Ubistvo s predumišljajem

by Slobodan Selenić

Nekad ni dve ljubavne priče, kao što je slučaj u Ubistvu s predumišljajem, nisu dovoljne da bi se našao izlaz iz istorije. Zaronjeni u nju, nikada svojom voljom, Selenićevi junaci istoriju razumeju kao dosuđeni svet o kome se još samo može ispričati svoja priča.

Gojko Božović

U čitavom svom književnom opusu Selenić daje opis istorijskih događaja i iskustava zajednice koja se tiču posledica istorijskih promena u Srbiji... U poslednjem romanu, Ubistvo s predumišljajem, Selenićeva pažnja se okreće posledicama sloma Jugoslavije i ratovima devedesetih godina 20. veka.

Dejvid Noris

Genres: Fiction, Serbian Literature

244 pages, Paperback

First published January 1, 1995

About the author

Slobodan Selenic was one of the greatest literary talents in Serbia of recent times. His novels such as Prijatelji ("The Friends") and Ocevi i oci ("Fathers and Forefathers") and plays such as Ruzenje naroda ("Spiting the Nation") and Knez Pavle ("Prince Paul") have dominated the last 15 years in Belgrade.

His chief preoccupation concerned the coming to power of the Communists in 1945 and their destruction of the economic, political and cultural life of his country. Describing the fabric of Serbian society before the Second World War he painted a picture of a fledgling democracy struggling to emerge in Europe and leave behind the legacy of Balkan primitivism. His Belgrade of the 1920s and 1930s is a city in development. Paved streets are taking the place of mud and cobblestones, while men educated in Western universities are striving to replace the notional myths of the largely peasant population by more rational ways of thinking.

Always a realist, both by intellectual constitution and in his narrative designs, he never lost sight in his fictional world of the fact that these changes are difficult; and his characters frequently bear the imprint of two worlds. They are caught between the European future and the weight of the Balkan past, trying to balance them. His works present the need to confront the truth of history and to build an honest patriotism which respects the patriotism of others. He sees this vision destroyed by the arrival of the Communists in whose collectivist ideology there is no room for the kind of individual integrity on which his characters construct their goals.

In the last few years he witnessed the re-emergence of similar powers in his native country. As he blamed the Communists for blocking the development of civil society, so he blamed the present Serbian nationalist forces for a return to a false ideal of a "folksy" culture.

More than this, in his last novel, Ubistvo s predumisljajem ("Premeditated Murder", 1993), he presents the irrationality of the present wars. The narrative is set at the end of 1992 in Belgrade under sanctions, with student demonstrations against the government and its policies. He juxtaposes these scenes with scenes from 1944 with which he sees unmistakable parallels. The work closes on a battlefield in Croatia at the beginning of 1993 and the recovery of the corpse of a Serbian soldier from the Krajina region. His meaningless death says it all.

Selenic studied drama at the University of Belgrade, including a stint as a postgraduate student at Bristol University in the 1950s. He was later appointed as a lecturer and then professor of his subject, posts which he combined with his literary activities. He was politically active in the Depos organisation supporting the candidature of Milan Panic against the incumbent Slobodan Milosevic towards the end of 1992. Disappointed by the collapse of the opposition movement in Serbia, he refused to wallow in despondency, believing that there would be a better future for his country.

Selenic's general outlook and his easy tolerance made him many enemies amongst nationalists at home and in Croatia. It also made him many friends amongst like-minded people. His company was sought by diplomats and other foreigners arriving in Belgrade trying to understand the present Balkan situation.

It is ironic that his early death from cancer came at the time when his literary reputation is about to spread. The publishing house Harvill is planning the publication of his last novel in English translation for next year. The author both as a human being and as a writer, in himself and in his fictions, offered a ray of hope otherwise absent in these evil times.

David Norris

Slobodan Selenic, writer: born 7 June 1933; died Belgrade 27 October 1995.

By David Norris

Reviews

[Katarina · Rating 5 out of 5]

Ne znam kako, ali uspela sam zaobići i ovaj roman i njegovu adaptaciju sve do sada. Selenićeva umešnost, spretnost s kojom tako lako, grubo i delikatno istovremeno, barata jezikom je fascinantna. Opije čitaoca stilom i pred njim oživi teskobu svake epohe o kojoj piše, verno i precizno iznoseći svu gnusobu ratova, pogibija i ideologija.

Radujem se našem ponovnom susretu u svetu mašte i zbilje kroz koju će, bez sumnje, da me vodi kao i sada - red po red.
Pasus po pasus.
Stranicu po stranicu.

Prikaz je na blogu: https://totallyrandombyc.blogspot.com...

[Olivera · Rating 4 out of 5]

Gledala sam film barem deset puta pre nego što sam je po prvi put pročitala, a opet me priča udari svaki put.

[Slobodan · Rating 4 out of 5]

Meni druga po redu Selenićeva knjiga. Jasna je povezujuća nit sa ipak daleko boljom "Očevi i oci". Budući da je ovo njegov poslednji roman, pisan uveliko po početku besmisleno razornog raspada Jugoslavije, pisac pravi paralele sa II sv.r. (i periodom neposredno nakon njega) i tragične sudbine svojih junaka blisko vezuje za turbulente društvene događaje tih epoha. Neoprostivo strog prema "novoj boljševičkoj eliti" ali i prema vanvremenskim zabludama svog naroda.

Ono što je "paralo uši" je Selenićev pokušaj da nekim prostim jezikom i slengom dočara govor beogradske omladine ranih 90-ih. Nepotrebno (samo)srozavanje inače fantastičnog deskriptivnog stila koji odlikuje njegovo pisanje.

[Горана Ђурић · Rating 4 out of 5]

Књига је о нестајању грађанског друштва у Србији/Југославији. Као и у осталим књигама(које сам ја прочитала) од Селенића, свет је подељен на предратну београдску аристократију, која познаје класичну књижевност, античку историју, модерну и сваку другу уметност, али не зна како да себи обезбеди дрва за огрев или топли ручак, са друге стране налази се обичан сељачки српски народ, обично у лику мушкарца, човека из народа, коме су све симфоније исте, не мари за падеже и томе слично, али се одлично сналази у послератном Београду, терору и безумљу нових власти, јер је он сам та власт. Ови нежни старобеоградски принчеви са Сењака и сурови партизански јуришници долазе у додир на разне начине, али обично посредством девојке која је рођена у предратном Београду у неким најфинијим чипкама, али је одлучна да истраје и у новом свету који јој се гади.
Четири звездице јер ја све то волим да читам, иако ме нервира...

[Margarita Nikolajevna · Rating 3 out of 5]

3,5/5

[Nevena Nevena · Rating 5 out of 5]

Свис они, моја Јело, свис они, и Ставро, и Крсман, и Јелена, и Јован, сви из ове наше књиге, свис они несретници у злу времену.

Клисура једнога друштва, стара младост и млада старост, припадници једног истог народа и једне исте културе који се не разумију, сударају као кегле, пуцају попут балночића у пјени од несјечених, неравних ноктних плоча вишег циља, новог свијета, "а сви су тако живи били!" Сукоб генерација запажа се у језику, који чини идентитет свакога лика и нит која повезује припаднике исте културе, а онда их раслојава на класе, сталеже, странце у споственом дому, диносаурусе.

"Речи се, чим спадну с мојих усана, расипају криве. Не старе само људи, знате. Старе и речи. Рађају се изнова, обликом неизмењене, али смућкане са новим подзначењима, другачије тежине и промењеног молекулског састава."

Констатује Којовић, објашњавајући шта су четрдесет и неке значиле лексеме "партизан" или "озеблина". Напосљетку се, пред изговореним запита: "Може ли човек разумети време у којем није живео?". Јелена, иначе студенткиња драматургије, упитаће старог пријатеља њене баке, о чијем љубавном животу пише, поједниности из њеног живота, о којем зна толико колико јој података пружа једна пластична кеса на дну ормара - је ли била са својим братом Јованом у љубави, зашто су комунисти оптужили њеног очуха Ставру и које околности ће нагнати "порцуланску сењачку лепотицу Јелену" да се преда "правди са планине" - мајору Крсману Јакшићу. Слиједи Јованова "свест о ружичастом", о томе како је најприје познао Јелену, па онда себе, и како су, без оца који показује љубав и одвећ мртве мајке, створили симбиотичку блискост у коју нико није могао заћи нити је разумијети.
"Хоћу да видим како неизговорена стварност изгледа када се претвори у речи", отпочиње своје писаније, о њиховој тајној вези, о Јелиној бјелини која блиста у мраку, мирису поморанџи и чоколад-бомбона са ликером. "Свет ми се измицао испод ногу. Пипао сам ножним палчевима да ли је још ту." Јован неће или не може допријети до Јеленине наводне љубавне везе са Крсманом, јер они су супротности, они се боре једно против другог, он је представљао оличење свега што су Јелена и Јован мрзили. Крсман - смрт и Јелена и Јован са друге стране шаховске табле.

"...све се претвара у колоплет најразличитијих перспектива, у "рашмонијаду" која негира постојање арбитрарног и ауторитарног центра - свет непрестано измиче, јер је у свом бићу различит."

"Врста њиховог тајног општења опире се језичком опису јер се обавља знацима који су финији од језика, више су зрачење него порука, пре су трептаји тела него покрети ума. Паучина, она најфинија, најтананија, заправо невидљива паучина на речима, покретима и погледима."

Али Јован наизглед узмиче пред смрћу, од тога се претвара у монструма и отуда његово сексуално насиље према Јелени, то је све, крај тунела. "Додирујемо, стих и ја, нешто тврдо, неко дно." Јован је паметан, лијеп и бескористан као маховина, заједно са Јеленом у сукобу са Крсманом, они представљају јалову супериорност образоване госоподе јер "Лоши ђаци светом владају". И та паралела љубави између Јелене и рањеног артиљерца Богдана која прати исход, као да се и занима за свијет од прије педесет година да би се у њему огледало. "Не могу да мислим о нашој љубави, Јело, а да истовремено не мислим о смрти." Владислава Рибникар запажа да су "ликови затворени у свету властитих наративних истина", а самим тим и "непоуздани сведоци" свога времена. Непоузданост наших знања о прошлости. Релативност истине. Којовић је једнин остао непромијењен, "диносаурски држи своје идентитетске вертикале". Све је премостиво, све разлике, њих прераста љубав, само непремостива остаје "мотивска константа немогућности постизања личне среће у злехудом времену.". Читате, знате да ћете и послије читања изаћи у свијет као да се ништа није десило, али бол се кумулира у вама, стишћете шаке док не направите ране, осјећате пару која вам иде у лице док замишљате како Јелена кува супу, а Којовић каже: "Не памтим кад је мени, старом бећару, последњи пут неко скувао супу."
"Пружило се Јованово тело, као да хоће да препречи улаз непожељнима", пуцањ у промјену, у Крсмана, и у себе. Безизлазност на путу пропасти. "Ми ћемо сахранити и Крсмана Јакшића", да бар хоћете, Јело!

"Свако умире сам. Страх од смрти није највеће зло које би могло да задеси човека. - као да каже Селенић. Коначност смрти је много страшнија. Живот се не осврће на мртве; поражени не пишу историју."

[Milan/zzz · Rating 5 out of 5]

Slobodan Selenic published the last of his six novels in 1993 in Belgrade, where he died two years later. In ’Premeditated Murder’, he spins out two strands that are both parallel and intricately intertwined. One is the story of a young woman named Jelena trying to hold her life together in Belgrade in the terrible year of 1945, “a dark era of ruination”. The second is the story of another Jelena, the granddaughter of the first, as she tries to hold her life together in Belgrade in the terrible year of 1992, in another dark era of ruination.

The younger Jelena has found a cache of letters and papers that belonged to her grandmother, who died in a sanatorium in 1950. In a city preparing for another senseless and barbaric war, she meets a wounded young soldier named Bogdan Bilogorac in a park. She names him Bonehead and takes him home to take care of him. With Bonehead's help, Jelena tries to assemble a book about her grandmother out of the “patchy, accidental trinkets” she has found, and “Premeditated Murder: The Love-Life of My Grandmother Jelena” is the result.

The first Jelena was beautiful, intelligent, educated, aristocratic, and stubborn as a bulldog. The second Jelena is plain, spottily educated, crudely outspoken; her friends call her “Bulika”, short for bull terrier, because she has that kind of loyalty, stubbornness, and guts. The two women are totally unlike each other in every superficial way, the same in everything that matters. Both women are heroic in worlds that do not recognize heroism, worlds where heroism doesn't make any difference anyway.

’Premeditated Murder’ is an amazing novel no reader will be able to forget, no matter how much he might want to - an angry, powerfully emotional, and profoundly pessimistic book.

[Dusica · Rating 5 out of 5]

Although better if you can read it in Serbian language, the translation does it justice. Recommend the book to anyone interested in Serbian history and culture. Movie interpretation is great too.

[Mirjana (Mirjana_bere) · Rating 5 out of 5]

To je moje prvo srečanje s Selenićevim opusom, a ne bo zadnje, žal pa je le eno od njegovih del prevedeno v slovenščino.

Ubistvo s predumišljajem ali, po slovensko, Naklepni umor ima podnaslov Ljubezensko življenje moje babice Jelene.

Vnukinja, prav tako Jelena, ki babice ni nikoli poznala, najde nekaj babičinih zapiskov in pisem, ter se odloči raziskati preteklost. Zgodba o dveh Jelenah, babici in vnukinji, ter njunih ljubeznih ima tudi to paralelo, da se dogaja ob dogodkih, ki so imeli ključni pomen za Srbijo - druga svetovna vojna in vojna v 1990ih letih.

Selenić pokaže pomen zgodovinskih prelomnic za ljudi, ki niso bili zagovorniki ne ene ne druge strani. Čeprav je tema težka, je v njej tudi veliko tipičnega beograjskega humorja, predvsem igre z besedami in neobičajnih metafor, ki še povečajo užitek pri branju.

[Daniela · Rating 5 out of 5]

Neizbežno je reći, da je Selenić uspeo da sa tolikim umećem prikaže dva različita sveta, različite stilove i tako raznolike likove.
Ova knjiga prožeta je teškim temama i ljubavnim pričama koje su, kao i sve ostalo, podjednako važne.

"Badava razum. Dok Jeja plače, veze sa njim su u prekidu. Jedino što znam jeste da bih sve učinio, i najveću ludost, samo da plač zaustavim. Odmah. Dok ne poludim."

"Nema meni života bez tebe. Ni tebi bez mene. Sami smo, nas dvoje, na svijetu. Samo jedno drugog imamo."

I za kraj, želela bih da ovde ostavim deo koji je mene doslovno slomio.

"Daće Bog, lepi moji momci, i vas će vaši jednog dana pronaći, kad završi ovaj jebeni rat, pa u rodnu crnicu odneti. Ja bi vas, sinovi moji, očinjega mi vida, sve preneo sam, jednog po jednog bi nosio, na leđa, ako treba, kada bi znao di ste i odakle ste, taki mladi i mrtvi. Ali ne znam - reče, i tu stade ridati."

[Katarina Knežević · Rating 5 out of 5]

Selenić. Kakav pravični gadarski stvor. Kakav uzavreli, tihi genije. Od samog početka me je pridobio - prvom rečenicom! Eknolidžmentnom! Nizao je ono svoje, tkao priču drukčiju od svih drugih, pa zamandaljivao sve što se može zamandalisati. Likovi su bolesno dobri, njihovi načini govora, ne želim ni da pričam. U isto vreme humoroističnih namera, a s druge strane učmalost teške tragedije srpskog naroda u Drugom svetskom ratu. Proza, fenomenalna. Priča, da ostaneš bez reči. Jel bi moglo kod nas da se prevede speechlessness? Valjda bi moglo, bezrečnost. Na početku same priče je toliko bio komedijaški nastrojen da sam se DOSLOVNO cerekala. A ono što je najjače od svega osećaš tu potrebu za smehom iz tragedije, iz pogubne tuge toga doba, iz tužne istine. Razmišljam i kako da opišem njegov stil pisanja. Ovde je bivakarce bilo manje onih višerednih miropomazanih, demonskih rečenica, ali je dokazao i da svojom eliptičnošću udara pod slabinu. Kad pomislih da se muška greek god physic ne može dosledno opisati dođe Selenić i usere sve moguće i nemoguće opisnosti.

"A on zna da ima telo taman koliko i onaj Karavađov Isus koga skidaju sa krsta. Slika-boli glava! One žene što ga skidaju, znaju pizde da drže prelepo muško meso u rukama, znaju to čak i muškarci koji prizor gledaju, a Hristos o tome-pojma nema. Tačnije-mamlazu to potpuno svejedno. On sami duh, kao. Telo ga ne zanima. I stvarno taj manđogati, Karavađo, baš to naslikao: svima žmarci niz kičmu, osim blesavom božjem sinu koji ih izaziva. Tako i kreten. Ima telo ko bog, a i ne zna da ima telo. Ne zanima ga. Nemaran. Boli kretena uvo što je, golišav, lep ko Karavađov Isus na Golgoti."

Ne znam šta da kažem, evo, ne znam. Još paradira krasnorečivošću, degenerik. Nije mi jasno kako je tako zanemaren. Zašto i zbog čega? Iskreno, ovo da izađe iz pisaljke i to srpske, teško, a opet mogućno. Na kraju skenja i sebe i mene i srpski rod i svaku srpsku majku, ženu ili sestru. Bukvalno suza. Suza. I to gorka. Stoji onaj papazjanac Vidosav nad rakama naših predaka, stoji i glagolji.

"Daće Bog, lepi moji momci, i vas će jednog dana pronaći, kad završi ovi jebeni rat, pa u rodnu crnicu odneti. Ja bi vas, sinovi moji, očinjega mi vida, sve preneo sam, jednog po jednog bi nosio, na leđa, ako treba, kada bi znao di ste i odakle ste, taki mladi i mrtvi."

Selenić je gas. I biti će, zanavek.

[Nataša · Rating 5 out of 5]

Ok, sviđa mi se Selenić. Sviđa mi se i jezik u njegovim delima, jer su likovi u stanju da me iznerviraju svojim načinom govora.
A narod i sloboda... Čudna je to zajednica i shvatanje naroda u njoj.

[Clumsy With Words · Rating 3 out of 5]

I rasplaka me na kraju, ali mi kao celina nešto nije leglo.
Valjda najviše način na koji se Bulika izrazava, koji mi je ne samo stran, već i ponekad necitak. Čitam delove iz 1940+ i uživam, dodje njen “moderan” beogradski i ne znam šta je pisac hteo da kaže.

Konceptualno doduše, 4/5

[Горан Дакић · Rating 5 out of 5]

Ode kreten. Nepoljubljen. Kriv.

[Jovana Palavestra · Rating 5 out of 5]

Unlike "Fathers and Forefathers", Selenic's book which raised many questions that made me reassess even the firmest of my beliefs (which, at times, was a very painful process), "Premeditated Murder" was a lighter read. But this, in no way, means that the book itself is a light read. On the contrary.
There are two time frames to this story - one, set in Belgrade during the final years of the WWII, and the other, set also in Belgrade, during the equally tragic year of 1992. Jelena Panic is a student of dramaturgy and one of the rare rays of sunshine in the otherwise grim Belgrade of the 90s. With the help of a wounded soldier from the Croatian front Bogdan Bilogorac whom she happened to find sleeping on a park bench, she is trying to write a book on her grandmother's love life, finding bits and pieces along the way which will reveal a rather macabre story of a love triangle in a "liberated" Belgrade where one act or ill-chosen word could get you imprisoned, or, more likely, killed. Communism and its devastating effects on Serbian society had always been a favorite topic of Selenic, but in this book, his biting criticism is a bit toned down compared to "Fathers and Forefathers", focusing more on the emotional aspect of the story. His characters are realistically portrayed, and, with the exception of Jelena and Bogdan, they are really difficult to like with all their intellectual snobbishness, bourgeois vanity and feeling of supremacy. Nonetheless, they are real. And his Belgrade of the 90s is also real, starting from the student antiwar protests and rallies, the effects of sanctions and warmongering to overcrowded busses and ever helpful health officers. Although this book is rich with humor (there were plenty of LOL moments for me), this isn't a feel-good novel. Be forewarned. And prepare tissues, you'll need them.

P.S. I would also like to recommend the movie based on this novel. In my oppinion, it is one of the rare instances where a movie does a book justice.

[Nemanja Lalic · Rating 1 out of 5]

Roman je nastao devedesetih. U to vreme je bilo popularno da se podilazi nacionalizmu, a da sve što je bilo jugoslovensko da bude nešto gadno i pogrešno. I to Selenić radi vrlo često, posebno kroz Kojovićevu naraciju u prvom delu knjige. Stiče se utisak i da je Beograd kao okupirani grad bio bolji nego kao oslobodjeni, što je sigurno nebuloza. Ali eto, bilo takvo vreme i popularno da se bude kontra Jugoslavije, pa makar i na strani djavola, tj. Hitlera.

Takodje, pisac previše naglašava da su gradjani tu propatili od ljudi sa sela. Previše cinično se odnosi ka ogromnom broju ljudi, potcenjuje ih i podsmeva im se.

Jasno da je to samo knjiga, nije faktografija, ali taj narativ je toliko naglasio da mi smeta.

[Kelly · Rating 4 out of 5]

1992 - Jelena's life with her Serbian soldier lover parallels her grandmother's life in WW2. She find grandmother's diary and searches for the truth in her own life. I think the book will not be appreciated unless people have background knowledge of Serbia and Croatia and their history and war.

[Kunuici · Rating 5 out of 5]

Five decades seem not to have changed a thing in a small Balkan country. The people are different, but pattern of destruction is the same. Interweaving of two stories, each of them with its own shadows. But the shadows, although heavy, are marvelously composed...

[Bojana Janjić]

Prvih pedeset strana

*Prvih 50 strana je moj čitalački metod. Lično smatram da svakom autoru vredi pokoloniti 50 strana pre odluke da li ćemo knjigu čitati ili ne. Na osnovu tih prvih 50 strana nastaje i moj čitalački dnevnik, kroz koji beležim te dragocene prve utiske, zapažanja, konstruišem horizont očekivanja i na kraju - donosim odluku da li knjigu želim da čitam dalje.

GOODREADS ne daje da pišem ocenu za nepročitanu knjigu, pa pravim ovu ogradu - Ovu knjigu u trenutku pisanja nisam pročitala.

Ovo nije moj prvi susret sa Selenćevim najpopularnijim romanom. Barem za mene najpopularnijim. Ne mogu da se tačno setim kada je snimljen film prema ovom romanu u kome glavne uloge tumače Branka Katić i Nebojša Glogovac. Ali se filma sećam, i sećam se izmena koje je film napravio, a tiču se poslednjih scena. U tom smislu, romana se sećam i ne sećam, a iz filma se sećam nekih rečenica i nekih scena. I naravno - spojlera.

Ružičaste vunene čarape pojaviće se kao tragički znak raspoznavanja na kraju ovog filma i ove priče. U romanu valjda tako nije bilo. Videćemo.

U tom smislu, sižea romana sećam se nekako ovako: imamo dve paralelne ljubavne priče, jednu u smiraj Drugog svetskog rata, drugu u osvit rata u Bosni. Jedna je dekadentni ljubavni trougao a druga je nekako naivna, životna ljubav, ona u kojoj muškarac bira rat čak i ako to znači gubitak žene koju voli.

U tom svetlu, ono čime roman zaista iznenađuje čini njegova izuzetno složena postmodernistička struktura koja je ipak jasno i lako predstavljena. Roman se otvara kao osvešćeni, postmodernistički tekst uronjen u stvarnost devedesetih, rata u Bosni, demonstracija i štrajkova koji "cure" u romaneskno, fikcionalno tkivo pronađenog rukopisa. Čini se, na prvi pogled vrlo jednostavan: studentkinja dramskih umetnosti pokušava da ostvari roman o ljubavnom životu svoje pokojne babe na osnovu prepiski i dokumenata pronađenih u ormanu.

Ono što je zapravo dobijeno je jedan polifoni roman u kome će se direktnim glasovima javljati različiti likovi, birokratski suve i cinične sudske prepiske, svedočenja, pisma, dnevnici izukrštani tragičnom i gorkom sadašnjicom koja je data kao specifičan asocijativni dnevnik stvaranja, pravljenja ovog romana.

Pripovedna pozicija deluje maltene klišeizirano: mlada autorka piše roman o pisanju svog romana usput komentarišući svoj književni postupak, svoju društvenu sadašnjost, preslikavajući svoj život i babin kao neku mustru. Ova autorska pozicija je samosvesno i priznato duboko iskrivljena i baštini niz autopoetskih komentara koje možemo da pratimo - od navodnog odustajanja od normiranog književnog govora u korist nečeg nepravilnog i "lepšeg" do spiritus movensa, muškarca u centru kreativnog delovanja koji "kumuje" izgradnji romana.

Autor pribegava višestrukim mistifikacijama krijući pravi kompozicioni sklop i rad na ovom romanu iza priučenog, metodološki hvalisavog i za moj ukus vrlo naivnog stava o tome da se "roman piše sam" i "da je roman već napisan", a da našoj mladoj dramaturškinji ostaje samo da ga "posloži", da se zahvali i da mu da naslov. Igra autora sa nama tek počinje.

Jezička poigravanja i različitim glasovima tu su i radi direktne karakterizacije likova - a svi su likovi ujedno i pripovedači, pa se naša priređivačica ovde javlja najvulgarnijim i najnasilnijim govorom za koji ćemo vrlo lako shvatiti da je poza koju navodna autorka pokušava da predstavi svojim čitaocima. Vulgarne psovke, izmišljeni sleng, pozajmljivanje uličarskih termina nikako ne pristaju mladoj gospođici, a ona kao da nema ni dobar sluh - pa sleng deluje napregnuto i lažno - za razliku od, recimo, autentičnog govora Bogdana Bilogorca iz Moslavine čije reči padaju nežno i teško i čije "Jelo" poražava i nas i pripovedačicu i u koje se svi zaljubljujemo. O njihovoj igri, odnosu i mitologizaciji govoriću neki drugi put.

Ono što još možemo da saznamo iz prva dva poglavlja, ugrubo gledano tih prvih pedesetak strana: upuštamo se u dva narativna toka koji su kompoziciono organizovani kao upričavanje priče čija je veza porodično stablo. Razvijena je ženska linija, od babe Jelene, preko "gadure" do autorke Jelene, zainteresovane za ljubavni život svoje babe, ali ne i svoje majke. Upadljivo je odsustvo muškaraca u ovoj lozi, pa nam nije baš odmah dato da vidimo, ali može se naslutiti da je tajna babinog ljubavnog života u stvari mitska potraga za pravim poreklom i možda - tragičkom greškom koju kao potomci ispaštamo.

Šta mislim da ću čitati? Sve mi se više čini da ćemo se baciti u potragu za roditeljskim grehom i istragom u kojoj ćemo, edipovski, otkriti da smo (kao crnjanski) sami sebi preci, te da ćemo saznati da li nam je prokelo bastdardsko, rodoskrvno ili kanibalsko. Ovo poreklo moglo bi da ponudi jednu antičku osnovu za tragediju večitog rata u kome muškarci vole i stradaju, a žene vole i prevrću masovne grobnice tražeći ružičaste vunene čarape.

Šta smo bogu zgrešili da nas ovako kažnjava?

[Davor Batinić · Rating 2 out of 5]

Šta reći o ovoj knjizi.
U meni je izazvala jedno podijeljeno mišljenje.
Sama fabula je odlična, stil pisanja, tema također.
S druge strane objektivnost knjige je u najmanju ruku upitna.
Pisac govori o Beogradu pred kraj Drugog svjetskog rata i događajima koji su zadesili jednu bogatu građansku porodicu. Porodica se kao i dotadašnji društveni poredak raspada ju kao posljedica ratnih zbivanja. Prema piscu glavni krivac za to je nova komunistička vlast koja je prikazana u najgorem svjetlu na pojedinim mjestima tako degutantno da se nije mogla ni čitati. Je li pisac objektivan ako nigdje ne govori o okupaciji, zločinima okupatora i domaćih pomagača ljotićevaca i četnika. Normalno je druženje s njemačkim okupatorom koji je učtiv i govori francuski. To je sve ok i jednostavno normalno. S druge strane partizani su najveći krvoloci koji ubijaju i skrnave sve a ovdje su prikazani kroz lik pekara potpukovnika koji je ubio hiljada ljudi. Kada čitam ovakav neobjektivan prikaz mislim da se takav poredak trebao raspusti. Ovo je prva knjiga od ovog autora koju sam pročitao. Možda se u neku sljedeću neću tako razočarati.

[Susanne · Rating 4 out of 5]

I do love a book with a narrator-with-attitude! It’s an entertaining read but deals subtly and powerfully with the shifting of truth for victor and loser in the conflicts of WW2 and the breakdown of the former Yugoslavia. It’s too easy to forget that whilst WW2 ended in 1945 for Western Europe, much of the east of Europe was denied the dividends of the peace and suffered further civil war and/or occupation for decades afterwards. This book draws forward the unfinished histories of the conflicts in Serbia from a different perspective to the Western European-centric view I’m familiar with. Written in the mid 90’s it holds some food for thought for today.

[Matija · Rating 4 out of 5]

Stvarno je umijeće na dvjestotinjak stranica provući jednu sjajnu fabulu uz iscrpan opis vremena i njegovu suptilnu kritiku, turbulentni period istorije i gubitak prijeratne građanske klase. Mnogo teška knjiga o sunovratu porodice, kako zbog promjene političkog konteksta, tako i bratsko-sestrinskih odnosa. Struktura romana i govor (pogotovo Bulikin) koji mi nekako nije na mjestu i na koji sam se jedva navikao čine početak baš teškim. Ipak, vrijedi istrpjeti. Dodao bih i da mi se činilo kao da na dosta mjesta Selenić pretjeruje sa turcizmima, pa se leksički činilo kao da čitam Sremčevo djelosa juga Srbije, a ne o Beogradu od 1939 do 1992 - stoga četiri zvjezdice.

[Tpe za ške · Rating 4 out of 5]

najveća prednost ove knjige je njena komičnost koja toliko, nekada i previše, manjka u drugim Selenićevim romanima. osim toga, nekakav vrhunac je i sam kraj, «epitaf zatrtima», čija se težina zaista, mislim, može prepoznati samo ako je pojedinac čitao «očeve i oce», jer su oba kraja, na neki način, ista, jedna smešten na Sremski front, gde se komunisti vijaju sa ustašama, a drugi u popaljenu Lijepu našu '90-ih. i ta paralela ti samo pokaže da je balkan samo jedna prokletija. pandemonium.
al da. komičnost Bulikinog narativa, sa uobičajenim glatkim i elegantnim elanom Selenićevog pisanja, nosi ovaj roman.
SELENIĆA U ČITANKE!!!

[Milica · Rating 5 out of 5]

Po ovom romanu je snimljen moj moram reci omiljeni film, sa omiljenim glumcem.
Prvi Film sa Glogovcem, koji sam pogledala i u kojem
Sam ga zavolela. Nebojsa, koji je toliko doprineo ovoj ulozi da sam Selenic kao da je za njega ulogu i napisao.
Knjiga je toliko lepo docarala kako razlicito vreme moze potpuno istim recima dati potpuno drugacije znacenje, kako na izgled ista rec moze kroz nekoliko decenija potpuno promeniti smisao.
Velika preporuka za knjigu kao i za film, ovo je mozda jedini film, koji ni malo ne naruzuje pisanu rec vec je svojim likovima i oplemenjuje.

[Djordje Popovic · Rating 5 out of 5]

Još jedno remek delo možda i najvećeg našeg pisca druge polovine dvadesetog veka. Neobjašnjivo snažna, verna i bogata priča. Priča o ljubavi i nedohvatima društvene napetosti koja se jednostavno ne može prećutati. Dinamika i raskoš pripovedanja dovedeni do samog savršenstva.

Dobro je da se možemo obratiti Seleniću svaki put kada nas ovaj sveprisutni talas nadripisarstva i skribomanije obmane i udalji od vere u postojanje kvalitetne srpske književnosti.

[Nina · Rating 5 out of 5]

Jedan od boljih romana koje sam pročitala. Veoma zanimljiva priča, naizgled šaljiva u određenim momentima (kao npr. Kaporove Beleške jedne Ane), a koja s druge strane izrazito prikazuje život u nekadašnjoj Jugoslaviji i kako je ta hijerarhija funkcionisala.

[Tea]

Ne znam kako, ali uspela sam zaobići i ovaj roman i njegovu adaptaciju sve do sada. Jedan od boljih romana koje sam pročitala. Veoma zanimljiva priča, naizgled šaljiva, a koja s druge strane izrazito prikazuje život u nekadašnjoj Jugoslaviji i kako je ta hijerarhija funkcionisala.

[Jelena · Rating 2 out of 5]

Jedan od retkih slucajeva kada mi se film dopao vise od knjige, mnogo vise.

[Ljubica · Rating 4 out of 5]

I liked it.

[Ruza Minić · Rating 3 out of 5]

врло тешко за читање, али добра књига. Добар и филм...на жалост наша тешка, бона и сурова историја и људско страдање...