Од оваквог типа књиге очекујем само примитивно задовољење потребе да зли схвате шта су урадили и горко пате, а добри и напаћени добију живот какав су заслужили. У том случају би се могле опростити све стилске несавршености.
Крај ове књиге је тако близу, а тако далеко од тога. Уместо предивног живота са својом пријатељицом и заштитницом, анђеоско дете бира да се врати у злостављачку породицу свог ујака јер је њима ПОТРЕБНИЈА. Они се наводно кају, али стварно не видим како жена која злоставља и запоставља своје рођено дете зато што није лепо, може да промени однос према ћерки своје заове, само зато што је ова замало умрла.
П. С. Контекст времена није довољно оправдање да ујак не зна какве је роспије довео у кућу (жена и дадиља) и генерално да га боли уво за васпитање своје болесно пакосне деце.
П. П. С. И даље боље од Полијане.