Dorotej

by Dobrilo Nenadić

„Svega se sećam, naročito našeg prvog susreta. Sve je onda bilo tako neobično: i taj dan, i on, i Mrtvaja vir. Dolazio sam tu mnogo puta i ranije i docnije, ali mi se nikada voda nije učinila tako bistrom i toplom kao toga dana. Bilo je sparno već pre podne i izgledalo je da će po podne padati kiša. Toga se sećam jer sam se dugo dvoumio da li uopšte da idem na Moravu ili da se zavučem negde u hladovinu i da odremam dok omorina ne prođe. Ipak sam otišao jer su proklete muve bile nesnošljive; zujale su mi oko nosa kao oko kakve crknute mačke.
Doroteja sam zatekao na kupanju. Najpre sam ugledao njegovo mršavo kljuse kako kunja privezano za jovu. Kraj kljuseta, na tri-četiri koraka dalje, ležao je samar preko koga je bila prebačena mantija. Vir je bio miran i gladak, sunce je bleštalo po lenjoj vodi. Žmirkao sam, zraci su mi rovali po zenicama, trebalo je da prođe neko vreme pre nego što se naviknem na takav blesak. Poželeo sam da se vratim u polutamu šume iz koje sam izašao na vrelu peskovitu obalu. Tada sam ugledao Doroteja.“

Genres: Classics, Serbian Literature, Romance, Historical, Love

273 pages, Hardcover

First published January 1, 1977

About the author

Dobrilo Nenadić je srpski književnik i diplomirani inžinjer agronomije. Rođen je u Vigoštu kod Arilja 23. oktobra 1940.godine. Do sada je objavio romane: "Dorotej", "Kiša", "Vreva", "Poplava", "Statist", "Divlje zvezde", "Roman o Obiliću", "Polarna svetlost", "Despot i žrtva", "Uragan", "Brajan", "Sablja grofa Vronskog", "Pobednici", "Mrzovolja kneza Bizmarka", "Hermelin", "Gvozdeno doba", dramu "Magla", knjigu novela "Ahilije". Po njegovom scenariju snimljen je film Dorotej 1981. godine.

Nagrade:

* Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu
o za roman Dorotej 1978.
o za roman Despot i žrtva 1999.
* Nagrada Meša Selimović za roman Despot i žrtva 1998.
* Prosvetina nagrada za roman Despot i žrtva 1998.
* Nagrada Zlatni bestseler
o za roman Despot i žrtva 1998.
o za roman Brajan 2000.
* Račanska povelja za romane sa istorijskom temom, povodom romana Brajan
* Biblios, za 2000. i 2001. za ukupno stvaralaštvo
* Nagrada Svetozar Ćorović za roman Pobednici, 2005.
* Nagrada Bora Stanković za roman Mrzovolja kneza Bizmarka, 2006.

Reviews

[Marko Vasić · Rating 5 out of 5]

Uh, kakva romančina. Na svega 260 stranica toliko toga je Dobrilo Nenadić raspirio i obradio; a delovalo je kao lako osvojivo štivo čiji su okviri smešteni u srednjovekovnoj Srbiji. Međutim, "Dorotej" je, ako se pođe i od samog značenja koje to ime ima, deontološko-metafizička drama i materijal koji zahteva potpunu koncentraciju. Prvo je neobičan koncept romana - ne postoji klasičan narativ, već se pripovedanje odvija kroz splet misli i opažanja protagonista, bez naglas izgovorenih rečenica. Na mahove, deluje kao da je u pitanju hrestomatija ispovesti protagonista - sebi, sagovorniku ili bogu. Sam Dorotej se ni u jednom delu pripovedanja nije oglasio. Njegov um se ne otkriva čitaocu. Čini se kao da on ni ne postoji, da je titraj, da je rasut u svakom od pojedinačnih likova koji o njemu razmišljaju, čija razmišljanja čine narativ. Da im je nedostižan, i da mu zavide. Da žele da ga uklone. Razmišljajući o tim stanjima likova - shvatam da je koncept romana sličan Möbiusovoj traci - da upravo želimo da istisnemo iz drugih ono što nam smeta u nama i da se tako pravi neprekinuta nit između težnje i mogućnosti. Kroz te težnje junaka, i na njihovom primeru, Nenadić provlači i obrađuje koncept svih sedam smrtnih grehova. A Dorotej teži jedino ka ljubavi; a jedino mu ljubav - telesna ljubav - nije dopuštena zbog njegovog svešteničkog poziva. Naposletku, kada je na korak do ostvarenja te želje, prekršivši svesno monaški zavet, ta ga želja uklanja sa lica zemlje neostvarenog. Uklanja se pretnja i uspostavlja ekvilibrijum. Život teče dalje.

[Momčilo Žunić]

Na kompoziciono-morfološkom pre negoli na formalnom planu (jer se ipak oseća slatkoća pripovedačko-jezičke unisonosti) može se reći da je "Dorotej" foknerovski kalem, koji izniče iz ukrštaja višeglasovnog "Dok ležah na samrti" i odsutne prisutnosti junakinje "Buke i besa". Istina o glavnom junaku proniče se u prepletima, sučeljenjima i poturanjima različitih glasova*, što u pozadini podrazumeva i mnjenje i njegovo razastiranje, ali, premda uračunava rašomonski učinak, monološko-tekstovna prvenstvena dužnost je da se pomera i razvija sa događajnim, bez obzira na sporadičnu nesaglasnost ili univarijantnost sagledavanja. Uostalom: "Drugi, u stvari, to sam doznao docnije, nikad ne znaju ništa o nama.", a "Lako je brbljati. Reči su ništa. Nigde ne ostavljaju traga."

*Skopčati se to može i porediti sa onim što dolazi jedva godinicu kasnije u školskom programu: kako puštanje lošeg glasa utiče na sudbinu Zone Zamfirove. Razlike u poetikama glasina.

Naplavina spletki, klevetanja i klepetanja, pa tek onda glasina i glasova o Doroteju, odnosno  glasova unutar "Doroteja" u vantekstovnoj ironiji prelila se kao dvoguba moralna sablazan preko okvira knjige, postavši klevetnički povod(anj). Izgleda da se u pećini nečitanja i(li) skitu nesuvislog čitanja, dođe mu na isto, zaboravilo na narečeni put mladog Dositeja, prozu srpskog realizma (Jakšić, Glišić, Ranković, Sremac i Matavulj, poslednji u unekoliko drugačijem konfesionalom ruhu), do modernijih stvaraoca poput Andrića i Selimovića - svi bili i ostali u srednjoškolskom programu - da bi se, kada ono što u delu ustvrdi jedan od likova ("mantija ne leči pogano ljudsko srce od niskih želja") bude izgovarano ili uprizoravano, farsično zaprepašćivalo nad odavno upražnjavanom slobodom. Otud je "Dorotej" kurikulumska strela koja možda dospeva malo ranije (ne bi se reklo i preuranjeno) u odnosu na gorepomenuto, da bi u istodobnoj godini bila kontrapunkt visoko kultivisanoj ujedno i visoko ideologizovanoj srpskoj srednjovekovnoj književnosti, senčeći je narodskim crtama, bahtinovski izokrenuto. Drugo je pitanje ima li ovde "u jednom užasno nesrećnom svetu od koga samo vapaj dopire" i na koliko mesta smehovnog ventila...

Sa plotske strane sablazni, ako se jednostavno izvede saborište glasova = dvanaest muških naprema jednom ženskom = već se statistički očevidno, ali i simbolički, mačem i krstom upire na odnos prema ženi i ženskom. Izuzevši vlastelinku, sebarke, služavke i marije magdalene ne mogu doseći do prava na reč i pomilovanje - kopča i sa Desankom M - po čemu se narativ sabražava duhu vremena koji se u njemu upriličava. Ukoliko jedan od etički ponajmanje kljastih karaktera izloži, sledstveno patrijarhalnom horizontu epohe, odnosno crkveno-religijskoj dominanti, da se u Jelenu ne uzda, jer je ona žena, onda se lako dospeva i do toga da se tek u izuz(n)etom broju slučajeva epoha nadilazi. Recimo, u slučaju baš Onog koji ćuti i kog nema. I kojih, potom, nema!

Predstave seksa i žene kroz i u seksualnom opštenju, iako su nepobitno detronizujuće i zgražavajuće, zrcale upravo one likove koji i ženu i seksualno opštenje na takav način shvataju i tretiraju, bilo da su u pitanju jajare (jer Dadara, ne stičući pravo na ime, baš to označava**) izdignute mnjenjem priprostog naroda, koji uzgred isto to priželjkuje, na postament jebača, bilo da o tome progovaraju problematizovane i kompleksno-problematične ličnosti monaha poput Matije i Dimitrija. Prvi polako se ukvarujući kliza ka šovinizmu, drugi se po sopstvenim rečima, ali ne i samo po njima, nadvija "nad smrdljivu pećinu svoje duše". Stoga "Dorotej" upućuje i na mentalitet prizemnog puka koji će dan-danas sa oduševljenjem prigrliti švalerski-potentnog muškarca (mnogoreprizirane ovovekovne RTS serije ne lažu) i(li) prokazivati nazovi kurvinsku prirodu žene - osim što se radnja romana dešava u srednjem veku, a radnja serija, khm, khm, khm...

Tako bi to u takvom jarkom osvetljenju trebalo predavati - barem bi moja malenkost tako, namerno ne izbegavajući seksualnu tematiku, jer smo, najposle, na Yes, I'm 18 klik od pornografije, a samo mu lektira dođe kao sablazan - pronicati i kritikovati, pa kontrastirati sa istogodišnjim kurikulumašima Danteom i Petrarkom***, da bi se zaokružilo sa izuzetnim, hotimično zatrpanim prikazanjem snovnog stapanja kakvo će pružiti Jelena, ŽENA koja o tako intimnom drugačije u stvarnosti i ne bi mogla niti smela da progovori:

"Mislim o tome kako je lep i bujan kako mu je koža meka i glatka, osećam je na dlanu i to me uopšte ne zbunjuje, iako je daleko, ja osećam njenu svilastu mekoću u svojim rukama. Dugo propadam u prazninu. Dugo, vrlo dugo tonem kroz prozirnu maglu koja svetluca u bezbroj boja, a nije me strah od toga, naprotiv. Lepo mi je. Prijatno. Uživam."

I to je "prizor dostojan duše", za kojim se vapi i koji se (ne) događa, jer nije za svačije oči. A Dorotej možda ćuti i usled toga što se bolje ni ne može izreći.

**Dovoljno je da takav junak, uprkos ljubavnim pikareskama, o sebi misli kao promašenoj sudbini, jer ne može da se ostvari u ljubavi, dok se Jelenu neće ni usuditi da izrekne.

***A zatim ga se docnije tvrdoglavo podsećati svaki put kada se na slično naiđe u "Cvetanju tikava" (scena kolektivnog silovanja u Šumicama ili u Vrapče-klabing epizodama), "Korenima" ili "Avliji" (onoga da "Kada ugasiš sveću, svaka žena je jednaka.").

[Uroš Đurković · Rating 2 out of 5]

Moram priznati da me izuzetno zabavlja činjenica da su čak tri poznata prozna pisca bili i agronomi – Dobrica Ćosić, Mišel Uelbek i, evo, Dobrilo Nenadić. Za razliku od prethodne dvojice, Nenadić je bio i uspešan poljoprivrednik – neko ko je uspostavio nove metode za uzgajanje malina po kojima je njegov, ariljski kraj, čuven. I može o tome svašta da se kaže, iako sam svestan da to nije informacija presudna za poetiku spomenutih pisaca, niti za naše živote uopšte. No, red je i za koju rečenicu o romanu.

„Dorotej” je bio pravi domaći bestseler, koji je dobio i svoju, takođe popularnu, filmsku verziju. Istorija objavljivanja ovog romana je zanimljiva i, kao i mnogi momenti našeg književnog života, tiče se delom, vašara taštine naše književne čaršije. Nenadić je kao do tada neobljavljeni, nepoznati pisac, uspeo da, ni kriv ni dužan, svoj prostor pronađe u pukotinama nastalim usled čuvenih napada na Kiša, koji je i sam odgovoran što je roman objavljen. Nenadić se ušunjao, smestio i postao jedan od onih poštovanih glasova koji nikad nisu bili u samom centru knjiženih zbivanja, ali su, eto, tu negde. (Ovaj status je uporediv npr. sa Vidosavom Stevanovićem ili Radovanom Belim Markovićem, a zanimljivo je da sva trojica imaju i jak zavičajni momenat – Arilje – Kragujevac – Lajkovac.)
I nakon više rasprodatih tiraža, od 1977. roman završava u školskoj lektiri za prvi razred srednjih škola.
Zašto? Pre svega zbog vremena radnje, koje može da se fino nadoveže na gradivo iz srednjovekovne književnosti. Ali mislim da ova povest o srednjovekovnim neurastenicima, ariljska rašomonijada, krajnje slikovitog, upečatljivog jezika, predstavlja, uz sve svoje kvalitete, još jedan u nizu promašaja naših permanentnih reformi u prosveti koje nisu više čak ni autokarikature nego kilave simulacije.

Svet „Doroteja” jeste naličje masovno raširene predstave srednjovekovlja – namesto sozercanja – meso. I to je samo po sebi zanimljivo i podsticajno (ja bio i ostao ljubitelj Rablea), međutim, iz toga proizilze i neka, ne samo sa metodičke strane, kritična mesta. Pre svega, šta god ko mislio, u delu za prvi razred srednje škole, žene ne treba da budu tretirane kao podatne pohovane tikvice koje počučnu na livadi da se porode i nastave da oru. Ili šta ćemo sa ovim: „Plodan je, kažu, Dadara. Samo mokre gaće nad ženu da nadnese ona će odmah trudna ostati” (49), ili kad se Jelena pita: „Zar ta piša stvarno namerava da me sutra grebena?! Ovo je nastupilo neko poslednje vreme!” (51). Da, poslednje vreme. Zaista mi se povraća od prljavih natuknica u prikazivanju telesne ljubavi u srpskoj književnosti – šta god čovek pročita, uvek neka muka, neko zlostavljanje, koje, bogami, nije samo deo folklora. I sve pitam – da li znate neko domaće delo koje ne prikazuje seksualnost kao nešto opsceno, mučiteljsko i patničko? Izuzetno bih voleo da nađem neki dobar primer.
Ako neko misli da je Nenadić oklevetan, neka pročita i ove rečenice: „Treći pomenuše Jelenu. Imala je vremena, rekoše, da obrlati svog matorog muža. Uvalila mu je dupe u krilo, provrtela se na njegovim uvelim jajcima, poturila mu voćkicu, draškala ga dlačicama po otromboljenoj labušini, srkutala do tobožnjeg milja, nadnosila mu sisice nad nos i dodirivala ga bradavicama po očnim kapcima.” (105)
Objektivizacija žena na sterodima, ili pazite ovo: „Razumem kad čovek muški i domaćinski zaklipači ženu te mu ona zarije nokte u leđa od milja i sreće...” (122), takođe i „Njena ženska priroda, dakle, kurvinska priroda...” (150) ili napupelo devojče koje je sebarska kurvica (168). Bezbroj puta – fuj.
I zaista nisam jedan od onih konzervativnih karaktera koji zaziru od nezgodnih tema. Naprotiv, ako sam za nešto to je da se u nastavnim okolnostima pokrene razmišljanje o tabu temema, a razgovor o delu može biti odlično polazište za polemiku. Ali ovo je veoma loš materijal, zato što polazi od loših osnova. A naveo sam samo delić primera.
Ako je već bilo podmoranje da se ubaci nešto savremenije, a vezano za srednji vek, mogli su da ubace „Opsadu crkve Svetog Spasa” Gorana Petrovića (roman za koji ne mislim da je remek-delo, ali bi bio srećnije rešenje), ili čak Basarinu „Famu o biciklistima”, koja čak može u odlomcima lepo da funkcioniše. A ako će neko da govori kako su to narativno složeni romani, samo ću reći da je i „Dorotej” – jedan od retkih romana gde glavni junak nema svoj glas, već svi ostali – te je izgrađen iz niza pseudomonologa – govora likova koji tako prave narativni lanac. Ta pripovedna dimenzija dela je prilično uspela – pripovedanje je gipko, tečno i dobro skrojeno. Ima kod Nenadića osim pripovedanje i već spomenute upečatljive leksike i dobro sročenih kataloga, folklornih motiva (jedan od njih direktni komentar na Čajkanovićev univerzalni lek – žrtvovanje crnog petla, a ovde, jarca) i još koječega.
Svet „Doroteja” jeste u celini mračna gungula, puna detaljno opisanih mirisa telesnih tečnosti, koji su i ključni pokretači likova. I ima nečeg o zlokobnosti sveta ovde bliskog sa Bulatovićem, ali njegova groteska se spram Nenadićeve čini slabašnom. A nisu me ubedili ni oni koji tvrde da je ovo roman važan zbog toga što je ljude srednjeg veka predstavio kao nama bliske.

Preksutra će moja sestra od strica, četranestogodišnjakinja, morati da u okviru nastave na daljinu, odgovara na istraživačka pitanja vezana za roman. Samo čekam utiske.

[Milan Trpkovic · Rating 4 out of 5]

Čitajući ovu knjigu, nekako mi se kroz glavu stalno provlačila knjiga "Ime ruže" (Umberto Eko). Valjda zbog toga što je Dobrilo Nenadić uspeo da, gotovo podjednako kao Eko, opiše i ilustruje ljudske živote, kao i sve ono što ljude čini: vrline i mane, nadahnuća i ponori, ljubav i prezir, život i smrt. A to je sve ostalo skoro i nepromenjeno do današnjih dana..

[Boško · Rating 2 out of 5]

Tresla se gora, rodio se miš.
Da li zbog mojih prevelikih očekivanja ili toga što sam pre ove knjige čitao Crveni petao leti prema nebu, ali uopšte me nije opčinila. Kaže zadnja korica 200 hiljada prodatih primeraka, na off-nin listi, ipak sam više očekivao. Malo ljubavi, malo prostakluka, malo simbolizma zburičkani zajedno tako da i ne čudi broj prodatih primeraka.
Simpatičan način pripovedanja je delovao kao da vodi negde, ali zapravo samo ide od banalnosti do banalnosti, uopšte nemam utisak kao da mi je knjiga išta pružila.

[Radmila · Rating 5 out of 5]

Roman prvenac poznatog Dobrila Nenadića i posle više od četrdeset godina osvaja srca čitalačke publike.
Ko god da je čitao ovaj roman ne može, a da se ne složi da je ovo samo po sebi klasik srpske književnosti. Roman je u periodu od 1977. do 1997. godine dobio čak osam izdanja, a preveden je na poljski, ruski i slovenački jezik.
Roman prati život i dešavanja likova, ali na potpuno drugačiji način nego što smo navikli. Trinaest likova, pripovedača priča nam priču iz svog ugla. Lauš, Jelena, Kirča, Dimitrije, Dadara... Radnja je smeštena u srednji vek u doba vladavine kralja Milutina u kulu i manastir. Na prvi pogled nam je razlika u klasama veoma jasna. Iznad i ispod.
Dimitrije se obraća nama i otpočinje priču ugledavši Doroteja. Jasno je da je on u središtu priče, ali sa kojom namerom je u manastiru? Božiji dar, vidar, iscelitelj. Posle samo nekoliko strana shvatamo da je Dorotej neko ko ume da zaleči i najljuće rane olako, sa puno znanja i razumevanja.
Pomagao je, spasavao živote svima pa čak i vladaru Laušu.
Postoji li on ili je poslat da ujedini i spasi one koji su u sebi duboko nesrećni čak i kada imaju sve?
Kako izgleda kada vladaš, imaš bogatstvo, a najsiromašniji si?
Kako izgleda kada svima smetaš jer umeš i želiš da pomogneš? Kada "zapadneš" za oko nekome kome ne bi smeo?
Kroz ceo roman od svih likova učimo po neku sitnicu. Koliko je teško kada si nemoćan da ispuniš najbitniju funkciju u braku, kako izgleda kada ljubomora izjeda čoveka, kada porok preovlada osobom toliko da ne ume da nađe mir.
Bes, pohlepa, ljubomora, nesreća i Božiji dar. Onaj koji je u svima nama prisutan, samo je pitanje koliko. Pitanje je da li smo ga spoznali i u drugima.
Dok sam čitala ovaj roman vodila sam se mišlju da Dorotej zapravo ne postoji kao junak u knjizi, nego da je njegova misija da ujedini sve one koji su razjedinjeni nekim grehom.
Specifičnom radnjom, uz mnogo likova ne možete da ne volite ovaj roman. Junaci i mesta u romanu su opisana tako da prosto imate utisak da pričate sa njima, prolazite kraj reke, po livadama gde i oni.
Od mene je ovo ogromna preporuka, a Dorotej ide na vrh liste najboljih knjiga ikada.

[Milica Stojiljkovic · Rating 3 out of 5]

Mislim da će moja pomešana osećanja prema Doroteju najbolje opisati to da sam ovde pročitala neke jako odvratne scene koje sam želela da zaboravim, ali istovremeno sam je završila u maltene 2 dana. To ukazuje na: slojevitu radnju i poruku i na stil koji je pitak, lagan i opisan, iako se radi o ozbiljnim likovima, o periodu 13. veka koji je tako udaljen od nas i o kome, pre svega, čitam veoma retko i malo.

Ne mogu da dam visoku ocenu iz nekih razloga koje ćete lako shvatiti ukoliko pročitate par drugih recenzija ostavljenih ispod ove knjige - uh ima tu previše različitih tema, mizoginije i td. Pratimo grupu monaha koji pripovedaju dešavanja iz svog ugla, a takođe i vlastelina i njegovih slugu koji idu u rat, kao i njegove žene i jedne ljubavne priče koja se rađa između ostalog.

S druge strane, ne mogu da kažem da je knjiga objektivno loša - pruža uvid u to kako se živelo u tom periodu kada je vladao kralj Milutin, ima jako zanimljive opise - skoro da mi uopšte nije bilo dosadno i drži pažnju. Zato sam presudila da će 3,5 biti negde najbolja ocena koju mogu da osmislim shodno svemu obrazloženom.

Inače je moja gimnazija izbacila ovu knjigu iz lektire (u moje vreme nije bila u programu), pa su joj zbog toga poslali inspekciju, zato sam se jako zainteresovala da je pročitam "preko reda" pre svih započetih knjiga.

[Martaa · Rating 3 out of 5]

3.5🌟

Nada u nama treperi kao slabašni žižak, gotovo da utrne na najmanji dašak vetra, a opet ima snage da zapali u oluju u najvećoj nepogodi.

Način pripovedanja/ stil pisnja
U ovom romanu najupečatljiviji je način pripovedanja, iz perspektiva različitih likova. To je interesantno jer svi oni imaju drugačiji položaj u društvu, osobine... pa se i njihovi pogledi na svet prilično razlikuju. Činjenica da priču pratimo kroz razmišljanja njenih junaka jeste ono što mi se najviše svidelo u ovom romanu.
Dorotej
Dorotejeve perspektive nema, o njemu saznajemo kroz način na koji ga drugi ljudi posmatraju. O Doroteju ne razmišljam kao o osobi, već o nečemu apstraktnom što postoji u mislima junaka romana. Svi u Doroteju vide ono što im je potrebno/ žele da vide. Prohor nekoga na koga će usmeriti svoje nezadovoljstvo, Lauš krivca za svoj nesrećan brak, Dimitrije nekoga ko mu je pohvalio rad i predstavljao prijatelja, Jeleni muškarca koji je ne tretira kao đubre...
Likovi
Mislim da je najkvalitetnije napisan lik Prohor i kada je (spojleri) završena njegova priča (posle njegove smrti, kada Dimitrije prestane o njemu intenzivno da razmišlja) roman kao da je bio malo slabiji. On je lik kod koga su najupečatljiviji slojevi, kod koga je bila prisutna polemika dobro- loše... To je postojalo i kod ostalih likova, ali smatram da nije razrađeno.
Odnos prema ženama
U početku sam mislila da je super što autor pokazuje kako je stav prema ženama bio prilično loš u vreme u kome se odvija roman, i bilo mi je drago što imamo žensku perspektivu. Ali, mislim da postoji ograničen broj koliko puta je korektno reći "ženska priroda, dakle kurvinska" i tome slično. Mogao je da napravi dobru poentu baveći se položajem žena (koji je neka sporedna priča), ali utupio je.

[Slobodan · Rating 4 out of 5]

Meni se ova knjiga svidela! Jasno mi je zašto je doživela toliko izdanja i ištampanih primeraka, a znamo i da to samo po sebi ne mora da označava visoki kvalitet. A ne čudi me ni toliki broj kečeva, dvojki i trojki dobijenih.

+
Atipični stil pisanja i naracija - praktično "poveravanje", prepričavanje nama, čitaocima od strane likova i protagonista, čime se slaže slagalica i gradi priča. Stoga, drži pažnju i lako se čita.

Uvid u život srednjovekovne Srbije, običaje i odnose.

-
Opis i tretman (objektivizacija) žena.

Osećaj da je autor obilato iznosio svoje seksualne fantazije (opis Dadare, Matijinog i Ankinog čina, itd.).

[Anastejza · Rating 5 out of 5]

Dobar bdsm pornić

[Marta · Rating 1 out of 5]

ova knjiga me je naterala da nikada više ne pročitam nešto što je napisao muškarac

[Petar · Rating 3 out of 5]

Da je "izgurao" do kraja, na početku obećavajućim kvalitetom, bila bi "jaka četvorka"; ovako nešto niža ukupna ocena, s obzirom na to da od druge polovine, odnosno epizode "izbacivanja iz namastira (tj. 'raja')", sve "ide nizbrdo".

S obzirom na to da delo, iz nekog razloga, nisam imao u (obaveznom) programu, ili ga se prosto ne sećam (malo verovatno), pročitah ga da vidim šta "propustih" i čemu tolika "frka". Kao što sam i očekivao - pokazalo se - "mnogo buke ni oko čega".

Na prvom mestu, iznenadilo me je da je nešto ovako "subverzivno" uopšte uspelo da uđe u lektiru. Niti je ovo istorijski roman, niti bi ga tako trebalo "čitati"; još manje vidim kakve veze s srednjovekovnom književnošću ima, osim što je "upakovan" u iste "oblande" (kao npr. i "Privrženost" Draga Kekanovića ili pojedine epizode iz Pekićevog "Zlatnog runa"). Jezik, takav kakav je, a bogatstvo izraza mu se ne može osporiti, odlično je stavljen u funkciju likova koji ga izgovaraju - često s primesama pekićevskog/montipajtonovskog humora - ko ih "vidi".

Ako je lascivnost, (hiper)seksualizacija i objektivizacija u likova jedino što se zamera (a može se naći još pregršt ozbiljnijih zamerki u tehničkom i suštinskom smislu), onda, verujem, čitalac nije svestan gde obitava, niti o čemu delo govori (moje mišljenje je da je, dubinski, u pitanju svojevrsna antropološko-sociološko-psihološko-religijsko-kulturno-istorijska studija/kritika). Ako se na to doda argument da time "kvari mlade", mislim da bi mladi "umrli od smeha" na tu konstataciju - s obzirom na to čemu su sve "izloženi"; kao primer toga kako današnji mladi doživljavaju seksualnost, može se uzeti, sada već nagrađivani roman Nađe Petrović "Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate" (nagrada "Grozdana Olujić") i lepo "videti" kako i na šta (današnji) mladi/mlade vole, sa užitkom, da "nasedaju" - bez imalo "uvijanja". Ako "Dorotej" i nije za lektiru, nije zato što prerano "otvara" neke škakljive teme u basarijanskom stilu, da bi mladi mozak uopšte razumeo o čemu je, zapravo, reč. Stoga, drago mi je da sam se s delom sreo mnogo kasnije.

Bez obzira na "Dorotejevu" "sudbinu", voleo bih kada bi u lektiru "ušlo" (i) nešto "na sličnu temu", npr. "Ime ruže" Umberta Eka ili "Opsada crkve Svetog Spasa" Gorana Petrovića.

Za kraj, jedno (zanimljivo) zapažanje: Kako u romanu postoji 12+1 glasova (Jelena <-> "Marija Magdalena"), nismo li, izmeđuostalog, prisustvovali nanovo ispričanim jevanđeljima u stilu (srpske) varijante "Jevanđelja po Isusu Hristu" (Saramago)" ili "Vremena čuda" (Pekić)?

[Simonida · Rating 5 out of 5]

Iako spada u skolsku lektiru, knjiga ima zanimljivu tematiku. Radnja se desava pocetkom 14. veka, za vreme vladavine kralja Milutina, ali je napisana modernim jezikom tako da to doprinosi bliskosti sa likovima i boljem razumevanju. Cisto sumnjam da bi knjiga bila isto toliko zanimljiva da je ista tematika ali napisana u 14. veku. Svaki lik je razradjen, od tihog glavnog lika, Doroteja, koji ne prica svoju pricu kao svi ostali, do psara Alekse, Pipca i ostalih na prvi pogled nevaznijih likova. Uvek postoji neki dogadjaj koji vodi pricu, tako da knjiga nikad nije dosadna. Emocije i postupci svih likova su podrzani situacijom ili dobrim objasnjenjem. Veoma je duhovita i svaka emocija u knjizi je napisana tako da mogu da je osetim dok citam. Jedna od najboljih knjiga koje sam procitala.

[Knjiškimoljac · Rating 5 out of 5]

Neverovatno zanimljiva knjiga! Pisac se igra tekstom, istorijom, ljudskim strastima na nadasve kreativan način! Veoma mi se dopao lucidan stil kojim ismejava stereotipe srpskog mentaliteta. I da, posebna zanimljivost, radnja je smeštena u srednji vek, ali je pripovedanje moderno, iz savremene perspektive. :D

[Milkica Barisic · Rating 4 out of 5]

Zao mi je sto ovu knjigu nisam prije procitala. Dobra i posebna. Srednji vijek je pun ljudi od krsta i ljudi od mača. E oni pricaju kroz ovu knjigu.

[Wendy In Neverland · Rating 5 out of 5]

This one took me by surprise, the prose was beautifully evocative; a very unique novel.
5🎇

[Mia · Rating 2 out of 5]

no.

[Slobodan Jović · Rating 5 out of 5]

Narativ pričanja priče je drugačiji.
Dorotej se ne oglašava. Roman koji mi je mamio suze smeha ali na kraju i suze druge vrste. Vidim zašto važi za kultnu knjigu. Toliko je prijala mojoj duši i milovala mi je da mi je automatski postala omiljena knjiga na našem jeziku. Ne mogu da opišem koliko mi je prijala i trebala. Ovo nije roman, ovo je ROMANČINA i remek delo.
Zdušna preporuka svima.

[Nevenka Brkic · Rating 4 out of 5]

Dorotej, iako zarobljen spoljnim okolnostima, deluje kao da gospodari sopstvenom stvarnošću – kao da u njemu postoji neka viša ravnoteža, duhovno uzdignuće koje ga štiti od panike i straha.

[Vladan Maksimović · Rating 5 out of 5]

Изузетно. Већ на плану језика, богатог, чулног, шушкетавог, онда форма, приповедање кроз низ унутрашњих монолога, онда сама радња, садржај, оживљавање нашег гордог средњовековља и увек неодољива прича забрањене љубави као круна. Вечна слава и хвала Добрило!

[Ruza Minić · Rating 1 out of 5]

Читала на препоруку (опет!; што је изгледа обележило моје прочитане књиге у време пандемије вирусом корона!!!), моја препорука-не читајте ову књигу! Осим ако Вас професија не везује за време 6000 и неке године...али питање јре колико је и овај његов прилаз том времену поуздан!

[Ksenija · Rating 4 out of 5]

Interesantan pristup pri kome je fokus, ujedno i naslov romana - Dorotej - ogledalo svih drugih aktera priče. Čitaoci nikada ne saznaju Dorotejev unutrašnji svet (Dorotej nikada ne govori i nikada nam se ne otvori), već uče o njemu i narativu kroz ispovedanja članova njegove okoline. Zapravo, na kraju romana shvatimo da ništa o Doroteju nismo naučili iako svi gotovo isključivo o njemu govore, već da smo naučili o zajednici koja ga posmatra. Veoma u skladu sa idejom da kada god ljudi govore, govore samo o sebi.

Tok priče je jednostavan i lak za praćenje. Dodatno je prijalo biti izložena priči čiji je jezik izašao iz vremeplova - pročišćen od savremenih uticaja - dok je izraz ostao savremen.

[Maja · Rating 4 out of 5]

sjajno delo, zahteva potpunu koncetraciju čitaoca. govori mnogo o srži ljudske prirode, o moralnim dilemama - ako činimo dobro ljudima kojima nam nije namenjeno činiti dobro, pravimo li greh? ko zapravo postavlja granice dobrote? i da li savršena dobrota može da pronađe mesto u ovom svetu?

nije mi se dopao prikaz i položaj žena u srednjovekovnom društvu. zaista, ružna objektizacija. i tok radnje u nekim momentima nije štimao mom ukusu. ali sem toga, delo je odlično, Nenadić je uspeo da nam sasvim približi srednjovekovne ljude.

postavlja se mnogo pitanja. sigurno je svakim čitanjem knjiga sve bolja i bolja.

[Maria · Rating 3 out of 5]

Ovo je jedna od knjiga koju sam procitala u srednjoj skoli, i ako se dobro sjecam imala sam visoko misljenje o njoj. Vise of 15 godina kasnije, odlucila sam da je ponovo procitam. Moram priznati da sam nisam se mogla uziviti u citavu pricu, zbog mnogo razloga. Prvo karakteri nisu bas dobro razvijeni, drugo previse nepotrebne okrutnosti i razno-raznih mastanja, i trece jer pisac nikako nije mogao da predoci/opise zenski um. Uglavnom, ako ste satima u avionu i nemate nista drugo da citate, preporucujem vam ovu knjigu.

[Igor Gligorijevic · Rating 5 out of 5]

Ako ni zbog čega drugog, ono zbog jezika i stila kojim je napisana ova knjiga zaslužuje najvišu ocenu. A negativne komentare vezane za mizoginiju i slično bolje da i ne komentarišem. Ako niste u stanju da čitate ovu knjigu iz ugla vremena u kome je napisana i vremena u kome se radnja odvija, već samo iz ugla modernih woke trendova, nemojte je ni čitati. Ako je roman loš zbog navodne mizoginije, da li to znači da treba ukinuti kompletne žanrove kao što su horor, krimi, triler...

10/10

[Violeta Petrovska · Rating 5 out of 5]

"Изгледа не е работата во тоа што од непорочност така нагло се слизна во грев, зашто кој човек е без порок, колку во разочарувањето заради изгубената љубов."

[Uroš · Rating 4 out of 5]

Interesantno ,
Treba procitati.

[Jovana · Rating 3 out of 5]

Naravoucenije: ne citati ponovo.

[Kajm · Rating 1 out of 5]

ТЛДР: Дадара без Ризза, Доротеј како има аутизам или воли мало ту зазу или оба и Прохор као једини добар лик

[Aleksandra · Rating 5 out of 5]

“Nema tog manastira u Raškoj koji se ne bi ponosio vidarom kao što je Dorotej, prepisivačem kao što je Dimitrije i živopiscem kao što je Matija. To su ljudi daroviti, ljudi izabrani među hiljada. Pa ipak oni će stradati.“
Zašto? Eto, to je pitanje oko koga se sve vrti u ovom romanu, kao oko Doroteja koji je najbolji od svih likova, na sve utiče, u svima se javlja, ali on sam nikad nama direktno. Isto pitanje se nameće i u stvarnom životu, zašto najbolji među nama stradaju...kroz stranice romana ja sam tragala za odgovorom i na kraju došla do nekoliko zaključaka. Neću vas daviti detaljima, roman preporučujem onima koji vole da ulaze drugima u moždane vijuge, analiziraju misli, postupke, psihu ljudsku.
Sama radnja smeštena je u srednji vek, na prostor između manastira Vratimlje-kule Vratimlje, reke Morava, u doba kralja Milutina. Unutrašnji svet svakog od likova, a ima ih sijaset, odiše jezikom današnjeg čoveka, a priče njihove su itekako univerzalne.
Ja sam Dobrila Nenadića zavolela posle čitanja Despota i žrtve, konačno mi je i Dorotej dopao šaka, već unapred sam znala da je to knjiga za mene. Dorotej je jedna čitava mreža komplikovanih odnosa između srednjevekovnih vladara, njihovih ratnika, monaha (koji su svaki mali svet za sebe), običnih sebra, pa onda razbojnika, i naravno žena, onih najobičnijih i najprostijih, ali i vladarica. Svako od njih u sebi nosi svoju sreću i tugu, svoja nadanja i ambicije, i kroz stranice nam brzo postaje jasno da pisac želi da prikaže koliko veliki uticaj svaki od nas ima na onog ko pored nas bitiše. Tako Nenadić lepo odslikava i negativnu i pozitivnu stranu ovog ljudskog trenja...nerešeni unutrašnji demoni rastu i šire se dok ne prožderu sve pred sobom, ali sa druge strane čovekova težnja za ljubavlju, za slobodom duha, misli i dela je itekako puna nezadržive kreativne snage koja poseduje moć da menja i ono što je u nama i ono što nas okružuje na bolje i lepše. Ima u romanu i bistrog sarkastičnog humora, a i erotike.
Po meni, vrlo inteligentan pisac, sposoban da u malo puno toga utka, a roman Dorotej je roman koji oplemenjuje i navodi na razmišljanje o dubokim temama, sa bliskim likovima koji se lako se zavole.
Dodaću još dva, tri meni zanimljiva citata.
Makarije-Postoje nekad takve okolnosti u kojima se čovek ne može snaći, ne zato što umom ne bi mogao da predvidi ishod nekog događaja, nego što je prisiljen da bira između dve pogreške. Šta bi mi radije oprostili moji zaštitinici ovde u Kuli: da li to što dopuštam svojim monasima da žive kao i svi drugi smrtnici, dakle da greše na isti način kao i oni sami, ili da ih držim daleko od zbivanja, nateravši ih na post, bdenja i molitve, dok oko nas pljušti krv i padaju glave?“
Matija: Zanima me da vidim kako se, recimo, iz običnog razgovora prelazi na dodir. Samo taj tren da uhvatim i zapamtim. Da sam na njegovom mestu, ja bih joj ispričao nešto smešno. Nešto vrlo, vrlo smešno da se ona zaceni od smeha, da joj čitavo telo zadrhti, zatreperi, zatalasa, da joj suze pođu na oči. Po mom računu suze su najbolji podvodači, svejedno je da li su od smeha ili od tuge. Od suza ženska duša postaje mekana, gipka kao glina, predaje se prstima, za svaki krčag i svaki ćup, za svaku ludost. Ne, danas joj ne bih pričao nešto tužno, leto je, sunce se kloni zapadu, vazduh je mekan i mio; ne, danas joj nikako ne bih pričao nešto tužno.“
Dimitrije: Jevanđelje je jedno, život je drugo, u Jevanđelju svi ljudi imaju mesta pod suncem, u životu su jedni korov, drugi cveće. Nema ništa tako uskogrugog i isključivog kao što je lepo uređeni vrt pravednika. Ničeg tako nepodnošljivo sebičnog. Sve tu ima svoj red, svaka biljčica svoje mesto, ni senka u senci senke ne prebiva tu bezrazložno i slučajno. Nema ni najmanje nedoumice šta ostaviti, a šta iščupati.
Jevanđelje ne dopire do njihovog uma, ono im se čini kao smutnja koja ih zbunjuje. Jer šta znači ono:’’Ako volite one koji vas vole, kakvu ćete platu imati. Ako jedino svoju braću pozdravljate, šta posebno činite. Ljubite svoje neprijatelje i molite se za one koji vas progone kako biste postali sinovi svoga Oca nebeskog, koji čini da njegovo sunce izlazi nad zlima i dobrima, i da kiša pada i pravednima i nepravednima.’’
Ne, to ne staje u vrt pravednika. Sunce Tvorčevo i njegove kiše su za njihov bosiljak, ali ne i za drač, a ako drač raste, isplevimo ga braćo moja, isplevimo ga. Isplevimo sve pod nebom što ne godi našem nosu.
Uzalud je siromašni stolar iz Nazareta rasterivao tamu. Njegova svetlost nije dopirala do tamnih predela ljudske ograničenosti. Jer, glupost je stesnila, suzila ovaj svet, posejala ga ogradama i bedemima, izdelila ga, izukrštala ga poprečnim i uzdučnim jarcima, te u njemu sapeti čovek tumara, udarajući u tami čas u jednu čas u drugu prepreku.’’
Makarije:Gospode, kakvom si to tankom nadom obdario ljudsko pleme. Nada u nama treperi kao slabašni žižak, gotov da utrne na najmanji dašak vetra, a opet ima snage da se zapali i u oluji, u najvećoj nepogodi.