Vesele avanture malih Nušićevih"odmetnika" bile su i ostale omiljeno dečje štivo. I ova knjiga iz edicije "Pustolovine" sadrži fotografije i crteže vezane za vreme i prostor u kojima se priča odvija. "Hajduci" kroz humor, nenametljivo, nude čitaocu jedan od najvažnijh oslonaca koji uopšte postoje - porodicu, njen red i spokoj, ali i mnoge pouke narodne tradicije. Uz hajdučku vatru pripovedaju dečaci o cvetu na steni, zašto ne biti neprijatelj sa huljama koje će i svoj rod izdati, pa onda da, ako hoćes sebe da upoznaš, moraš sići i u neke (svoje) tamne pećine u kojima možda nađeš blago i puno toga još. Ako se moji mali čitaoci iz ove priče nemaju čemu poučiti, izvesno je da će se imati čemu nasmejati. Najviše možda meni. Ja ću se tome njihovom smehu radovati, jer dečiji smeh je najveća radost starosti... U knjizi Hajduci Branislav Nušic opisao je nezaboravne dečje igre i nestašluke koje je činio sa svojim drugovima. Ovaj roman za decu je paradigma odrastanja i svojevrsna zbirka humorističkih novela koje nepretenciozno tvore svet čudnih hajduka koji pate zbog gladi, beže na drvo kad ugledaju magarca i plaše se mraka.
Born Alkibijad Nuša (Aromanian: Alchiviadi al Nuşa) in Belgrade, Principality of Serbia to a well-off family, Nušić enjoyed the benefits of a privileged upbringing for only a brief time. His father Đorđe Nuša was a well known grain merchant of Cincar (Aromanian Vlach) origin who lost his wealth shortly after his son's birth and was forced to move the family to Smederevo where young Alkibijad attended elementary school and first two grades of boarding school. During his teens, Nuša moved back to Belgrade where he graduated from boarding school. Upon turning 18 years of age, he legally changed his name to Branislav Nušić. In 1884, he graduated from the University of Belgrade's Law School. During his studies, he also spent a year in Graz, Austria-Hungary.
Twenty-one-year-old Nušić fought in the Serbo-Bulgarian War of 1885 while serving in the Serbian Army. After the war, he published a controversial poem "Dva Raba" in Dnevni list for which he spent two years in prison. The poem ridiculed Serbian King Milan, namely his decision to attend the funeral of the Serbian-born Austro-Hungarian general Dragutin Franasović's mother instead of that of the war's hero, Captain Mihailo Katanić who died as a result of wounds sustained while saving the regimental flag from the hands of Bulgarians.
At first, Nušić's sentence was only two months, but the King pressured the judges to extend it. Despite harsh prison conditions, Nušić still managed to write a comedy: Protekcija (Protection).
When he first asked the prison intendant, Ilija Vlah, for the permission to write, Vlah told him that it was the writing that got him into prison, and denied his request. Knowing that intendant read all outgoing mail, Nušić wrote a brief letter to the second husband of his aunt (he was related to her first husband), who served as a minister of justice. Nušić addressed Gersic as uncle and told him how it would be much easier for him to serve 2 years if he could write. He noted that he had no interest in writing political texts, and signed the letter your nephew. One day later, Vlah allowed him to write literature.
In 1889, Nušić became a civil servant. As an official in the Ministry of Foreign Affairs he was appointed to clerk of consulate in Bitola, where he eventually married (1893). He spent a decade in southern Serbia and Macedonia. His last post in this region was vice-consul in Pristina.[1]
In 1900, Nušić was appointed as a secretary of Ministry of Education, and shortly afterwards he became a head dramaturgist of the National Theatre in Belgrade. In 1904, he was appointed a head of Serbian National Theatre in Novi Sad. In 1905, he left his new post and moved to Belgrade to work as a journalist.
In 1912, Nušić returned to Bitola as a civil servant. During Balkan Wars in February 1913, Nušić, who was the prefect, was regarded as too moderate, and replaced by someone more sympathetic with the views of the military party and of "the black hand."[2] In 1913, he founded a theater in Skopje, where he lived until 1915. Due to the World War I, Nušić fled the country and lived in Italy, Switzerland and France for its duration.
After the war, Nušić was appointed to be the first head of the Art Department of the Ministry of Education. He remained at this post until 1923. Afterwards, he was appointed head of Narodno pozorište (National Theater) in Sarajevo. In 1927, he returned to Belgrade.
Zaboravio sam koliko su „Hajduci” smešni! Bojao sam se da će mi te silne batine koje izvuku junaci na kraju baš smetati, sa predubeđenjem da je to Nušićev dug devetnaestovekovnoj poučnoj literaturi gde nevaljala deca dobiju lekcije u vidu pruta (nekad i nešto gore), ali, ipak, ne. I te batine su bile baš urnebesne. I pošto sam ove školske godine konačno dobio priliku da držim časove, uverio sam se da i današnje generacije super reaguju na Hajduke. Drago mi je da se to nije promenilo.
Съжалявам да ви го кажа, но историята хич не ми хареса. Може би защото съм доброто яйце на мама, но ми се струва безумно да хукнеш към гората и то поведен от ужасно момче, загрижено преди всичко за собственото си его. Всъщност щях да си го помисля и в детска възраст.
Смях се с глас на моменти, докато четях тази сладка книжка, чаровна като захарно петле, като игра на ластик, като преследването на стражари и апаши от детството.
Подходяща за деца на всяка възраст, „7 хайдути и 1 магаре“ е книга, която не само разсмива, но и учи – защото, естествено, като във всяка книга поука накрая ще да се открие, а и редакторският екип, съставен от отговорни редактори Наталия Петрова и Мария Найденова, редактор Жела Георгиева и коректор Стойчо Иванов, се е справил доста добре и грешките в самата книга са минимални, за да не кажа, че няма. Илюстрациите на Дамян Дамянов добавят допълнителна и значителна щипка авантюризъм към тези 194 страници, така че изданието да представлява един урок по правопис, граматика и красота в едно. След като прочетете тази история на Нушич, обаче, трябва да обещаете, че на никого няма да кажете. Инак много хора ще хванат гората. Защото ще се смеят изпод бюрото в офиса. Или мъжът ви ще обърне дивана вкъщи, за да ви хване по-добре на прицел с играчката пушка непокорното куче. Ще вземем да си спомним, че сме пораснали деца. И ще ни разкрият. Всичките хайдути. Че и едно магаре... http://www.knijno.blogspot.com/2015/0...
Когато става въпрос за детска литература автобиографиите са истинска рядкост. Две от тях наистина са ми направили страхотно впечатление през годините, и едната е „Когато бях малък” на Ерих Кестнер, а другата е „Автобиография” на Бранислав Нушич. Авторът на втората не е сред най-издаваните и познати на децата писатели в България, въпреки че родната му Сърбия ни е съседка, и при все, че е любимец на доста предходни поколения. (Това, между впрочем, важи и за неговите произведения за възрастни, но това е друга тема.) Ето защо, когато от Сиела издадоха неговата „Седем хайдути и едно магаре” моментално й вдигнах мерника! Прочетете ревюто на "Книжни Криле":
Управо сам после дуго времена поново прочитао ову књигу са мојим клинцем, стварно је врло топла и духовита. И њему се јако свидела без обзира на разлике између данашњег детињства и детињства у роману које је смештено у период од пре више од 100 година, односно у Нушићево детињство у Смедереву, нa Дунавu пред kрaј XIX века.
Осим поучних причица које јунаци причају пошто од страха не могу да спавају и симпатичних епских песмица које личе на праве али описују подвиге и недаће хајдука, одлично је описан и карактер 'Арамбаше који поразе и слабости претвара у победе, као прави вођа, врло слично данашњим вођама. Иако то сви препознају, ипак, мало из страха, мало из пасивности и даље следе 'Арамбашу :) Блесава размишљања деце и луцидно духовити и заједљиви коментари Нушића ме подсећају на писање Марк Твена.
Занимљиво је и да је Нушић овај роман написао 1933. године, са безмало 70 година.
Moj klinac upravo čita i baš uživa, a i ja je kao slučajno prelistavam pred spavanje: i dalje mi je smešna, i dalje mudra, jedino što više ne zameram previše Nušiću na silnim opisima batina, a kao malu čitateljku baš su me vređale. Pretpostavljam da savremenoj deci deluju kao pesničko preterivanje radi jačeg humora, dok su meni izgledale kao grozni realizam iako ni mene roditelji nisu tukli... ali su batine ipak postojale kao neka daleka mogućnost, bilo je neke pretnje u vazduhu pa valjda nisam htela da pokupe iz knjiga kojekakve idejice. :)
Ovu knjigu sam pročitala najmanje 5,6 puta ali i dalje uživam kad je čitam i slatko se ismejem. Neprevaziđena. Kad budem imala decu ovo će biti prva knjiga koju ću da im dam.
Седем хайдути, едно магаре и широко усмихнат читател 😁
- Нали знаете, че е детска? - подсказа ми книжарката.
Погледнах я неразбиращо - та точно от повече детски книги се нуждаем в морето от намръщени граждани... Нуждаем се от прекрасното пътуване в миналото, което предлагат!
Особено ако си расъл в аналогова епоха, в която срещите не се уреждаха през събитие във Facebook, a като погледнеш през терасата дали всички са долу на площадката.
И ако не са, да се извикаш така, че да докараш нервна криза на домоуправителя: - Митее��ееееее. Жоркооооооооооо. Ще ритааааааамееееее ли?
А после при това ритане да скъсам третия чифт платненки за лятото, да си обеля носа на асфалта или да уцелим (случайно) с топката преминаващият "Другарят Мантов", за когото не сме и подозирали, че в Средната земя наричат Саурон, но със същата страст като към Пръстена, се стремеше към топката ни.
"Бяхме кротки и послушни деца и не мога да разбера защо толкова често ядяхме бой."
И винаги за дреболии - казано е за героите в книгата, но важи за всеки 30+ годишен, който е имал същото щастливо детство, в което всеки ден бяхме герои от " На всеки километър", "Синьо лято", "Винету" и т.н.
Бяхме деца и приятели в пълния смисъл на думата и имахме своите лудории.
Разбира се, несъизмерими с решението да избягаш от вкъщи и да станеш хайдутин, но все пак солидна аргументация стои зад него:
"Всяка събота мама ме сграбчи, бутне ме във ваната, насапуниса ме като че целия ще ме бръсне и търка,търка, до гуша ми дойде. Не издържам повече. Колко пъти съм си казвал "Ще избягам от вкъщи само заради това къпане." И ето, братлета, затова ще стана хайдутин."
В такива разговори край един стар дъбов пън се ражда приключението.
Описано с много хумор и ... нежност от Бранислав Нушич, изтъкано от комедийни ситуации и мъдри детски разсъждения, разредено с няколко вълшебни приказки - от онези, които наистина се раждат в някоя звездна нощ край огъня.
Един приятелски съвет - забравете, че книгата е детска!
Тя е за тези от нас, които обичат усмивките. И са на всяка страница - напечатани на хартия или запечатани в спомените Ви ...
Čaroban i uvek duhovit Nušić! Neprevazidjen u svom humoru, jeziku, moći da stvori naivan dečji svet i udje u njihovu psihologiju jer je i sam ovo doživeo.. Ovo je roman o odrastanju, drugarstvu, školskim nezgodama, spokoju detinjstva, ali i prvim nemirima. Neizostavna školska lektira koja će vas nasmejati, ali i probuditi radost i nostalgiju za prošlim vremenima uz podsećanje da je djačko doba zaista najlepši deo života.
Jedna od najlepših (ako ne najlepša) lektira koja se radi u osnovnoj školi. Volim što je tako otvoreno humoristična, bez izvinjenja ili nekog tragičnog događaja da umanje tu njenu komičnu vrednost (i ko je čitao druge lektire za osnovnu, tj "Dečake Pavlove Ulice" i "Orlovi rano lete", razumeće šta hoću da kažem). Ipak je to Nušić, jbg.
Знам, че по тези времена боят е бил съвсем ежедневна педагогическа мярка, но на моменти това физическо насилие ми идваше в повече. Затова и звездичите са по-малко.
It was a really nice book I read it again because it is my favorite school book. It is still amazing but it isn't as good as books that I am reading now. It is a book for kids.
Brkam Hajduke i Orlovi rano lete, to je dokaz da mi svidela kao i Orlovi rano lete, da je zanimljiva i pravo štivo za decu, nije naporna, ali kod mene ostaje u senci Orlova rano lete.