Récit autobiographique dans lequel V. Chalamov décrit son enfance, sa famille, ses passions, ses lectures pendant et après la révolution dans sa ville natale.
Занимљива сећања Варлама Шаламова на детињство, одрастање и младост у Вологди спочетка ХХ века. Вологда је провинцијски руски град, али ипак довољно близу обема руским престоницама, и Москви и Санкт Петербургу да до ње допиру свежи ветрови велеграда, са свим својим револуционарним и слободоумним превирањима. Ауторитарни, али ипак на чудан начин просвећени отац, образовани свештеник који је више од деценије провео на Алеутским острвима у САД проповедајући православље, мајка учитељица којој се живот свео на кухињу, дом и децу, али која напамет зна Пушкина свакако ће подстицајно деловати на дете Варлама, који гута књиге и све што му дође под руку. У таквој средини, лако се обликује личност која је свесна своје околине и свих грешака друштва у коме одраста. Због своје слободоумности ће и завршити као затвореник у беспућима Сибира. Овде ипак тих беспућа нема много, с обзиром да су ове белешке пре свега базиране на детињству и дечаштву. Како је ово нађено у Шаламовљевој заоставштини, доста је понављања и несређености, што одузима на утиску, али вредно је читања.
У БИГЗ-овом издању које сам ја читао, додате су и неке приче које тематизују логорско искуство, не знам да ли из чувеног колимског опуса или не, али и оне су занимљиве, додуше помало лирске.
"La prosa è restituzione immediata, è l’immediata risposta ad avvenimenti esterni, l’immediata assimilazione e rielaborazione di quanto si è visto, ed è la consegna di una formula nuova e ancora sconosciuta. La prosa è la formula del corpo e, nel contempo, dell’anima. La poesia è soprattutto destino, è il risultato di una lunga resistenza spirituale, risultato e al tempo stesso mezzo per resistere – la fiamma che si sprigiona dall’attrito con le rocce, le più compatte e profonde. La poesia è anche esperienza – un’esperienza personale, la più personale che ci sia –, ed è la via da noi scoperta per affermare tale esperienza: la necessità irrefrenabile di esprimere in modo durevole qualche cosa di importante, che magari è tale soltanto per noi." (pp. 9, 10)
Шаламов мой литературный кумир. Читал, как и подобает внемля кумиру, с открытым ртом, хотя никакого особенного откровения в книге нет. Он рассказывает о Вологодском детстве, своей семье, временах студенчества в Москве 20-х годов. Меня восхищает как Шаламов видит историю — не в цифрах статистики, не как обыватель во вкусах колбасы и уж тем более без личной обиды (хотя вот ему то есть за что быть обиженным).