Isidora Sekulić > Quotes

“Čovečja je priroda nemonaška. Jer je priroda uopšte nemonaška. Priroda je nestalnost i zaborav i preziranje zakletvi. Priroda je strast koja se slučajem pali i gasi. Priroda je neprekidna promena. Zato dugotrajne žrtve i savlađivanja postaju obične pojave, brišu se iz reda visokih tekovina ljudskih. Zato čovek, čovek kao priroda, želi na poprištu borbe herija ili martira. Drugim rečima, želi smrt, i promenu i obnovu. Uništenje ideala, i početak druge borbe. Ali čovek kao duh, znajući da je duh plemenitiji od prirode, okreće svoje strasti pred zakone lepote. Neće smrt i promenu, nego raspiruje i održava stalnu borbu. Stalnu, jer ne sme poginuti u iskušenju. A mora primati iskušenja. Jer, gde prestaju iskušenja, prestaje i monaštvo.”
― Isidora Sekulić, Đakon Bogorodičine crkve

“Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi. Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju. Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali, kad uđeš u šumu, ti osetiš da se tlo pod tvojim korakom ugiba, i noga ti upada u nešto mekano i trulo. To su mirijade iglica koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je prekonoć, u času crnog mraka kad ni najbliži sused ne može da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo.”
― Isidora Sekulić, Pisma iz Norveške

“Нешто заједничко породично, од оца наслеђено, имале су обе сестре; сузе боље рећи сузу, ону севдалинску једну сузу која стоји у оку непомично, светли, нити отиче нити усахњује.”
― Isidora Sekulić, Kronika palanačkog groblja

“Био је то један од оних потеза судбине који одједаред пипну живот како се живот није надао.”
― Isidora Sekulić, Kronika palanačkog groblja

“Kad čovek pobije u duši sve što se daje pobiti, a sve što se ne da ubiti to živo sahrani, to je rezignacija. A kad čovek izmiruje, oprašta i pobeđuje, to je umor. Rezignirano srce upija suze da ne kaplju, umorno srce ih nema. Ono se zatvori i zapečati, i sve što je u njemu, sigurno je sačuvano, ali ništa više u sebe ne prima.”
― Isidora Sekulić, Saputnici

“Чланови породице знају једно другом најосетљивија места, и кад хоће, рањавају тешко, па и убијају.”
― Isidora Sekulić, Kronika palanačkog groblja

“Dostojevski nije ni “pisao” ni “slikao” život. Onako kako je potrebno za literaturu, nije on video ni mačku, a kamoli čoveka i čovečanstvo. Preletao je i nadletao ovaj svet kao anđeo ili đavo, moleći sklopljenih ruku ili tražeći razjareno: smisao. Zašto ima zla? Zašto svi činimo zlo? Zašto ljubav ne pobija zlo kao sunce kap vode? Smisao je tražio Dostojevski, i tražeći smisao navodio dokaze i dokumenta. Dokumentacija, sotonska ili heruvimska, to je literatura Dostojevskog. Taj pisac je ostavljao po strani svu prirodu, od travke do zvezde, i procesao se sa bolom i zlom držeći na dlanu čoveka, samo čoveka.”
― Isidora Sekulić

“Кулу зидам, башчу садим,
Ни на небу, ни на земљи,
Већ на грани од облака.”
― Isidora Sekulić, Kronika palanačkog groblja

“Svi primeri odricanja bi se možda mogli podvesti pod jedno opšte značenje: borba između jačine i slabosti, između duha i materije. Ili se odriče slabost, zato što je slabost, ili se odriče jačina, zato što - voli.”
― Isidora Sekulić, Đakon Bogorodičine crkve

“Kako je reč čudna i moćna u svoj svojoj varljivosti i nematerijalnosti. Kaže se nešto, a nije istina; obeća se nešto, a ne bude. Ipak, reč vezuje, razrešuje, seče, reže, pali i gasi. I stoji.”
― Isidora Sekulić, Saputnici

“Živeo je u staro vreme jedan kralj koji se zvao Gilfi, i desilo se jedared da je kroz njegovu zemlju prolazila čudna neka žena koja ga je svojim čarobnim veštinama zabavila i zanela. Kao nagradu obećao joj je kralj onoliko zemlje od svoje kraljevine koliko četiri vola uzmognu preorati za jedan dan i jednu noć. Ta žena bila je iz plemena moćnih Asa, i zvala se Gefjon. Ona dovede četiri vola i upregne ih u plug. Volovi su bili njeni sinovi od jednog džina iz pustih ledenih planina Jotunhejma, i kad su ogromnom svojom snagom zaorali, plug je tako silovito i tako duboko sekao tle da se veliki deo zemlje sasvim otcepio od kopna. Volovi tada ponesoše otrgnutu zemlju morem, put zapada, dok se ne zaglaviše u tesnom jednom morskom prolazu. Tu je Gefjon učvrstila otkinuto ostrvo i dala mu ime Selund. A tamo odakle je tle iščupano, stvorilo se jezero Log, i, tačno i logično u materiji, kako god stoje zatoni jezera Loga, tako isto stoje grebeni ostrva Selunda, koje se danas zove Seland. U tu iskidanu, vodom, vetrovima i mrazevima izrastrzanu zemlju krećemo sada.

[...]”
― Isidora Sekulić, Pisma iz Norveške

“Kao uvek kad je uzbuđena, gospa Nola, posle čaše vode, otvori jedan prozor širom, i zagleda se u daljinu. - Tako, to dobro čini. Odmah sam jača, i ne bojim se više ničega. Tamo u polju, sve je samo i ostavljeno, pa zašto da i s čovekom ne bude tako...”
― Isidora Sekulić, Kronika palanačkog groblja

“Smeh je, uopšte, jedna od najosetljivijih pojava na čoveku. Ako mu se niko ne obraduje, i ne dočeka ga srdačno, beži sa lica zemlje.”
― Isidora Sekulić, Iz prošlosti

“Tajne su nepodnošljive. Mislim one tajne koje nadjačaju i obiđu svoju sitnu sudbinu, da se otkriju, prođu, razdrlje i u laž uteraju, i boje se da izgube draž svoje nerazmotanosti. Šta ima u tajni? Gomila ili raskukannh ili upornih osećaja i doživljaja koji ne mogu da se razmuče. Svaka ohola, tvrda i zagrađena tajna pritiskuje čoveka i sužava ga. Ona je grobnica u kojoj će istruliti sve što je bilo. Simpatična i slatka je samo ona tajna koja na čelu nosi žig svoje prolaznosti, koja zna da će se razglasiti, i čeka, i ne boji se da postane zaboravljena, beznačajna i smešna. Teško onima koji ne umeju da razbiju i na svetlost iznesu svoju tajnu. Teško onima koji lažu da nema šta da se uzme i ponese, kad mladost i strast pokucaju na vratima tajne.”
― Isidora Sekulić, Saputnici

“Ne treba njegov život, ne treba njegov rad i dar! Mnogo je tri odlikaša, dosta je dva, a možda samo jedan, a možda nijedan ne treba životu!... Oj, groblje! Prebriši iz ove mature što ne treba! Zbriši naročito "odabrane i srećne"! Nema dovoljno sreće ni mesta za njih! Razboli ih, umori ih, uvuci se u njih kako znaš, ali ih zbriši!...”
― Isidora Sekulić, Kronika palanačkog groblja

“Slika ima svoj original, skulptura ga ima, knjiga ga pogotovo ima. Tvorevine te, dakle, imaju svoje jedinstveno i večno biće, svoj ostvareni jedini oblik, koji je za svakog i za sva vremena jedan te isti. A u muzici? Svako svira ili peva ono što je umetnik stvarao. Zvuk, akordi, harmonija ne mogu, dakle, biti originalni. Ne postoje jedared rođeni, jedni i jedini. Hartija, partitura, tek ne može značiti sve. To je materijal, bez cele snage i duše, koji je nesrećni muzičar ostavio da ma ko pokuša nazidati i stvoriti njegovo delo. Muzičko delo je, dakle, samo za života umetnikovog stvarno ono samo, originalno i živo. A zatim umire za sve večnosti. Sve što se posle izvodi, to je možda samo kostim uzvišenog jednog mrtvaca. To je možda sve samo gruba larma kroz jednu, prašinom zasutu, tišinu, koja ne može više propevati. Sa svakim umuklim pevačem, sa svakim mrtvim sviračem ostaju možda u svetu muzike takve čudne tišine, koje su grobovi tonskih boja i duša...”
― Isidora Sekulić, Đakon Bogorodičine crkve

“Не бој се, и хвала ти што си живела један тренутак само за мене!
То је све што јој поручује, а то је срећа над срећама. Ах, како се на разне начине може једно исто рећи. Колико пута су и други људи то исто помислили и говорили, али нико још није овако. Нико сем њега.
Како је неисцрпно богат и леп живот!”
― Isidora Sekulić

“Чекало се да се подигну небу два ока, два сасуда таме. И да срце једно, чисто и мирисно као дивља шума, дозове Бога, прими у храм свемоћног и предоброг оца и страшног судију света.
И онда су се отворила, не ђаконова уста, него ђаконове груди, и груди те дале су све што је у њима било грома, песме, љубави и страха божијег.
В е л и ј _ ј е с и,_ Г о с п о д и,_ и_ ч у д н а_ д ј е л а _ т в о ј а!
Све је замрло, Богородичина црква је пала на колена.
Зар је Бог могао одрећи? Зар је Бог могао не сићи? Није могао. Никоји бог не би могао. Ана Недићева је, више него ико, осећала да Бог није могао не сићи. Она је, више него ико, знала да је Бог сишао, да је био у цркви, да је осветио воду, и да се вратио на небо кроз чисто, мирисно срце калуђера свога.”
― Isidora Sekulić, Đakon Bogorodičine crkve

“Повучена у своју собу, Ана се предавала сећању. Као већ неколико пута, њој се и сада чинило да се напила среће за цео живот, и да више ништа више не не жели и неће желети.”
― Исидора Секулић, Đakon Bogorodičine crkve

“Stojim na žalu i osećam kako deo moje energije izgara, kako se krnjim, gurim i smanjujem, i kako mi se opet briše i uzima dan, dan moga trajanja, koji nije bio i dan moga života.”
― Isidora Sekulić, Saputnici

“... umor i dosada nisu isto, gospođice, apsolutno se ne da jedno drugim zameniti. U dosadi ima trenutnog otpora, trenutne srditosti, a umor je pasivniji i mrtviji i od same rezignacije. U dosadi izumire samo entuzijkazam radosti, a u umoru izumire i entuzijazam osvete.”
― Isidora Sekulić, Saputnici