Dževad Karahasan > Quotes

“Radi se o tome da odlazim jer ti tako želiš. Radi se o tome da nastojim biti dobar, častan i plemenit, pa sebi oduzimam tebe. Ostajem, dakle, bez onoga što mi je najvrijednije, kao svi ljudi koji su zaista dobri, časni, plemeniti. Shvatio sam da je nedostojno truda sve što je moguće bez ljubavi, a da ti ne smijem, ako te zaista volim, pomoći da sav svoj svijet svedeš na mene. Shvatio sam da bih ti pomogao u tome ako bih otišao s tobom vani da te zadržim. Zato postupam plemenito kao svaki idiot i odričem te se da bi ti mogla sačuvati kakvu-takvu cjelinu.”
― Dževad Karahasan, Šahrijarov prsten

“Bosna je oduvijek prostor iz kojeg se odlazi, bježi, protjeruje, a svi sretnici koji odu, pobjegnu ili budu protjerani, i ako do tada nisu znali šta su, postanu Bosanci onog trenutka kad se smjeste negdje drugdje, u nekom svijetu sretnijem od Bosne.”
― Dževad Karahasan

“Govorio je da čovjek od svog života mora nešto napraviti, neće biti da nas je Stvoritelj postavio u Svoj svijet da bismo ga ukrasili, jer ima, ruku na srce, i ljepših stvari i pojava od čovjeka. Jasno je da nas je On pozvao s nekim zadatkom, radi neke svrhe koju moramo ispuniti, i to svakog od nas pojedinačno. Zato se pitaj za šta si i koja bi to mogla biti tvoja svrha. Blago tebi ako na ovom svijetu možeš boraviti kao da si već umro, miran i sabran, sav posvećen onom važnom i neprolaznom. Ali je malo takvih, čak ni njima ne polazi baš uvijek za rukom da skrenu pogled s pojava ovog svijeta na ono neprolazno. Ako ne možeš kao oni, a ne možeš, jer nisi ti princ Sejdi, ti se posveti ljudima s kojima ti je živjeti i zarađuj sevape na njima, širi ljubav svijetom, pravi se da služiš bližnjem svome. Ako ne možeš ni to, a ne možeš, jer nisi ti dovoljno pametan da bi shvatio kako sebi služiš šta god da radiš, ti se odaj fukarskim radostima pa skupljaj i štedi novac. Zarađuj i skupljaj blaga ovog svijeta, brate moj Sali, sabiri bogatstva i troši ih na dobro, i to je neka svrha. A ako ni to ne možeš, ti samo zarađuj i skupljaj, naći će se već neko da to potroši na dobro ili na zlo; skupljaj, gomilaj i štedi: koliko god da je fukarska, i to je neka radost i svrha, pa se ti zato posveti tome da je ostvariš. Napravi nešto od svog života, posveti se tome, ali se zaista posveti.”
― Dževad Karahasan, Sjeme smrti

“Pa život čestitog čovjeka i prolazi u tome da riješi jedan problem i tako napravi dva nova. Što se tu može.”
― Dževad Karahasan, Istočni diwan

“Treba znati da bi se vidjelo i treba gledati da bi se znalo jer znanje otvara unutrašnje oči a unutrašnje se uče gledanju od vanjskih.”
― Dževad Karahasan, Šahrijarov prsten

“-Ko smo nas dvoje?
-Mi smo jedna budala i jedna žena koja voli budalu.”
― Dževad Karahasan, Šahrijarov prsten

“- Kako jedna ista stvar može za nekoga biti jako pametna, a za drugoga glupa?
- Operacija bubrega je jako pametna za onoga ko ima kamen u bubregu i jako glupa za onoga ko kamen u bubregu nema - mirno objasni starac.”
― Dževad Karahasan, Šahrijarov prsten

“Pametan i čestit čovjek se hvata samo onih konopaca koji prolaze preko njegovog vrta i tako ostaje u onome o čemu ponešto zna. Ostani u svom vrtu Omare, bave se onim što znaš! –Ma bojim se da je u pravu Abul-Hasan, on kaže da se čovjek danas mora miješati u sve, jer jedino trud i snaga dobrih ljudi mogu usporiti opći raspad svijeta. A svijet se raspada, to valjda ni ti nećeš osporiti. –Pa ga ti odlučio uvezati i spasiti – riknuo je Abu Said. –Vrane vade oči jedna drugoj, ali se razumiju, teško golubu koji se umiješa među njih, moj hakime! Obje će se okrenuti protiv njega i srediti ga, pa se onda opet obrušiti jedna na drugu. Ali golubu neće oprostiti, ni to što je golub, ni to što se umiješao. –A što ćemo sa dugom prema svijetu? – nije se predavao Hajjam. –Kako mirno gledati raspad svega svijeta, kako pristati na njega? -Tako na primjer što ćeš se sjetiti da si se i ti sam počeo raspadati, i da ćeš se sigurno raspasti bar dva dana prije nego svijet.”
― Dževad Karahasan, Što pepeo priča

“...neka sve bude dobro, neka je zagrli čim uđe u kuću i neka je grli do kraja svijeta - opet neće nadoknaditi onaj zagrljaj koji je propustio sinoć.”
― Dževad Karahasan, Šahrijarov prsten

“Vjerujem da je moguća ljubav na koju se ne može uzvratiti, ali ne vjerujem da je moguća ljubav koja se ne može razumjeti ili bar prepoznati.”
― Dževad Karahasan, Šahrijarov prsten

“Ich wollte, jemand könnte mir erklären, was mit der Zeit geschieht, die wir auf Reisen verbrignen, oder was mit uns in dieser Zeit. Für einen, der im Zug oder Flugzeug sitzt, für den, der auf einem Bahnhof oder Flughafen wartet, ist eine Minute viel länger als eine Stunde, während eine Stunde buchstäblich kein Ende nimmt. Versucht man aber in der Erinnerung diese Zeit wieder aufzufrischen, merkt man, dass sie wie ein Gedanke verflogen ist, schneller als ein Augenblick in der normalen Zeit.”
― Dževad Karahasan, Uvod u lebdenje

“„Dobre su njihove priče, nema on njima što prigovoriti, ali mu je danas nepodnošljiv manjak stvarnosti u njima. Nije tu u pitanju snalaženje – to što mu sve Osmanove priče ne bi pomogle da se snađe na muslimanskom hadžu i što iz Šimunovih priča ne može Belgiju i Švabe zamisliti koliko ni majmuna. Nije riječ o tome, čuda se i doživljavaju zato da bi se o njima pričalo, a o njima se priča tako da ih nitko na osnovu priče, dakle nitko tko nije najneposrednije i najistinskije posvećen čudom, ne može ni zamisliti. Riječ je o tome da nitko u tim pričama ne govori, ne diše, nitko u njima nema djecu negdje daleko, nema u njima žena kojima se stalno govori a one uporno šute jer su davno otišle tamo. Toga u njihovim pričama nema a danas mu toga treba jer ga od jutros stvarnost zaobilazi ili mu se izmiče, od jutros prvi put osjeća da Anđe zaista i konačno nema, od jutros gleda i sluša kao iz daljine. Što će mu još njihova daleka priča o dalekim čudima? Priča koja jedino može pojačati zebnju, a ona mu već nepodnošljivo naliježe uz kožu.”
― Dževad Karahasan, Kuća za umorne: Pjesme o ljubavi i smrti

“Zašto se ljudi uvrijede ako ih podsjeti na logiku, ne da bi se on napravio važan ili da bi njih povrijedio, nego da bi ih upozorio na ono što stoji iznad njihovih namjera i potreba, pa bi ih zato trebalo obavezivati? I to se jednako naljute posljednje budale, koje ne vide dalje od svog stomaka, i oni najbolji, koji bi morali vidjeti dosta široko. Zašto se prave da se sav svijet iscrpljuje u njihovim odnosima, i da je samo po sebi važno i ima nekog smisla ako oni jedan drugoga pridobiju za sebe ili pokore? Kao da iza ili iznad ljudskog društva i svih ljudskih poslova ne stoje neka logika i istine koje ih sve obavezuju, bez obzira na mjesto koje su sebi izborili u svojim ljudskim odnosima. On bi to nekako morao razumjeti, njemu valja živjeti među ljudima, koliko god se tome radovao ili opirao.”
― Dževad Karahasan, Što pepeo priča

“So dnevi, ko se ne bi smelo zasvitati. Če pa se je že moralo, če je nujno, da se zasvita prav vsakega dne, bi morala obstajati kakšna možnost, da se človek izogne dnevu, ki ga zagotovo ne potrebuje, da se na primer na tak dan ne zbudi ali da kako drugače ostane zunaj njega. Brez te možnosti človek ni svoboden, saj ni in ne more biti svobodne volje v bitju, ki ne mote samo odločiti niti o tem, česar noče.”
― Dževad Karahasan, Sjeme smrti

“On je znao čovjeku, kojem upravo gori kuća, oduševljeno kliktati u lice: "Je li ovo tvoja? Blago tebi, brate moj, raduj se i slavi, sretniče", a onda mu nadugo objašnjavati da Allah dragi samo one koje voli stavlja pred velika iskušenja i brzo ih oslobađa sveg nepotrebnog tereta. A onda kad je normalne ljude sve navodilo na misli o samoubistvu, on je glasno uvjeravao sve oko sebe, pogotovo onoga ko ispravno razmišlja o tome da se ubije, da je život prelijepo čudo i ovaj svijet pravo mjesto da ga se provede.”
― Dževad Karahasan, Sjeme smrti

“Sve dotle dok u duhu možeš obnoviti sjećanje na svijetlu kuhinju po kojoj se kreće i u kojoj govori jedna dobra žena ti nisi potpuno izgubljen, sve dotle dok znaš da negdje postoji takva kuhinja i da u njoj ima jedno mjesto za tebe ti nisi potpuno sam. I sve dok su takve kuhinje moguće tvoj svijet je stvaran i ispunjen smislom. Jesam li tada, u svijetloj kuhi…nji, ovako duboko i zahvalno zavolio Saru zato što je u meni obnovila sigurnost i stalnost, onda kad u svijetu ni sigurnosti ni stalnosti nije bilo ni u tragu, onda kad se činilo da za mene više naprosto nema mjesta?”
― Dževad Karahasan, Sara y Serafina

“Schon über ein Jahr lang hörten sie nur vom Krieg, weil alle Leute, alle Zeitungen, alle Fernseh- und Radiosender nur über den Krieg sprachen, in dem sich Kroatien befand. Und dabei war ihr wirkliches Leben, heute wie vor drei Jahren, der ihnen bekannte, bis zum Gehtnichtmehr normale graue Alltag, der sich in der bis zum Gehtnichtmehr normalen und ihnen bekannten wirklichen Welt abspielte. In den Geschäften, in denen sie immer eingekauft hatten, kauften sie die Dinge, die sie immer gekauft hatten, und in den Lokalen, in denen sie immer Kaffee getrunkten hatten, tranken sie auch jetzt den Kaffee, den sie immer getrunken hatten. Alles war bis zum Gehtnichtmehr bekannt und ewig gleich in einer Welt, die bis zum Gehtnichtmehr bekannt und ewig gleich war, nur, und das war das einzig Neue, galten alle ihre Gedanken und Worte dem Krieg, von dem es in ihrer Erfahrung nicht die Spur gab. In den Zeitungen und im Fernsehen, im Radio und in allen Gesprächen gab es nichts außer dem Krieg, während es in den Geschäften und im Lokal, im Schlafzimmer, am Arbeitspatz und auf der Straße nichts gab, was auf Krieg hingewiesen hätte. So entfernten sich das Denken und die Erfahrung immer mehr voneinander, und dadurch zerfielen die menschliche Welt und sein Wesen in zwei Teile, zwischen denen es weder Ähnlichkeiten noch Berührungen gab. Ein derart zerrütteter, derart aus sich selbst emigrierter Mensch musste krank werden, so oder so.”
― Dževad Karahasan, Uvod u lebdenje

“Sie konnten gehen und konnten bleiben, und Sie haben gewählt zu bleiben. Ich habe diese Wahl nicht gehabt, in meinem Leben hat es nicht einen einzigen Augenblick gegeben, in dem Weggehen aus Sarajevo möglich gewesen wäre. Wenn Sie mich fragen, warum ich nicht aus Sarajevo weggegangen bin, könnten Sie mich auch fragen, warum ich im Frühling keine Blätter bekomme. Oder warum ich das Essen mit dem Magen verdaue. Das sind keine Wahlmöglichkeiten, das sind nicht unsere Entscheidungen. Für mich ist Sarajevo eine Notwendigkeit, wie für eine Pflanze im Frühling das Blätterkriegen eine Notwendigkeit ist. Nur für die Pflanze, nur sie bekommt Blätter im Frühling. So ist Sarajevo für mich eine natürliche Notwendigkeit, so wie ich bin, bin ich nur hier wirklich, vielleicht bin ich außerhalb von Sarajevo gar nicht möglich. Aber nur für mich, ich mische mich bei anderen nicht ein und schreibe keine Entscheidungen oder Regeln vor.”
― Dževad Karahasan, Uvod u lebdenje

“Voljela je način na koji su se upoznali, to može sa sigurnošću reći, i voljela je neke detalje, neke trenutke u njihovoj vezi, voljela ga je u nekim njegovim postupcima i trenucima. Možda je upravo to ljubav koja je moguća u stvarnom životu, bojati se da bi bilo strašno naporno i zapravo neizdrživo podnositi u stvarnosti ono što inače zamišljamo pod ljubavlju. U svakom trenutku, na svakome mjestu i u svim stanjima drhtati od pomisli na nekoga, kao list jasike. Jasika valjda i jeste prokleta zato što stalno treperi.”
― Dževad Karahasan, Šahrijarov prsten

“Samo mrtvi ljudi su izvan opasnosti.”
― Dževad Karahasan