Koljka i Sašenjka

by Uglješa Šajtinac

Posle dve čitane i nagrađivane knjige priča i više od deset godina posle romana Sasvim skromni darovi, koji je objavljen u nekoliko izdanja i za koji je autor dobio Evropsku nagradu za književnost, Uglješa Šajtinac je napisao roman Koljka i Sašenjka, neobičnu i nesvakidašnju knjigu u kojoj se pripoveda o savremenoj banatskoj svakodnevici u kojoj se u svesti dvoje junaka neprestano ukazuju dve privilegovane figure.
Jedna je iz intimnog okruženja, to je nedavno preminuli rođak Koljka, iza koga su ostale stvari i uspomene.
Drugo je Sašenjka, u kome čitaoci odmah prepoznaju velikog ruskog pisca Aleksandra Puškina.
Iako odsutni iz stvarnosti, i Koljka i Sašenjka su deo razgovora, ličnih i čitalačkih iskustava, oni prema kojima se meri svakodnevni život.

160 pages, Paperback

Published January 1, 2022

About the author

Uglješa Šajtinac (Zrenjanin, 1971), dramski pisac, pripovedač, romansijer.
Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na odseku Dramaturgija, 1999. godine.
Od 2005. predaje dramaturgiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Romani: Čuda prirode (1993), Nada stanuje na kraju grada (2002), VOK ON! (2007) i Sasvim skromni darovi (2011).
Romani za decu: Vetruškina ledina (2006) i Čarna i Nesvet (2013).
Knjiga priča: Čemer (1997).
Drame: Rekviziter (1999), Pravo na Rusa (2001), Govorite li auastralijski? (2002), Hudersfild (2005), Banat (2007), Vetruškina ledina (2008) i Lepet mojih plućnih krila (2009).
Predstave po dramama Uglješe Šajtinca, osim u srpskim, igrane su i u britanskim i američkim pozorištima.
Radio drame: U bunaru (1998) i Đakon Bogorodične crkve (dramatizacija romana Isidore Sekulić, 1999).
Po drami Hudersfild nastao je istoimeni igrani film (2007).
Za dramu Hudersfild dobio je Sterijinu nagradu za najbolji savremeni dramski tekst na Sterijinom pozorju 2005.
Za roman VOK ON! dobio je Nagradu „Biljana Jovanović“ za knjigu godine.
Za roman Sasvim skromni darovi dobio je Evropsku nagradu za književnost, Vitalovu nagradu za najbolju knjigu godine i Nagradu „Bora Stanković“.
Živi u Zrenjaninu.

Reviews

[Ivana Balnožan]

Knjiga-zagrljaj.

[Milena · Rating 3 out of 5]

Zanimljiv i pitak stil pisanja. 4-5 reci pa tacka. 4-5 reci pa tacka. Bas mi je prijalo da citam ovako napisanu bez nepotrebnog kicenja, filozofiranja i upotrebe suvisnih stilskih figura.

Prica je zanimljiva, drugacija od uobicajenih (glavni akteri su likovi iz fantazije i secanja samog pisca). Akcenat na zivotinskom svetu daje posebnu toplinu ovoj knjizi.

Mala zamerka je precesto koriscenje ruskih reci u sredisnjem delu knjige (tj.u govoru monaha) sto je meni kao apsutnom neznancu ruskog jezika pomalo otezalo citanje.

Napomena za one koji zele da procitaju ovu knjigu da ipak pre citanja osveze malo svoje znanje o Puskinovoj biografiji jer ce im tako mnoge stvari i razgovori iz knjige biti jasniji i zanimljiviji.

[Danijela · Rating 4 out of 5]

~ Zašto su ljudi slikali toliko? Da imaju uspomene na događaje. A kad ih više nema, nikoga sa ovih sličica, nikoga ko se seća događaja? Onda oni koji prepoznaju one sa sličica mogu da ti prepričaju o čemu je tu reč. A kad više nema ni onih koji mogu nekoga da prepoznaju? Onda dođeš ti, Sašenjka, ili neko drugi, iz večnosti i eto razgovora. ~

~ Vozim oca na drugi kraj grada. Još malo bi da pričamo o dedi Radici, ali otac poslednjom rečenicom stavlja tačku na tu temu. Nije imao ni punih šezdeset jednu godinu, mene su tek rođenog doneli, prvo muško unuče, uzeo me na grudi, pomolio se, oborio glavu i umro. ~

~ Jezik je ljubav. Šta je raj? To je mesto, ovo ne govorim iz neposrednog iskustva već više iz nadanja. Dakle, mesto gde ćemo se sresti sa svim ko se prepoznao u našim pesmama i pričama. To je raj. ~

[Ljiljana Malešev · Rating 5 out of 5]

Jedna vanvremenska vojvođanska avlija, stara ali ušuškana i postojana, i toliko spokojna da je umirila čak i sen velikog pisca i hirovitog plemića Aleksandra Sergejeviča Puškina kojeg narator odmila zove Sašenjka i koji mu pravi društvo, njemu i njegovo ženi Mili i mački Loliki, baš u tom autentičnom banatskom dvorištu punom istorije, sete, lepote ali i života i smrti u podjednakoj meri. Ovo je priča o vremenu koje prolazi, ali i stoji i prepliće se, jednostavnosti življenja i svih teškoća koja ta jednostavnost nosi, kao i ponovnom rađanju svega i svih.

[Adjnaandja · Rating 3 out of 5]

Usamljenost, neizvesnost i nostalgija su dosta prisutni u recima glavnog junaka koji dolazi u stricevu kucu nakon sto je on preminuo. Prelistava njegove zapise i halucinira da mu Puskin dolazi u posetu, posto su on i njegov stric dosta proucavali i bavili se zivotom Puskina kao nekom opsesijom ili temom koja ih spaja.
Stil mi je bio naporan za citanje i recenice pomalo konfuzne, kao neke metaforicne teze i intimna zapazanja gde sam se osecala kao da pola ne razumem jer ne poznajem sagovornika. Prisutna je topilna kako se dogadjaji sazimaju do samog kraja, gde junak uspeva naizgled da se oslobodi prividjanja i izbavi se na neki nacin od tuge i neizvesnosti sa kojima se bori u zivotu koji je vec i dobrom odmaku, u maloj sredini.

[Sandra]

Sećate se prva tri meseca korone i onog utiska da je vreme odjednom stalo, a mi ostali zamrznuti u prostoru-vremenu u kom smo se nalazili po izbijanju pandemije? U takav jedan “zamrznuti” mikrosvet uranjamo čitajući Koljku i Sašenjku, roman u kom je radnja smeštena u jedno mirno, banatsko selo dok tamo negde napolju besni “boleština” (korona se nigde u romanu ne pominje doslovce, ali naslućujem da se na nju misli budući da je roman objavljen 2022.).

Ovaj kratak roman dočarava onu posebnu ušuškanost, slatku usamljenost, i obuzetost unutrašnjim svetom koja je moguća samo onda “kad vreme stane”, kad se prekine nit prošlost-sadašnjost-budućnost i sve počne da živi “sada”. Tako, sasvim prirodno, iz pripovedača izranjaju dva duha prošlosti; prvi je nedavno preminuli stric Konstantin (Koljka) u čiju se staru kuću useljava sa svojom suprugom Milom, a drugi je, glavom i bradom, sam Puškin (od milošte, Sašenjka).

Roman me je kupio atmosferom, tom idiličnom slikom malenog, izolovanog banatskog dvorišta punom pernadi, mačaka, i pasa simpatičnih imena (Ebigejl, Lolika, Maza)... Kupila me je i ta prikaza Puškina koji se pojavljuje usred tog malog univerzuma da se onako šeretski izrazgovara sa svojim vernim čitaocem.

Na kraju romana se Sašenja ovim rečima oprašta:

Reći ću, nastavljao je, ako me iko bude pitao, da mi je ovde bilo lepo. Najlepše je bilo pročati s vama. Čovek ne sme da zanemari govor, jezik, eto, to je! Jezik nas podseća da smo ljudi, zbog jezika volimo jedni druge. Jezik je ljubav. Šta je raj? To je mesto, ovo ne govorim iz neposrednog iskustva već više iz nadanja. Dakle, mesto gde ćemo se sresti sa svakim ko se prepoznao u našim pesmama i pričama. To je raj.

Ipak, moram priznati da mi ovaj roman stilski nije sasvim legao. Imala sam poteškoća da ispratim neke delove, dešavalo se da se vraćam više puta da bih razumela ko se kome obraća, mnoge reference su mi bile nejasne (sasvim očekivano, jer ne poznajem Puškinovu biografiju), a dijalozi sa kaluđerom koji obiluju ruskim rečima i rusizmima ostale su mi čista enigma.

Evo primera: Sostrastije? Nikakovo. Neiskusomužnaja ali ne i bezporočnaja! Jako u sladostrastiju otrokovica stasavala je, bezpečaljna, daže je to najpače jedno dosadno čadce.

Ako odlučite da se upustite u ovu čitalačku avanturu, preporučujem da malo prelistate Puškinovu biografiju, tek toliko da vam neke reference budu lakše za razumevanje.

[Andrea Stambolija · Rating 4 out of 5]

Iako piše o svim egzistencijalnim momentima ljudskog postojanja i naizgled usputno opisuje porodične relacije i izazove pred kojima se svako može naći, Šajtinac čitaocu, kroz naraciju i elegantne razgovore, kreira atmosferu udobnosti i svojevrsne zone komfora kroz četiri godišnja doba. Čitanje ove knjige je uživanje.

[Vera · Rating 3 out of 5]

Iskreno knjiga mi se nije puno dopala. Mozda sam imala prevelika ocekivanja, jer sam cula da je neki bukstagrameri hvale, ali na mene nije ostavila nikakav utisak, i ne cita se lako, iako je kratka.

[Svetlana Vukasovic · Rating 3 out of 5]

Topla i duhovita.

Na momente sam morala ponovo da čitam rečenice da ih razumem. Moguće samo da je do mene.

Pre toga sam morala da iščitam Puškinov život kako bih mogla da razumem knjigu.

Prosto mi nije "legla"