What do you think?
Rate this book
Afrika
Travelogue from Africa (1930) by serbian poet Rastko Petrović.
In 1928 Petrović travelled four thousand kilometers across Guinea, Sierra Leone, the Ivory Coast, Liberia, Upper Volta, Nigeria, Sudan and Senegal. "Africa" is the record of this journey.
_____
“Ja sam imao utisak da me ono sto me uvek vuče put, što me je vuklo i u Afriku, sada nerado pušta od sebe. To je moja čežnja, čežnja celoga moga pokolenja, toliko evropskog, da se otkinemo od svega onog što je Evropa. Evropa je, uistinu, bila tu, preda mnom, a ja joj nisam pristajao.”
Afrika viđena očima Rastka Petrovića, predvodnika srpske avangarde. Doživljena i opisana kao ,,paganski raj''.
In 1928 Petrović travelled four thousand kilometers across Guinea, Sierra Leone, the Ivory Coast, Liberia, Upper Volta, Nigeria, Sudan and Senegal. "Africa" is the record of this journey.
_____
“Ja sam imao utisak da me ono sto me uvek vuče put, što me je vuklo i u Afriku, sada nerado pušta od sebe. To je moja čežnja, čežnja celoga moga pokolenja, toliko evropskog, da se otkinemo od svega onog što je Evropa. Evropa je, uistinu, bila tu, preda mnom, a ja joj nisam pristajao.”
Afrika viđena očima Rastka Petrovića, predvodnika srpske avangarde. Doživljena i opisana kao ,,paganski raj''.
275 pages, Paperback
First published January 1, 1930
3 people are currently reading
134 people want to read
About the author
Rastko Petrović
41 books31 followersRastko Petrović (Belgrade, 1898 – Washington, D.C., 1949), poet, novelist, travel writer, essayist, ethnographer, gifted sketcher, cameraman and photographer. He graduated law in France, and on his return to Yugoslavia he worked as an art and literary critic. After this he was employed in the diplomatic service and posted to Italy and the USA. Based at the Yugoslav embassy in Washington, D.C. during World War II, he remained in the United States after the war and died there.
He is considered to be one of the most important and most influential Serbian writers in the period between the two world wars.
He is considered to be one of the most important and most influential Serbian writers in the period between the two world wars.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 14 of 14 reviews
July 5, 2023
Своје занимање за непознате културе, различите расе људи, њихове обичаје и храну, али и занимање за непознату природу и пределе Растка је водила на многобројна путовања, са којих је доносио импресије које је вешто преточио у бројне записе у виду путописа и других текстова и преносио на друге људе бар делић свог искуства. Та потреба за путовањима одвела га је и у Африку, тачније централну и подсахарску Африку, где је у једном егзотичном свету пуном слободе и живота, добио материјал за његов најцењенији путопис. Све искуство стечено на бројним путовањима, прелазак Албаније и велико знање, није било довољно да припреми аутора овог текста, на то обиље боја, мириса, разноврсност обреда, лепоту и опасност од биљног и животињског света, које га је сачекало и у њему пробудило сво богатство прималних осећања.
Путовање започето и завршено у Дакару доноси сазнање да ако желите пупознати Африку не рачунајте да је Дакар право место за то, јер је утицај Белих сувише велики у том граду и све оно карактеристично за Црне у многоме је изгубљено. Зато Растко иде ка југу океаном Сијера Леоне, Либерија, Обала Слоноваче, дивљина на длану, а све оно неопходно човеку представља опасност, сунце, вода, храна, па и небо са друкчијим положајем звезда, све је друкчије него кући.
„Нисам могао претпоставити да је земља ипак пуна, не толико рептилија, колико мрава, да су гране високе, незгодне и чворновате, или кракте, и слабе, да, је цео простор пун комараца и мушица це- це,; да урођеници једу нешто што личи на старе дебеле лојане свеће, неке смесе начињене од свега чега се ми гнушамо; да је оно што ми волимо, овде често сумњиве чистоће, да се вода овде не сме пити; воћка јести ако је непозната, јер оно шт вари стомак црнца, може да отрује белца; да је све вруће, влажно и опасно.“
Током путовања аутор је тражио и са радошћу присуствовао обредима Црних који су се одигравали у виду там- тамова којима они презентују своје игре, веровања, растерују магије, привлаче заштиту од злих сила. И тада се они шминкају, стављају најлепше украсе на себе, перлице, минђуше, драго и полудраго камење, износе своје маске, бубњеве и заштитне тотеме и фигуре и играју у раздраганим ритмовима уз песме, гласове и узвике. За њих фетиши или обреди представљају све, и да није црне магије или фетиша који убијају човека, човек не би умирао, био би отпоран на све болести, убоде бодежа и оружје му не би могло ништа, и зато они у бробу улазе без страха, одважно.
„Краљичина коса издељена је у много малих симетричних поља, чврста по самој лубањи исплетених и истканих. Она, као многе црне жене овде, носи око грла право неизглачано драго камење: рубине, топазе и аметисте; њени зуби су добро зашиљени, што значи да их је од раног детињства још почела стругати прутићима; њене груди су тешке и пале, што значи да је роткиња. Она је уопште савршена дама.“
Путовање реком Комое на ка северу и улазак дубоко у прашуме довело је до упознавања различитих раса и међу црнима и различитим обичајима. Стид од нагости готово и да не постоји код њих, њихова тела су атлетски грађена, они су прелепи у грађи, држању, погледу и осмеху, њихови покрети су гипки и вешти. Разни обичаји довели су аутора и до људождерских племена, људи пантера, вештица и врачева као заштитиника племена, различитих тетоважа, симболике конзумирања одређених делова тела човека, који дају снагу, моћ, неустрашивост. За њих је човек без тетоваже, шминке или украса човек огољен од фетиша, онај који је доступан магији и рањив.
Поред прашума аутор залази дубооко и у подручје великих траванатих површина савана. Прелепи описи златних пејзажа који га окружују, биљног и животињског света, племенских начина живљења, нових там- тамова и фасцинантног венчања коме је присуствовао. Захвалност са дарове, неке обичне перлице, занимање за фотоапарат и страх да душе не буде заробљена у том страшном и непознатом апарату, и поклони у виду беле кокошке или јаја, даруу неку другу Африку неку Африку која није дивља, али је и даље непозната и страшна, пуна болести којима је тело белог човека подложно. Путовање по границама Сахаре, прелазак реке Нигер, одлазак до Куликора и упознавање са епом који пева о Сумангуруу, његовим светилиштем у виду гроба у нетакнутој шуми и обилазак рушевина светог места Гундјуру, чије име урођеници не смеју изговорити већ једино то бели човек још увек сме.
„Гундјуру је место фаталности. Његово име се више не сме изговорити. По цену живота, ниједан црнац неће рећи како се звао тај град. Зову га: она варош, онај огањ, она рушевина; зову га Дугуба, што значи велики град, али једино се још белац усуђује под широким небом и на обали Сенегала, изговорити његово име: Гундјуру!“
Лутање у друштву боја (слуга), разних водича које је сретао и мењао на путовањима, страхови од сусрета са дивљим животињама, сусрети са губавцима, оболелим од спаваће болести и она дивна там- там Африка која обиљем обредних игара и песама задивљује чак и сазнање да у Африци поред биљног и животињског царства постоји и царство човека које је независно од и царства жена. Та царства живе у симбиози, због користи, али без потпуног сједињавања или осећаја љубоморе или осећаја припадности. Жена никада није само од једног мушкарца и дете никада није само од једног оца, свако има право на све жене и сви они припадају племену које је једна велика породица, са обредима, обичајима, страховима, врачевима, вештицама и фетишима којима се клањају. Фасцинатна књига, рекао бих свевремена, толико другачија од свега што сам прочитао, уз прилог мапе руком исцртане, фотографијама црних и њихових тотема, маски и украса и задивљујућим текстом који нам преноси сво ауторово одушевљење јединственом и дивљом Африком.
Путовање започето и завршено у Дакару доноси сазнање да ако желите пупознати Африку не рачунајте да је Дакар право место за то, јер је утицај Белих сувише велики у том граду и све оно карактеристично за Црне у многоме је изгубљено. Зато Растко иде ка југу океаном Сијера Леоне, Либерија, Обала Слоноваче, дивљина на длану, а све оно неопходно човеку представља опасност, сунце, вода, храна, па и небо са друкчијим положајем звезда, све је друкчије него кући.
„Нисам могао претпоставити да је земља ипак пуна, не толико рептилија, колико мрава, да су гране високе, незгодне и чворновате, или кракте, и слабе, да, је цео простор пун комараца и мушица це- це,; да урођеници једу нешто што личи на старе дебеле лојане свеће, неке смесе начињене од свега чега се ми гнушамо; да је оно што ми волимо, овде често сумњиве чистоће, да се вода овде не сме пити; воћка јести ако је непозната, јер оно шт вари стомак црнца, може да отрује белца; да је све вруће, влажно и опасно.“
Током путовања аутор је тражио и са радошћу присуствовао обредима Црних који су се одигравали у виду там- тамова којима они презентују своје игре, веровања, растерују магије, привлаче заштиту од злих сила. И тада се они шминкају, стављају најлепше украсе на себе, перлице, минђуше, драго и полудраго камење, износе своје маске, бубњеве и заштитне тотеме и фигуре и играју у раздраганим ритмовима уз песме, гласове и узвике. За њих фетиши или обреди представљају све, и да није црне магије или фетиша који убијају човека, човек не би умирао, био би отпоран на све болести, убоде бодежа и оружје му не би могло ништа, и зато они у бробу улазе без страха, одважно.
„Краљичина коса издељена је у много малих симетричних поља, чврста по самој лубањи исплетених и истканих. Она, као многе црне жене овде, носи око грла право неизглачано драго камење: рубине, топазе и аметисте; њени зуби су добро зашиљени, што значи да их је од раног детињства још почела стругати прутићима; њене груди су тешке и пале, што значи да је роткиња. Она је уопште савршена дама.“
Путовање реком Комое на ка северу и улазак дубоко у прашуме довело је до упознавања различитих раса и међу црнима и различитим обичајима. Стид од нагости готово и да не постоји код њих, њихова тела су атлетски грађена, они су прелепи у грађи, држању, погледу и осмеху, њихови покрети су гипки и вешти. Разни обичаји довели су аутора и до људождерских племена, људи пантера, вештица и врачева као заштитиника племена, различитих тетоважа, симболике конзумирања одређених делова тела човека, који дају снагу, моћ, неустрашивост. За њих је човек без тетоваже, шминке или украса човек огољен од фетиша, онај који је доступан магији и рањив.
Поред прашума аутор залази дубооко и у подручје великих траванатих површина савана. Прелепи описи златних пејзажа који га окружују, биљног и животињског света, племенских начина живљења, нових там- тамова и фасцинантног венчања коме је присуствовао. Захвалност са дарове, неке обичне перлице, занимање за фотоапарат и страх да душе не буде заробљена у том страшном и непознатом апарату, и поклони у виду беле кокошке или јаја, даруу неку другу Африку неку Африку која није дивља, али је и даље непозната и страшна, пуна болести којима је тело белог човека подложно. Путовање по границама Сахаре, прелазак реке Нигер, одлазак до Куликора и упознавање са епом који пева о Сумангуруу, његовим светилиштем у виду гроба у нетакнутој шуми и обилазак рушевина светог места Гундјуру, чије име урођеници не смеју изговорити већ једино то бели човек још увек сме.
„Гундјуру је место фаталности. Његово име се више не сме изговорити. По цену живота, ниједан црнац неће рећи како се звао тај град. Зову га: она варош, онај огањ, она рушевина; зову га Дугуба, што значи велики град, али једино се још белац усуђује под широким небом и на обали Сенегала, изговорити његово име: Гундјуру!“
Лутање у друштву боја (слуга), разних водича које је сретао и мењао на путовањима, страхови од сусрета са дивљим животињама, сусрети са губавцима, оболелим од спаваће болести и она дивна там- там Африка која обиљем обредних игара и песама задивљује чак и сазнање да у Африци поред биљног и животињског царства постоји и царство човека које је независно од и царства жена. Та царства живе у симбиози, због користи, али без потпуног сједињавања или осећаја љубоморе или осећаја припадности. Жена никада није само од једног мушкарца и дете никада није само од једног оца, свако има право на све жене и сви они припадају племену које је једна велика породица, са обредима, обичајима, страховима, врачевима, вештицама и фетишима којима се клањају. Фасцинатна књига, рекао бих свевремена, толико другачија од свега што сам прочитао, уз прилог мапе руком исцртане, фотографијама црних и њихових тотема, маски и украса и задивљујућим текстом који нам преноси сво ауторово одушевљење јединственом и дивљом Африком.
June 11, 2021
Afrika je podsvest čovečanstva. Njegova kolevka i obećanje bujanja.
I svi koji misle da mogu da progovore iz afričke perspektive, moraju da se pomire sa tim da su uvek pridošlice, što kroz putovanje više čitaju sebe od predela koje obilaze. Istina o Africi ostaće prećutana jer je neizgovorljiva i zbog toga treba iznaći novi jezik koji bi mogao da dopre makar do kapije tog nerečja.
U tom svetlu Rastkova Afrika jeste prostor inspiracije, gargantuovski muzej na otvorenom i transformativni udžbenik života. Ona je, međutim, i sabiralište zanosa i zabluda, a ko nije imao zanose-u-zabludama i zablude-u-zanosima, neka prvi baci kamen. A Rastkova geopoetička erotologija je bez premca u srpskoj književnosti. Kult primordijalnog i težnja ka iskonskom ovde dobijaju svoje žive potvrde i to jednako kroz igru senzualnih tamnoputih tela i kroz dinamične opise naravi i običaja. Posebno je zanimljivo kako se ponekad slike putovanja povezuju sa domovinom – kako u kontrastu (led u vrelini ga podseća na zimske dane na Paliluli), tako i u poistovećivanju (u nekom pejzažima Rastko vidi ni manje ni više nego Studenicu, a u fizionomiji jedne crnkinje Meštrovićevu skulpturu).
Sve priče o putovanjima su i priče o saznanju i o slobodi, a putopisi su neretko i priče o oslobađanju – ličnom i kolektivnom. Ta dimenzija oslobađanja može biti jedna od najpodsticajnjijih perspektiva za čitanje Rastkovog putopisa: oslobađanje političko, telesno, kulturno, lično.
Na posletku, Rastkova putopisna antroplogija otvara se prema veri u „beskrajnu lepotu onoga što tek ima da dođe, da dođe sa mnogo radosti i sa mnogo trpljenja”. To obećanje lepote pokazuje kako, sasvim suprotno svim detaljima iznetim u delu, pravo putovanje počinje tek nakon što je gotovo.
I svi koji misle da mogu da progovore iz afričke perspektive, moraju da se pomire sa tim da su uvek pridošlice, što kroz putovanje više čitaju sebe od predela koje obilaze. Istina o Africi ostaće prećutana jer je neizgovorljiva i zbog toga treba iznaći novi jezik koji bi mogao da dopre makar do kapije tog nerečja.
U tom svetlu Rastkova Afrika jeste prostor inspiracije, gargantuovski muzej na otvorenom i transformativni udžbenik života. Ona je, međutim, i sabiralište zanosa i zabluda, a ko nije imao zanose-u-zabludama i zablude-u-zanosima, neka prvi baci kamen. A Rastkova geopoetička erotologija je bez premca u srpskoj književnosti. Kult primordijalnog i težnja ka iskonskom ovde dobijaju svoje žive potvrde i to jednako kroz igru senzualnih tamnoputih tela i kroz dinamične opise naravi i običaja. Posebno je zanimljivo kako se ponekad slike putovanja povezuju sa domovinom – kako u kontrastu (led u vrelini ga podseća na zimske dane na Paliluli), tako i u poistovećivanju (u nekom pejzažima Rastko vidi ni manje ni više nego Studenicu, a u fizionomiji jedne crnkinje Meštrovićevu skulpturu).
Sve priče o putovanjima su i priče o saznanju i o slobodi, a putopisi su neretko i priče o oslobađanju – ličnom i kolektivnom. Ta dimenzija oslobađanja može biti jedna od najpodsticajnjijih perspektiva za čitanje Rastkovog putopisa: oslobađanje političko, telesno, kulturno, lično.
Na posletku, Rastkova putopisna antroplogija otvara se prema veri u „beskrajnu lepotu onoga što tek ima da dođe, da dođe sa mnogo radosti i sa mnogo trpljenja”. To obećanje lepote pokazuje kako, sasvim suprotno svim detaljima iznetim u delu, pravo putovanje počinje tek nakon što je gotovo.
February 24, 2021
"Pastelske beleške" o pet likova Afrike, beskrajne prirodne ljepote, čedne i čiste, nage, divlje i lude, misteriozne i ropske.
March 10, 2023
Ne mogu baš da ocenjujem putopise, ali ovaj je presvučen ličnošću autora. Podsetio me na putopise Stevana Pešića: neposredne, usputne, nesalonske.🎉
Read
August 14, 2017Predivno
December 31, 2020
Африка је феноменална књига јер нам даје могућност да читамо о афричким пустоловинама из угла Балканца, некога ко је родом из Србије.
Читао сам афричке путописе многих људи са Запада али они на Црнце гледају са висине, као што цивилизован човек гледа на дивљака. Растко Петровић то не чини већ их он не осуђује, не покушава да их проучи већ покушава да на крајње антрополошки начин разуме ко су и шта су и усклади своје понашање са њиховим.
Књига је пре свега јако пријатна за читање и јако ми је жао што немамо више аутора авантуриста као што је то био Растко Петровић. Он је одлучио да истражи континент који је у то доба био и непознат и неприступачан Србима за које ја авантура представљала путовање дуж јадранске обале или истраживање дивљих предела Херцеговине.
Читао сам афричке путописе многих људи са Запада али они на Црнце гледају са висине, као што цивилизован човек гледа на дивљака. Растко Петровић то не чини већ их он не осуђује, не покушава да их проучи већ покушава да на крајње антрополошки начин разуме ко су и шта су и усклади своје понашање са њиховим.
Књига је пре свега јако пријатна за читање и јако ми је жао што немамо више аутора авантуриста као што је то био Растко Петровић. Он је одлучио да истражи континент који је у то доба био и непознат и неприступачан Србима за које ја авантура представљала путовање дуж јадранске обале или истраживање дивљих предела Херцеговине.
January 27, 2022
Ako su crnci, nisu vanzemaljci - rekao bih da je knjiga pomalo rasisticka. To je vjerovatno bilo u duhu vremena, ni jedne rijeci npr. o trgovini robljem, crna rasa se opisuje kao ne znam koliko razlicita od bijele. I dosta nekih slicnih momenata, za to vrijeme mozda i ocekivano, ali danas bode oci. Onda posjete javnoj kuci, i opisi zena, nakon prvih sto opisa zenskih grudi, pomalo postane pretjerano. Opisi prirode jesu odlicni, pa vrijedi knjiga citanja zbog toga.
April 18, 2021
#Препорука
🌍🏝️☀️🖤Дакар још није Африка, он је обичан, aли само једна његова општина носи сву ону тлаченост и поробљавање афричког народа кроз векове. Та општина је мало острво Гореј које је иначе 1978.године припало под Унеско. И данас, а и за време Растковог путовања је могуће видети споменике читавој оној хорди која је прошла овуда до Америке. У Америку су наравно ишли као робови.
А наш Растко ужива и записује своју опчињеност са толико емоција и саосећајности. Одмах нас упозорава да у његово време се не каже "Црнци" већ "црни" .
Овде видите боје, видите млечну даљину мора, небеску азуру, пожар сунца, стазе посуте шкољкицама румене и боје седефа.
Растко је и сликар и писац предела и душа.
🇸🇳 У Дакару нема толико боја, нема дивљине коју је Растку обећао пријатељ водич,
али како се приближава Гвинеји тако говори себи да треба да упије сваку слику коју му хоризонт пружа, јер путовања и утисак су нешто због чега вреди живети. Тако Канакри је обојен у црвено и тамо гледа у очи раскоши о којој су сањали Бодлер и Де ла Кроа. Жене, сестре својим телима и чарима нуде гостопримство, мајке шминкају своје бебе... и гаде се на мирис камамбера и сазнање да ће то белци све појести.
А исти ти белци никада не би јели за истим столом са црнима, без обзира колико културни били. То белци кажу, али кажу да разлог зашто не би не знају ни сами.
Наилазимо ту и на Расткову анализу зашто је то тако, да ли је то због антипатије или зато што никада никоме не треба пружити оно за чим тај жуди. А онда исти ти људи улажу силан напор да уведу хришћански дух у црне. Писац све време разговара са читаоцем и заједно стварате слику Африке.
Изузетне анализе и физиономије и духа се овде помињу, Растко запажа сваку различитост белих и црних. Код црнаца нема прељубе, нема љубоморе, срџбе, нема чак ни љубави између два различито родна бића, они нису привржени ничему. "Црни данас купује обућу, а сутра је већ уморан што мора да мисли на њу и поклања је."
Једина блискост и оно што их везује је фетиш. Њихово веровање у фетише савршено је слепо.
🇸🇱Даље се затим протежу територије Сијера Леоне, Растко улази у енглеске колоније и уочава велику разлику. Нестаје либерализам, нема више тзв. неморала, алкохола...оставља за собом француске колоније.
Овде ме Растко подсећа на нас када се изненадимо Индијцима у јавном саобраћају и лежерности седења на крову аутобуса, а овамо са друге стране смо ми "цивилизовани" који дању палимо фарове аутомобила.
🇨🇮Обала Слоноваче...мирис палминог уља, смрад полутрулог семења какаоа...Толико описно слика пределе расадника биља у којима наги црнци и цркиње раде. Њихов посао му личи на плес, али чује и њихову тужну песму.
Овде осетите и укус јестивих плодова, уз обавезну жеђ, њу је немогуће угасити. Вода се овде не сме пити, јер у случају хране или пића оно што стомаци црнаца могу да преваре белца може да убије.
"Топао, меки и звучни смех урођеника за све што их занима, што их обрадује или узбуди... То је смех од срца, нагао, кратак. Неуздржана експлозија, вечитог детињства."
🇸🇩Судан... "Црнци који су толико иначе чисти, прво што напусте кад пређу из фетишизма у муслиманство, јесте чистоћа. "
🇱🇷Граница са Либеријом доноси праве правцате људождере ... и све то Растку који се ни једне звери не плаши, који заспи знајући да су змије у близини... А људождери, па они највећу снагу добијају једењем најближих сродника или девица. Оне се не плаше смрти, а Растка не ужасава људожерство кад је код примитиваца, али зато било који белац нема право да постане ни сличан људождеру. А да ли је белац одмакао од тог порива?
Најчешћа реч је инкантација ✨. И зато од мене препорука да упловите у ову магију, у Африци ћете најлакше бити омађијани.
Уз то доживети бескрајне природне лепоте, осетити чедност и чистоћу, али и лудост и дивљину, мистерију и ропство.
Растко је прешао 16 000 километара да би све ово записао. Зато ми можемо одвојити мање од 16 сати и прошетати страницама овог путописа. Сигурна сам да у путовању можете уживати ⛵🚂🌞 Ја јесам и од мене препорука 🖤🤍.
🌍🏝️☀️🖤Дакар још није Африка, он је обичан, aли само једна његова општина носи сву ону тлаченост и поробљавање афричког народа кроз векове. Та општина је мало острво Гореј које је иначе 1978.године припало под Унеско. И данас, а и за време Растковог путовања је могуће видети споменике читавој оној хорди која је прошла овуда до Америке. У Америку су наравно ишли као робови.
А наш Растко ужива и записује своју опчињеност са толико емоција и саосећајности. Одмах нас упозорава да у његово време се не каже "Црнци" већ "црни" .
Овде видите боје, видите млечну даљину мора, небеску азуру, пожар сунца, стазе посуте шкољкицама румене и боје седефа.
Растко је и сликар и писац предела и душа.
🇸🇳 У Дакару нема толико боја, нема дивљине коју је Растку обећао пријатељ водич,
али како се приближава Гвинеји тако говори себи да треба да упије сваку слику коју му хоризонт пружа, јер путовања и утисак су нешто због чега вреди живети. Тако Канакри је обојен у црвено и тамо гледа у очи раскоши о којој су сањали Бодлер и Де ла Кроа. Жене, сестре својим телима и чарима нуде гостопримство, мајке шминкају своје бебе... и гаде се на мирис камамбера и сазнање да ће то белци све појести.
А исти ти белци никада не би јели за истим столом са црнима, без обзира колико културни били. То белци кажу, али кажу да разлог зашто не би не знају ни сами.
Наилазимо ту и на Расткову анализу зашто је то тако, да ли је то због антипатије или зато што никада никоме не треба пружити оно за чим тај жуди. А онда исти ти људи улажу силан напор да уведу хришћански дух у црне. Писац све време разговара са читаоцем и заједно стварате слику Африке.
Изузетне анализе и физиономије и духа се овде помињу, Растко запажа сваку различитост белих и црних. Код црнаца нема прељубе, нема љубоморе, срџбе, нема чак ни љубави између два различито родна бића, они нису привржени ничему. "Црни данас купује обућу, а сутра је већ уморан што мора да мисли на њу и поклања је."
Једина блискост и оно што их везује је фетиш. Њихово веровање у фетише савршено је слепо.
🇸🇱Даље се затим протежу територије Сијера Леоне, Растко улази у енглеске колоније и уочава велику разлику. Нестаје либерализам, нема више тзв. неморала, алкохола...оставља за собом француске колоније.
Овде ме Растко подсећа на нас када се изненадимо Индијцима у јавном саобраћају и лежерности седења на крову аутобуса, а овамо са друге стране смо ми "цивилизовани" који дању палимо фарове аутомобила.
🇨🇮Обала Слоноваче...мирис палминог уља, смрад полутрулог семења какаоа...Толико описно слика пределе расадника биља у којима наги црнци и цркиње раде. Њихов посао му личи на плес, али чује и њихову тужну песму.
Овде осетите и укус јестивих плодова, уз обавезну жеђ, њу је немогуће угасити. Вода се овде не сме пити, јер у случају хране или пића оно што стомаци црнаца могу да преваре белца може да убије.
"Топао, меки и звучни смех урођеника за све што их занима, што их обрадује или узбуди... То је смех од срца, нагао, кратак. Неуздржана експлозија, вечитог детињства."
🇸🇩Судан... "Црнци који су толико иначе чисти, прво што напусте кад пређу из фетишизма у муслиманство, јесте чистоћа. "
🇱🇷Граница са Либеријом доноси праве правцате људождере ... и све то Растку који се ни једне звери не плаши, који заспи знајући да су змије у близини... А људождери, па они највећу снагу добијају једењем најближих сродника или девица. Оне се не плаше смрти, а Растка не ужасава људожерство кад је код примитиваца, али зато било који белац нема право да постане ни сличан људождеру. А да ли је белац одмакао од тог порива?
Најчешћа реч је инкантација ✨. И зато од мене препорука да упловите у ову магију, у Африци ћете најлакше бити омађијани.
Уз то доживети бескрајне природне лепоте, осетити чедност и чистоћу, али и лудост и дивљину, мистерију и ропство.
Растко је прешао 16 000 километара да би све ово записао. Зато ми можемо одвојити мање од 16 сати и прошетати страницама овог путописа. Сигурна сам да у путовању можете уживати ⛵🚂🌞 Ја јесам и од мене препорука 🖤🤍.
November 23, 2023
Zanimljivo, ali na momente teško čitljivo.
February 9, 2024
Fantastična knjiga
November 8, 2024
Meh... not for me.
December 31, 2020
Jako je zanimljivo putovati vremenskom kapsulom prostorom koji je i danas magičan, stran i pun opasnosti gotovo isto kao i pre skoro sto godina, i na tom putu pratiti nekoga ko se uprkos svoj toj izmeštenosti odlično snalazi u svemu. Jezik knjige je obojen jarkim bojama opisanih predela, a gotovo nehajni rasizam koji možemo pripisati duhu vremena ponekad uspeva da se izvrne na naličje i dotakne univerzalne dubine i istine ljudskog stanja.
January 31, 2022
"Idem u crnačke ulice, čije su kuće kao u našoj Paliluli, jednospratne, okrečene, i sa dubokim dvorištima po kojima gamiže svet crne dece i žena."
.
"Mej je navikao sebe da spava uvek sa jastučetom; to je njegov način da bude Evropejac. Kad bi putovao, on je jedno jastuče nosio uvek sa sobom. Sad je primetio da ja spavam na ravnoj postelji, bez jastuka (bio sam zaboravio da ga nabavim u Francuskoj), i pre no što će leći, doneo je da mi ponudi svoj jastuk. On je došao prosto, drugarski i dao mi jastuk koji je njemu nužan. Ja nisam toliko sentimentalan da me i najmanja ljubaznost dira do suza, i moj život nije bio tako apstraktan da ja nisam imao apsolutno patetičnih dodira sa ljudima. Prelazeći preko Albanije, ja sam mnogo noći bukvalno grejao leđa priljubljujući se uz spavača koji je blizu mene; ja sam bukvalno grejao ruku lagano je stavljajući blizu njegovog daha. Dogodilo se da se moj sused probudi, da primeti da se ja koristim njegovom toplotom, da sam mu možda smetao, pa ipak on nije hteo da me liši tog poslednjeg blagostanja.
Dakle, ja ne mešam životnu vrednost jednoga i drugoga događaja; u Albaniji ja sam se smrzavao, u Africi ja sam se budio sa pomalo nažuljenim vratom. Ali vrednost stvari na duhovnim terazijama našega života ne zavisi samo od njene spoljne, praktične vrednosti, i ustupanje jednog jastuka kada je to ustupanje dokaz sublimnosti, čak i da je sasvim nekorisno, može biti vrlo uzbudljivo."
.
Petrović bira reči s, za njega svojstvenom, pažnjom i veštinom i dočarava atmosferu svog proputovanja kroz Afriku slikovito ali i veoma pristupačno. Ovo nije knjiga koju bih preporučila svima, iako je, za vreme u kojem je napisana, izuzetno otvorenog uma prema drugim kulturama, opet u njoj ima škakljivih ideja i zapažanja, koje većinom potiču od njegovih saputnika, na koje se Rastko poziva kao autoritete o Africi i ljudima koji je naseljavaju. Ako joj, pak, pristupite s željom da iskusite Petrovićevu karakterističnu majstoriju nad srpskim jezikom, definitivno joj dajte šansu.
.
"Mej je navikao sebe da spava uvek sa jastučetom; to je njegov način da bude Evropejac. Kad bi putovao, on je jedno jastuče nosio uvek sa sobom. Sad je primetio da ja spavam na ravnoj postelji, bez jastuka (bio sam zaboravio da ga nabavim u Francuskoj), i pre no što će leći, doneo je da mi ponudi svoj jastuk. On je došao prosto, drugarski i dao mi jastuk koji je njemu nužan. Ja nisam toliko sentimentalan da me i najmanja ljubaznost dira do suza, i moj život nije bio tako apstraktan da ja nisam imao apsolutno patetičnih dodira sa ljudima. Prelazeći preko Albanije, ja sam mnogo noći bukvalno grejao leđa priljubljujući se uz spavača koji je blizu mene; ja sam bukvalno grejao ruku lagano je stavljajući blizu njegovog daha. Dogodilo se da se moj sused probudi, da primeti da se ja koristim njegovom toplotom, da sam mu možda smetao, pa ipak on nije hteo da me liši tog poslednjeg blagostanja.
Dakle, ja ne mešam životnu vrednost jednoga i drugoga događaja; u Albaniji ja sam se smrzavao, u Africi ja sam se budio sa pomalo nažuljenim vratom. Ali vrednost stvari na duhovnim terazijama našega života ne zavisi samo od njene spoljne, praktične vrednosti, i ustupanje jednog jastuka kada je to ustupanje dokaz sublimnosti, čak i da je sasvim nekorisno, može biti vrlo uzbudljivo."
.
Petrović bira reči s, za njega svojstvenom, pažnjom i veštinom i dočarava atmosferu svog proputovanja kroz Afriku slikovito ali i veoma pristupačno. Ovo nije knjiga koju bih preporučila svima, iako je, za vreme u kojem je napisana, izuzetno otvorenog uma prema drugim kulturama, opet u njoj ima škakljivih ideja i zapažanja, koje većinom potiču od njegovih saputnika, na koje se Rastko poziva kao autoritete o Africi i ljudima koji je naseljavaju. Ako joj, pak, pristupite s željom da iskusite Petrovićevu karakterističnu majstoriju nad srpskim jezikom, definitivno joj dajte šansu.
December 20, 2012
If you have been just once up on the time on this continent you would feel same thing as writer. Book is maybe written in old fashion style, but still it have this note of authentic view, feeling of life, beauty of nature, music of jungle, life of tribes. How it lock's while is white man sharing same space with somebody who is totally unknown but instantly in wildness he became your friend, because in see of jungle you need to be with somebody..
This book is in same level, as well known book's about Africa, from XX century, in artistic sense ...
This book is in same level, as well known book's about Africa, from XX century, in artistic sense ...
Displaying 1 - 14 of 14 reviews