Vernik

Vreme Zla #3

by Dobrica Ćosić

Mi moramo iza svega javnog da tražimo: a šta je tajno? Jer tajno je istina. „Mi radimo najčasniji posao na ovom svetu: tragamo za pravim istinama i borimo se protiv zla koje jedino mi možemo uništiti“ – reći će Petar svakom novom agentu...

Ljudi imaju najmanje mašte za dobro; svi su postupci u činjenju dobra prosti, obični, neposredni. A u svakom zlu stoji inovacija; veliko zlo je stvaralačko po metodu izvođenja.

Dobrica Ćoćić u beleškama marta 1981. o liku Petra Bajevića

„O tome se, dakle, radi: o tome kako se raspala ’stara Jugoslavija’, ostavivši nam do danas vjernike, otpadnike i grešnike... Pisac je, relativizirajući sliku povijesti, koju uvijek pišu pobjednici, svoje likove projektirao kao nosioce izuzetnih, čak ekstremnih ideja, koncentrirajući u njima svu silu etičkih dilema sa kojima trajno imamo posla i za protagoniste uzeo uglavnom ličnosti koje su pripadale predratnom revolucionarnom pokretu, koji je iz NOB izišao kao pobjednik.“ (Igor Mandić)

*

Trilogija „Vreme zla“ Dobrice Ćosića iznosi drukčije promišljanje prelomnih događaja koji su sredinom XX veka doveli do građanskog rata i rađanja socijalističke Jugoslavije iz pepela starog režima. Kada je u sto hiljada primeraka 1985. objavljen njen prvi deo, Grešnik, tadašnja kritika ocenila ga je kao „antikomunistički pamflet“. Romanima Otpadnik 1986. i Vernik 1990. nastavlja se Ćosićeva saga porodice Katić sa istorijskim ličnostima onoga vremena i uz otvorenu reviziju službene istoriografije.

553 pages, Hardcover

First published January 1, 1990

About the author

Dobrosav Dobricа Ćosić (1921-2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogijа Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа (zа romаne Koreni i Deobe), uz Oskаrа Dаvičа i Živojinа Pаvlovićа jedini je od trojice književnikа koji su ovu nаgrаdu dobili više putа.

Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetаn znаčаj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа.

Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“.

U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo.

Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle.

Reviews

[Olivera · Rating 5 out of 5]

S obzirom na to da ja imam verziju ove knjige iz dva dijela, pisaću o drugom dijelu.

Drugi dio "Vernika" počinje nedjelju dana nakon završetka prvog dijela: nakon nedjelju dana Milena dolazi iz Valjeva, kao potpuno druga osoba, promijenjena onim što je tamo vidjela; Nađa Luković je i dalje zaljubljena u Nijemca; za tih nedjelju dana Beograd je okupiran; Vladimira nema; Vera i Ivanova djeca su kod Najdana; a Vukašin i Ivan su tamo gdje smo ih ostavili na kraju prvog dijela - u kući, kraj knjiga, slušaju povremeno radio-London. I iako sama atmosfera na početku knjige sluti na tugu, i iako sam bila svjesna da slijede strašni opisi rata, mojim omiljenim likovima se dešavaju stvari koje nisam mogla ni zamisliti.

1. Ovo je knjga koja me je najviše potresla od svih do sada pročitanih - nakon osam knjiga o Katićima postala sam vezana za njih.
2. U ovoj knjizi Ćosić prvi put otkriva sebe.
3. Adam Katić nije nimalo Dačić.
4. Nepravda učinjena Bogdanu Dragoviću i dalje boli.
5. Rastanci u knjizi su nepodnošljivi, pogotovo Vukašinov i Vladimirov.
6. Mislim da sam završila sa Ćosićevim knjigama, dosta.

Zbogom, Katići.

 Vi ste Vernik?
 - Jesam.
 A koji je Vaš Bog?
 - Budućnost.
 Budućnost? Ne razumem.
 - Nijedan se Bog ne može razumeti.

[Zoran Tošić · Rating 5 out of 5]

Nakon Vernika, osmog romana Koreni-Vreme smrti-Vreme zla, lični utisak je ovaj serijal zauzima sam vrh među najznačajnijim delima napisanih na srpskom jeziku.
Ako je Vremenom smrti, pogotovo Suvoborskom bitkom Ćosić postavio spomenik srpskom narodu, Vremenom smrti je ogolio zablude komunističkog pokreta u Jugoslaviji, a pogotovo u Srbiji.
Lik Bogdana Dragovića je jedan od najsnažnijih i najupečatljivijih karaktera sa kojim sam se ikada susreo čitajući romane.

[Горана Ђурић · Rating 5 out of 5]

Крај је ове трилогије која је донела много уживања у мој досадни и једнолични живот.
Ако Корени говоре о трагедији породице Катић, Време смрти о трагедији српског народа, онда је Време зла о пропасти идеја у двадесетом веку, коначном сахрањивању последњих верника и идеалиста.
Страдати и умрети због идеје делује нестварно и архаично у тренутку када ово пишем, питам се да ли ми је тај концепт био ближи када сам све ово читала у четвртом разреду гимназије, одмах после Времена смрти и уместо припрема за пријемни. Просто, судбине ових ликова које је створио Ћосић су годинама у мојој глави и када не читам о њима, како године пролазе, тако се они за мене мењају, није ми иста Милена, нити ми је исти Иван, Петар или Богдан, какви су били на првом читању.
Овога пута, моји омиљени ликови су Петар Бајевић и Нађа Луковић.

[Jelena Barušić · Rating 5 out of 5]

Svi mi volimo Ivu Andrića.
Ali za sada ovaj roman mi je najbolji sa naših prostora.
Borba do kraja.

[Danijela · Rating 5 out of 5]

~ Zlo, budi moje dobro. ~

~ Život je bojište, čovek je meta, svi gađaju u centar, u srce. ~

~ Knjige čitaj sporo, a o ljudima ne presuđuj brzo. ~

~ Poštovanje smo dužni samo ponekom. A ljubav svakom ko nas je voleo. ~

~ Čovek ostavlja sebe svuda gde je voleo. Onoga koga volimo, uvek možemo naći tamo gde smo zajedno bili. ~

~ Tužno je to, moj Dragiša, da ti u ovoj nesagledivoj nacionalnoj katastrofi želiš da budeš nacionalni voda. Ti veruješ da je nastupilo vreme vođa, heroja, pobednika. A ovo je za nas opet - vreme smrti. ~

[Milos Radosavljevic · Rating 5 out of 5]

Патња спаја људе и учвршћује њихова пријатељства и непријатељства. У овом роману патња прожима све учеснике и спаја их на понекад неочекиване начине. Ивану Катићу, Богдану Драговићу и Петру Бајевићу судбине се преплићу и увезују у нераскидиве човорове управо преко својих мучитеља и мрзитеља, преко Вујковића, Пфајфера и Граса, преко Главњаче и централе Гестапоа у Београду. Најбоље је узалудност своје животне борбе и своје највеће заблуде описао Богдан током мучења од свог некадашњег великог пријатеља и саборца тзв. Друга Јаког, човека кога је управо он учланио у партију, током партизанског мучења у општинској згради у "ослобођеном" Ужицу, када је том Ђури Вишњићу рекао да се он и Рудолф ни по чему не разликују од српске жандармерије и Гестапоа и горе наведених иследника и мучитеља! Богдана је тада у партизанском стилу као највећег непријатеља партије зајахао и најбољи пријатељ њоговог сина Владимира, друг Корчагин односно Мишко Пуб, све то чинећи апсолутно несигуран у исправност својих поступака, ломећи се у себи о томе да ли је тај комунистички првак и некадашњи члан централног комитета, отац његовог пријатеља, чика Богдан, заиста издајник како то партија тврди. Верник 1 и Верник 2 (уколико се чита лагунино издање) остављају утисак горчине у глави, уколико бих морао да бирам боје за комплетну причу прожету кроз целу трилогију (Грешник, Отпадник, Верник) морао бих да изаберем неколико нијанси сиве и на крају најтамнију црну, толико проливене крви, патње, толико мржње зарад узалудних циљева, толико неправде и на крају свега смрт, ништавило и безнађе. Иван Катић је на крају схватио да је можда једина нада за овај свет та доброта Адамова што га је извукао из Славковице пред четничким Војводом и тако спасио јавног шибања, и доброта Гојкова који се успротивио ломљењу Вукашиновог штапа приликом његовог хапшњења и одвођења у логор на Бањици.

[Marina Marić · Rating 5 out of 5]

Razgranata mreža špijuna sa svih strana sveta se sjatila u Jugoslaviju pred sam početak bombardovanja. Drugačije nego smo mi učili u školi se navode razlozi za potpisivanje Trojnog pakta, rušenje namesničke vlade i demonstracije 27. marta. Ovaj prvi deo se završava sa prvim danima okupacije Beograda.

[Boris Laketić · Rating 2 out of 5]

Vernik nastavlja Otpadnika u istom duhu. Postoje neki novi elementi u postupku, nažalost neuspeli: "natprirodni" fenomeni (zlokobna predskazanja), uvođenje autora romana kao ličnosti/aktera u narativni tok. Pametovanja Vukašina Katića nad svim i svakim postaju prilično iritantna, zato što je sasvim jasno da u njima progovara Dobrica Ćosić, i to sa mudrošću generala posle bitke, a bez istinskog vizionarstva. Prilično razočarava niskost Ćosićevog ideološkog animoziteta u slikanju Dragiše Vasića. Milena ostaje definitivno najdublje i najuverljivije profilisan lik i po tome upadljivo odudara i od Petra i od Bogdana, glavnih muških aktera, koji se samo u slabim i retkim proplamsajima pomaljaju kao profilisane ličnosti. Čak pomišljam da delove romana o Mileninim intimnim mislima i osećanjima i nije pisao sam Dobrica Ćosić nego njegova supruga Božica. Pravih sublimnih momenata u romanu nema.

Sve u svemu, Vreme zla je solidan i zanimljiv žanrovski roman, sugestivno ispripovedan, bez dubljeg misaonog i emotivnog zahvata (iako obiluje refleksijama o istoriji i ljudskom životu i sudbini).