Са овом књигом сам се први пут срео на четвртој години факултета, кад сам спремао семинарски из историје српске културе (!!?!?!?!?!??!), када сам је прочитао у српском преводу под називом Велики математичари. Сада сам је репризирао у оригиналу и могу да кажем да је ово једно ђаволски вриједно штиво, при чему бих ипак препоручио српски превод јер је овај енглески из тридесетих година прошлог вијека прилично тежак за читање.
Елем, шта је заправо ово? У питању је нека врста "популарне математике", да је тако назовемо. Заправо, већ летимичан поглед на садржај књиге даје нам до знања да су у питању биографије разних великих математичара, почевши од старих Грка, па све до модерног доба, при чему се то "модерно" доба завршава са Кантором, који је умро 1918. Међутим, кроз те биографије илустроване су све математичке дисциплине и велики број најбитнијих открића и теорија. У сваком поглављу обрађена је по једна личност, (евентуалне) пикантерије из његовог (кажем "његовог", јер у књизи нема жена) приватног живота и најпознатија његова открића, тамо гдје је било простора да се тако нешто опише.
Ово посљедње је гдје се књига разилази са највећим бројем научнопопуларних књига којих сам имао прилику да се прихватим - наиме, иако је скоро све објашњено тако да и нематематичари могу да разумију (под условом да имају барем солидно средњошколско знање математике и да нису баш тотални дудуци за логику), Бел се уопште не устручава да вам у лице саспе разноразне формуле и цртеже, па ћете се тако овде нагледати бесконачних низова, редова, полинома, алгебарских структура, комплексних бројева и сличних звијери од којих (ако се не бавите математиком) неке можда нисте ни срели, а већину сте упознали у средњој школи и онда са одушевљењем заборавили при изласку из исте. Међутим, као што рекох, овде су скоро сви (не баш СВИ) ти концепти објашњени тако да их је уз мало труда могуће разумјети.
Дакле, иако ово није класичан уџбеник, неко ко се не бави математиком откриће рапидан скок у свом разумијевању математичких појмова и њихових односа. За нас који смо имали несрећу да немамо на студију историју математике као посебан предмет књига ће добро да послужи да се барем неке рупе попуне.
Неко је стил писања упоредио са Раселовом Историјом западне филозофије и то поређење није сасвим бесмислено - ово је, што би се рекло, књига "са ставом", у којој се аутор не устручава да буде духовит и да повремено поткачи неку од личности које су му предмет анализе. Видио сам да аутору замјерају што је на неким (многим?) мјестима анегдоте сумњиве аутентичности навео као чињенице, у чему ја лично не видим никакав проблем, али ето ако баш имате некакав опсесивно-компулсивни поремећај, можете да отрчите на нет и провјерите догађај који вам изгледа превише невјероватно.