Sam o sebi

by Srđan Điđa Karanović

“Sam o sebi” privatna je povijest epohe. Istovremeno, to je mali nenametljivi priručnik o snimanju filmova i pripovijedanju priča. A onda i o tome što može, ili što treba biti tema jednog filma. “Sam o sebi” istovremeno pokazuje što u nas znači biti mimo svijeta. I koliko to košta. Ne košta mnogo, samo što nećeš snimiti svoje filmove, nećeš biti čašćen državnim nagradama, niti ćeš biti onako voljen i citiran kao što su bili i još uvijek jesu junaci tvoje televizijske serije. I na kraju, ništa od svega toga nikome nećeš u svojoj knjizi nabijati na nos. Sam si tako htio i do kraja si to proveo. Veoma gospodski, s mjerom i s osjećajem za druge ljude! Ovakve knjige su važne, jer mimo svih njihovih autorskih ambicija, koje su, razumije se, u socijalnom smislu mnogo skromnije, svome čitateljstvu pružaju neočekivani okvir za samopoštovanje. Za jednoga starog profesora i učitelja filma teško da može postojati većeg ostvarenja.
--- Miljenko Jergović

"Sam o sebi" kako joj i naslov kaže, priča je jednog malog i odraslog deteta o istom toma malom i odraslom detetu. Knjiga koja se, čuda li, čita kao film.
--- Vladislav Bajac

______
"Sam o sebi", autobiografska knjiga reditelja Srđana Karanovića obuhvata istoriju piščeve porodice, zapise o detinjstvu, odrastanju i školovanju u Beogradu i studijama režije u Pragu, sve do njegove 25. godine, a ilustrovana je crno-belim fotografijama iz privatne arhive. Mikro svet jedne familije, kroz veliki broj različito imenovanih država iste teritorije (od Kraljevine Srbije do „samo“ Srbije), pretače se montažom dva paralelna toka zbivanja i misli u svojevrsnu memoarsku Jugo-kinoteku. I simbolički i doslovno.

Uz ove iskrene i lični zapisi o sopstvenom detinjstvu i mladosti, mogli bi u podnaslovu stajati i – KAKO SAM ZAVOLEO FILM.
Deo o studiranju režije u Pragu pun je uzbudljivih i strukovno važnih prisećanja na prijatelje i kolege iz čuvene „češke škole“, Akademije umetnosti – FAMU: Rajkom Grlićem, Goranom Markovićem, Lordanom Zafranovićem, Goranom Paskaljevićem i drugima.

*Srđan Karanović započeo je knjigu kao uvod u monografiju "Malo iznad tla" koju je o njemu pripremio reditelj Stefan Arsenijević u izdanju Filmskog centra Srbije. Ali, onda je “uronio u duboki bunar sećanja”, što je preraslo u zasebnu knjigu, u izdanju Geopoetike.
____

- Pre nekoliko godina, kada je došlo vreme za monografiju, pričao sam sa svojim mladim kolegom, bivšim studentom a sada poznatim rediteljem Stefanom Arsenijevićem kako da napravimo monografiju a da ne bude klasična. Setio sam se da sam u mladosti, još za vreme studija, a i kasnije, u životu najviše voleo da čitam knjige o autorima koji su pisali sami ili su sa njima razgovarali njihove kolege. Postoje razne vrste filmske pameti - pameti gledanja, pameti rada i vrlo su me uzbuđivali časopisi koji su dolazili do nas u Pragu, a ranije i u Londonu, gde sam boravio izvesno vreme, u kojima su razni snimatelji, reditelji i glumci pričali kako su radili koju ulogu i kako je neka slučajnost ili neki baksuzluk ili neka sreća uticala na njih. Tada sam zaključio da takve filmske literature kod nas nema, u stvari nema dovoljno. Dogovorili smo se da napravimo jednu opsežnu knjigu u kojoj će centar biti Stefanov razgovor sa mnom o mojim filmovima.

- Vreme je prolazilo, Stefan je bio zaposlen a ja sam bio vrlo nestrpljiv da bar počnem da pišem svoj deo. Kada nešto obećam da ću da uradim, ja imam naviku da to uradim što pre i što bolje i da više o tome ne razmišljam. U samoći svog dvanaestog sprata, kovida i prilično ružnjikavog života oko mene, seo sam, počeo da se družim sa kompjuterom i ispisujem sećanja na svoje poreklo i odrastanje. Vrlo brzo sam uvideo da je to mnogo opširnije nego što sam zamislio. Uronio sam u bunar sećanja koji se ispostavio da je dublji nego što sam pretpostavljao i nisam hteo da izostavim nikakve bitne stvari. Odjednom je to postajalo sve opširnije i tada sam pozvao Sefana i rekao mu: “Nema ništa od prvog dela tvoje knjige. Ja ovo pišem kao posebnu knjigu pa šta bude”. Nije imao izbora - morao je da pristane.

Bilo mi je vrlo slatko da se sećam svoje mladosti. Kao i svim matorim ljudima, valjda mladost deluje kao najlepši deo života tako da knjiga verovatno nije lišena ni nostalgije, ni sentimentalnosti koliko god sam se trudio da toga ne bude previše jer bi bilo neukusno - podvukao je reditelj.

330 pages, Paperback

Published January 1, 2022

About the author

Srdjan Karanovic is a writer and film director, known for Fragrance of Wild Flowers (1977), Petria's Wreath (1980) and A Film with No Name (1988). He was one of the main representatives of the so called "Prague school" in Yugoslavian era of cinematography.
_________

Srđan Karanović je diplomirao i magistrirao filmsku i TV režiju na FAMU u Pragu (1970).

Njegova filmografija obuhvata sedamdeset dokumentarnih, kratkih igranih, namenskih i reklamnih filmova i propagandnih spotova i igrane filmove:

- Društvena igra (1972)
najbolji debi na Pulskom filmskom festivalu;

- Pogledaj me nevernice (1974)
po mišljenju kritičara jedan od deset najboljih TV filmova ikad snimljenih u Srbiji;

- Miris poljskog cveća (1978)
FIPRESCI nagrada međunarodne kritike – Kan, Zlatna arena za režiju – Pula;

- Petrijin venac (1980)
Zlatna arena za najbolji film – Pula, Oktobarska nagrada za scenario i režiju, „Film godine“ u SFRJ po mišljenju kritičara u anketi lista Oslobođenje;

- Nešto između (1983)
Zlatna arena za režiju – Pula, Druga nagrada – Valensija, Gran pri specijal – Bastija;

- Jagode u grlu (1985)

- Za sada bez dobrog naslova (1988)
Gran pri, Zlatna lala – Istanbul;

- Virdžina (1991)
Gran pri – Valensija, Pri specijal – La Bole, nominovan među 10 najboljih filmova Evrope za nagradu „Feliks“, poslednji „Film godine“ u Jugoslaviji prema anketi kritičara objavljenoj u sarajevskom listu Oslobođenje;

- Sjaj u očima (2003)
nominovan je za Zlatnog lava na jubilarnom, međunarodnom festivalu u Veneciji i pozvan na još 25 međunarodnih festivala. Najbolji scenario na festivalu u Monte Karlu.

- Besa (2009)
prikazan u glavnom programu Moskovskog međunarodnog filmskog festivala. Nagrada Federacije filmskih klubova Rusije. Pobednik festivala u Trstu. Najbolji film po oceni publike, Dures (Drač).

Autor je i jedne od najpopularnijih jugoslovenskih TV serija – Grlom u jagode (1975), Nagrada SIDALC za scenario i Najbolja režija na Jugoslovenskom festivalu u Portorožu.

Filmovi Srđana Karanovića prikazivani su s velikim uspehom na svim značajnim filmskim festivalima širom sveta i bili otkupljeni za prikazivanje u preko 30 zemalja. Pozivan je i prikazivan van konkurencije na festivalima: Kan, Venecija, Montreal, London, San Francisko, Karlovi Vari, Rio de Žaneiro, San Remo, Njujork (MOMA), Sofija, Bitolj, Monpelje ...

Sam ili u saradnji pisao je scenarija za sve svoje kratkometražne, dokumentarne, igrane filmove i TV serije. Bavio se i pedagoškim radom (Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, Njujorški univerzitet, Bruklin koledž, Univerzitet Veslijan, Bostonski univerzitet).

Reviews

[Stanislava Vučković · Rating 5 out of 5]

Topla, zanimljiva i vrlo pitka autobiografija. Skromno i uz dozu autoironije, Srdjan pise o svom poreklu, i najpre o odrastanju i sazrevanju u Jugoslaviji. Oslikava drustveno-politicku situaciju u meri u kojoj je to potrebno da bi opisao svoje i zivotne izazove svoje porodice i prijatelja.
Znacajan deo knjige je posvecen studijama FAMU u Ceskoj. Vrlo slikovito i uz puno zivopisnih secanja opisuje taj period.

Preporucujem ovo delo svima koji zele da prosire svoje znanje iz opste kulture, a pogotovo filmske umetnosti i upoznaju su sa nacinom zivota jedne gradjanske porodice koja je iznedrila i s ljubavlju odnegovala jednog tako znacajnog filmskog umetnika.

Njegova autobiografija svedoci kako se moze postati ostvaren i dostojanstven umetnik i da je pored licne samodiscipline, ljubavi i podrske porodice, potrebno i drustveno-politicko okruzenje koje mu je omogucilo da stvara, razvija i neguje svoju ljubav prema filmu.

Za kraj bi bilo dobro dodati i licnu impresiju o Srdjanu kao pripadniku kulturnog miljea kakvo smo zaboravili da postoji u Srbiji. Hvala mu sto je dao primer, pokazao i dokazao svoju postojanost i karakter i u turbulentnim vremenima. Jedan od retkih ko sa sigurnoscu moze biti reprezent gradjanske, postene intelektualne elite.