Dolori precoci

Family Cycle Trilogy #1

by Danilo Kiš, Lionello Costantini (Translator)

Questo breve libro – breve perché di un’intensità che non tollera di espandersi – è tutto un disordinato affiorare di ricordi. Sono pagine di struggente bellezza, chiazze di colori, vibrazioni che si manifestano e subito scompaiono, perché «dopo tanti anni ogni cosa scompare» e là dove era il letto del narratore c’è un melo nodoso, là dove era la macchina Singer della madre c’è un cespuglio di rose, mentre dei «piccoli tram gialli e azzurri» non rimane traccia. I personaggi sono quelli che i lettori di Kiš già conoscono: l’incongrua famiglia di Giardino, cenere procede impavida, comica, disperata, grandiosa nel turbine fosco della storia, che la ignora e vuole soltanto disfarla, come tante altre famiglie ebraiche dell’Europa Centrale negli anni dell’ultima guerra. Impossibile non essere toccati da queste schegge di prosa, a meno che non si sia refrattari alla letteratura in genere. Dolori precoci è apparso per la prima volta nel 1969.

Genres: Classics, Fiction, Short Stories, Serbian Literature, School, Read For School, High School

118 pages, Paperback

First published January 1, 1970

About the author

Danilo Kiš was born in Subotica, Danube Banovina, Kingdom of Yugoslavia, the son of Eduard Kiš (Kis Ede), a Hungarian Jewish railway inspector, and Milica Kiš (born Dragićević) from Cetinje, Montenegro. During the Second World War, he lost his father and several other family members, who died in various Nazi camps. His mother took him and his older sister Danica to Hungary for the duration of the war. After the end of the war, the family moved to Cetinje, Montenegro, Yugoslavia, where Kiš graduated from high school in 1954.

Kiš studied literature at the University of Belgrade, and graduated in 1958 as the first student to complete a course in comparative literature. He was a prominent member of the Vidici magazine, where he worked until 1960. In 1962 he published his first two novels, Mansarda and Psalam 44. Kiš received the prestigious NIN Award for his Peščanik ("Hourglass") in 1973, which he returned a few years later, due to a political dispute.

During the following years, Kiš received a great number of national and international awards for his prose and poetry.

He spent most of his life in Paris and working as a lecturer elsewhere in France.

Kiš was married to Mirjana Miočinović from 1962 to 1981. After their separation, he lived with Pascale Delpech until his early death from lung cancer in Paris.

A film based on Peščanik (Fövenyóra) directed by the Hungarian Szabolcs Tolnai is currently in post-production.

Kiš was nominated for the Nobel Prize in Literature and was due to win it, were it not for his untimely death in 1989.

Reviews

[Marko Bojkovský · Rating 5 out of 5]

Svaki put kada malo posumnjam da li sam živ, uzmem Kiša...

[Konstantina Dragoudaki · Rating 5 out of 5]

Η γραφή του Danilo Kiš είναι καθηλωτική. Οι περιγραφές του και οι παρομοιώσεις του κάνουν τα πάντα ζωντανά. Διαβάζεις τις ιστορίες του και διεγείρονται οι αισθήσεις σου, νομίζεις πως μυρίζεις κι εσύ το υγρό τριφύλλι ή το φρέσκο φασκόμηλο, νομίζεις πως ακούς τα ώριμα δαμάσκηνα να πέφτουν στη λάσπη.
Πρόκειται για σπουδαίο λογοτέχνη!

[amapola · Rating 5 out of 5]

"Ha sentito, la casa non c'è più. Dove era il mio letto, adesso c'è un melo. Un albero nodoso, contorto, senza frutti. La stanza della mia infanzia si è trasformata in un riquadro di cipolle e nel punto dove si trovava la Singer di mia madre c'è adesso un cespuglio di rose".

La scrittura di Kiš è sobria e diretta, intensa e profonda, un miscuglio di varie appartenenze (padre ebreo ungherese, madre montenegrina ed ortodossa): “da mia madre ho ereditato la tendenza a combinare fatti e leggende, e da mio padre il tono patetico e l’ironia”.
Racconti brevissimi, schegge di memoria di un’infanzia raccontata in modo struggente; lettura toccante e feconda.

Tutto questo non può durare in eterno, pensavo tra me e me. Il medico mi tratterrà per una mezz'ora, un'altra mezz'ora per il ritorno, e questa scocciatura sarà finita tra un'ora al massimo. Tra un'ora, forse addirittura mezz'ora, me ne tornerò indietro lungo la riva del fiume, e il medico, la commedia, la bugia e la vergogna sarà solo passato. Sarà tutto dietro di me, come la coda del San Bernardo. Sarà passato. Fino a quel momento, non avevo mai distinto i due tempi. Fu allora, quel giorno dal medico, che lo imparai: quando sei in difficoltà, devi pensare a quello che viene dopo. E' come il prato sulla strada del ritorno.

[Tatjana Sarajlić · Rating 5 out of 5]

"S jeseni, kad počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce, s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o zemlju. A divlji kesten pada i bez najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde - vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom. Ne rađa se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava ljuštura, iznutra beličastoplava, a iz nije iskaču vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca. U nekoj se mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih ljudi mogli razlikovati: jedan ima na čelu belegu, kao konj. Majka će, dakle, uvek moći da ih da ga prepozna - po zvezdi na čelu."

Ovo je knjiga uz koju glas počne da ti drhti, u grlu se skupljaju knedle, u očima suze. Dirljiva je do granice izdržljivosti. Potpuno mi je drugačiji doživljaj nego u doba kada sam je prvi put čitala.

[Stevan Stanojevic · Rating 5 out of 5]

"Gospodine, da li biste znali da mi kazete gde se nalazi ulica divljih kestenova? Ne secate se? A mora da je negde ovde, imena se vise i ne secam. Ali znam pouzdano da je negde ovde. Sta kazete, nema ovde nigde ulice s drvoredom kestenova? A ja znam, gospodine, da ona mora tu da postoji, nemoguce je da uspomene toliko varaju...Ne verujem da bi tolika kestenova stabla nestala, makar bi jedno ostalo, drvece, valjda, ima duzi vek, kestenovi gospodine, ne umiru tek tako."

[marko · Rating 4 out of 5]

Sasvim slučajno sam pronašao ovu knjižicu na bakinoj polici sa starim romanima i knjigama... I to baš onu koju sam joj pre više od osam godina dao na čuvanje... Onaj primerak sa roze naslovnicom koji sam kao đak čitao i nosio ga sa sobom u školu. I oh, kako je samo bilo divno iznova čitati ovu nostalgiju pretočenu u reči dok se zvuci sela, kokošaka i vatre koja pucketa i pali sasušene grančice vinove loze čuju u pozadini.

[Momčilo Žunić]

Nemoć da se pronađe i stupi u svoje detinjstvo obično je nemogućnost povratka u izgubljeni raj (Bemova 27). Ne samo zato što to nikada nije prostor, koliko je vreme, nego zato što i Andreas Sam i mi shvatamo da su u doba prvotne nevinosti naspram ili nasuprot rajskom svetu bili (rani) jadi a odraslo se naglo i vrtoglavo, baš kao što padaju zvezde i kestenje. Stvaralački njuh morao je Kiša provesti kroz andrićevsku avliju, jer, da se podsetimo, "Mali ljudi koje mi zovemo 'deca' imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo gube ih iz vida[...] Tamo dole, pod tim uglom, te patnje i bolovi žive i dalje postoje kao svaka stvarnost.", pa se "Celog veka [se] posle lečimo od tog detinjstva!"

Međutim, pre nego što se dospe u postradavanje, u "S jeseni" kao prološkom rezimeu (sic!), namesto srušene kuće, nikla je bašta. A upravo je bašta na jednom drugom tekstovnom mestu (po stvaralačkom redu to je prvi deo porodičnog cirkusa) na zapetu do pepela. Hipersenzibilnog pripovedača - nije bez razloga, pogotovo ne jednostrukog, zbirka namenjena deci i osetljivima - duboko tišti fražilnost sećanja koga malo šta materijalnog podupire. Relativno je šta je bio stvarni a šta fikcionalni svet: ("Jer, znate, tako je to sa uspomenama, čovek nikad nije siguran"), čak i kada se prokrijumčari pun kofer dokaza. Trenutak udaljavanja uspomene i trenutak udaljavanja od doživljajnog sebe namah proističu iz delikatnog narativnog opkoračenja, iz JA u ON. Na drugom mestu ova izmena biće objašnjena: "(Da ostanemo pri trećem licu. Posle toliko godina, Andreas možda i nisam ja.)" Tom izmenom ON više nisam JA, ali daleko smo i od toga da ovdašnje ON kao pripovedna konvencija može biti sušta objektivnost. Stoga ga lirsko pamćenje - umesto epskog koje treba da nosi povesnu težinu - pretače u nešto sasvim drugo, kao što i "kestenovi, gospodine, ne umiru tek tako," iako ipak "kestenovi nemaju svoje uspomene." [Nekada ću se detaljnije zapitati i nad tim zašto u lirskom preskoku od 20 godina etikecija nije "druže" premda se odgovor u povratku nazire!] Pripovedna pozicija odraslog dečaka (što se ogleda i u kazivanjima o sebi u trećem licu) namesto Istorije i uzročno-posledičnih veza pruža slike, utiske i saglasja. Zapreću se zapleti kako bi lirski impulsi (subjektivnost, osećajnost, poetizovanje iskaza), opisi i popisi, poigravanje s uzrasnim rakursom i kruženje motiva optočili narativni zamajac. Od sećanja se, uostalom, ne može isplesti roman. "Ne, moj život nije roman. On je sav od malih priča, od mnogih malih dogodovština[...]", došapnuće nam već jedan pas koji je dečak. Kroz formalni (morfološko-kompozicijski )napor šire se - već ovde, nekmoli u "Peščaniku" - raspukline u prozama u kojima kao kroz karbonatnu podlogu, ističu i detinjstvo i otac. Ukoliko je moguće, kako nam se kasnije predočava, posumnjati u očevu smrt (koja je nešto poput "velike podvale"), onda se mora posumnjati u čitavo detinjstvo. Odatle se grčevito traže i zadržavaju materijalni dokazi "da sam nekad bio i da je nekad bio moj otac."

Andijevo dečaštvo, to markirano "nekad bio", sve je od nemaštine i selidbi, bosonogosti i gladi, šugâ i vaški (oboljenja koja se mahom ovaploćuju sirotinji), obeleženo gubitkom "građanskog dostojanstva". U njega su utisnuti doživljaji od kojih se crveni, osećanja postiđenosti i sramote, neprijatnosti i tegobe, mukâ i izdanosti (kada neko poveri našu zajedničku tajnu drugome, neko ko je, primerice, baš majka), straha i strepnji - patnji i bolova, kako nam već gore u našoj prvoj alineji ukazuje Andrićev citat - ali to ipak, čini se, nije ono najgore. Najgori su povod i osnov pričanja koji dolaze naknadno a ovde ih saznajemo posredno i zaobilazno, jer su takva znanja i opažanja vrlo mladog JA. Između ostalog, upravo se putem takve fakture kristališe kišovsko narativno umeće. S jedne strane sumnja da sam nekad bio, s druge gorki talog rata uvlače se tako u horizonte svake od ovih proza. Time se zakoračuje na "križni put celog plemena" na kojem se, pored definitivnog gubitka detinjstva, naposletku ostaje i bez oca.

Ploveći "ponornicama krvi" stiže se predački duboko do vremena starozavetnog Potopa i Ahasvera kao mitske figure lutanja - naslućuje se, iako se nigde izravno ne kaže, da su selidbe porodice Sam prouzrokovane bekstvima - dok se u najbližem, u roditeljskom genetskom doticaju oslikava Andijevo umetničko zaleđe. Pomenuće se, naizgled usputno, da je nakon oca i rata ubrzo minula i majka. Ni prezime junaka otud se ne čita kao nešto nasumično. Siročetu su, međutim, u amanet ostavljeni različni darovi. Na džojsovskom tragu, "Jadi" se čitaju kao portret umetnika u detinjstvu. Andi je darovit u pisanju sastava i sagledavanju sveta, voli da čita, ume da mašta i snatri, upliće se u priče o bekstvu od kuće ili (ih) fabulira. Poetičko poreklo sa majčine strane vrhuni se preko umeća pletenja. Ruka majstorice prepoznaje se recimo u zahtevima za neponavljanjem, tvoračkom nevidljivošću i iskrenošću nadahnuća. Majka, uz to, izvanredno ume da se služi parabolom (videti kraj "Igre").

Nasuprot majčine praktične mudrosti stoji očev zalog koji u celosti neće biti usvojen: nestabilnost (naočare, štap i ravni tabani), ludost, alkoholizam, ambivalentna praktična nesnađenost (mogla bi se povući analogija sa kataloškim pobrajanjem onoga čime se sve bavio Dedalusov otac u "Portretu umetnika u mladosti"), ali i dokumentarizam i enciklopedijski duh (od recepta za umak od kiselice, preko herbarijuma do čuvenog "Reda vožnje" i takozvanog Velikog i Malog zaveštanja). Dok će bezmalo manična (stvaralačka) potraga za ocem eskalirati u "Peščaniku" - pokušaj restauracije/rekonstrukcije očevog kraja ("Iz baršunastog albuma") računa na suštinski drugačiji princip fabulacije! - figuru oca ovde karakteriše prisutno odsustvo. Za razliku od majke (Marije) koja je toplina, razgovor i zavereništvo, Eduard i Andreas Sam se, što je vrhunska pripovedna ironija, ni u jednom trenutku neposredno ne obraćaju jedan drugome. (1) U "Igri" otac gleda sina kroz ključaonicu da bi majci naložio da ukaže na propust - krv treba zamaskirati. (2) U deskriptivnosti "Livade, u jesen" sin gleda kako otac stupa na ostatke pozorja otišlog cirkusa. Cirkus se odselio, minula je svaka šansa za komikom i spasenjem. Humorno će se vratiti tek s krajem rata u "Čoveku koji je dolazio izdaleka."(3) U "Verenicima" obojica su videli jedan drugog. Ako bi se to možda dovelo u pitanje u slučaju oca, priupitao bih se o tome a zašto pripovedač dvaput naglašava da je to bilo u doba kada otac nije počeo da pije ili zašto se navodi to da "Dečak nije znao da li ga je otac primetio." Fine li dvosmislice! Očev govor podešen je tako da ga sin koji se vozi u poljskim kolima gospodina Hermana čuje (mada sin zapušava uši), ali otac ovde ipak direktno razgovara samo s gospodinom Hermanom. Njihov odnos (otac:sin) obeležava, dakle, svojevrsno izbegavanje, pa bi i tu dvosmernu postiđenost jednoga drugim valjalo nekad pomnije preispitati.

Naposletku, još jednom o bašti koja nije samo mesto izgubljenog detinjstva, nego je i izgaženost kada se izjavljuje ljubav, i mehaničko uspravljanje livade, i opijenost travama i opažanje njuhom, i "Ana, reci da li sam sve to izmislio. (Cveće i mirise).", i doznačeni "Flores Historarium" u kojem je zapisana legenda o Lutajućem Jevrejinu, i još jednom očev HERBARIUM PANNOIENSIS, i famozna Gypsophila peniculate (metličasti šušuljak - i na stranu to što ovo prvo asocira i na "džipsi", jer je, avaj, reč o livadskom cveću koje niče na karbonatnoj podlozi), i, i, i "Pobednik nad vremenom, još uvek nemoćan pred cvećem i livadom." E baš taj navod (po)mešan s "otmenošću" patnje i svim pripovednim miljem potopio me je u čist užitak da se biva, traje i rastoči u tekstu.

Tako su svi ovi redovi, danima već, tek samo umetno i bespomoćno batrganje.

[Elena Sala · Rating 5 out of 5]

"Back and forth over this land, during Danilo Kis's childhood, armies and ideologies washed with the brutal regularity of surf", William Gass observed in a review. "As a small boy and a Jew, in such circumstances, he was naturally surrounded by death and lies".

EARLY SORROWS is a collection of twenty vignettes revolving around a boy's loss of innocence in a world dissolving into war and the threat of the Holocaust.

Andreas Sam, the protagonist, is a thinly disguised version of Danilo himself. He is the child of a Hungarian Jewish father and a Montenegrin Serbian mother. His world is peopled by his doting mother and sister and his mysterious father, "the dreamer", who seems to lurk in the background, a bit detached.

The stories focus on the bonds forged between Andreas and the animals which share their lives with him, both equally victimised by adults. The story called "The boy and the dog" is particularly heart breaking, but these stories are not cute emotional narratives or dreamy pastorals. No, they are exercises in horror, they are stories that allow Andreas and the reader to sense that terrible things are happening in the world. People from the village will, one day, be herded together and taken away, among them, Andreas's Jewish father.

This is an awesome, unforgettable, devastating book about a boy who struggles to understand the world, which captures the innocence and charm of childhood with a lyrical and subtle use of language. I can't recommend it enough.

[Goran Vujinović · Rating 5 out of 5]

Probudih se pre neko jutro oko 4 sata i, posle sat vremena prevrtanja po krevetu, shvatih da nema ništa od spavanja, te uzeh Kindle da nađem nešto što bih čitao, i naiđoh na "Rane jade". Pomislih - o, kako prikladan naziv za moju trenutnu situaciju, a i nisam čitao Kiša od srednje škole, može.

Dozirano i sa velikim uživanjem sam nekoliko dana čitao ovu poeziju u prozi i evocirao uspomene iz sopstvenog detinjstva.

Odmah nastavljam dalje sa "Porodičnim ciklusom", jer šta drugo čitati posle Kiša, nego Kiša.

[Nikola Jankovic · Rating 4 out of 5]

"(Da ostanemo pri trećem licu. Posle toliko godina, Andreas možda i nisam ja.)"

[Enrique · Rating 4 out of 5]

Que gozada el lirismo de este libro, perdiendo importancia el que, para ganar relevancia el como. El lenguaje es semipoetico de una tremenda belleza.
Aunque los cuentecitos que se agrupan en torno a la narración principal, tampoco desmerece.
El narrador es un niño, con sus pequeñas alegrías, ilusiones y miedos, el cual demuestra ya desde bien joven su capacidad para la fantasía y la narración, creo adivinar en toda la historia tintes autobiográficos.
Pesa sobre la historia la terrible ausencia del padre, que marchó a la guerra y parece pesar de fondo sobre toda la historia, presintiéndose un terrible final.
La nota más simpática sin duda es la presencia de un perrito que acompaña al protagonista como testigo y confidente de todas sus travesuras y fantasías, Dingo, llegando en un momento dado a tomar la palabra para contarnos parte de su versión.
De la lectura de esta reseña pudiera trivializarse o entender un argumento infantil del libro. Nada más lejos de la realidad. Cortito y entretenido. Bello.

[Naopako dete]

"S jeseni, kad počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce, s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o zemlju. A divlji kesten pada i bez najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde - vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom. Ne rađa se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava ljuštura, iznutra beličastoplava, a iz nije iskaču vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca. U nekoj se mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih ljudi mogli razlikovati: jedan ima na čelu belegu, kao konj. Majka će, dakle, uvek moći da ih da ga prepozna - po zvezdi na čelu."

Ova knjiga me uvek uvuče u sebe kao u neki blagi vir melanholije i tuge i onda sam tu danima, sećam se svog detinjstva, suze mi naviru na oči i hteo bih da opet i zauvek imam 7 ili 8 godina i da mi se život dešava po prvi put. Pored toga, ova knjiga zaustavlja vreme i tu mogućnost duguje stilu i lirskom intenzitetu koji taj stil u sebi sadrži. Živeo Kiš i živela njegova osećajnost!

[Dimitri · Rating 4 out of 5]

Oh, non si preoccupi, signora, sto solo evocando dei ricordi, sa, dopo tanti anni ogni cosa scompare.

Diciannove frammenti di un romanzo della memoria che evocano il ragazzo dal cuore triste, la madre e la sorella, un cane di nome Dingo, la maestra, gli animali e i prati, il villaggio e i pogrom, i pali della luce e un padre che non ritorna dal lager.

Per tre giorni e tre notti colonne di soldati passarono davanti alla nostra casa. Potete immaginare a quanto possa ammontare il numero dei soldati se vi passano davanti a casa per tre giorni e tre notti senza interruzione! Procedevano a piedi e su carri, a cavallo e in camion. Per tre giorni e tre notti. E io rimasi tutto il tempo nel mio nascondiglio, sotto il lillà. Il terzo giorno, nel pomeriggio, passò l'ultimo soldato. Era rimasto molto indietro rispetto agli altri. Aveva la testa fasciata e portava un pappagallo sulla spalla. Aspettai che fosse passato e uscii da sotto il lillà. Niente faceva pensare che per tre giorni colonne di soldati avessero attraversato il villaggio. A parte, forse, il silenzio.
Io ero quasi dispiaciuto che più nessun soldato attraversasse il nostro villaggio. Quando per tre giorni e tre notti ti passano davanti a casa colonne di soldati, cominci ad abituartici. Dopo, ti sembra tutto così vuoto. Più nessuno va a cavallo, nessuno suona la fisarmonica.
Scorsi allora in fondo al villaggio un carro sbucar fuori da una nube di polvere e pensai che stessero arrivando altri soldati. Ma si trattava di un unico carro, piccolo e buffo. Poiché nel villaggio a quell'ora non c'era nessun altro che stesse per strada a curiosare, l'uomo si rivolse a me. Mi disse qualcosa in una lingua straniera e io non ne capii granché. Sapevo soltanto che quando un uomo e una donna vengono da lontano su una simile carretta, devono avere bisogno di acqua. Perciò dissi: "Venite da lontano?"
Sapevo che mi avrebbero capito. Mio padre mi aveva spiegato un giorno che due persone che parlano lingue diverse possono comunque capirsi, se hanno buon senso e buona volontà.
"Giovanotto" disse l'uomo scendendo dal carro "ti basti sapere che veniamo da lontano e che abbiamo fretta. Perciò dicci dove possiamo abbeverare i bardotti".
Dato che i nostri parenti non erano ancora tornati dal lager, io avevo a disposizione l'intero cortile e la stalla. Dissi dunque all'uomo che poteva staccare le bestie.
Mentre lui si lavava (sua moglie era rimasta sul carro), gli chiesi se non avesse per caso incontrato mio padre strada facendo. Perché quando uno viene da lontano, di sicuro incontra molta gente sul suo cammino. Gli dissi che mio padre era alto, un po' curvo, che portava un cappello nero a tesa rigida, occhiali con montatura di acciaio e un bastone con la punta di ferro. "Lo hanno portato via due o tre anni or sono" dissi "e da allora non ne abbiamo nessuna notizia".

[Dajana]

Ova godina je valjda bila namenjena ponovnom čitanju mnogih dela. Zapanjila sam se (s obzirom na to da imam strahovito loše pamćenje i sve što čujem, vidim i pročitam moram da zapisujem, mislim da sad imam već preko 20 svezaka) što se skoro svega sećam, a čitala sam pre desetak godina poslednji put (:S).
U svakom slučaju, zeznula sam se pa opet pročitala priču o Dingu i sad ću da plačem naredna tri dana. Srećna Nova godina.

[Michael · Rating 5 out of 5]

Mr Kis has never disappointed me. Neither do those bittersweet stories.

[Katarina · Rating 4 out of 5]

„A divlji kesten pada i bez najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde - vrtoglavo.“
•
•
Jesen i pad lišća sa drveća divljeg kestena uvode nas u, melanholijom ogrnutu, vrtešku detinjstva Andreasa Sama. Vinjete iz njegovog mladog života, na koje nas „Rani jadi“ usmeravaju, predstavljaju mnogo više od zbirke kratkih priča. Na nevelikom broju strana one su liričan niz reči sazdan od sete i teskobe; od neizvesne i neumorne potrage za smislom i pripadanjem.

Andijevo tumaranje kroz lavirint koji predstavlja i sam pojam porodice, njegova težnja da razume svoju ulogu u začaranom i neraskidivom nizu porodičnih odnosa čini ga našim odrazom uokvirenim koricama trilogije „Porodični cirkus“..

Svojim liričnim stilom pisanja Kiš ne piše priče, on iznova komponuje melodiju u kojoj se emocije pretaču u onu neodoljivu i jedinstvenu, isključivo jesenju, melanholiju koja nas navodi na introspekciju.

Uz Andijevu pomoć, autor stvara atmosferu traganja, ali i neminovnog pronalaženja koje, u okvirima naše duše, zaista neodoljivo podseća na svojevrsni cirkus koji je zapravo neophodan i postojan ciklus spoznaje sebe i sveta oko sebe.

Predstoje mi Kiš(ni) dani. Doduše, već sada sam uverena da je on, kroz sva tri (ne)zavisna dela, tiho, precizno i nadasve vispreno potvrdio činjenicu da, na tom gorepomenutom putu (samo)spoznaje, niko nije sam.
•
•
📻|Joe Hisaishi - Merry-Go-Round of Life

[Ena u zemlji knjiga · Rating 3 out of 5]

"S jeseni kada počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavice, s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o zemlju. A divlji kesten pada bez i najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde - vrtoglavo...."

[Ivano Porpora · Rating 5 out of 5]

Che autore, Kiš. "Disordinato affiorare di ricordi" lo dice Adelphi, sì, ma che ricordi e come è folleggiante e slavo questo disordine.

[Héctor Genta · Rating 4 out of 5]

Libro che apre la cosiddetta "trilogia dell'infanzia" e definito dallo stesso autore come "schizzi di un block notes, naturalmente a colori", Dolori precoci proietta una luce lirica sul passato, trasformando in bozzetti delicati e malinconici i ricordi di un mondo trascorso e sepolto dagli anni.
Momenti della giovinezza, ma anche gesti, colori, sapori… che per qualche motivo sono rimasti impigliati nella rete della memoria e ora si fanno metafora e diventano musica.
Dolori precoci è un libro che parla dello stupore del bambino al cospetto della prepotente bellezza della Natura e insieme della sua caducità. Un libro sulla vita e sull'infanzia perduta, un'epoca in cui tutto è ancora possibile, un interregno nel quale la realtà confina con la fantasia e i due territori si mescolano.

[Imi · Rating 4 out of 5]

Finished in under a day! A much easier read than I was expecting (at least reading the English translation). Although, I have been told the trilogy gets more and more complex and experimental as it goes on...

I am reading this trilogy as suggested by my dissertation supervisor as a possible example for my topic (representations of illness and stigmatisation). Despite having loads of ideas for the Russian side, I need some examples from South Slavonic writers! I'm just not as well versed yet in the literature of this part of the world, compared with Russian literature, despite studying the language and culture since 2013...

I am shelving the English translations for this trilogy, despite also having a copy of the original Serbian (my dissertation supervisor kindly sent me his personal copy, as I had no idea how I was going to get hold of a copy myself!), because I knew I would need to rely heavily on the translations. My Serbian is just not strong enough yet! Having said that, I think I could have managed at least some of the first part of this trilogy? But then I would have been slower, and I need to read the whole trilogy quickly, so I can decide if I am going to use it for my dissertation. I can go back and try extracts in the original Serbian afterwards.

Anyway, this first part of the trilogy follows the childhood of Andreas Sam, a Hungarian/Montenegrian Jew born in Yugoslavia, through short, inter-connected short stories, glimpses into his life.

No, my life is no novel; it's more like a book of short stories, many short adventures, happy and sad...(p.104)

As the perspective is that of a child's, at this stage we only see glimpses into the terrible forces that rule over Andreas's life.

Another interesting aspect of the trilogy is its semi-autobiographical nature:

From my mother I inherited a propensity for telling tales with a mixture of fact and legend; from my father—pathos and irony. My relationship to literature has also been affected by the fact that my father was the author of an international timetable, an entire cosmopolitan and literary legacy in itself.

My mother was a reader of novels until the age twenty, when she realized, not without regret, that they were "fabrications," and rejected them for good. Her aversion to "pure fabrication" is latent in me as well. (p.116)

May come back and write a fuller review, once I've finished the trilogy and learnt more about "Andreas" and how the trilogy all links together...

[Emilio Gonzalez · Rating 4 out of 5]

Pequeños relatos sueltos que funcionan como un cuaderno de notas de un niño. Es el primer libro de la compilación Circo familiar, que tambien incluye Jardín, cenizas y El reloj de arena. Muy recomendable.

[Spasa Vidljinović · Rating 5 out of 5]

Poetska potka prolazi kroz celu priču, i kad se skinu slojevi prizora iz detinjstva ostaje tuga, tuga jednog jevrejskog dečaka, kojom opisuje to ahasverijanstvo, zlu kob svog naroda, osuđenog na lutanje i odbacivanje od drugih, a simbolično na kraju i napušta mesto dotadašnjeg života. Kiš je preživeo strašne trenutke u najranijem dobu, koji su presudno uticali da ta bol poetski oboji njegova dela.

[Sini · Rating 4 out of 5]

Onlangs herlas ik jubelend "Tuin, as" van de Servo- Kroaat Danilo Kis (1935- 1989), het magistrale eerste deel van een formidabel drieluik. Meteen daarna las ik "Kinderleed", een dunne verhalenbundel over de jeugdige Andreas (Andi) Sam, vol van tussen de regels opgeroepen weemoed. Dit boek werd vier jaar na "Tuin, as" gepubliceerd, maar veel mensen zeggen toch dat je beter eerst "Kinderleed" kunt lezen en daarna "Tuin, as". Wat ik dus niet gedaan heb, maar who cares: de verhalen van "Kinderleed" zijn op zichzelf heel fraai, maar ze krijgen voor mij wel extra inhoud als je "Tuin, as" al kent. Al is het omgekeerde misschien ook waar: wie weet had ik "Tuin, as" zelfs nog mooier gevonden als ik eerst "Kinderleed" had gelezen. Al was het maar omdat sommige verhalen in beide boeken worden verteld, maar op heel verschillende manier. Alsof elk verhaal op meerdere manieren verteld kan en moet worden. Alsof dus geen enkel verhaal ooit definitief is, zodat het vertellen nooit ophoudt. En alsof je eigenlijk steeds zou moeten vertellen in verschillende stijlen en vanuit verschillende perspectieven.

"Kinderleed" speelt zich af ergens op het Hongaarse platteland, in en rondom de jaren van de Tweede Wereldoorlog. De verteller is steeds Andi Sam, soms vanuit een ik- perspectief en soms vanuit een hij- perspectief, soms met de niet- wetende blik van een klein jongetje en soms juist met de blik van de volwassen man die terugblikt op hoe hij was als jongetje. Dat laatste zorgt dan voor weemoed en verlangen, die vaak gepaard gaan met twijfel: de tijden van vroeger zijn immers onherroepelijk voorbij, en de herinnering eraan is vol leemtes en onzekerheden. En ook vol grotendeels impliciet verdriet en gemis. Andi's vader, Eduard Sam, is immers op schrijnende wijze afwezig, en met "Tuin, as" (of het recent vertaalde "Homo Poëticus") in het achterhoofd weet je ook waarom: Eduard Sam is gedeporteerd, en is in Auschwitz vergast. Net als Kis eigen vader, Eduard Kis. In "Tuin, as" werd Eduard Sam evenwel niet als holocaust-slachtoffer opgevoerd, maar als ongelofelijk bloemrijke fantast die met zijn ongehoord toverachtige en ketterse fantasieën protesteert tegen alle overgeleverde waarheden en tegen alles wat zogenaamd realistisch is. Kis kiest in "Tuin, as" bovendien bewust voor een experimentele stijl en vorm, voor een manier van vertellen die alles vanuit ongewoon perspectief benadert, uit afkeer van gemeenplaatsen en platitudes en clichés.

De stijl en vorm in "Kinderleed" is echter heel anders: veel minder exuberant, veel minder doordesemd van ongeremde droomachtige en ketterse fantasie. Bovendien is "Tuin, as" een experimentele roman, terwijl "Kinderleed" een opvallend poëtische verhalenbundel is, of een bundeling van prozagedichten. Maar ook hier wordt nadrukkelijk gekozen voor een "defamiliariserende", alles ongewoon makende stijl. Want waar je in "normale" verhalen een climax zou verwachten, volstaat Kis juist met allusies en met subtiele suggesties tussen de regels door. De afwezigheid en verdwijning van Eduard Sam wordt niet voelbaar gemaakt met expliciete jammerklachten vol ach en wee, maar door passages waarin hij niet wordt genoemd of alleen heel indirect wordt genoemd. Wat toch een stijlfiguur is die je niet verwacht in verhalen met zo veel autobiografische lading. En de weemoed waarmee de volwassen Andres Sam terugkijkt op de jonge Andi Sam komt juist naar voren in heel gedistantieerde zinnen als: "Achter die slee kloste een jongen met een bezwaard hart (die Andi genoemd werd) en een hond die Dingo genoemd werd". Zinnen waarin de volwassen Andreas juist niet in de eerste persoon vertelt over zijn kinderjaren, maar in de hij- persoon, op afstandelijke wijze, en tussen haakjes. Daarmee subtiel maar onontkoombaar de afstand onderstrepend tussen de jonge Andi en de volwassen Andreas, tussen de Andreas van nu en de Andreas van toen. Of door een terloopse zin in een verhaal waarin Andreas tevergeefs zoekt naar de kastanjebomen van ooit en het ouderlijk huis van toen. Die zin luidt: "Neem me niet kwalijk, zei hij met een heel gewone stem, woont hier Andreas Sam?". Ook hier spreekt Andreas over zichzelf in de derde persoon. Kennelijk zoekt hij naar zijn ouderlijk huis zonder te willen vertellen wie hij is. Maar tegelijk lijkt het daardoor net alsof hij vraagt of hijzelf, Andreas Sam, nu nog steeds op dat adres woont. Wat heel vreemd zou zijn, maar wat wel goed past bij iemand die zo op de dool is als Andreas Sam.

De verdwenen en wellicht nooit bestaande kastanjebomen waren overigens in het hoofdstuk daarvoor juist in volle glorie naar voren gekomen. En wel in het openingshoofdstuk van "Kinderleed", dat alleen al memorabel is door poëtische zinnen als "Je zou een fuga moeten componeren voor sering en orkest" en door de meeslepende evocatie van vele verschillende plantengeuren. De eerste alinea van dat hoofdstuk gaat bovendien als volgt: "In de herfst, als de winden opsteken, vallen de blaadjes van de wilde kastanjes tuimelings, met het steeltje naar beneden. Dan hoor je een geluid alsof een vogel met zijn snavel tegen de grond botst. Maar een wilde kastanje valt ook als er geen zuchtje wind staat, vanzelf, zoals een ster: duizelingwekkend. Dan raakt hij de grond met een doffe kreet. Hij wordt niet geboren als een vogel uit een ei, geleidelijk aan, maar zijn harige, van binnen bleekblauwe dop barst plotseling open en er springen guitige, donkere halfbloedjes uit, met glanzende wangen, als de konen van een lachende neger. In sommige bolsters zitten tweelingen; toch zou je ze uit elkaar kunnen houden: de ene heeft een vlek op zijn voorhoofd, als de bles van een paard. Zijn moeder zal hem dus altijd kunnen herkennen - aan die ster op zijn voorhoofd". Mooie passage, vind ik, vol van pantheïstisch gevoel: alsof de jonge Andi helemaal een is met de plantenwereld om hem heen, en zich volkomen kan inleven in alles wat groeit en bloeit. Maar ja, in een later verhaal zijn die kastanjebomen er niet meer, en blijken ze misschien zelfs nooit bestaan te hebben. Die zo idyllisch- pantheïstische herinnering is dus misschien alleen maar een drogbeeld van het geheugen. In die herinnering is er bovendien de toespeling op een gevallen ster en op de Jodenster. Aldus wordt deze idyllische ervaring van ooit subtiel uitgehold door de herinnering aan de holocaust, of door de dreiging van de holocaust, zonder dat dit woord ooit wordt genoemd.

En zo vertelt Andreas Sam dus over het kinderleed van Andi Sam: in verhalen waar weinig gebeurt maar waarin tussen de regels door veel voelbaar wordt; in poëtische sfeertekeningen waarin de jubel van de paradijselijke kindertijd even voelbaar wordt als het verlies van die kindertijd; in vertellingen die heel simpel lijken maar dat door hun perspectiefwisselingen en dubbele bodems toch niet zijn; in zinnen vol prachtvolle weemoed die tegelijk subtiele aanduidingen zijn van een ongrijpbaar en onbegrijpelijk gemis. "Kinderleed" vond ik minder flabbergasting dan het zo toverachtig fantasievolle en tegelijk zo van doodsbesef doordrenkte "Tuin, as". Maar ik bewonderde wel de poëtische subtiliteit en de suggestieve kracht ervan. En ik geniet nog steeds na van zinnen als: "Hij had de zege behaald op de tijd, maar voelde zich nog steeds klein tegenover de bloemen en de weide". Dus ga ik nu vol verwachting verder met "Zandloper", het derde en laatste deel van deze memorabele trilogie.

[Jeff Jackson · Rating 3 out of 5]

Cycle of lyrical stories about childhood in the register of Isaac Babel and Bruno Schulz, but rarely rising to that exalted level. Charming but minor work. If you're new to Danilo Kis, skip this and start with A Tomb for Boris Davidovich.
3.5

[Nati Korn · Rating 5 out of 5]

קובץ סיפורים קטן אך יפה של הסופר המוכשר הזה. הוא מפליא ללכוד את חוויות הילדות המוקדמת - ריחות, צלילים, פחדים, השתאות, תמימות, ואכזריות (גם בזאת, כמו גם בציור דמות האב חולה הרוח, הוא מזכיר את ברונו שולץ) ואת העיבודים שהן עוברות – אגדות, זיכרונות כוזבים ותשוקה. רוב הסיפורים מתרחשים סמוך למלחמת העולם השנייה, במהלכה ולאחר מותו של האב באושוויץ. (המבנה הזכיר לי במשהו את 'הטבלה המחזורית' של פרימו לוי). יש קשר לספרים אחרים שלו, אך ניתן לקרוא גם בנפרד.

[julia emily · Rating 4 out of 5]

"Perché è così, con i ricordi non si è mai sicuri" ed è in questo turbinio di memorie che la famiglia dell'autore - già presente nel precedente libro "Giardino, cenere" - si scompone e ricompone a partire da tanti piccoli frammenti del passato, in un insieme di storie che avvolgono con leggerezza e malinconia il lettore. "Il ragazzo e il cane" è a mio parere uno dei racconti più struggenti, ma ogni pensiero racchiuso in poche pagine regala momenti di intensità e di tenerezza nei confronti delle proprie radici e di quanto la storia del mondo si intrecci con quella di ognuno di noi, spesso prendendo il sopravvento.

[rhapsodyof words · Rating 4 out of 5]

Knjiga je po meni veoma interesantna,uspjela je da me vrati u rano djetinstvo pogotovo price "Macke" i "Prica koja crveni". Glavni lik ovog romana,Andreas Sam,je senzibilna licnost koja obraca paznju na "nevazne" detalje,sitnice,ali sitnice zapravo cine zivot.Dovoljno je samo da se okrenemo oko sebe i vidimo nesto sto ce nas usreciti,nebitno da li je to neki cvijet,zvuk ili miris.
Ali ponekad zivot nije tako bajan i sjajan kao sto mi mislimo.Svako ce od nas morati bar jednom "ispiti gorku casu" ovog svijeta,a Andreas je to vrlo rano dozivjeo.Glad,siromastvo,tuga,bol,pritiskaju njegovu malu,usamljenu dusu.
Drago mi je sto sam procitala ovu knjigu jer sam na taj nacin uspjela da prozivim uspomene moga djetinstva,a takodje sam,citajuci knjigu,prozivjela naporno dijetinstvo Danila Kisa.

''Gospode kako sam nemocan pred ovim cvjecem''

[Demetrios · Rating 5 out of 5]

Η πρώτη μου επαφή με τον σέρβο (και λιγάκι ούγγρο) Ντανίλο Κις ήταν μέσα απ' αυτό το αυτοβιογραφικό βιβλίο. Θαυμάσιες απεικονίσεις της παιδικής του ηλικίας τον καιρό του Β' Παγκοσμίου, σκόρπια κομμάτια από ένα παζλ που, όσο διαβάζει κανείς, σχηματίζει μία όλο και πιο ξεκάθαρη εικόνα αυτών των αθώων χρόνων, που ο συγγραφέας τούς έζησε μέσα στη φτώχεια της ουγγρικής επαρχίας. Στιλ ελαφρώς μοντερνιστικό αλλά χωρίς δυσκολίες, ώρες-ώρες με άφησε άφωνο και με συγκίνησε βαθιά -- όχι τόσο γι' αυτά που περιγράφει αλλά για τον τρόπο που τα παρουσιάζει. Ένα μικρό αριστούργημα.

[soulAdmitted · Rating 4 out of 5]

Perché, sa, è sempre così con i ricordi, non si è mai sicuri. [...] Ecco, vede, nel punto dove era il mio letto è cresciuto un melo, e la Singer si è trasformata in un cespuglio di rose. Ma degli ippocastani, signora, come vede, non c'è traccia. La ragione, signora, è che gli ippocastani non hanno ricordi propri.

Danilo Kiš è lo scrittore che ti fa assumere come tuoi i suoi ricordi. Sulla fiducia. Tutto qui. O lì.

Mentre cadono castagne in primavera. Anche in completa assenza di vento. Da sole. Così come cadono le stelle.

[Maurizio Manco · Rating 4 out of 5]

"Di tutti i nostri parenti tornò soltanto lo zio Andrej, anche lui bruciato da uno strano sole, da una luce infernale che dava alla sua pelle un colore malaticcio e ammuffito - l'impronta sinistra di un sole nero. Portava con sé i canti dei tempi nuovi, le tristi ballate dei lager e le nenie dei rabbini..."
(Da un album di velluto, p. 88)