Pesme

by Milutin Bojić

Genres: Poetry

63 pages, Mass Market Paperback

First published January 1, 1996

About the author

Milutin Bojić (Serbian Cyrillic: Милутин Бојић; 18 May [O.S. 7 May] 1892 – 8 November [O.S. 25 October] 1917) was a Serbian poet, theatre critic, playwright, and soldier.

A native of Belgrade, he began writing poetry at an early age and published a number of literary reviews under a pseudonym while he was still a teenager. He rose to prominence during the Balkan Wars, writing about his experiences in territories newly retaken from the Ottoman Empire. The outbreak of World War I interrupted Bojić's studies at the University of Belgrade and forced him to postpone marrying his girlfriend, Radmila Todorović. The couple were separated in the chaos of war, and Bojić left Belgrade with his family and relocated to Niš, where he worked as a military censor and wrote articles for a local newspaper to pay his family's bills. In October 1915, the Serbian Army was overwhelmed by a combined Austro-Hungarian, Bulgarian and German invasion and forced to retreat to neutral Greece via Albania. Bojić and his younger brother joined the exodus, marching for several weeks through Kosovo, Montenegro and northern Albania, where they were finally reunited with Bojić's fiancée. Bojić was not allowed to accompany his brother and fiancée on a ship destined for Italy because he was of fighting age, and had to continue marching to Greece without them.

In early 1916, Bojić reached the Greek island of Corfu, where he was recruited to work for Serbian military intelligence. That summer, he was transferred to Thessaloniki, where he continued working for the military. In August, he was granted leave and sailed to France, where he reunited with his fiancée and his brother. Bojić returned to Greece several weeks later, and was diagnosed with tuberculosis in September the following year. Owing to the political connections of his patrons, he managed to find care at an exclusive military hospital in Thessaloniki, but by late October his condition worsened. He died in early November at the age of 25. He was initially buried at the Allied military cemetery at Zeitenlik, but in 1922, his siblings had his remains relocated to Belgrade, where they were reburied beside those of his parents.

Bojić's popularity grew exponentially following his death. Many of his poems received widespread critical acclaim for their portrayal of the Serbian Army's retreat during the winter of 1915–16 and its stay on Corfu, where thousands of soldiers succumbed to disease and exhaustion and were buried at sea. Bojić's work remained popular in Yugoslavia for much of the 20th century, cementing his reputation as one of the greatest Serbian poets of the Romantic period.

https://en.wikipedia.org/wiki/Milutin...

Reviews

[Uroš Đurković · Rating 5 out of 5]

Da nekim slučajem „Plava grobnica” nije sačuvana, Bojić bi bio zapamćen kao sasvim drugi pesnik. A „galije carske” su u svom prvorazrednom himničnom tragizmu toliko ukorenjene u kolektivno pamćenje da je teško pojmiti istoriju srpskog pesništva bez njih. Međutim, ukoliko pristanemo na misaoni eskperiment i zažmurimo na ono što je najuočljivije, pojaviće se neočekivani rezultat: Milutin Bojić kao vrhunski pesnik erosa, tela, strasti, uz patos mladalaštva i smrti. Bojićevi besprekorni aleksandrinci donose čitavu paletu pejzaža sumornosti, u kojima buji plotsko – i to ne samo kroz projektovanu želju već i realizaciju. I to je vrhunsko svojstvo Bojićevog dela – stihovi su erotski događaj koji se u sebi ostvaruje, a ne erotizovana konstrukcija. Ali kako su samo raspomamljujući ti kontrasti između prirode i tela! Inje i vetar koji golicaju požudne i mesečevo mleko uz fijučući vetar od kojih varniče dlanovi. Usne se neretko grizu do krvi, ponekad ljubavnici bivaju, bodlerovski, u smrti oživljeni, a iza svega pupi jedan sasvim novi horizont nepristajanja na nametnutosti nasleđa. I da je bilo sreće, da je Bojić nadživeo svojih 25 godina, ne samo što bi srpsko pesništvo bilo drugačije u obimu, već bi se o njemu suštinski drukčije razmišljalo. Bojićev senzibilitet, slike i umeće, mogla su da se preobraze u pesme dugog daha, kakve imamo u „Otkrovenju” Rastka Petrovića, a mogao je, talentovan kakav jeste, da iznađe neki sasvim novi poetski jezik. (Inače, Bojić je bio jedan od retkih, ako ne i jedini za koga znam, pesnik koji je bio odlikaš u školi. Svim ostalim velikim srpskim piscima nešto je nekad zaškripalo. Od Andrića koji je ponavljao razred zbog matematike do Ćopića koji je imao četvorku iz srpskog.)

I eto još jedne zanimljive i zahvalne teme – eros kod Bojića i kod Rastka Petrovića. Više je sličnosti nego što bi čovek na prvi pogled pomislio. Bojićevo nagonsko je estetizovano, ali za razliku od Dučića, nikad porcelansko, dok je Rastkovo nagonsko primordijalno. Tu je i pozornica ponora („Bog istine samo pepelištem luta”) i jedna hrabra perspektivizacija sopstva i tela, koja je takođe nedovoljno primećena. I da bude sasvim jasno: Vizantija jeste Bojiću važna, ali požuda je važnija.

Niko nije uspeo da u celini svog dela bude toliko sumoran i istovremeno toliko neobuzdano živ.


Avet


Ja hoću da srčem ženske oči snene,
I da grizem usne, da se igram njima,
Gledajući kako krin za krinom vene,
Dok ja ćerdam mladost sred vina i dima.

I pljujte me zato kô strašilo sveta:
Ja vas učim sramu i niskosti skota;
Kunite me glasno. Zar to meni smeta?
Ja tražim sadašnjost nemoćna života.

Trubite glasovi nemoći pomamne,
Zvonite u besu! To ja teram čamu.
Nek sva mladost vrišti puna strasti plamne
Padajući s krikom u đavolju tamu!

Da, da, smejaću se ja pijan od besa
U slatkom naručju posrnule časti,
Sišući dah žena od krvi i mesa
I njihovih grudi udišući slasti.

Imate poštenje — ne znate šta znači,
I imate prošlost — leševi što trunu,
I ljubav, što mržnju sa sobom povlači,
I imate Veru bezbožništva punu.

Ceo život vaš je demonova šala,
A vi bi svom zbiljom božju mudrost steći.
O, smejem se vašem groblju ideala,
I, u ludom smehu, mudrost ću vam reći!

A kad niko više ne bude me hteo,
Kada budem samo ironija sreće,
Ružan kao akrep, kao ovca beo,
Ni tad neće moje pognuti se pleće.

Tada ću slušati u svesti da zvoni
Ovaj isti kikot razbludnih Saloma
I, mesto da moje oko suze roni,
Smejaću se miru smrznutih atoma.

Ja ću biti srećan, kada budem znao,
Da sav onaj sumor što na čelo pada,
Znači dane kad sam samog sebe krao
Dajući budućnost za najkraće sada.

Ne pustivši suza, gord, s podsmehom holim
Osećaću vreme kako me prekriva,
Jer znam: svaka suza znači jedno molim,
A sam u svom bolu čovek Bogom biva.

[Sladjana Kovacevic · Rating 5 out of 5]

PESME-MILUTIN BOJIĆ
✒МЛАДОСТ

Ја знам само хоћу, а не знам шта хоћу,
Стотину бих ствари у један мах хтео,
Бежао бих у свет, тражио самоћу
И, кад бих могао, на небо се пео;

Свирао, певао, без реда и везе
Мелодије луде, очајне и дрске,
Како пламти небо, како плачу брезе,
Како свира ветар и вапију трске.

Као какав дивљак азијских племена,
Што бесни од бола, а несрећан није,
Шибајући тела обнажених жена
У даире лупа, јауче и пије,

Затим тражи песме дотле нечувене,
да тај бол без бола из груди му гоне,
И ја праскам, бесним, крв струји кроз менеИ стотине струна у свести ми звоне.

У коштац са судбом! Тада праскам, докле
Не клонем сав сможден као трула маса;
Тада, као човек кога Господ прокле,
Хулим Бога, да се небо усталаса.

То сазрела младост неког циља тражи:
Хтела би из душе, из срца, из груди,
Чак и бол би хтела: кад је бол раздражи,
Да се троши, крши, и бесни и луди.
✒IV
За мене ноћас васељене није,
Очи су твоје сунца, звезде, дуге,
Усне скуп сласти, осмеха и туге,
Косе дах мора и шуштање шума.Срце звук песме што пожудно бије,
Реч час заповест, час понизност слуге,
Циљ си ком воде сви пути, све пруге,
Пред ким се ништи гордост људског ума.

Стварајмо собом видике и боје,
Светове нове, но светове своје!
Ноћас за тебе само желим знати.

Те ноћи то сам само рећи знао.
Па ипак ја сам само сан ти дао,
А мислио сам целог себе дати.
✒XI

Север је плео гранама опело,
Побожно зима спуштала се с гора,
Из свога сиво-плаветнога двора;
И јаблању се грчила имела.

Јежи се река и иње је белоКао низ ситних папратових спора
Превлачи слојем залеђених бора.
Зима је царски вео пољем плела.

Река се мрзне, али покушава,
Све чари које даље југу броде
И раскош зиме да у себи сточи.

Али од свега што се оцртава
У огледалу неслеђене воде
Ја видим само твоје топле очи
XV

Низ спомена спава у томе коралу,
Што час блед, час модар, час крвљу преливен
Чува један сонет на дну душе скривен:
На уснама твојим спомени се јате.

На њима одсвирах пољубаца скалу.
Шум беше час звонак, час болно разливен,
Час хладан и као од олова сливен,
Час једар кô песма што поздравља свате.

Проснили смо бајке умрлих времена,
Осетили дражи сталности и мена
Што су нас створиле понизним и холим.

Свег пакла, свег раја одсвирасмо шумор,
Сву хучност, сву срећу, сав јаук, сав сумор,
И сад знамо само један акорд: Волим.