види предмете какви заиста јесту. Они чак и не желе да престану да се непрестано рађају и умиру. Они стално желе само нова тела, уместо да престану с тим и остану поред Бога, где је заиста лепо.' Неко време је размишљао. 'Никад нисам видео такав чопор јабукождера.' Рекао је и одмахнуо главом.“