Istoriju jedne nacije ne čine samo sećanja na sudbonosne bitke i velike heroje. Zanimljiva istorija Srba u 147 priča beleži i osvetljava one događaje i pojedince za koje u zvaničnim hronikama često neopravdano nije bilo mesta.
Kratke i upečatljive priče iz ovog svojevrsnog istorijskog zabavnika dopašće se čitaocima različitih generacija i sigurno će iznenaditi nepoznatim detaljima i interesantnim činjenicama mnoge koji smatraju da dobro poznaju nacionalnu istoriju, književnost i društveno-političke prilike.
Zašto su neki podaci skrivani, ulepšavani ili falsifikovani? Da li je naše kolektivno sećanje ipak uspelo da od zaborava sačuva neke na prvi pogled sitne i neznatne detalje koji mnogo toga otkrivaju? Ko je Miloša Obrenovića naučio da pije viski? Kako je falsifikovan govor na Njegoševoj sahrani? Koji je general naredio prebijanje Đure Jakšića? Kome je Radoje Domanović opsovao majku nad rakom Janka Veselinovića? Zašto su Srbi poraženi na Čegru? Šta je objavljeno u novinama koje su štampane u noći uoči 6. aprila 1941. godine? Koliko je dragocenosti Čerčilov vojni izaslanik ukrao od četnika tokom Drugog svetskog rata? Kako je u Srbiji rođen turizam i otkud nudizam na Savi? Zašto vozovi u Srbiji kasne?
Odgovori na ova pitanja i još mnogo zanimljivih i manje poznatih istorijskih podataka koji dopunjavaju zvaničnu istoriju Srbije nalaze se unutar korica ove knjige.
Ako je verovati mojim unosima na Goodreads-u, ovu zbirku 147 kratkih priča (svega 1,5 strana po priči) čitam još od maja ove godine. Kako sam odmicala kroz knjigu, sve manje su mi prijali veliki skokovi u vremenskim periodima, temama i događajima. Taman se upoznaš s nečim, poželiš saznati više - idemo dalje u potpuno suprotnom pravcu/periodu! Pravi izazov za nekoga sa slabim fokusom, poput mene.
Ipak, privela sam čitanje kraju (uz poneko preskakanje), pa URA za mene! Poglavlja koja se bave istorijskim ličnostima bila su mi najzanimljivija, posebno ona o pretečama modernih biznismena—kako su slobodno osiromašili narod i kako se o tome danas retko govori/zna.
Ostale priče o različitim događajima i inspiracijama bile su kao mačka u džaku. Kod nekih nisam mogla razumeti zašto su uopšte izabrane, neke su preopterećene suvoparnim istorijskim činjenicama, kod nekih je zbunjivao izbor naslova, a neke jednostavno nisu imale nikakav poseban polet. Čim sam sebi dozvolila da preskočim dosadnu priču i pređem na sledeću, čitanje je postalo mnogo prijatnije.
Ukratko, ova knjiga može biti dobar početak interesovanja za neke istorijske teme.
Већ сам имала прилике да шетам руку под руку са Момчилом Петровићем у прошлости нашим просторима. Било је то у његовој књизи Српско православље и та шетња ми је пријала. Сад већ стари знанци, као читалац, без размишљања сам похиталa у загрљај и новом наслову Историја Срба у 147 прича. Ова шетња је нешто дужа, јер нас аутор води у разне историјске слојеве и времена, али је зато и динамичнија. Док се налазите на Ловћену у Његошевом маузолеју и пребирате по списима да ли је његова мајка баш изговорила или није речи које сада знају сви интернет трагачи, нисте ни свесни да сте на Чукур чесми и гледате полицијски извештај...
Није само добар истраживачки рад оно што краси овог аутора, већ његова моћ расуђивања и повезивања са будућношћу. Знате да је баш тај инцидент код Чукур чесме измислио Јован Ристић, изасланик у Цариграду и то из разлога из којих данас сви осим нас врше пропаганду како би нешто постигли. Начин на који Петровић руши митове је подстицајан, није деструктиван ни мало. Он је попут доброг педагога који уме да води ученика у само нове победе. Зато му се можете слободно препустити. Ово јесте историја, али забавна. Ово су приче које је аутор испричао, а опет нам дао могућност да их сами надоградимо. Даје нам могућност да историја стварно буде учитељица живота.
Као што је један од мотива за књигу Српско Православље била едукација народа који је деценијама био под атеизмом, а онда кад су добили слободу вероисповести прешли у ко зна коју крајност. Тако мислим да је разлог и овог дела да нас научи да све успоне и падове носимо поносно на својим плећима, јер су наши и да мудро учимо из сваке погрешке или правог потеза. Како би нас вратио из историјских заблуда било које стране, љубављу према себи и својима је заголицао многе занимљиве теме.
Шта су све руски емигранти донели у Србију? Ко је први регистрован наркоман у Србији? Занимљивости о Милошу Обреновићу... Да ли можете да замислите Србију и у њој само четири Кинеза на попису становника? Знам да је то тешко, још ако ти Кинези нису власници робних кућа 😁 Један од тих Кинеза се заљубио и венчао Габријелом Леви, имућном београдском Јеврејком. Крштењу њихове ћерке је сам Нушић требао да кумује, да га смрт није омела. И није само леп однос према Кинезима негован у прошлости, постојала је и грчка државица у само једном селу у Војводини. И од тих Грка нема више ни трага, ни гласа, сад су тамо колонисти из Босне, а место се сада зове Маглић.
Још пуно занимљивости је Момчило Петровић пронашао и објединио у овом занимљивом и веома поучном делу. Ја сам уживала и већ првог дана сајма обрадовала себе, а вама препорука да још мало ових дана искористите у вашу корист. Сигурна сам да ће вам овај наслов пријати у предстојећим хладним данима и бегу од свакодневнице.
Збирка сензационалних кафанских прича, урбаних легенди и извода из жуте штампе упитне истинитости о више или мање познатим личностима из историје. Читати на личну одговорност.
Ovu knjigu treba pročitati iako niste iz Srbije ili iz Beograda, jer pruža mnogo zanimljivih podataka: Izmišljeni govor na Njegoševoj sahrani, Ajnštajn, šašavi Marićev zet, Pobratimstvo milijardera i kafedžije, Kad je štampa bila slobodna, Prvi registrovan narkoman... Kratke i zabavne priče, najbolji deo mi je Sedam priča o slikarima i vajarima. Velika preporuka!
Knjiga je fantastična, i svako ko voli srpsku istoriju treba da je pročita. Jedino što bih zamerila je što neke priče deluju skraćeno za potrebe očuvanja firmata. Nekad je prosto previše dešavanja, mesta, ljudi da bi priča lepo "legla" u dve strane. Svakako, topla preporuka.